Jump to content
Поуке.орг инфо

Добродошли на прву црквену друштвену мрежу Црква.нет!

Оцени ову тему

Recommended Posts

дакле, неинтуитивна/приглупа за техничке ствари свакако јесам, али сам безуспјешно покушавала управо ово наранџасто десно, :D регистрацију, са већ реченим резултатима...

но није ни битно толико за мене

 

A da li si već bila registrovana u beta fazi? Ako jesi, onda zar ne možeš taj isti nalog da koristiš? Ili ako mora novi, onda verovatno moraš sa novim mejlom? Mislim, ne znam, juri ih tamo da vide šta je :) 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sad uspeh... forma je sasvim ok, problem je bio sto sam stavljala puno ime i prezime kao korisničko. Sad sam stavila forumski nick i uspela je registracija... malo glupavo, al ajd...

 

Да, унутра у управљању профила подешавате Ваше право име и презиме, овде укуцавате само nickname...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mali detalj za ispravku na naslovnoj stranici:

 

Повежи се са својом људима...

 

 

:)

 

 

Hvala, sredjeno je...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ej, nije mi dalo ni u kakvoj kombinaciji da se registrujem sa Dijana, vjerovatno zato što sam u probnoj fazi bila registrovana tako, uspjela da se registrujem s  nadimkom

mirko s.kojotovski, genije, sam ja :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Није ми прихватило ћирилични ник :(

 

Регистрација је успешно завршена, молимо вас проверите ваш email

 

Него не стиже ми мејл за активацију?! Прошло је више од 10 мин, нема ни у спам фолдеру... hotmail је у питању.

Знам да неки системи имају "потешкоћа" са hotmail, yahoo...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Није ми прихватило ћирилични ник :(

 

Регистрација је успешно завршена, молимо вас проверите ваш email

 

Него не стиже ми мејл за активацију?! Прошло је више од 10 мин, нема ни у спам фолдеру... hotmail је у питању.

Знам да неки системи имају "потешкоћа" са hotmail, yahoo...

 

Нису моугћи ћирилични никови, али се после допуни са пуним именом  и презименом...

 

Ево, ручно смо те одобрили.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Лепо... нисам стигао да баш детаљно пређем али на први поглед видим да има све неопходно.  Амин! 

Неке ситнице треба превести у ћирилицу: Background, Email notification, Show my last seen ?, Status... Знам да је то 5мин али ето да дам допринос  :D  док не добијем неку идеју...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А за шта служи оно да оформиш своју групу? 

 

Па да оформиш своју групу :)

 

Као на фејсу... или страницу...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интернет литије су ушле у дванаесту недељу емитовања и са нестрпљењем се у вјерном народу очекује обнова литија и наставак борбе за одбрану светиња, тј. за повлачење Закона о слободи вјероисповијести. Двадесет трећу Интернет литију предводио је протојереј Немања Кривокапић, парох которски, а доминирале су теме клевета режима и блиских им медија на Цркву. Традиционално, хришћанска заједница у Котору је била на удару медијских спинова због великог броја црквених и других институција са предзнаком српски.     „Све што има предзанак српско отворено је за све људе добре воље“,  рекао је которски парох, одговарајући на питање о томе да ли су врата српских институција затворена за Црногорце или Хрвате.   Он је подсјетио да чак и званични документи то потврђују.   „Статут Српског пјевачког друштва Јединство из Котора предвиђа да члан може бити сваки добронамјерни грађанин, а да то није мртво слово на папиру потврђује историја и презент СПЦ Јединство. Имали смо Чеха диригента, чак и Јеврејина а данас има и католика и Црногораца у великом проценту“, закључио је отац Немања.   Званична застава СПЦ на Цркви Светог Николе трн је у оку шовиниста који се нису либили клевета не би ли приморали Цркву да је уклони.   „Била је нека прича да ми не дамо да се неко вјенча у Цркви Светог Николе са црногорским барјаком, што је потпуна бесмислица“, рекао је Кривокапић, додавши да свако ко се осјећа лијепо у цркви је добродашао увијек, без обзира на било коју припадност.   Питање заставе на Цркви Светог Николе усмјерило је разговор у правцу коментарисања подјела, које се форсирају у Црној Гори деценијама из кругова блиских режиму, а које се често преламају преко питања симбола.   „Дуго траје гушење српског идентитета у Црној Гори и Закон о слободи вјероисповијести био је окидач за изражавање различитих незадовољстава, која су се годинама нагомилавала“, прокоментарисао је отац Немања, објашњавајући како је настала та „интересантна ствар“ са цртањем тробојница на зидовима.   Он је додао да је застава на Цркви Светог Николе можда инспирисала многе, али мотиви за њено постављање били су драгачији.   “Отац Момо је поставио оног дана када је у Котору основана тзв. ЦПЦ и у самом почетку реакције су биле различите. Чак сам и ја био против тога да застава стоји из разлога што би неког могла да одбије од уласка у цркву“, присјетио се отац Немања, рекавши да је ипак та застава много важна за велики број људи.   „Управо због тога што је људима било онемогућено да искажу своје Српство, та застава људима је много значила“, рекао је прота Кривокапић и објаснио да би, чак и када би из техничких разлога на кратко скинули заставу, одмах људи звали и питали шта се догодило са заставом.   Отац Немања каже да је након упокојења проте Момчила размишљао како да поступи.   „Чак и када је тијело попа Мома стајало у храму нисмо поступили у складу са обичајем да се застава скине при тужним моментима, сматрао сам да се он не би сложио са тим.“   Гостовање протојереја Немање Кривокапића обиљежило је и сјећања на блаженог спомена оца Момчила, чији је одлазак губитак за читаву Српску православну цркву. Поводом 40 дана од упокојења оца Мома, у петак, 5. јуна, у цркви у Шкаљарима биће служена Света заупокојена литургија, са почетком у 9 часова.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ćiriličar,
      Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија
      Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу
       
       

       
      Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске
      Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1]
                Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима.
      Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата?
                Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо.
      Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога:
      Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године?
      Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава.
      Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији.
      Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати.
       
      Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице?
       
      Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.».
      За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји.
      Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано.
      Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена.
      Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију.
      На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима.
      Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње?
      Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи.
      Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу.
      И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2]
                Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије.
      Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но,  истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто.
              Ненад Кнежевић  
       
       
      [1]
      Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и...
      WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви...  
      [2]
      Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и...
      WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви...  
      http://www.vidovdan.org
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ових дана смо, путем средстава јавног информисања, сазнали да је чувени амерички рок- музичар Џон Бон Џови отворио трећи по реду ресторан у САД у коме ће сиротиња моћи бесплатно да се храни. Назив ресторана је веома занимљив – Soul Kitchen – што има преносно значење, зависно од контекста, али би у буквалном преводу значило „Кухиња (од) душе“ или „Кухиња за душу“. Поменути ресторан опстаје од донација и добровољног рада волонтерâ, а уз то, ко год има добру вољу, може оставити 20 долара за подршку његовом раду. Гест америчког певача је, у времену које је прожето грамзивошћу и лихварством, попут града што на гори стоји (уп. Мт 5, 14) и аутентично сведочанство једног дубоко људског става. – (извод из уредничког уводника)   Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ је молитвено уз свештенство и народ Цркве Божје у Црној Гори!   Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": У имену Божијем је суд и правда!   У попразничним данима који одишу благодатном топлином, радошћу и љубављу празника Богојављења, васколику пуноћу наше свете Цркве обрадовао је нови јануарско-фебруарски 371. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај први број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Социјално старање Црквеˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска) и „Беседаˮ (Епархија бачка), упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.    У оквиру представљања овог изузетног броја посебно је истакнут значај харитативног служења Српске Православне Цркве које је препознато као са-литургијско служење. Представљени су сви текстови, интервјуи и остали садржаји који употпуњују и обогаћују овај 371. број мисионарског гласила. Будући да је свештенство и верни народ Српске Православне Цркве у Црној Гори суочен са великим тешкоћама и искушењима, гостујући на таласима васељенског радија „Светигораˮ катихета Бранислав је нагласио: „Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ је молитвено уз свештенство и верни народ Српске Православне Цркве у Црној Гори, остајемо у молитвеним мислима са Вама и узносимо молитве Троједином Богу, да љубављу својом уклони овај мрачни облак који се надвио над благословеним крајевима Црне Гореˮ, истакао је члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима.   САДРЖАЈ:     РЕЧ УРЕДНИКА: Од људи племенитих људима потребитим   СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ СВЕТО ПИСМО: Свети Јован Златоуст – тумачење молитве „Оче нашˮ   РЕЧ ПАСТИРА: Интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем) – У имену Божијем је суд и правда!   БЕСЕДА: Беседа на празник Светог Апостола и Јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског   МАТЕРИК: Света Ана   ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Трећи Васељенски Сабор   У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Да ли је новоатеизам „нашминкани“ пантеизам?   ТЕМА БРОЈА:   Катиехта Владимир Пекић: Да ли је сиротиња и „Богу тешкаˮ?   Интервју са јерејем Владимиром Марковићем: Цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања!   Фредерика де Грааф: Моји корени су сада у Русији!   Разговор са Фредериком Де Грааф, неговатељицом тешких болесника: Провера живота болом!   Др Ђорђе Вуковић: Социјално старање према Студеничком типику Светога Саве!   ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Попов   ДУХОВНЕ ПОУКЕ: Валаамски схиигуман o абортусима - „Идеш у пакао? Хоћеш и мене са собом да повучеш...?“   СВЕТА ЗЕМЉА: Храм Свете Марије Магдалине у Гетсиманији   СВЕТА ГОРА: Манастир Светог Пантелејмона     МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Давање је израз онога што смо     Повезан садржај:   Интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем), игуманом манастира Пиносава: У имену Божијем је суд и правда!     Извор: Православни мисионар
    • Од Поуке.орг - инфо,
      По благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија и игумана Саве, дечански монаси: протосинђел Андреј и јеромонах Петар посетили су јуче православну браћу и сестре у Драчу и Тирани који су ових дана у тешким околностима због недавних разарајућих земљотреса. У јутарњим часовима најпре су посетили Теолошку академију и сиротиште Св. Власија и Манастир Св. Мироносица близу Драча где су их срдачно и са захвалношћу примили Епископ Николај и Игуманија Рахиља.
      Наши монаси су им уручили помоћ у новцу и намирницама јер се у просторијама Манастира и Академије свакодневно храни и борави више од 200 људи и деце (и хришћана и муслимана) који су због земљотреса остали без крова над главом. Наши монаси су пренели солидарност православних хришћана Епархије Рашко-призренске. Иначе два дана након разорног земљотреса поруку солидарности упутио је Његова Светост Патријарх Српски Иринеј (http://www.spc.rs/sr/molitveno_saucheshtshe_albanskom_arhiepiskopu_narodu). Поруку солидарности упутио је и Епископ Рашко-призренски Теодосије, који је покренуо ширу акцију покретања хуманитарне помоћи, која ће, ако Бог да, ускоро бити упућена за народ Албаније. (http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/poruka-bratske-solidarnosti-episkopa-rasko-prizrenskog-teodosija-arhiepiskopu-tirane-i-cele-al)
      У Тирани је наше монахе примио архиђакон Спиро Топанџа и показао им градске храмове и православни центар са играоницом за децу у којем се о деци брину православни волонтери. Сви су изразили велику захвалност за нашу бригу и молитве за њихову Цркву и народ. Било је предвиђено да их прими и Архиепископ Анастасије, али он је у то време био заузет због посете Митрополита Амфилохија који је лично донео помоћ из Митрополије Црногорско Приморске (више о томе на вести Митрополије
      У саопштењу објављеном на Фејсбук страници Православне Аутокефалне Цркве Албаније каже се да поред порука из православних Цркава такође стиже конкретна помоћ након разорног земљотреса 26. новембра. Како се каже у саопштењу возило са храном стигло је до Св. Власија из манастира Дечани на Косову. Том приликом је уручена и помоћ од 2000 евра за угрожене. У наставку Архиепископија обавештава да је помоћ за угрожене стигла из Црне Горе са Митрополитом Амфилохијем. Такође су пристигле и намирнице и друге потрепштине које су сакупили верници из градова Китрус, Катерини и Платамонас преко центра за ургентну помоћ Македоније (Грчка). Помоћ се прикупља и у другим митрополијама Грчке Цркве посебно након апела који је Архиепископ Албаније Анастаије упутио преко грчке телевизије. (ФБ страница Архиепископије - https://www.facebook.com/121840944657599/posts/1423589344482746/
       
       
      Саопштење манастира Високи Дечани
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поздравно слово Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија на дочеку Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Подластви:     Добро дошли у ову древну светињу као што је написано овдје: Добродошли наследниче Светога Саве, добродошли у Грбаљ! Овдје је Свети Сава долазио, а и послије њега и сви ваши претходници. Патријарси су долазили и рукуполагали митрополите зетске и црногорске и боравили овдје не мало времена. Последњи, прије Вас, који је био овдје је Ваш претходник, Патријарх српски Павле.   Дошао је 1992. године на наш позив када је била сахрана осамдесет Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића који су побијени од братске руке 1944. године и који су сахрањени овдје у порти манастира Подластва, видјећете сјутра њихов гроб.   Као што знате по древном предању одавде је и Свети цар Лазар, зато су Грбљани и наша Митрополија ријешили да подигну и ову црквицу Светог цара Лазара и много нас радује да ћете управо Ви бити онај наследник Светог Саве који ће је освештати. А са каквом љубављу вас дочекују и дочекујемо видите по овом народу. Велика је радост и велики благослов што сте овдје дошли и одазвали се на позив Грбљана. Добродошли и благословите овај Божји народ!     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...