Jump to content

Добродошли на прву црквену друштвену мрежу Црква.нет!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Поштовани пријатељи,

 

Прошло је много времена, истраживања, проба, неверица, хоће-неће... да се покрене нешто као што је ово.

 

и дошао је тај дан!

 

У саставу Поуке.орг покренута је прва црквена друштвена мрежа Црква.нет

 

Важно је да се зна да ово није фејсбук, мада има сличне опције, али поједностављено. Сигурни смо да многе опције на фејсбуку се не користе, тако да смо одрадили нешто што ће бити веома лако за коришћење, уз јединствен дизајн, лепе опције, чет, прављење група и страница са јединственом адресом (crkva.net/nestostovizelite )

 

Ово је коначна верзија, али ће веома брзо бити урађен и лого Црква.нет, тако да ће ових дана бити коришћен лого Поука.

 

Отворите Ваш профил са вашим правим именом (на Црква.нет ће то бити једно од правила), са вашим јединственим корисничким именом и крећемо...

 

У ходу ћемо сређивати додатне опције, а веома брзо ће бити објављена и Андроид и ОС апликација.

 

 

Ваше,

 

Поуке.орг

 

 

 

Адреса је www.crkva.net

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zasto niste napravili da se mogu prijaviti sa fejsbukom?

 

Биће у будућности и са фејсбуком и са гуглом..

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ја не могу да се региструјем??? ne_shvata

Ако сте имали стари  пробни профил, потребно је да направите нови. Црква.нет за сада није везан за форумске профиле, па је зато потребно направити нову регистрацију.

 

Сигурно све ради како треба, мада су могући поједини багови..

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sad ima opcija da se registrujem sa FB, rekoh zar je moguce da je buducnost tako brzo stigla :D, al izgleda da nije posto se ne mogu registrovati.

Isprobavamo je, imamo neki problem oko toga, ali cem je srediti...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

невероватно, регистровала сам се, али сада не могу да активирам налог 12:smeha: ...биће да ово није за мене

Исто и код мене :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Преподобне матере наше Параскеве, 14/27. октобра 2021. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, Српска православна Црквена општина црвеначка организовала је молитвено сабрање поводом освећења темеља за будућу црквену дворану у порти храма Светог Саве у Црвенки.

      Чин освећења и полагања камена темељца за црквену дворану извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после овог свечаног чина, Преосвећени владика Дамаскин је истакао: „Moja душа се данас радује што вас видим сабране на овоме месту, народ Божји овога места, представнике Црквеног одбора и децу, који су сви заједно дошли да поставимо камен темељац за дом овај, који треба да буде место где ће народ овога краја да се састаје после свете Литургије. Радујем се што се вас толико окупило данас овде, на овоме светоме месту, крај храма Светога Саве, јер чух како храм прославља празник Спаљивања моштију Светога Саве и заиста је то предивно, јер најлепши и највећи храм у нашем народу управо је посвећен Светоме Сави, на месту где су спаљене мошти Светога Саве, а управо и на празник свете Петке, која је најпоштованија светитељка у роду нашем. Нека лик Светога Саве и лик свете Петке буду узори у нашему животу; Светога Саве, који је свој читав живот посветио Богу и роду своме, и свете Петке, која је нарочито поштована у женскоме роду нашега народа. Управо она је читав свој живот посветила Богу, напустила све угодности овога света и отишла у Зајорданску пустињу да би тамо очистила своју душу и своје тело, да би се вратила у свој родни крај и тамо преминула. Али Господ не оставља оне који Њега прослављају током свог живота. Рекли бисмо да је света Петка умрла непримећена. Међутим, Господ ју је прославио толико да, хиљаду година после њене земаљске кончине, сви народи православни прослављају њу као једну од највећих светитељки. Нека би Господ благословио ваше добре намере са којима сте дошли овде. Нека вас у томе прати благослов Божји, благослов Светога Саве и свете Петке.ˮ

      Презвитер Милош Петровић, парох црвеначки, заблагодарио је Преосвећеном владици Дамаскину следећим речима: „Ваше Преосвештенство! Богу Тројици – Оцу, Сину и Светоме Духу – благодарим што сте дошли данас овде и благодарим такође свим парохијанима. Бог је погледао нас и нашу љубав удостојивши нас да можемо и после Литургије, како сте рекли, да наставимо наше литургијско битисање, на свој посебан начин. Желим вам добродошлицу у нашу Црвенку, надам се не први пут; надам се да је то само почетак и да ћете нам долазити по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Иринеја. Њему првенствено највише благодаримо што нам је дао благослов да можемо да започнемо ово дело, а вама такође благодарим што сте дошли да нас као епископ благословите и подарите нам благослов да можемо започето дело да завршимо.ˮ

      После чина освећења, у  храму Преноса моштију Светога Саве, владика Дамаскин је још једампут поучио верни народ и рекао: „Надам се да ћете наставити у истом правцу да се крећете, да ће ово бити место у коме ће народ да се сабира, како недељом тако и празничним данима, место где ћете приступати светој Тајни Причешћа и осталим светим Тајнама, како бисте се истински оцрковили. Дуго времена је наш народ живео одвојено од свога Предања, одвојен од своје Цркве, одвојен од своје вере. Није могуће да се тако лако човек поврати, јер то преображење мора увек да буде повезано са покајањем, ако ће да буде истинско. Зато се од срца молим Богу и Светоме Сави и светој Петки да вам дају духовне снаге и духовне мудрости, да постанете деца наше Светосавске Цркве и да се у овоме дому и крштавате, венчавате и причешћујете.ˮ
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије стигао је у петак, 22. октобра 2021. у званичну посету Епархији бањалучкој.
      Повезан садржај:
      Патријарх Порфирије у Бањалуци: Ви сте најбољи доказ да Бог није оставио свој верни народ
      Епископ бањалучки Јефрем: Наша снага је у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у Матици

       
      Дочек Патријарха српског уприличен је испред Храма Свете Тројице у Бањалуци. Патријарха Порфирија, у чијој пратњи је био Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског, дочекао је Његово преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем, са свештенством, монаштвом и верним народом богомспасаване Епархије бањалучке.
      Након доксологије, речима добродошлице најпре се обратио Епископ Јефрем између осталог рекавши: ,,Ваша Светости, хвала Вам што сте по примјеру Ваших великих претходника блаженопочивших Патријарахâ Павла, Иринеја, предузели апостолска мисионарска путовања свуда тамо гдје живи православни српски народ. Свуда, а нарочито на овим просторима сте жељно чекани и добродошли. Потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успјешно дјело у животу како сваког појединца, тако породице, Цркве и народа. Ваша Светости, ми православни вјерујући Срби на овим просторима непогрешиво осјећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и наше Цркве у нашој матици.“
      Обраћајући се присутнима Патријарх Порфирије је у својој беседи истакао:  
      ,,У овај град и у ову благословену земљу, међу своју браћу, увек сам долазио и долазим, овог пута сам дошао пре свега да се у љубави сусретнем са вама, али онда да се утешим вером вашом, јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове, то јесте Црква Христова. Не треба много памети и не треба много способности за запажање да бисмо уочили шта се све за само неколико деценија десило на овим просторима. Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи који живе на овим просторима, него да заправо јесте потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцени, онда када је то тако изгледало, одједанпут сила и љубав Божија се пројавила, Ваше Преосвештенство на овим просторима. Зато, браћо и сестре, на вама, вашим животима, вашом вером Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда.“
      У суботу 23. октобра Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије служиће Свету Архијерејску Литургију у манастиру Милошевац код Приједора, уз саслужење отачаствених архијереја са почетком у 9.30 часова.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Антицрквени тонови који су се данас могли чути са Конгреса Демократске партије социјалиста (ДПС) збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

       
      Отац Гојко је агенцији МИНА рекао да предсједник Црне Горе Мило Ђукановић “неуморан у прављењу и продубљивању подјела”.
      “Није разумио грађане државе чији је предсједник, као што не разумије сопствену црногорску историју”, поручио је ректор Цетињске богословије.
      Он је навео да је Српска православна црква (СПЦ), иако има национални предзнак, Црква свих вјерника без обзира на њихову нацију:“Као што је Црна Гора држава свих њених грађана, без обзира на њихов идентитет, иако је име насе земље, измедју осталог и име једне нације.”
      Прота Гојко је поручио да СПЦ има јасан и недвосмислен континуитет са Црквом из Краљевине Црне Горе, која је била и светосавска и видовданска и која је чувала јасну орјентацију ка обнови јединства са Пећком патријаршијом, које се и десило и које су подржали сви њени свештеници, владике и монаси.
      Истакао је да Цркву не занимају идентитетске подјеле, јер је она за све људе добре воље.
      “Али овакви антицрквени тонови са Конгреса једне номинално грађанске и секуларне странке збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, пренијеле су Вијести.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интернет литије су ушле у дванаесту недељу емитовања и са нестрпљењем се у вјерном народу очекује обнова литија и наставак борбе за одбрану светиња, тј. за повлачење Закона о слободи вјероисповијести. Двадесет трећу Интернет литију предводио је протојереј Немања Кривокапић, парох которски, а доминирале су теме клевета режима и блиских им медија на Цркву. Традиционално, хришћанска заједница у Котору је била на удару медијских спинова због великог броја црквених и других институција са предзнаком српски.     „Све што има предзанак српско отворено је за све људе добре воље“,  рекао је которски парох, одговарајући на питање о томе да ли су врата српских институција затворена за Црногорце или Хрвате.   Он је подсјетио да чак и званични документи то потврђују.   „Статут Српског пјевачког друштва Јединство из Котора предвиђа да члан може бити сваки добронамјерни грађанин, а да то није мртво слово на папиру потврђује историја и презент СПЦ Јединство. Имали смо Чеха диригента, чак и Јеврејина а данас има и католика и Црногораца у великом проценту“, закључио је отац Немања.   Званична застава СПЦ на Цркви Светог Николе трн је у оку шовиниста који се нису либили клевета не би ли приморали Цркву да је уклони.   „Била је нека прича да ми не дамо да се неко вјенча у Цркви Светог Николе са црногорским барјаком, што је потпуна бесмислица“, рекао је Кривокапић, додавши да свако ко се осјећа лијепо у цркви је добродашао увијек, без обзира на било коју припадност.   Питање заставе на Цркви Светог Николе усмјерило је разговор у правцу коментарисања подјела, које се форсирају у Црној Гори деценијама из кругова блиских режиму, а које се често преламају преко питања симбола.   „Дуго траје гушење српског идентитета у Црној Гори и Закон о слободи вјероисповијести био је окидач за изражавање различитих незадовољстава, која су се годинама нагомилавала“, прокоментарисао је отац Немања, објашњавајући како је настала та „интересантна ствар“ са цртањем тробојница на зидовима.   Он је додао да је застава на Цркви Светог Николе можда инспирисала многе, али мотиви за њено постављање били су драгачији.   “Отац Момо је поставио оног дана када је у Котору основана тзв. ЦПЦ и у самом почетку реакције су биле различите. Чак сам и ја био против тога да застава стоји из разлога што би неког могла да одбије од уласка у цркву“, присјетио се отац Немања, рекавши да је ипак та застава много важна за велики број људи.   „Управо због тога што је људима било онемогућено да искажу своје Српство, та застава људима је много значила“, рекао је прота Кривокапић и објаснио да би, чак и када би из техничких разлога на кратко скинули заставу, одмах људи звали и питали шта се догодило са заставом.   Отац Немања каже да је након упокојења проте Момчила размишљао како да поступи.   „Чак и када је тијело попа Мома стајало у храму нисмо поступили у складу са обичајем да се застава скине при тужним моментима, сматрао сам да се он не би сложио са тим.“   Гостовање протојереја Немање Кривокапића обиљежило је и сјећања на блаженог спомена оца Момчила, чији је одлазак губитак за читаву Српску православну цркву. Поводом 40 дана од упокојења оца Мома, у петак, 5. јуна, у цркви у Шкаљарима биће служена Света заупокојена литургија, са почетком у 9 часова.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ćiriličar,
      Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија
      Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу
       
       

       
      Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске
      Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1]
                Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима.
      Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата?
                Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо.
      Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога:
      Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године?
      Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава.
      Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији.
      Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати.
       
      Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице?
       
      Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.».
      За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји.
      Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано.
      Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена.
      Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију.
      На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима.
      Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње?
      Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи.
      Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу.
      И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2]
                Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије.
      Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но,  истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто.
              Ненад Кнежевић  
       
       
      [1]
      Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и...
      WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви...  
      [2]
      Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и...
      WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви...  
      http://www.vidovdan.org
       
×
×
  • Креирај ново...