Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Како је Рин Јамашита донела дух Византије у Јапан

Оцени ову тему

Recommended Posts

админ

Прва и за сада једина жена иконописац у Јапану желела је да буде академски сликар. – Добар познавалац њеног рада професор др Мићитака Сузуки, после двадесет година изучавања иконописа, одлучио је да прими православље

Vaskrsenje-Hristovo-Rin-Jamasita.jpg

 

Потицала је из старе самурајске породице и желела да буде академски сликар. Ипак, судбина јој је предодредила сасвим другачије место: Рин Јамашита (1857–1939) постала је прва и за сада једина жена иконописац у Јапану, а њене иконе и фреске красе јапанске православне цркве. Она је желела да учи о ренесанси и бароку, али њен сународник професор др Мићитака Сузуки са Универзитета Окајама сматра да је управо њен иконопис донео много Јапану.

11571899_m.jpg

 

– Срећни смо што смо је имали јер преко њених дела можемо да учимо о Византији – истиче проф. др Сузуки.

 

Он је недавно у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду одржао предавање о овој необичној жени. Рин Јамашита школовала се у Санкт Петербургу осамдесетих година 19. века и била тада једина жена међу ретким младим Јапанцима који су одлазили на школовање у иностранство. И једина која је почела да учи иконопис.

 

– То за њу није била једноставна одлука, јер је желела да буде академски сликар, а не иконописац. Али тада је било тешко отићи у иностранство, земља је била сиромашна и она је хтела да искористи прилику која јој се пружила кад је Јапанска православна црква послала у Русију. Правила је и прекиде у раду, неко време није се бавила иконописом, већ је радила илустрације за рекламе и књиге. Ипак, поново се вратила иконопису и 30 година се бавила њиме. После 1917. године, када је имала 60 година, Рин Јамашита је престала да живопише цркве. Вратила се у родни град у којем је остала до смрти. И више никад ништа није насликала – каже професор Сузуки.

49.jpeg

 

Јапанци су православље примили посредством Руске православне цркве, која је Православној цркви Јапана и дала аутономију. Данас су сви њихови епископи и свештеници Јапанци, али професор Сузуки напомиње да број православаца опада и да их је данас око 20.000. Он је, иначе, један од десетак византолога у Јапану и једини историчар уметности који на Универзитету у Окајами предаје српски језик. Вероватно је и први Јапанац који је крштен у Хиландару, на Светој Гори, али он не воли да помиње категорије као што су „први”, „међу реткима”, „једини”.

12%20(1).jpg

 

– Било је то пре 15 година. Имао сам тада педесет година и доброг пријатеља у хиландарском братству оца Доситеја, тридесет година млађег од мене. Био сам протестант, хришћанство је примио мој прадеда, и нисам знао ни да се прекрстим као православци. Али ми је Доситеј рекао да, ако верујем у Бога, онда је све у реду. Тако сам се крстио, у мору, како је то обичај на Светој Гори – прича професор Сузуки.

 

После је, како каже, чуо да се још један Јапанац крстио у једном грчком светогорском манастиру и да је био помало разочаран што је пре њега један његов сународник баш ту, на Светој Гори, већ примио православље.

 

– Њему је можда важно ко је први, али мени није, јер хришћанство нас учи да ће последњи бити први, а први последњи – напомиње јапански професор.

 

Пре крштења на Хиландару, двадесет година се бавио изучавањем икона. Преко њих је заволео Византију, а онда и српски фрескопис.

 

– За оне који желе да изучавају византијску уметност из периода од 13. до 15. века, Србија је најбоље место где то могу да учине. Због тога сам дошао овде кад сам имао 25 година и остао годину дана. Тако сам почео да учим и српски језик – каже Мићитака Сузуки.

 

Не треба му много да одговори на питање који га је српски манастир, а многе је обишао, највише импресионирао. Као из топа каже: Манасија, задужбина ученог деспота Стефана Лазаревића. Јапанском професору посебно је за око запао приказ Приче о Митару и фарисеју, за који каже да је „скоро, па савршена композиција”.

 

Уз своја редовна предавања из области историје уметности, професор Мићитака Сузуки од пре петнаест година заинтересованим студентима држи и предавања српског језика. Обично их има око петнаестак у групи. Међутим, пре седам-осам година догодила му се необична ствар, за коју, како каже, ни данас нема објашњење.

11571498_m.jpg

 

– На предавање ми је тада дошло 150 студената и вест о томе стигла је и до вашег амбасадора у Јапану. Тада је то био Иван Мркић, који је и посетио моје предавање. Кад је потом у Јапан долазио тадашњи председник Борис Тадић, Мркић је позвао и мене да присуствујем пријему. Међутим, тражио је да му пошаљем свој си-ви. Нисам разумео какав је то пријем за који треба послати радну биографију, али сам ипак то урадио. Тек касније сам сазнао да им је то било потребно јер су желели да ми уруче државно одликовање, , али су, такође, хтели да ту буде изненађење па ми ништа унапред нису рекли – каже Сузуки.

 

Тако је Орден српске заставе трећег степена уручен овом Јапанцу којег је уметност спојила са Србијом. Сваке године труди се да у Јапан доведе српске студенте.

 

– Од шездесет професора на мом факултету, само професор који предаје турски језик и ја шаљемо те апликације. Други неће то да раде јер им је папирологија преобимна. Раније смо радили много, али у последњих двадесетак година изгубили смо ту добру јапанску особину. Данас је размишљање код нас такво да ако неко може да не ради и добије исту плату као онај ко ради, изабраће да не ради. Генерација мојих родитеља радила је много да обнови све што је порушено у Другом светском рату, али је моја генерација већ почела да саботира тај рад – уз осмех прича професор Сузуки.

 

Јелена Чалија, Политика ONLINE

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ

Краћа студија, професора Сузукија Мићитаке (Саве Хиландарца) о Ирини (Рин) Јамашити...

 

Japanski ikonopisac Rin Jamašita(1857-1939)

Daleki odraz vizantijske umetnosti

 

Jednog dana, 1979., odmah nakon mog povratka iz Beograda i studijskog boravka kod prof.Vojislava J. Đurića (1925-96), u jednoj kafani blizu Tokijskog Univerziteta, rekao sam prof. Madame Sahoko Cuđi (1930-2011) da “bi bilo lakše da se bavimo vizantijskom umetnošću, da je Rimsko carstvo osvojilo naša japanska ostrva.”Ona je odmah odgovorila: “Onda bismo imali podne mozaike!” Ona je u to vreme spremala veliku knjigu o paganskom i ranohrišćanskom podnom mozaiku, koja je izašla 1982., no samo na japanskom jeziku. Naravno, Japan je toliko daleko da čak i tako uspešno Rimsko carstvo nije uspelo da do njega dođe. Osim toga, postoji i veliko Kinesko carstvo između njih.

 

Prvi kontakt Japana s Evropom je bio preko Jezuita sredinom XVI veka. Tada smo počeli da saznajemo o evropskoj umetnosti. Sačuvano je nekoliko primera evropske religiozne umetnosti, manirizma i baroka, sto su prvi stilovi evropskog slikarstva o kojima smo saznali. Ova japanska katolička umetnost trajala je manje od sto godina. Japanski guverner -Shoogun- je odlučio da zatvori granicu uticajima iz inostranstva.

 

Za kontakt sa vizantijskom ili bolje rečeno postvizantijskom umetnošću, morali smo da čekamo još više od trista godina, kada smo otvorili granicu modernom dobu 1858. Paralelno s Amerikom, Engleskom, Francuskom i Holandijom, i Rusi su otvorili konzulat u Hakodate na severnom ostrvu Hokkaidu, a tada je došao i prvi pravoslavni sveštenik u Japan. Tako smo, konačno, došli u nebitan i posredan odnos sa Vizantijom preko Rusije. Tri godine kasnije stigao je i budući arhiepiskop Nikolaj, tada samo arhimandrit. Rusi su u to vreme bili izuzetno revnosni u misionarskom radu, što je bez primera u pravoslavnoj istoriji. Posebno je tadašnji ober-prokurator Svetog sinoda, Konstantin Petrovič Pobedonoscev, imao u tome inicijativu. On je bio stari prijatelj sveštenika Nikolaja, inače mnogo poštovanog od strane čuvenog pisca Dostojevskog, koji je i sam posetio arhimandrita Nikolaja, kada se ovaj vratio na kratko u Petrograd 1880.

 

Nikolaj je planirao da napravi radionicu ikona u Japanu. Možda je on več tada imao radionicu u petrogradskom ženskom manastiru Novodjevici na pameti, kao mesto u kome bi se obučavali japanski ikonopisci. Zato je izabrao jednu devojku koja je več prešla u pravoslavnu veru. Ona se zvala Rin Jamašita(1857-1939). Ona je jedina tačka koja povezuje japansku sa vizantijskom umetnošću. Istoričari umetnosti su počeli da proučavaju njeno slikarstvo tek u poslednjih 20 godina, no u Japanu do tada niko nije poznavao rusku istoriju umetnosti da bi mogao celovitije da oceni slikarstvo Rin Jamašite. Pre mesec dana, baš kada sam se spremao za studijsko putovanje u Lenjingrad zbog Rin Jamašite, upoznao sam jednu japansku koleginicu koja je nedavno doktorirala na Moskovskom Univerzitetu sa temom o Ruskoj avangardi. Nama Japancima je uopšte teško da stignemo do proučavanja ruske umetnosti, zato sto mi počinjemo sa učenjem engleskog jezika, a posle toga učimo i druge zapadno-evropske jezike, i već smo strašno zamoreni novim saznanjima kada stignemo do ruske ili, uopšte, slovenske umetnosti. Zato, iako ima nekoliko članaka i tri knjige o Rin Jamašiti, nije bilo ozbiljnih proučavanja njenog slikarstva. Ja sam počeo time da se bavim u jesen 1985.

 

 

Rin Jamašita je rođena u manje značajnoj samurajskoj porodici u mestu Kasami, 100 km severoistočno od Tokija, i volela je da slika još od detinjstva. Usprotivivši se roditeljskom savetu , ona je, u želji da uči slikarstvo, otišla od kuće i stigla peške u Tokio sama. Tada, a to je bilo 1872., imala je samo 15 godina. No, pronašli su je i vratili natrag kući. Sledeće godine, ona je uspela da ubedi svoju porodicu, i otišla je da uči slikarstvo u Tokiju. Prvo je ušla u radionicu jednog Ukijoje slikara, iako je već počelo japansko moderno doba - Meiđi (po imenu cara koji je tada vladao).

U početku doba modernizacije, japanska vlada je ustanovila sistem ”najmljenih stranaca” za pojedine oblasti. Tako su, na primer, Englezi najčešće uzimani za industrijalizaciju, kovanje novca, mornaricu, saobraćaj i moderno pozorište; Francuzi za kopnenu vojsku; Nemci za medicinu i muziku; Italijani za likovne umetnosti. Jedan ruski novinar je predložio da se pozove profesor umetnosti iz Rusije, no premijer Hirobumi Ito se ipak odlučio za Italijane.

 

Slikar Antonio Fontanesi (1818-1882), koji je imao bliske veze sa Barbizonskom školom, stigao je u Japan 1879, kada je otvorena i prva državna škola za evropsku umetnost. Preko Fontanesija Japan je prvi put upoznao pravo uljano slikarstvo. Pre toga u Japanu se mislilo da je evropsko slikarstvo bez kontura, dok je u našem slikarstvu najvažniji baš potez četkom, kojim se izražava unutrašnje osećanje, što je potpuno suprotno evropskoj težnji za realizmom. No sa Fontanesijem u Japan je stiglo evropsko akademsko slikarstvo, sa poznavanjem perspektive i anatomije. Fontanesi nas je uputio u dugo negovane tradicije slikarstva, sve od renesanse.

 

Rin Jamašita se upisala na ovu školu 1877., druge godine posle njenog otvaranja. U ovoj školi ona je, izgleda, vrlo brzo naučila evropski način crtanja olovkom.

Godine 1880. vratio se Nikolaj sa svog kratkog boravka u Petrogradu, gde je bio rukopoložen za episkopa od strane Pobedonosceva. Vladika Nikolaj je prvo pomišljao da u Novodjevički manastir u Petrogradu uzme jednu drugu Japanku, Masako Jamamuro - takodje pravoslavne vere - da uči ikonopis. No, dok je on bio na putu, ona se udala za nekog svog kolegu u školi kod Fontanesija. Kada je vladika Nikolaj to saznao, on je promenio plan i odlučio se za drugu devojku pravoslavne vere, Rin Jamašita.

 

Ona tada nije imala dosta vremena da se pripremi za put. Jamašita je već znala da će stanovati u jednom manastiru, ali je ipak odlučila da otputuje tamo, zato što je čula da u manastiru pored škole za ikonopis postoji i škola za živopis.

 

Dok je boravila van Japana pisala je dnevnik, koji se sačuvao samo za prvu godinu boravka u Petrogradu. Iz dnevnika saznajemo kako je živela u Rusiji, i njenu tugu, kada druge monahinje ne bi bile ljubazne prema njoj. Boravila je u Petrogradu dve godine, od proleća 1881. do proleća 1883. godine. U povratku iz Rusije putovala je preko zapadne Evrope - Berlina, Kelna, i Pariza (gde se zadržala malo duže). Iz Marselja je krenula brodom i stigla u Jokohamu 27. aprila. U Francuskoj je izgubila kovčeg sa svojim najvažnijim slikama, ali je drugi deo njenih slika, iz drugog kovčega, još uvek u posedu njene porodice u Kasami, njenom rodnom mestu. Treba reći da se nije nikad udavala. O njenom nasleđu danas se u Kasami stara Sačiko Janagisawa, ćerka gospodina Hideo Oda(1911-2003)koji je unuk Jamašitinog mlađeg brata. Gospodin Oda je čuvao mnogo crteža iz čitavog njenog radnog veka - crteže za Ukijoje, potom, one koje je crtala u Fontanesijevoj školi, a na kraju i one koje je, posle povratka iz Rusije, spremala za ikone.

 

Iz njenog dnevnika saznajemo da je u Novodevički ženski manastir redovno dolazio tadašnji direktor Petrogradske Akademije umetnosti Fjodor Ivanovič Jordan (1889-1883). On je bio čuveni graver, a kvalifikaciju za profesora Akademije dobio je 1850. za  graviru “Preobraženje” sa Rafaelovog originala. Jamašita piše u dnevniku da se veoma obradovala kada ga je prvi put videla u manastiru. Profesor Jordan ju je doveo u Akademiju i Muzej Ermitaža da uči slikanje sa kopiranjem. Kod praunuke njenog brata ima nekoliko dela koje je verovatno kopirala kod prof. Jordana.

 

Postoje i dve uljane kopije Rin Jamašite. Jedna je kopija “Sv. Jeronim” iz Ermitaža. Ova slika iz Ermitaža jos nije publikovana, ali je u privatnoj zbirci u Londonu sačuvana jedna varijanta ove slike. Stefan Peper, koji je autoritet u proučavanju slikarstva Gvida Renija, ju je pripisao Reniju.

 

Druga kopija koja je opšte poznata među istoričarima umetnosti u Japanu, je verovatno isto tako kopija neke slike Bolonjske škole čiji original još nije nađen.

 

Postoje dve kopije tušem i olovkom; jedna od njih je kopija “Bičevanje Hrista” koju je 1814. naslikao Aleksej Jegorovič Jegorov (1776-1851). Još 1867., sam Jordan je napravio gravuru ove Jegorovljeve slike. Gravura Jordana i kopija Jamašite imaju skoro istu veličinu. Svakako da je Jamašita kopirala sa gravure svog učitelja. Druga je kopija Rafaelovog “Krunisanja Bogorodice”. To je izgleda, takodje, kopirano sa neke gravure, koje su bile veoma popularne u tadašnjoj Rusiji. Kopiranje sa gravura je jedan od elementarnih postupaka na Akademiji. Ja lično mislim da ima mogućnosti da je Rin Jamašita bila upisana na Petrogradsku umetničku akademiju. Na kraju prve godine ona piše u dnevniku da je dobila dozvolu da se upiše na “umetnički univerzitet”(ako se prevede bukvalno). No, njen dnevnik dalje nije sačuvan i ne zna se šta je u stvari bilo sa tim.  

 

 

U njenom dnevniku ima nekoliko mesta na kojima ona piše da slika ikone. Izgleda, ipak, da nije sačuvana nijedna njena ikona urađena u Rusiji. Verovatno da su one izgubljene zajedno sa stvarima na povratku u Japan.

 

Aprila 1883. Jamašita se vratila u Japan. U početku stanuje u vladičanskom dvoru u Tokiju, gde se sa radošću seća Petrogradskih dana. Slika ikone 35 godina, sve do 1918., kada se vraća u rodno mesto, Kasamu. Iz Tokija ikone su slane crkvama po celom Japanu.

Do sada sam pronašao oko 300 ikona od Jamašite. Osim jednog izuzetka, ona nije potpisivala ni datovala svoje ikone, tako da one do sada nisu bile tačno pripisane. Za sada su nejasni kriterijumi za atribuisanje njenih dela. Do sad je atribucija rađena samo zbog činjenice da je ona izgleda jedini japanski ikonopisac ili zato što se kod njene porodice nalaze crteži istih kompozicija. Pripisivanje apsolutno tačnom metodom i pouzdano otkrivanje njenih dela je jos uvek zadatak za budućnost. Za sada sam ja, u tom cilju, još u procesu sakupljanja foto - dokumentacije.

 

Iako ima skoro 300 ikona, repertoar je vrlo ograničen. Zanimljivo je da u istim kompozicijama Jamašita ima i mnogo stilskih različitosti.

 

Izgleda da je skoro sve svoje kompozicije stvorila u Japanu, posle povratka iz Rusije.

 

    Uspeli smo da nađemo mnogo ruskih ikona donetih iz Rusije. Sigurno da je ruskih ikona bilo još u prvoj ruskoj crkvi u Japanu posvećenoj 1860. Njih je takođe bilo u Ruskom konzulatu u Tokiju. O tome ću kasnije nešto reći.

 

    Najranije ruske ikone donete su u Japan 1858. za crkvu kod Ruskog konzulata. Ikone za crkvu Svetog Krsta u Tokiju donete su 1881. godine. Crkva je kasnije oštećena, za vreme velikog zemljotresa u Tokiju 1923. Jedna ikona koja je datirana 1880., sada je u Tojohaši, a bila je u Sabornoj crkvi u Tokiju pre zemljotresa. U Sabornu crkvu u Tokiju, posvećenu 1891. donete su ikone koje je naslikao V. M. Pešehonov 1880. Ikone Pešehonova su takođe izgorele za vreme zemljotresa 1923. godine. Druga velika zbirka ikona je u Kjotu. Radionica Ja. E. Epanečnikova je poslala ikone 1903.  I V. P. Gurjanov je  naslikao ikone za crkvu u Macujami 1907. i one se sada nalaze u Osaki. Osim ovih velikih zbirki, bilo je takođe doneseno i mnogo štampanih ikona - najviše litografija. Dosta ikona je ostalo i iza ruskih vojnika, koji su ih nosili za vreme rusko - japanskog rata, a po završetku rata ih ostavili. Sve ove ikone bile su slikane na dva  načina --- u duhu evropskog realizma, ili na način tradicionalnog ruskog ikonopisa, i o tome će biti reći na kraju.

 

  Skoro sve kompozicije njenih ikona su preuzete sa ovih uvezenih ruskih ikona.

 

1) Iz crkve Svetog Krsta u Tokiju posvećene 1881.

Vaskrsenje Hristovo (kopije pripisivane Jamašiti su u Magati, Takasakiju, Morioki)

Rodjenje Hristovo (njene kopije su u Magati, Takasakiju)

Arhanđeli Mihailo i Gavrilo (njena kopija je u Kasiwakubu)

 

2) Iz Saborne crkve u Tokiju posvećene 1891.(Ikone Pešehonova naslikane 1880)

Sveta Trojica (kopije pripisivane Jamašiti su u Sugi, Kasiwakubu)

Četvorica jevanđelista (njena kopija je u Sugi)

 

3) Iz crkve u Kjotu posvećene 1903. (Ikone Epanečnikova)

Prorok Mojsije (njene kopija je u Icinosekiju)

 

4) Ruske štampane ikone

*Bogorodica Kozelišćanska (kopije pripisivane Jamašiti su u Janaihari, Kusiru)

Kod njene porodice nađena je štampana ikona koju je Jamašita kopirala pokrivši okvir oko štampane ikone koja ju je zanimala.

*  Hrist (njene kopije su u Icinosekiju, Sirakawi)

Postoji i uljana ruska ikona u Takasimizu i Tojohašiju

*Hrist koju je štampao Polonski (kopije pripisivane Jamašiti su u ruskoj crkvi u Tokiju, Janaihari)

*Bogorodica Vladimirska (njena kopija je kod njene porodice u Kasami)

Najvažnija ruska ikona. Jamašita ju je sigurno kopirala sa neke reprodukcije. Sasvim je malih dimenzija, svega 15x12 cm. To je retka ikona koja nosi potpis i datum (Dec. 1901). To je svakako bila njen lični rad.

 

5) Iz kapele u Ruskom konzulatu

*Vaskresenje (kopije pripisivana Jamašiti je u Sabornoj crkvi u Tokiju)

*Vaznesenje (njene kopije su u Sabornoj crkvi u Tokiju, Tojohasiju, Icinosekiju)

Ovu kompoziciju ona koristi i kada slika celinu od Dvanaest velikih praznika. Kompozicija Vaznesenja ima poreklo u istoimenoj kompoziciji u Isaakiskom Saboru u Petrogradu i, posredno, u Vazenesenju nemačkog romantičara Schnorr von Carlosfelda (1794-1872). Do sada je inače otkriveno pet njenih celina Dvanaest velikih praznika. Iz te celine, osim pomenute kompozicija Vaznesenja, izdvajamo i druge kompozicije kojima je posredno poreklo u ilustrovanim Biblijama Schnorr von Carlosfelda i Gistava Dorea (1832-88).

 

*Krštenje iz Biblije Schorr von Carolsfelda (kopije pripisivane Jamašiti su u Takasakiju, Isinomakiju)

*Blagovesti iz Biblije Gistava Dorea (njene kopije su u Magati, Hakodateju)

*Preobraženje, takodje iz Biblije Gistava Dorea (njena kopija je u Icinosekiju)

 

Od kompozicije Dvanaest velikih praznika poznato nam je poreklo samo za četiri. Još nismo pronašli poreklo kompozicija najvažnijih ikona, na primer Hrista i Bogorodice ili Tajne večere. Dvanaest velikih praznika ona je svakako kopirala zajedno, ne pojedinačno.

   

  Gde može da bude poreklo za ostalih osam ikona ?

  Mislim da je poreklo svih ostalih kompozicija Dvanaest velikih praznika bilo u kapeli Ruskog konzulata u Tokiju. Kod njene porodice je ostala jedna njena beleška iz koje se vidi da je ona prepisivala zapise sa neke ikone Dvanaest velikih praznika iz Ruskog konzulata.

 

    Osim ikona, kod njene porodice čuva se i sedam ilustracija iz Biblije. To su:

1) Gostoprimstvo Avramovo

2) Solomonov sud

3) Poklonjenje pastira

4) Sretenje Gospodnje

5) Propoved na Gori

6) Hrist i sv. Petar na Galilejskom jezeru

7) Udovičine dve lepte

  Od ovih sedam, za dve kompozocije smo pronašli izvor. Za Solomonov sud je kopirana jedna od ilustracija Biblije, koje je neki Sapožnikov naslikao i publikovao u Petrogradu 1861., a kompozicija Udovice je, opet, kopirana iz Biblije Dorea. U ovim ilustracijama očituje se novi način crtanja Rin Jamašite. Ne napustivši do kraja evropski način crtanja ona se delimično vratila crtežu koji je naučila u tradiciji Ukijoje, napravivši sintezu oba stila. Istim potezom ona crta i japansku žanr - kompoziciju, ilustracije biblijskih tema, i to istovremeno. Ovakav njen potez jasno se razlikuje od, na primer, Mihaila Vrubelja (1856-1910), koji je istovremeno sa Jamašitom učio slikarstvo kod Fjodora Jordana u Akademiji, ranih osamdesetih godina XIX veka u Perogradu.

 

  Na ikonama Jamašite odražava se stanje u ruskom ikonopisu druge polovine XIX veka. Posle Petra Velikog, naime, znatan je bio uticaj zapada u celom ruskom životu. U drugoj polovini XIX veka u Rusiji izuzetnu popularnost stiče slikarstvo Nazarena. Car Nikolaj Prvi, recimo, izuzetno je cenio slikarstvo F. A. Brunija (1799-1875), na koga su Nazareni mnogo uticali. Njegova “Molitva u Getsimaniji” bila je tada jedna od najpoznatijih slika u Rusiji. U Japanu ima skoro dvadeset njenih kopija - u Janaihari, Magati, Tojohašiju. Bogorodica Brunija je hvaljena od savremenika kao prva ruska Madona rođena kod reke Neve.

 

    Nešto kasnije, pod uplivom istorijske svesti, Rusi počinju da obračaju pažnju na svoje stare ikone i 1882, car Aleksandar II poverava obonovu dekoracije Granovitaje Palate u Moskovskom Kremlju ikonopiscima Palehi, Vasiliju i Ivanu Belousovu.

 

  Boraveći u Petrogradu Jamašita je došla u dodir i sa slikarstvom ovih ikonopisaca koji su svoju umetnost zasnivali i na staroj ruskoj tradiciji. Ona, međutim, piše u dnevniku da ne voli ”grčke slike”, da je to kao da su naslikani duhovi i da voli “italjanske slike”. Ipak, njena ikona “Tajna večera” je sasvim u stilu Belousova.

 

 

  Na prelomu stoleća u Rusiji se, isto tako, obnavlja zanimanje za vizantologiju. Tako je Jamašita bila aktivni učesnik u promeni shvatanja o starim ikonama, jer su se njene ikone već dosta promenile od vizantijskog doba. Čini mi se da je delo Rin Jamašite vredna i značajna tema, koja zaslužuje i dalje proučavanje. To je, konačno, i jedina oblast u kojoj mi Japanci možemo da doprinesemo opštoj stvari vizantologije, a posebno njenim umetničkim granama.

 

 

 
Suzuki Michitaka Sava, Academia.edu

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×