Jump to content
JESSY

Руски православни психолог Михаил Хасмински - Како бити и остати истински срећан ...

Оцени ову тему

Recommended Posts

Како победити присилне мисли?

 

1. Признајте постојање присилних мисли и неопходност избављења од њих!

 

Признајте да те мисли нису Ваше, да су они последица спољашњих напада других бића на Вас. До тренутка док будете сматрали присилне мисли својим, неће моћи да урадите ништа да им се супротставите и предузмете мере за њихову неутрализацију. Немогуће је неутралисати себе самога!

Донесите чврсту одлуку да се избавите из тог ропства, да би даље могли да градите живот без тих вируса.

 

2. Понесите одговорност за себе

 

Желим да приметим да ако ми примамо присилне мисли извана, вршимо под њиховим утицајем одређене поступке, управо ми и носимо одговорност за те поступке и последице тих поступака. Пребацити одговорност на присилне мисли је немогуће, зато што смо их прихватили и деловали у складу са њима. Нису мисли деловале, већ ми сами.

Појаснићу примером; ако руководиоцем покушава да манипулише његов помоћник, онда су случају ако му то пође за руком и руководилац донесе погрешну одлуку због тога, одговорност ће сносити управо руководилац, а не помоћник.

 

3. Мишићна релаксација

 

За све доступно средство борбе са присилним мислима, ако су оне изазване страховима и бригама, јесте мишићна релаксација. Ствар је у томе да кад можемо у потпуности да опустимо тело, да уклонимо мишићну напетост, заједно са тим се обавезно смањује и забринутост и одступају страхови, а следи, у већини случајева се смањи и интензитет присилних мисли. Прилично је једноставно чинити то:

Лезите или седите. Максимално опустите тело. Почните са опуштањем мишића лица, затим мишића врата, леђа, груди, руку, ногу, завршавајући прстима руку и ногу. Покушајте да осетите да код вас нема ни најмање напетости, ни у једном мишићу тела. Осетите то. Ако нисте могли да опустите неки део или групу мишића, онда испочетка максимално напрегните тај део, а затим опустите. Учините тако неколико пута, и тај део или група мишића ће се обавезно опустити. У стању потпуне опуштености се треба налазити од 15 до 30 минута.

Немојте се бринути, колико успешно постижете релаксацију, немојте се мучити и напрезати - дозволите и релаксацији да се јави у свом темпу. Ако осећате да Вас у време опуштања посећују стране мисли - потрудите се да их одстраните из свести, преусмеравајући своју пажњу са њих.

Чините то неколико пута у току дана. То ће Вам помоћи да значајно снизите забринутост и страхове.

 

4. Преусмерите пажњу!

 

Боље је преусмерити пажњу на оно што помаже ефективној борби са тим наметљивим бићима. Пажњу можете преусмерити на помоћ људима, стваралачку делатност, друштвену делатност, на рад на домаћинству. Наши преци су сматрали да је за прогнање присилних мисли врло корисно занимање корисним физичким радом.

 

5. Немојте се бавити негативним аутосугестијама, понављајући у себи те мисли!

 

Свима је добро позната моћ аутосугестије. Аутосугестија понекада може помоћи у веома тешким случајевима. Њоме се могу смањити болови, лечити психосоматска обољења, значајно побољшати психолошко стање. Захваљујући једноставности коришћења користи се у психотерапији још од давнина.

Нажалост, често се може видети самосугестија негативних тврдњи. Човек, који је упао у кризну ситуацију, у себи и наглас непрестано несвесно изговара тврдње које не само да му не помажу да изађе из кризе, већ и погоршавају стање. Например човек се непрестано жали познаницима или тврди сам себи:

- Мене нико не воли;

- Ништа не успевам;

- Мој положај је безизлазан;

 

На тај начин, укључује се механизам самосугестије који заиста доводи човека до одређених осећања беспомоћности, тескобе, очајања, обољења, растројстава из области психе.

Добијамо да што чешће човек понавља те негативне тврдње, оне негативније утичу на мисли, осећања, емоције, представе тог човека. Не треба понављати то без краја. Тиме нећете помоћи себи већ ћете и гурнути себе у дубину кризног блата. Шта чинити?

Ако хватате себе да често понављате ова "заклињања", учините следеће:

Измените тврдњу на директно супротну и често је понављајте по много пута.

Например, ако стално мислите и говорите да се живот завршио разводом, онда 100 пута пажљиво и јасно изговорите да се живот наставља, и да ће сваким даном бити све боље и боље. Боље је поновити неколико пута тако у току дана. И Ви ћете реално осетити дејство и то веома брзо. При састављању позитивних тврдњи избегавајте додатак "не". Пример: "Нећу у будућности бити усамљена", већ "Ја ћу у будућности ипак бити са вољеним човеком". То је веома важно правило састављања тврдњи. Обратите пажњу на то. То је важно. Немојте састављати тврдње за оно што није достижно, етично. Не треба себи стварати тврдње да би подигли самопоштовање.

Share this post


Link to post
Share on other sites

6. Покушајте да у себи пронађете скривену добит из стања у коме се налазите! Одрекните се тих добит!

 

Како год то било парадоксално, век, који се стално подвргава нападима тешких, исцрпљујућих присилних мисли, за себе у њиховом наличју често налази умишљене добит. Најчешће да призна себи за те користи, човек сам себи не може и не жели, јер сама мисао о постојању користи од извора страдања, њему се чини богохулном. У психологији такво схватање носи назив "секундарна добит". У овом случају секундарна добит је - споредни добитак у датој ситуацији од постојећих мучења и страдања, које превазилазе добитак од разрешења проблема и даљег благостања. Све могуће користи, које добија човек од сопствених страдања, немогуће је набројати. Ево неких који се најчешће сусрећу.

 

а. "Никакве радости у даљем животу неће бити. Истински живот се завршио и сада постоји само преживљавање."

 

Предност: не треба мислити о томе како изаћи из ситуације (живот се завршио), не треба посебно много размишљати, не треба се трудити. Појављује се жалост према себи, тежина (представљене) ситуације оправдава све грешке и неправилне поступке. Појављује се пријатно осећање људи који нас окружују и пажња од стране другова и ближњих.

 

б. "Боље је не живети уопште него на тај начин. Не видим смисла у таквом животу. Не видим никакав смисао и наду."

 

Ако постоји нада онда би требало чинити кораке. Али то не желимо да урадимо. Зато је најједноставније помирити се са том мишљу, и ништа не покушавати. Седи и сажаљевај се, прихватајући улогу жртве.

 

в. "Мене нико не воли" или "Ја само сметам другима".

 

Предност: ово је изузетан повод да се сажаљевате, да не тражите помоћ од људи. И опет пасивно пливати по току, не мењајући себе.

При тражењу "предности" све оно што се "открива" изгледа веома непривлачно, и човек престаје да буде онакав каквим он ЖЕЛИ да види себе. Тај процес је веома болан, међутим ако "секундарна добит" буде пронађена и освешћена, Ви ћете успети да нађете како друга средства њеног остваривања, тако и да искорените ту "предност", а такође наћи и успешно решење из сопствене тешке ситуације.

Још једном желим да приметим, да се све секундарне "предности" скривају од свести. Сада их не видите. Схватање и њихово откривање могуће је само непристрасном анализом својих поступака, мисли и жеља.

Share this post


Link to post
Share on other sites

7. Престаните да сматрате присилне мисли својим!

Признајте да те мисли нису Ваше, да су оне последица напада на Вас од стране других бића споља. До оног тренутка до када будете сматрали присилне мисли својима, нећете моћи да им супротставите ништа и нећете предузети мере за њихову неутрализацију. Немогуће је неутралисати себе самога!

 

9. Најснажније оружје против присилних мисли је - молитва.

Бог је јачи од сатане и наше молитвено обраћање Њему за помоћ прогони зле духове који нам "певуше" на уво своје лажљиве истоветне песмице. У то може да се убеди свако и то веома брзо

 

"Има наде"

Share this post


Link to post
Share on other sites

 У чему се састоји наша кривица према особи која је умрла?                            

 

krzysztof-dydynski-woman-walking-along-p

 

Код људи који пролазе кроз тугу постоји један прилично велики проблем – осећање кривице. Како га правилно решити? И да ли је потребно решити тај проблем?

- Наравно да је неопходно решити га. Након човекове смрти код ближњих много пута се јавља – „да сам“: „да сам то урадио, он не би умро…“ На ум долазе многи догађаји који су, како им се чини, утицали на крај. Људи мисле да би све било другачије само да су се другачије понашали у прошлости. Многи тугују јер нису пружили довољно љубави, непотребно су се вређали, прекоревали, свађали, нису урадили нешто добро за човека коме то сада не користи…

Навешћу један пример. Недавно сам разговарао са женом која је јако туговала и кривила себе за смрт мужа. Она је те јесени замолила мужа да оде до њене мајке у други део земље по кромпир. До тада је током многих година сваке јесени путовао до таште по кромпир и никаквих проблема није било. Међутим, те године се током путовања догодила саобраћајна несрећа у којој је муж погинуо.

Јадна жена је почела да прекорева себе за оно што се догодило. Била је уверена: трагедија се догодила јер је она замолила мужа да оде до мајке. „Да нисам наваљивала за тај кромпир, он не би погинуо“, размишљала је она. Таквим примера има пуно. Практично сваку смрт прати осећање кривице код оних који су остали да живе. Ако је човек умро од неке болести – осећање кривице гласи овако: „Крива сам јер нисам уочила симптоме болести раније“, „крив сам јер нисам инсистирао да жена оде код лекара. Да смо се на време обратили за помоћ, можда би сада била жива.“

На први поглед, ова размишљања се чине као логична. Чини се да један поступак проистиче из другог: замолила сам да га оде на село, муж је погинуо. Нисам био упоран да оде у болницу, жена је умрла. У стварности, питање о узрочно-последичној вези не може бити тако постављено. Конкретни поступак човека, например, молба да се оде по кромпир је само један од фактора стварања ситуације која је била кобна. И ништа више од тога. То није одлучујући фактор и није један, већ само један од многих.

Да би човек реално оценио своју кривицу треба да схвати да ни један човек не може да предвиди, оцени, узме у обзир све факторе, предвиди све нијансе које могу да спасу или, обрнуто, да доведу до смрти другог човека. Људи нису у стању да дају одговор на све. Зашто? Одговор је једноставан: зато што је сваки човек ипак само човек. Он није савршен и нема могућности за прорачуне сличног нивоа.

Хајдемо поштено: са много људи током живота поступамо лоше, не молимо их за опроштај и брзо заборављамо на оно што се догодило. Обично не кривимо себе за све те стотине хиљада увреда (свесних и несвесних) које наносимо људима током живота…

Међутим, ако човек умре сећамо се свега и нас „прекрива“ осећање кривице. Притом оно не одговара реалности, преувеличано је. Кривимо себе јер нисмо могли да предвидимо нешто, нисмо могли да  кажемо нешто боље, опростимо раније, итд. У таквим случајевима често мислимо да су наша дела могла спасити човека од смрти. То се у многоме догађа зато што смо искрено убеђени, иако и не признајемо себи, да можемо контролисати питања живота и смрти другог човека. То у нама говори наша гордост…

Не схватамо или не желимо да схватимо да питање смрти није у нашој, већ у Божијој моћи. Ми сносимо одговорност само за свој избор који правимо полазећи из информације коју имамо у том тренутку, а такође и из могућности које постоје.

Ово ћемо описати метафором. Замислимо ситуацију: играмо фудбал у истом тиму. Један од играча нашег тима је добио лопту, погрешио и лоше додао. Лопта је дошла до противника и… дали су нам гол.

Да ли ћемо кривити играча нашег тима коме смо додали лопту? Да није тренирао пре тога и да је намерно додао лопту другом тиму – да, онда бисмо га могли окривити… Али није тако. Нетачно додавање није била намерна грешка, јер сви понекада грешимо. И никоме неће пасти на памет да се свађа са њим, да му говори: „како си могао то да урадиш!“ Или, например, наш голман. Он је допустио да лопта уђе у гол! Можда да и њега окривимо! Не, схватамо да је у том тренутку урадио што је могао. Схватамо да није у стању дзауставити све лопте које иду ка нашем голу! То није могуће јер он није фудбалско савршенство, већ човек као и ми. Он нема натприродну моћ да утиче на резултат утакмице… Ако тражимо кривца, видимо да није само он крив за гол. Како може, тако и брани. Ако је голман пропустио да одбрани гол, може се рећи да је читав тим лоше играо, лоше се бранио. Тај гол је зависио од огромног броја фактора: снаге и припремљености противничког тима, степена припремљености нашег тима у целини, наше воље за победу, дух тима, стање терена, итд. а не само од игре конкретног фудбалера.

Сада претпоставите да сте ви били голман. Да ли бисте у тој ситуацији почели да окривљујете себе, сматрајући да сносите личну одговорност за гол? Не, наравно. И нападач који је дао гол не може у потпуности да то припише својој доброј игри. То је заслуга целокупног његовог тима.

Међутим, то је само фудбал. А живот?… Живот је много сложенији. И у њему тим пре нико није у стању да предвиди све нијансе које се могу појавити. Сваки случај је задатак са исувише много непознатих. Ако је жена замолила мужа да оде по кромпир и на путу се догодила несрећа, то уопште не знали да ту постоји њена непосредна кривица. Зато што је могао и да не оде по кромпир, већ да изађе из дворишта и догодило би се то исто, само на други начин… Ми смо сви итекако расположени да тражимо сопствену кривицу. То нас спречава да на ствари гледамо трезвено.

 

http://www.imanade.org/u-cemu-se-sastoji-nasa-krivica-prema-osobi-koja-je-umrla-1/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Често људи почињу да окривљују за смрт блиских људи не само себе, већ и друге…

- Да, то се догађа чешће од самооптуживања. Можемо кривити за смрт људе који такође нису желели то што се догодило али су њихови поступци, по нашем мишљењу, довели до смрти, директно или посредно. Обично у категорију таквих криваца улазе блиски рођаци, пријатељи покојног, лекари, колеге на послу. Са таквим оптужбама треба бити крајње обазрив. Најбоље је потпуно их одбацити (наравно, ово се не односи на случај убиства са предумишљајем).

Не треба судити. Јер у том случају, у поређењу са ситуацијом самоокривљавања, знамо још мање детаља који се просто морају знати у потпуности да би се покретале оптужбе против људи. Или чак само и сумњати на њихову умешаност. Враћајући се на нашу метафору са фудбалом, може се направити аналогија: окривити друге, исто је као и окривити голмана за добијени гол (чињеница која се не пориче), без узимања у обзир мноштва фактора захваљујући којима је гол добијен. Чак када нам се веза између другог човека и смрти ближњег чини директном и очигледном, не треба никога оптужити. Не можемо тачноти зна колико је тај други човек желео то што се догодило, колико је био у стању да процени последице својих поступака који су, по нашем мишљењу, довели до жалосног исхода.

- Шта можете рећи за ситуацију када су рођаци видели да је њихов ближњи лоше морално, али из сопственог незнања нису предузели никакве кораке, нису га водили лекару, психологу, нису довели у храм? А затим, након трагичног догађаја, почињу себе да окривљују за то што су допустили самоубиство блиског човека…

 - Допустили су зато што нису знали како да се понашају у тој ситуацији, нису до краја схватали до чега може довести та ситуација. Друго питање је да су знали, а да нису помогли. Међутим, када човек не зна шта да ради, не зна шта се може догодити, из којих разлога ће се то догодити није законито оптуживати га за то што није ништа учинио. Наравно, када се затим све открива и постаје јасан разлог, почињу да мисле: „Ах, како нисам сам схватио ово! То је прво и основно!“ Ниси схватио јер ниси савршен. Можда ти Бог није уредио да дођеш до тога јер је такав био Његов промисао…

Човек не може да одговара за трагичан догађај као последња карика у ланцу догађаја, само зато што је неки његов поступак у том ланцу претходио трагедији. Чињеница да је претходио не значи да је био одлучујући фактор.

Share this post


Link to post
Share on other sites

A за шта треба да одговарамо онда?

- Бог је свакоме од нас дао право на избор. Пре него што се учини било шта, ми правимо избор: кренути или не, одлучити се на нешто или одложити, итд. Избор се нормално одређује нашим животним принципима и информацијом која нам је доступна у тренутку доношења одлуке. Ако знамо да човек има болесно срце, имамо избор: да позовемо хитну помоћ или не. Ако не знамо да има тај проблем, можемо да се збунимо, не придамо томе неопходни значај и не зовемо помоћ. Наравно, касније ће се све разјаснити. Ако човек остане жив а ми смо позвали лекара, заслугу спасавања живота ћемо приписати себи. Ако човек умре а ми нисмо звали лекара, јер нисмо знали шта да радимо, узећемо кривицу на себе. И једно и друго није правилно. Треба да схватимо да сносимо одговорност само за наш свесни избор уз постојање информације коју смо имали у тренутку доношења одлуке.

 У чему се састоји тај избор? Да ли бисте могли навести пример таквог избора?

- Например, знамо да човека шаљемо у сигурну смрт. Имамо избор: послати га или не. Притом имамо информацију да формирамо закључак о скоро неизбежном смртном исходу. За овакав избор треба да одговарамо.

Ако у тренутку избора нисмо имали информацију да наше дело може довести до таквог краја, не можемо сносити пуну одговорност. То не треба да нас притиска као огромни терет…

Сами ћемо опростити трогодишњем детету које је, заигравши се са псом у башти, случајно ушло у воћњак и погазило јагоде. Схватамо да је мало, да није могло претпоставити последице, да се још и заиграло. Али ћемо га казнити ако је након упозорења да се не може ходати по воћњаку, ипак свесно изабрало и изгазило јагоде. Чини се да је резултат исти: јагода је изгажена. Међутим, ситуације су потпуно различите. Једна ситуације је пример свесног избора, свесне непослушности. Друга је пример непредвиђених последица потпуно допуштених поступака.

Враћам се горепоменутом случају са кромпиром. Схватамо шта је жена желела – да муж оде по кромпир. И у томе нема ничег лошег. Муж је већ много пута ишао по кромпир. Избор жене – да замоли мужа да оде по кромпир – потпуно је разумљив и не можемо га негативно оценити.

Све што се даље догодило представља Промисао Божији. Човек не може тако далеко да предвиђа. Наравно, када би знала да шаље мужа, а да ће на путу његов ауто смрскати теретњак, онда да, била би крива… Међутим, није могла знати то. То је изнад људских сила. Додао бих још да се сви касно опаметимо. И сви себе кривимо за то што нисмо могли да предвидимо нешто. У таквој ситуацију потребно је разумети да човек није супер-компјутер који може толико далеко све да израчуна. Да, треба да правиш закључке о будућем. И треба да знаш да нешто у будућности може да се понови. Можда ћеш знати онда како да поступиш. А можда и не – као у ситуацији са кромпиром. Саобраћајна несрећа се може догодити још једном и поново нећемо моћи да било шта изменимо.

Нико не може јасно рећи шта ће се догодити јер нам будућност није позната. Немогуће је схватити целокупну творевину, најсложеније узајамно дејство људских судбина, ланце догађаја које нисмо у стању да прогнозирамо. Све је у рукама Божијим. Постоји принцип: „Чини шта треба, а биће шта ће бити!. Први део те изреке („Чини шта треба“) говори о томе да је у нашој моћи да доносимо праве одлуке уз учешће информације коју имамо и сносимо одговорност и за одлуке и за њихове директне последице. Други део („Биће шта ће бити“) подсећа: то што ће се надаље догодити, како ће други одреаговати на наше поступке и каква ситуација ће бити на крају – последица је сложеног узајамног деловања многих фактора и то није у нашој власти. Зато не можемо сносити одговорност за такав резултат. Остаје нам да га прихватимо са смирењем као вољу Божију.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Често имамо прилике да слушамо о вољи Божијој, али како је схватити, у чему се она показује и како делује?

 - На ова питања постоје детаљна објашњења код Светих Отаца Православне Цркве. Јако ми се допало размишљање на ову тему једног мудрог игумана (доктора физичко-математичких наука). Он је навео следећу метафору: шутирамо лопту пољем. Знајући притом трење, силу гравитације и инерцију можемо тачно израчунати где ће се зауставити. То се добија прилично једноставном формулом. Поред нас други човек може узети још једну лопту и имајући исте податке такође је шутнути. И он ће такође тачно знати где ће се његова лопта зауставити… И ето, гурамо заједно свако своју лопту и чекамо да се зауставе у месту које смо одредили… Али оне су се судариле! Испада да нисмо израчунали угао под којим ће се догодити судар. До тада смо тачно могли да прогнозирамо резултат. Међутим, судар је у парампарчад разбио све наше рачунице. Зато што углови под којим се лопте сударају или не, нису у нашој власти, већ у домену случајности.

Мада, није потпуно исправно говорити о владавини случајности. Јер све такозване случајности нису случајне, у њима се показује несхватљиви за нас Промисао Божији. Управо од Бога зависе све „случајности“. Не можемо израчунати углове судара лопти. Исто не можемо знати ко ће, када и где унети исправке у наше планове о будућности. И не можемо сносити одговорност за то.

 Испоставља се да све зависи од Бога?

- Да, наравно, све зависи од Њега. Све, сем нашег избора. Као што је свети Теофан Затворник писао:

Потпуно се предајте у руке Божије, не бринући се ни о чему. Све што се догоди, пријатно или непријатно, примите спокојно као нешто што је Бог нарочито припремио за вас. Ваша брига треба да се састоји само у томе да у сваком случају поступите по заповести Божијој“.

То јест, потребно је да животне околности које не зависе од нас прихватимо мудро и без негодовања. Све своје снаге треба да усмеримо да у тим околностима и уз информацију коју поседујемо направимо прави избор. Можемо рећи да нас Бог, као брижни Отац који нас учи, непрестано поставља пред избор, даје нам да решимо задатак. Колико ћемо га правилно решити, зависи од нас. Он се са уважавањем односи према нашој свесној одлуци. Међутим, Он нам у потпуности предаје и одговорност за наше свесне одлуке

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али постоји и свесно учињени неправилан избор

- Да, тако често бива. Због злобе, на пример. Уместо да опрости, човек запљускује злобом свог ближњег… Например, муж је дошао кући јако пијан. Људски гледано би му требало опростити, не расправљати се док је у том стању, већ ујутро мирно поразговарати. Међутим, жена говори: „Иди својој мајци, не желим да те видим!“ А на путу га убијају… Наравно, није се могло предвидети да ће се све тако догодити. Међутим, поступак жене – да не пусти мужа у кућу – сам по себи није добар у односу на мужа. Замолити за опроштај, нечим изгладити свој поступак више није могуће јер је човек погинуо. Да, у таквом случају човек почиње да се „изједа“. Неретко људи криве себе цео преостали живот.

Ту се, међутим, јавља принципијелно питање: да ли верујемо у постојање душе и њену бесмртност?

Претпоставимо да не верујемо. Ако душе нема, значи да не треба себе ни кривити. Умрле особе нема па нема. Њој је потпуно свеједно, јер је просто нема. Нама није свеједно јер смо губитком те особе можда изгубили пријатеља, помоћника, некакве подршке у животу. Ми смо усамљени, а њему је сада већ свеједно. Зато не треба да имамо осећање кривице пред њим.

Ако пак схватамо да душа постоји (а наравно да постоји) уместо свих тих самоокривљавања, самоукопавања и бесконачних сажаљевања (зашто сада говорити шта је требало урадити?), треба поћи у храм и покајати се код свештеника, замолити Бога за опроштај за свој поступак! Да, можемо се бацати се на гробну плочу, посипати главу пепелом, свима говорити: „како сам подло поступио!“ Међутим, тај пут неће донети утеху. Постоји пут који заиста доноси утеху: то је покајање. Кроз покајање ћемо се приближити Богу.

Наша молитва за упокојеног ће постати јача и самим тим ћемо му реално помоћи, исправити на неки начин зло које смо му нанели. И душа упокојеног и наша ће постати спокојније.

Ето адаптивног механизма преживљавања ситуације. Не жалити бесконачно што се ситуација променила и што се претходно не може вратити (нећеш васкрснути човека), већ прихватити нову ситуацију и адаптирати се на њу, пронаћи најбољу варијанту понашања како за себе, тако и за душу упокојеног.

Share this post


Link to post
Share on other sites

А ако је човек желео ближњем добро, а све се окренуло на зло? Ето, човек и невољно почиње да мисли: не говоре узалуд људи: „не чини добро и неће ти се вратити зло…“

 - Например, поклонио сам пријатељу нешто вредно, јер ме јако молио. Да ли је то добро дело? Добро. Жртвовао сам нешто своје, и дао другоме. А њега су убили због те ствари. Почињем себе да кривим: да му нисам дао ту ствар, био би жив. У овој ситуацији можда би заиста тако и било… Али узмимо други пример: човек ме је замолио за ту ствар, а ја му нисам дао. И онда су требали да га убију, али нису, јер ту ствар није имао код себе. није је било јер је  ја нисам дао.

Да ли у том случају треба да добијем награду? Спасио сам човека, нисам му дао ствар за коју су га могли убити. А у првом случају кривим себе јер сам човека убио јер сам му дао нешто што нисам морао. Могао сам да будем себичан и спасим га.

То је потпуно безуман прилаз. Све је окренуто наопачке. Кривимо себе јер смо учинили добро дело, из љубави према човеку а са друге стране хвалимо се што смо поступили лоше, што нисмо показали љубав.

Како то да смо, како се чини, размишљали логично, а добили потпуно лажан закључак, чак супротан истини? Зато што смо у размишљањима ставили акценат не на наш свесни избор, већ на ситуацију која је резултат огромне количине фактора и која реално гледано није зависила од нас .

За нашу душу у призми вечности значај има не резултат у целини, већ управо наш свесни избор у корист добра или зла. То и само то одражава способност наше душе да воли. Бог је Љубав и једино човек који воли може да буде у додиру са Њим. На суду Божијем ће сами наши поступци сведочити за или против нас. Управо ће на наш избор гледати Бог…

Да, чини се да је неки наш избор довео на крају до смрти човека. Међутим, поново заборављамо да је све у рукама Божијим. Желели смо да учинимо добро? Наравно! И уложили смо све напоре да бисмо поступили са човеком по љубави. А то што се догодило касније ни најмање није зависило од нас.

Да смо могли да учинимо добро, а нисмо, то би без сумње био негативни потупак јер нисмо помогли том човеку. Одговарамо само за свој избор. И то, како смо већ рекли, за избор у условима поседовања ограничене информације (јер  нисмо у ситуацијиу да знамо све околности). То је та и толика зона одговорности коју носимо.

Велики је грех преузети одговорност за оно што није у нашој моћи – на тај начин покушавамо да на себе узмемо улогу Бога. То јест, мислимо да смо могли нешто глобално да променимо, предвидимо резултат! Али како смо могли предвидети? Колико фактора је утицало на коначни резултат!

То је исто као да седим са прваком света у шаху и играм шах. Он ми је скоро истог тренутка дао шах-мат. На крају изгубљене игре ћу себе оптуживати: ето, могао сам да предвидим да ће повући тај потез! Могао сам да предвидим како ће се даље игра одвијати, какве ће потезе вући. Можда сам могао да победим првака света, да сам вратио све уназад и кренуо из почетка. И ето, знајући како ће играти, могао сам све да променим… Није ствар у томе што нисам шампион света. Ствар је у томе што не могу ни да предвидим како ће он играти, јер је он много бољи од мене у шаху. Зато је и првак света.

И ето, треба бити свестан те наше ограничености, те наше несавршености да не бисмо живели у прошлости и кривили себе за нешто што није у нашој моћи, и да не бисмо „изједали“  сами себе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта да ради жена која је истерала свог пијаног мужа, који је затим погинуо? Како поступити у сличној ситуацији?

 - Потребно је да се покаје. Али, мора јасно да схвати: не одговара она за то што су јој убили мужа (она га није убила!), већ за то што је поступила немилостиво са њим, сурово, без љубави. Управо у томе што је поступила тако, нехришћански, она и треба да се покаје пред Богом.

Неопходно је да се схвати да је пре свега души те жене, а не души умрлог, потребно покајање. Поступак је очигледан и тежина коју осећа душа потиче од тог поступка. И управо је за њу јако важно да добије опроштај због тог суровог поступка. И иако њен муж не може да јој опрости јер је прешао у други свет, потпуно је довољно да добије опроштај од Бога у таквој ситуацији. Зато не треба месецима да пролива сузе и упада у депресију, неопходно је да крене ка Богу и принесе покајање за поступке којима смо правили лажни избор у вези са умрлом особом. Души њеног мужа није важно да ли жена плаче или не плаче, већ да ли ће се жена молити за њега, да ли ће чинити милостињу ради спасења његове душе. То је најважније чиме можемо и треба да помогнемо нашим ближњима који су умрли.

Шта људе спречава да опросте себи? Многима је јако тешко да опросте себи за овај или онај поступак…

- Опростити себи… то би било исувише једноставно. Човек не може сам себи да опрости, да себе оправда. Наравно, покушавамо тако да урадимо, али то не доноси олакшање. Сто пута дневно можемо рећи себи да праштамо себи и нећемо постићи резултат.

Зашто? Зато што савест, која представља глас наше душе, наставља да нас оптужује. Ми наравно можемо угушити глас савести за неко време – кривицом, пијанчењем, послом. Можемо потиснути тај глас савести у дубину наше подсвести, али ће касније тај глас ипак да се пробије. Истински да опрости и смири душу може само Бог… Управо зато и постоји покајање!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта је савест? Зашто је она у стању да нас примора да толико патимо?

- Свети Оци су говорили да је савест – глас Божији. Како пише свети Теофан: „Имамо стражу која никада не спава – то је савест. Она неће пропустити оно што је лоше урађено. Колико год ви говорили да није ништа, она неће престати да говори: то је лоше,  то је лоше… Савест је увек наш морални тас.“

Зато нас савест непрестано и буди, даје сигнале. Иако је ми најчешће доживљавамо као нешто што нам смета. „Нешто ме гризе, мучи, никако да престане… Докле више!“, мислимо ми. А у пресудним тренуцима савест јасно говори: „Иди, покај се, учинио си грех“. Грех није у томе што је, у нашем примеру (у другом делу овог текста), жена замолила мужа да оде по кромпир. Не, постоје конкретни греси које смо учинили у односу на ту особу: када смо се је третирали као ствар, поступили према њој без саосећања, рекли јој грубу реч, понизили је, нисмо јој пружили подршку у тешком тренутку. Нажалост, то је присутно код свих нас, у мањој или већој мери и са тим се морамо борити. Како? Покајањем и исправљањем сопственог живота.

Уколико је особа умрла, то не значи да је сада касно да се исправимо, да постанемо бољи и стрпљивији. Постоје и други људи који су нам блиски. Можемо научити лекцију из сопствених поступака, да се научимо да показујемо већу љубав према људима. Ако смо некоме нешто скривили – да замолимо за опроштај , док је та особа још увек ту са нама, док још није отишла… Што се тиче наше кривице пред умрлом особом: ако се покајемо за своје лоше поступке, Бог ће нам опростити, добићемо неизрециво олакшање на души и бићемо у стању да надаље живимо чисте савести (с тим да покајање мора бити искрено…). Једноставно речено, након искреног покајања савест (глас Божији) се смирује.

Ако се не покајемо, та прљавштина ће непрестано бити са нама, прљавштина наших грешака и наше кривице. На жалост, без обзира на то што постоје решења која су прошла тест људи  и времена како треба поступити у сличним ситуацијама, како олакшати души – без обзира на то, људи их најчешће не користе. Не иду Богу, не приносе сопствено покајање.

Већина људи, не знајући како да угуши тај глас Божији, покушава да нађе решење на своју руку: почиње да окривљује себе,  да „изједа себе“, неки чак упадају у потпуно очајање и покушавају да се убију. Други пак обрнуто: почињу да пију, да живе тако да немају времена да размисле нити да погледају себе трезвеним очима… Труде се да заглуше савест било чиме: алкохолом, наркотицима, разузданом забавом. Када нам у ретким тренуцима савест даје на знање да постоји, чујемо: „Био сам неправедан према том човеку, требало би то некако да исправим. Њега више нема, али мора да постоји неки начин да изгладим своју кривицу у односу на њега да урадим нешто за њега“. То средство је покајање и молитва за душу упокојеног, као што смо већ рекли. Међутим, најчешће нам је тешко да одемо у храм, да се окренемо  ка Богу, јер то тражи да се са собом изборимо и да уложимо труд. Лакше је „напити се и заборавити“…

Share this post


Link to post
Share on other sites

И ја сам лично изгубила блиску особу, зато врло добро схватам да је заиста тако. Заиста, често код људи недостаје елементарно знање о томе како да се понашају у таквој ситуацији, где да затраже помоћ. Међутим, шта да радимо уколико једноставно немамо снаге, немамо снаге чак ни да устанемо из кревета од бола? Бол није само на душевном, већ и на физичком нивоу…

 - Да, чини нам се да немамо снаге ни за шта, да осим бола не осећамо ништа. Међутим, заправо ту није у питању недостатак снаге… Та ситуација се може упоредити са тренингом на тренажном бициклу. Окрећемо педале, тешко нам је, али нигде не идемо. Нема покрета. А губимо снагу. Сва душевна преживљавања када нису усмерена у правцу у ком треба да буду личе на некакав узалутдни рад. Бол не пролази, нема никаквог кретања унапред, а немамо снаге. Једино колена отказују. Тако могу да прођу године све док човек не схвати да се бицикл не креће и да, ако се не промени нешто, неће стићи нигде. То јест, ако не схватимо нешто важно, никада нећемо моћи да се заиста помиримо са смрћу ближњег и нећемо бити у стању да живимо (а не само постојимо).

Најчешће нам уноси немир оно што нисмо успели да урадимо у односу са блиском особом које више нема поред нас. Нисмо јој пружили довољно љубави, нисмо је замолили за опроштај за своје грешке. Сви ми, као по правилу, осећамо да имамо неку обавезу према умрлој особи. Али како је испунити, када те особе нема? То питање нас и доводи у депресију. Није нам јасно шта можемо да учинимо сада, у овом тренутку. Не сналазимо се у овој ситуацији, хвата нас паника и упадамо у очајање. Раније, док је особа била жива, знали бисмо како да се понашамо. Сада се све изменило, осећамо се беспомоћно, као слепи мачићи… Појављује се мноштво осећања (агресија, очајање, свеобузимајуће осећање кривице) која исцрпљују човека физички, психолошки и духовно. То је ова исцрпљеност коју сте Ви поменули.

Шта је неопходно да схватимо како наш душевни рад не би ишао узалуд? На шта треба усмерити своје снаге? Треба да разумемо да особа која више није са нама, да је она сада – са Богом. И да се свака веза са човеком који је отишао може остварити само кроз Бога. Дај Богу и на тај начин ће особа то добити. Моли опроштај од Бога и на тај начин ће ти и ближњи опростити.

Моли се за ту особу и даћеш јој на тај начин оно што јој је сада најпотребније. Остао си јој дужан неки новац?  Њему сада није потребан новац! Много му је важнија молитва! Дај његовој души оно што јој је сада  толико неопходно.

Исто тако и у ситуацији смрти: шта ће души умрлог сва наша нарицања, сузе, раскошни венци на гробљу, мермерни споменици, скупи ручкови након парастоса, дирљиве речи и томе слично? Све то је потребно нама живима. А његовој души су најважније наше молитве, милостиња  и добра дела која чинимо за његову душу.

Нисмо вратили новац који смо дуговали упокојеном? Дајмо тај новац сиромашнима, утрошимо на неко богоугодно дело. На тај начин ћемо заиста вратити души упокојеног оно што само му дужни и од чега ће она имати добробити. Шта уколико немамо новца?

Никакав проблем, зато постоји милостиња. Ако је упокојени учинио много тога за нас, ако је уложио своје време и труд, све му то можемо дати. То је обични случај када умру родитељи. Они су много тога урадили за нас и ми то врло добро знамо. Уложили су много у нас, а ми им сада то не можемо узвратити. Молим лепо, можемо дати деци, сиромашнима, болеснима, старима. Пружити им пажњу, уделити им део свог личног времена. Можемо указати већу љубав према сопственој деци, више пажње придати њиховом духовном васпитању.

На тај начин ћемо вратити дуг души упокојеног – управом оном валутом коју душа упокојеног може да прими. Тада неће бити тог стања физичке и духовне немоћи и осећаја опустошености. То ће бити реални покрет унапред, а не просто окретање педала на тренажном бициклу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Уверена сам да многи који изгубе ближње немају најелементарније знање где да се обрате и шта да раде.

 - То је све због наше културе. Током векова се то све знало, успешно смо се користили тим знањима, а сада их одбацујемо као прљав веш. Више волимо да пливамо низводно… и гушимо тугу алкохолом. Ту поново треба да будемо свесни који став бирамо. Ако душа постоји – то је једно, ако душе нема – онда је потпуно другачије. Ако душе нема, не треба ни жалити, као што смо већ рекли. Бесмислено је жалити за неким кога нема…

Ствари стоје другачије ако душа постоји. Јасно је да постоји, само је питање шта је неопходно учинити за њу…  А не за себе. Бол душевни, као и физички – потребан је човеку. Бол душе се у психологији назива психоалгијом. То је сигнал да нешто није у реду са душом.

.

Шта да радимо са тим болом? То је тако мучно!

- А шта радимо када нас боли зуб? Можемо да трпимо бол један дан, можемо попити аналгетик да би угушили бол. Али пролази време и схватамо да зуб треба лечити, јер се бол није јавио ниоткуда!

Такође бол нам је одузео сву нашу снагу јер нас исцрпљује, као и сваки бол. Очигледно нам је међутим, да ће тај бол постојати све док се не обратимо лекару. Када кренемо код лекара, тада ће нам се и залечити зуб. Бол ће проћи, јер смо одстранили узрок.

Душевни бол је другачији. Лекар у овом случају није стоматолог, већ Бог. (Понекада помоћ долази од психолога. То међутим, није суштинска помоћ. Суштинска помоћ долази од Бога.) Вековима је постојао правилан редослед корака:  особа је умрла, треба прво отићи у храм, помоћи души умрлог, а не оптерећивати се очајавањем. Не треба на првом месту и пре свега да мислимо о себи, о томе како нам је лоше, већ пре свега треба да мислимо о упокојеном – да су му сада неопходне наше молитве. Када почнемо да се молимо,када чинимо дела милостиње за душу упокојеног, тада нам се снага враћа и бол заиста слаби. То је проверено хиљадугодишњом праксом… Ако будемо одбацивали тај пут оздрављења, у том болу ћемо се гушити годину-две-три…

Шта ће нам то? Души упокојеног не можемо помоћи тиме, а себи још мање. Чак ћемо се и повредити. Да кажемо укратко, треба бити свестан губитка и покренути се, почети са лечењем. И треба више да мислимо о души умрлог, него о себи и свом губитку.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како се може помоћи особи која преживљава губитак ближњег? Ако се то догодило неком другоме – како ту особу можемо утешити и пружити јој подршку?

 - Особа која преживљава смрт ближњег треба да подели своја осећања. Човек који није стручан у пружању подршке, моћи ће да утеши особу тако што је може привести Богу а Бог ће је утешити. Ако познајемо мудрог, искусног свештеника, можемо особу одвести до њега.

Пријатељи могу пружити подршку на у материјалном смислу – преузети на себе неке трошкове, обавезе, организацију сахране, пазити на децу (док су родитељи у тешком душевном стању), како би особа могла да обрати више пажње на сопствену душу и кроз то се мало утеши.

Можемо једноставно саслушати особу, дати јој прилику да каже шта јој је на души. Не сме се остављати особа сама са својом трагедијом, посебно у првим данима. Јер особа када је сама у својој несрећи, затворена, тада она нема могућности да разговара ни са ким и да сагледа ситуацију са стране…

Потребно је само да седнемо и саслушамо особу. То није много пријатно. Особа тада излива свој бол, своју тугу. И налазити се у том тренутку са том особом значи примати у себе ту тугу и бол, делити их. Наравно, већини нас, хедониста, то није пријатно. Ми сви јако желимо да весело живимо, да се препуштамо задовољствима, да не размишљамо ни о чему. Ако и говоримо о нечему, често је то у вези са неким сплеткама и да осудимо ближњег. А овде са овом особом је препуно бола! Међутим, ако заиста желимо да помогнемо особи из љубави према њој треба да жртвујемо нешто. У овом случају треба да жртвујемо мало своје душевне удобности и комфора. Не говоре узалуд: када поделиш тугу већ је упола лакше. То јест, када се подели туга између особе која говори и особе који слуша, бол се мало смањује., на тај начин пријатељ придржи мало туге заједно са особом. То уме да буде тешко. Међутим, ако смо у стању и ако искрено желимо да помогнемо, треба са стрпљењем да саслушамо особу.

 

аутор: Михаил Хасмински, православни психолог

сајт Има наде

Share this post


Link to post
Share on other sites
Анатомија страха (како се изборити са страхом)

Нема ничег страшнијег од страха.

Френсис Бекон

 

 

Страх је осећање које је свако од нас много пута осетио. Сви људи, свих узраста и националности су у неком тренутку осетили страх. Страх може да нас убије и да нас спаси. Страх може да нам помогне и доведе нас у очајање. Шта је страх са тачке гледишта психологије?

 

– Уопштено говорећи умерени страх представља природну реакцију на сваку реалну или замишљену ситуацију која угрожава вредности неке особе, тј. здравље, физички интегритет, нека идеја, сопствени став, деца, удобност, итд.

 

- Шта лежи у основи страха? Одакле се страх појављује?

 

– Осећање страха је последица неизвесности. Када нешто не знамо или не можемо да претпоставимо макар и делимично онда нас незнање и неодређеност јако плаше. То је потпуно природно јер се иза неизвесности може крити опасност која угрожава оно што нам је вредно. Зато је нормални, умерени страх без обзира на сва непријатна осећања која изазива, неопходно осећање. То је потпуно нормална и природна реакција на опасност, претњу (праву или замишљену) која се у нама подржава веома јаким инстинктом – инстинктом самоочувања.

 

- У једном интервјуу сте скоро идентичне речи изговорили о болу. Да ли су страх и бол слични?

 

– И страх и бол имају заједнички циљ – очување живота. Страх и бол се прилично често појављују заједно и имају много тога заједничког. Бол нам даје сигнал да у организму нешто није у реду. Ми не бисмо били у стању да преживимо да не постоји бол. Наш организам је усмерен да живи, бол има функцију упозорења, он нам сигнализира да у телу нешто није у реду и то нам на крају у већини случајева спасава живот. Страх има сличну заштитну функцију јер нам говори да нам прети опасност и приморава нас да реагујемо. Страх, као и бол треба да нас сачува и натера да будемо опрезни, пошаље нам сигнал да је потребно да се замислимо, променимо и донесемо неку одлуку која ће бити одговарајућа у одређеној ситуацији. Уопште, може се рећи да су страх и бол сигнали на опасност коју треба да препознамо и предузмемо адекватне мере да бисмо савладали опасну ситуацију.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа.     После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”.   – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола.   Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење.   – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      У емисији "Међу нама" на ТВ НОВА С, Владо Георгијев говори да планета Земља није округла
      Погледајте
      https://youtu.be/y3R0ugoKUV0?t=341 
    • Од Логос,
      У Француској, са њеном римокатоличком традицијом, сама идеја да сте удати за свештеника мора да изгледа и необично и некако неумесно. [Са друге стране] положај свештеникове супруге, у светлу апсолутне немогућности рукоположења жена у свештенство, може да делује као нешто ненормално, нарочито данас, када смо сведоци ослобођења и независности жене, као и једнаких могућости за каријеру како за мушкарце тако и за жене. Међутим, ту „ненормалност”, ту „апсурдност” свештеникова жена не само да прихвата, већ је чак и укључује у своје битовање са радошћу; да, заиста, са поносом и благодарношћу што је, премда на посредан начин, део свештениковог служења.     Није ми лако да говорим непристрасно и објективно о своме супругу који се недавно упокојио, а са друге стране, радост ми је да говорим о њему, да са другима поделим своје успомене.     Младост у Франсуцкој   Није било ничега необичнога у нашој младости, ни у томе како смо се упознали: он је био матурант Carnot лицеја и руске гимназије, ја сам завршила школу Saint Marie de Neully. Обоје смо одрасли на идеалима и вредностима Старе Русије, у ритму Цркве и њених празника, на наслеђу и традицијама Русије, које су подразумевале верност и приврженост дужностима. Но, са друге стране, живели смо и у свету Волтера, Верлена и Пруста, лепоте Париза и величанствене прошлости Москве и Санкт-Петербурга.   У то време, када сам имала седманаест година, на степеницама цркве срела сам се са деветнаестогодишњим студентом који тек што се био уписао на Богословски институт Светог Сергија: „Врло бих желео да се упознам са Вама… – рекао ми је – и хтео бих да приметим да уопште не намеравам да постанем монах!”. Исте те вечери, он се поверио једном од својих познаника да је „нешто раније тога дана срео своју будућу супругу”.   Мој супруг се уписао на Институт [Светог Сергија] са намером да постане свештеник, и већ са деветнаест година био је у потпуности оно што ће бити током читавог свог живота. Од самога детињства он је себе посветио свештеничком служењу, Црква је била његов живот, желео је више од ичега другог да постане свештеник, била је то његова прва и најснажнија жеља. Његово свештеничко служење, жеља да стално служи службу Божију изражавала је природу његове душе, оно за шта је био створен. И у томе није било никаквих противречности.   Он је био веома образован човек: најпре се образовао у руској војној школи, а потом у лицеју Carnot и руској гимназији. Развио је пасионирану љубав према књижевности обе земље, које је познавао до савршенства: руску књижевност, коју је касније и предавао у Њујорку, и француску књижевност, коју је упознавао не само док је живео у Француској; он никада није престао да чита франуску књижевност, ценио ју је и упијао у себе са љубављу, и – ако се може тако рећи – готово са извесном неутољивошћу. Он је волео француску и руску поезију, и могао је сатима да је говори напамет, без престанка…   Ни поезија, ни књижевност за њега нису били забава. Он је, уопште, био незасити читач: занимале су га политика и философија, савремене идеје и теорије. Његова интересовања и радозналост су били свеобухватни. У поезији је видео онострану лепоту и тиме се наслађивао. Уместо да тражи своју душу у поезији, по примеру песника епохе Романтизма, он је отворено и искрено кретао путем самих песника и њиховог стваралачког трагања. Волео је Бодлера и његово стремљење к идеалу, волео је Волтера и Рембоа – он никада није трагао за етиком и моралом у уметности (за шта је његова љубав према Бодлеру и Прусту сасвим довољан доказ!). Он је у поезији, као и у књижевности уопште, видео живу реч, реч која изражава живот.   Волео је да чита записе Жида и Лотоа, биографије и радове о Таљерану, Прусту, о животу Сименона и других, удубљујући се у њихово схватање развоја човековог живота, страдања и радости. Сва ова дела су му омогућавала да се приближи суштини другог жовека, [да се приближи] различитим људским судбинама и, кроз њих, одрицању од себе.   Језик је за њега био од првостепене важности, чак више и од музике у којој је уживао, али без страсти, и више од визуелне уметности према којој је био готово равнодушан. Волео је улице, град, дом, завесе на прозорима, гробља, кафетерије, вечерње новине – све оно што изражава људски живот.   Сећам се да сам се једном приликом, када смо били млади, силно изненадила, да не кажем и нешто више, када ме је повео на гробље Pere Lachaise, да бисмо потом лутали Grands Boulevards-ом, отишли у Maigret, и на крају завршили у кафеу Lutetia где смо пили црну кафу и читали Le Monde. Поред нас су пролазили пролазници, сав тај свет улица… Признајем да сам тада била донекле уздржана, но касније сам постепено задобијала све већу слободу и све дубље поимање ствари.     У средишту свега за њега је била радост свештеничког служења   Говорила сам о његовој уравнотежености, о његовим укусима, француском и руском образовању, о његовом систематском и сталном читању које је нашло свој израз у његовој изузетно широкој и свестраној културности, отвореној за живот и за развој рода људског. Но, у средишту свега тога, за њега је најсилнија и најискренија била радост свештеничког служења, радост што је свештеник. Нарочитост његовог служења била је у том утицању на друге, које је он био кадар да изрази кроз речи; у том непосредном и готово неприметном утицању којим је дејствовао на људе који су му долазили. Он је, услед тога, стално бивао напросто као “поједен” од стране људи, јер никада није умео да каже “не”. Када би му у разговору поставили неко чудно или замршено питање, он је увек схватао шта су хтели да га питају, као и у којој је мери човеку било тешко да му постави то питање, и одговарао је без давања готовог решења, без поуке.   Он је поседовао изузетни дар да утеши човека и да му олакша бреме, да га ободри и да поразговара о оном најважнијем, да обасја (саговорника) светлошћу у којој је све постојало једноставније, срећније и спокојније. Он је стварно умео да охрабри срце човеково. За неке је било неочекивано то што је он, када су му долазили, у нади да ће добити од њега готово решење или поуку, износио искључиво своје виђење…   Један од његових студената ми је недавно рекао (наводим ово по памћењу): “Често сам долазио код Баћушке са списком проблема који су ми се чинили врло озбиљним, нерешивим. Разговарали бисмо о политици, о књижевности, о мојој деци, о Цркви, о празницима, о природи, и на крају би Баћушка спустио своју тешку и благу руку на моја леђа и рекао: ʼСада је све добро, зар не? Више нема никаквих проблема?’ Одлазио бих, а моје срце и моја душа су били згрејани његовом радошћу и сијањем, нечим непојмивим али спокојним”.   Нико није могао да му се подсмева, нарочито када су у питању богословска питања.   Његово осећање за стварно стање ствари, здраво расуђивање, сагледање живота у коме није било измишљених проблема, заједно са свагда својственим му осећањем за хумор и унутарњу уздржаност, са умећем да приликом сусрета насамо са неким савладава превише лична осећања и емоције, учинили су га човеком од кога су сви узимали као са извора утехе, добробити и убеђености; и он је све то тако штедро давао… Више од хиљаду људи је дошло на његову сахрану; добила сам на стотине писама од тих људи чију је душу он негде и некада дотакао.     Живот у Америци   године ми смо са троје деце отишли из Париза у Њујорк. У Америци, на Академији Светог Владимира, он је био професор и декан, тамо је образовао групу сатрудника, предавача и ководитеља.Све су то били његови пријатељи који су се трудили на истој мисији, који су говорили гласом Цркве, Литургије, Евхаристије. Он је на Академији Светог Владимира написао своје књиге и остварио сав свој потенцијал, тамо се заиста потрудио на делу обнове литургијског живота, на делу обнове евхаристијске свести. Други ће говорити о његовој богословској мисији. Ја знам да је та мисија била једно са његовим свештеничким служењем као слуге и инструмента Господњег. Он није имао смисла за решавање „друштвених проблема”. Обично је говорио: „Други ће то урадити боље од мене”.   Оно што нас је спасавало од хаоса, који је тешко било избећи, јер тешко је било не расути се на све стране – деца, њихово школовање (наше троје деце, узгред буди речено, никада нам нису донела ништа друго осим среће!), Академија, напори да спојимо крај са крајем свакога месеца, студенти и све остало… – јесте, пре свега, присуство у Цркви, на богослужењима, радост Велике Суботе и обичне недељне Литургије. И све нам је то дошло кроз његово свештенство и благодарећи његовом свештенству.   Да бисмо сачували наш унутарњи склад живота, читаво лето бисмо проводили у канадској провинцији на обали острва Лабел, куда смо одлазили да бисмо се погрузили у извор живота звани Природа, тамо у северној лепоти канадских шума, у окриљу породичног живота, у дрвеној часовњи недељом и празницима, у посетама његовог брата [близанца] Андреја чији је значај у животу мога мужа био толики да то не могу никада довољно да нагласим. Свако наше лето је било обележено ритмом нестрпљивог ишчекивања Андрејевог доласка, радошћу због његовог борављења са нама и тугом због Андрејевог одласка. Свако наше лето је заиста било тихо пристаниште.   Празник упокојења   Желела бих да овим не баш много повезаним успоменама придодам и неколико речи о болести и смрти оца Александра, о празнику његовог упокојења, што је оно заиста и било.   Када се, сасвим неочекивано и непредвидиво, открило да болује од рака плућа и мозга у већ поодмаклом стадијуму, он је прихватио своју судбину у пуном смислу те речи, спокојно и јасно, без непотребних речи, са унутарњом снагом, која је свагда била скривена. Врло добро се сећам колико је тачно било часова када се то догодило. Био је то тренутак пунога познања и потпуне јасности, сигнал за полазак на пут.   Он је то прихватио без емоција, но у наш живот је ушла велика радост. То није била радост самопожртвовања или мука које је морао да одстрада. То је била радост једноставна и чиста, са којом је он проповедао читавог свог живота, али та се радост сада појачала, зато што је он осећао да ће ускоро угледати Царство, двери Царства. Све остало се завршило или, напротив, тек је требало да почне. Време животне борбе, проповеди, општења [са људима], убеђивања… отишло је у прошлост, истовремено када је тек започео велики пут који ће га учинити стварно слободним. Он је тада био налик оним женама којима се Христос јавио после Васкрсења и рекао им: Радујте се!   Његова болест и приближавање смрти били су, без сумње, за њега чак и већи него што би то било непосредно виђење Господа. Са великом једноставношћу, са свеобухватном вером он је чекао, како је сам једном приликом и написао “безвечерњи дан Царства”. Његова смрт је била заиста чин живота, празник упокојења.   Његово приближавање к смрти било је налик на воз, који креће после писка сирене, захуктава се и полази, с почетка споро, шкрипећи точковима и испуштајући пару, да би се, потом, кретао све брже и спокојније тамо… тамо где је циљ сваког путникка – к дверима Царства, која су се отворила за њега и којима се он приближавао са миром и благодарењем. Никада га нисам видела да тако сија, да је тако благодаран, тако трпељив.   Три дана пред упокојење примио је Свету тајну помазања освештаним јелејем. Он је тада био веома слаб и нисмо знали како ће да одреагује, али он је на крају молитава рекао јасним и снажним гласом: “Амин, амин, амин!”. У томе је била његова сагласност – “нека буде тако” читавог његовог живота.   Желела бих да завршим одломком са краја поглавља о смрти из његове књиге “За живот света” (то је сасвим јединствени одломак јер је написан у првом лицу):   “И ако учиним тај Христов живот – својим животом, ако ту жеђ и то искање Царства учиним својом жеђју и искањем, то чекање Христа – својим чекањем, тај опит Христа као живота – својим опитом, тада ће и сама моја смрт постати усхођење у Живот. Не знам када ће наступити и како ће се збити последње испуњење свега у Богу. Ништа не знам о свим тим “када” и “како”. Али, знам да је у Христу већ започела Пасха света, прелажење света у Царство Божије и претварање свега у Царство Божије, као и да је живот већ прожет светлошћу те Пасхе, њеним миром и радошћу у Духу Светоме, јер Христос васкрсе и живот живује!”.     (Протопрезвитер Александар Шмеман,  Наш живот у Христу, Христов живот у нама,  Београд, 2007,  превео и приредио Матеј Арсенијевић,  стр. 7-14)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      "Православни пост, могућност и нада савременог човека и света" тема је нове емисије личност и заједница на Телевизији Храм у којој је гост био пречасни презвитер Арсеније Арсенијевић, настојатељ Световазнесенског храма у Београду. Аутор емисије је Дејан Стојадиновић.      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве.
      Негативне последице оваквог текста Закона  види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом.
      „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао,
      „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве.
      Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу.
      Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе.
      протојереј Никола Пејовић
      Папа Франциско: Закон неће бити потврђен без сагласности свих вјерских заједница у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не...  

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...