Jump to content
Милан Ракић

Kad` je Beograd bio svet - YU Rock Misija – 31 godina od sna

Rate this topic

Recommended Posts

Pre trideset jednu godinu, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike.

Bandd-02-S.jpg

Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It’s Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi;

njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata.

13. jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima.

150626135436-01-live-aid---stage---restr

Nažalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije.

Grupa jugoslovenskih rock poslenika, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock ‘n’ rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši vošaGeneracije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko BebekMomčilo Bajagić BajagaZdravko Čolić,Dado TopićJura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Igor Popović(Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana MiloševićAnja Rupel (Videosex),Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica KondžaDejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Peđa D’ Boy (u to vreme već vođa svog Peđa D’ Boy Banda), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda BarudžijaSnežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović KrleDušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž.

yu-rock-misija.jpg

Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; poredDenis & DenisAtomkog Skloništa(Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), JakartePeđa D’ Boy Banda,FilmaVideosexaŽeljka BebekaBajage i InstruktoraSlađane MiloševićTunela,Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i AutomobiliPilotiPartibrejkers,Ekatarina VelikaPlavi OrkestarElvis J. Kurtovich & His MeteorsVatreni Poljubac,Električni OrgazamKerberBalkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović iBora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata […] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla… Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota.

yu%2Brock%2Bmisija%2B1985.jpg

Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l’? Majku im ja… Je l’ ja sad treba da gledam one radosne p’jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit’ solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu…“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić priznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.)

Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.)

peace_back.jpg

Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške)

Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet  (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije.

yu-rock-misija-rock-casopis.jpg

 

YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock ‘n’ rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana“ (autentičan komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje.

Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“

 

Petar Kostić, BalkanRock.com

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тог јула 1985. године, мени је умро прадеда по којем носим име... А и тада, како и сада, увек ми је дирљив други став "ЈУ Рок Мисије", који пева легендарни Серђо Блажић...

Share this post


Link to post
Share on other sites

И поред наших.... Тог дана је на сценама "Вемблија" и филаделфијског стадиона поред укључења попут оног из бивше нам државе, учествовао сав тадашњи рокенрол...

 

За присећање...

 

Симпл Мајндс...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Darko_Tešić
      Da li je neko imao iskustva sa paralizom sna? 
      Da li je neko uspeo da na neki način pobedi/odlozi?
      Voleo bih da svi ljudi koji vide ovu temu, a ako su slucajno doziveli ovo, da podele svoja iskustva ovde. Znacilo bi...
       
    • By александар живаљев
      TVRTKO JAKOVINA: Stepinac je bio klasičan vojnik Pia XII što današnji hrvatski biskupi nisu papi Franji
        ShareTweetGoogle++ Odnosi Vatikana s Jugoslavijom, posebno stav Svete Stolice prema područjima koja su nekad bila talijanska, nakon 1945. ušla u Jugoslaviju, a danas pripadaju Hrvatskoj, silno je interesantan i u sada dostupnim dokumentima sigurno nešto ima o toj temi. Ne vjerujem da će to u Hrvatskoj biti ugodna priča za one koji bi pod svaku cijenu rehabilitirali Pacellija
      Od prije dva tjedna, istraživači zainteresirani za pontifikat pape Pija XII imaju u vatikanskom Apostolskom arhivu pristup dokumentima vezanim za to razdoblje između 1939. i 1958. Papa Franjo prošle godine je, u skladu sa svojim stavom još iz vremena kada je bio nadbiskup Buenos Airesa, donio odluku o otvaranju arhiva o njegovom prethodniku, kojem se zamjera što nije reagirao na holokaust i općenito izostanak osude njemačkog nacističkog režima.
      Ta je pasivnost Eugeniju Pacelliju priskrbila čak i naziv Hitlerov papa. Stoga nije iznenađenje da su povjesničari, koji su se od listopada mogli prijavljivati, popunili već sve termine u arhivu do srpnja ove godine. Ti su dokumenti, zbog toga što se pontifikat Pije XII preklapao i s četverogodišnjim trajanjem NDH, zanimljivi i Hrvatima.
      Povjesničar Tvrtko Jakovina procjenjuje da se među njima neće pronaći ništa prekretničkog karaktera, ali svejedno važnom smatra odluku pape Franje.
      Prevelika šutnja
      – On je tu dokumentaciju učinio dostupnom i prije nego što je prošlo 70 godina od Pacellijeve smrti, imajući pretpostavljam na umu veliki interes javnosti, i taj je njegov potez važan za komunikaciju Vatikana sa svijetom, židovsku zajednicu i za znanstvenike. To je nesumnjivo dobra stvar, a još bi bolje bilo kad bi ovaj papu slijedile i pojedine katoličke crkve kojima je on nadređen, kako bi i one napravile nešto slično. Arhiv Katoličke crkve u Zagrebu sigurno spada među najzatvorenije.
      Mi vjerojatno, na temelju drugih arhiva ili izjava svjedoka, znamo puno toga što se nalazi u dokumentaciji koja je od 2. ožujka otvorena istraživačima, ali bit će zanimljivo saznati određene nijanse, što su papa Pio XII i njegovi suradnici zaista mislili u nekim konkretnim situacijama. Makar, revolucionarnih, spektakularnih otkrića neće biti. Vrlo je malo moguće da će ovi dokumenti otkriti da je rijeka tekla jednim sasvim drugim koritom nego što se to godinama vjerovalo.
      Za pretpostaviti je da se papa Franjo ne bi odlučio na ovakvu što kad bi iz toga moglo proizaći nešto uistinu štetno za Vatikan i uzdrmati samu Katoličku crkvu.
      – U tom se kontekstu onda može posumnjati da je netko u ovih šezdesetak godina nakon Pacellijeve smrti najdelikatnije dokumente već izlučio iz tog arhiva. Ne bi to bilo čudno, događa se to i u mnogim civilnim arhivima. Naravno, možda u ovom slučaju nije dirano ništa. Instituciji koja se poziva na Božju riječ valjda bi istina trebala biti najsvetija.
      Zašto je papa Pio XII toliko kontroverzan?
      – Zato što je bio papa u vrijeme Drugog svjetskog rata, kada je stradalo 60 milijuna ljudi, a on je do završetka svog pontifikata tvrdokorno provodio politike koje su bile norma u Vatikanu. Zadržao je srednjovjekovne obrasce ponašanja, titule, način oblačenja, protokole. Nadalje, njegova istočna politika faktično nije postojala, papa Pio XII i Crkva prepoznavali su isključivo katolike, dijaloga s pravoslavnima, kojeg je danas dio i proces kanonizacije kardinala Stepinca, nije bilo. Promijenilo se to tek s njegovim odlaskom, s Drugim vatikanskim koncilom. Papa takvog svjetonazora, koji je toliko zazirao od svega što se događalo u Sovjetskom savezu i marksizma generalno, ostao je više u strahu od Istoka, od komunizma, nego od Hitlerove Njemačke. I to je bio razlog njegove šutnje. Nisu bitni pojedinačni slučajevi spašavanja Židova, kakvih je bilo i kod Stepinca, nego je li crkvena institucija, poput civilnih vlasti nekih država, grmjela protiv svega što se zbivalo ili je čekala. Ta je šutnja bila prevelika.
      Nije li Pija XII ipak možda preteško nazivati Hitlerovim papom?
      – Možda jest, mogao bi se za njega naći neki blaži termin, premda je dio američkih povjesničara vrlo oštar prema Pacelliju. Ali, ponavljam, ne treba se koncentrirati samo na papu nego na čitavu instituciju u vrijeme kada je prosječno 20 tisuća ljudi dnevno stradalo. Moje je mišljenje da je ta institucija naprosto morala biti glasnija.
      Naročito zato što je bilo klerika koji su se ponašali posve suprotno poslanju za koje se tvrdi da oni inače imaju. Nadam se da ćemo iz otvorenog arhiva saznati nešto baš o ovim stvarima, je li u Vatikan netko dojavljivao o postupcima klerika o kojima govorim i kakve su bile papine reakcije na to. Recimo, Sveta Stolica nije odmah prekinula odnose s Kraljevinom Jugoslavijom i možemo pretpostaviti da je nuncij akreditiran kod njezine vlade u Londonu imao informacije o događajima na području NDH. Odjeci počinjenih zločina sigurno su došli do Svete Stolice i mogli su progovoriti. Čak i kad bi ih do ugrozilo, radili bi u skladu s dobrom koje bi Crkva trebala činiti.
      Što bi se to u ovom arhivu moglo pronaći, a ticalo bi se izravno Hrvatske?
      – Sarajevski Židov Haris Avdić Pejčić, koji je pobjegao od tamo za posljednjeg rata, studirao je kod mene, a u svom magistarskom radu analizirao je ponašanje Vatikana prema NDH, koju nisu priznali. Jedan od otvorenih izvora bile su mu vatikanske novine L’Osservatore Romano i u njima je od 1941. do 1945. broj vijesti o NDH i Nedićevoj Srbiji bio potpuno jednak. Izvještavali su o, primjerice, žetvi u Nedićevoj Srbiji, prenosili poruke jugoslavenskog kralja 1942. iz Kaira.
      Odnosi Vatikana s Jugoslavijom, posebno stav Svete Stolice prema područjima koja su nekad bila talijanska, nakon 1945. ušla u Jugoslaviju, a danas pripadaju Hrvatskoj, silno je interesantan i u sada dostupnim dokumentima sigurno nešto ima o toj temi. Ne vjerujem da će to u Hrvatskoj biti ugodna priča za one koji bi pod svaku cijenu rehabilitirali Pacellija. Kad je riječ o Stepincu, on je po mnogo čemu bio klasičan vojnik pape Pacellija, što današnji hrvatski svećenici nisu papa Franji. Stepinac se ponašao u dlaku isto kao papa Pio XII.
      Pio XII primio je Antu Pavelića, iako Vatikan nije priznao NDH.
      – Primio ga je u privatnu posjetu i Pavelić je pokopan s krunicom koju mu je papa tada darovao. Svakako bi zanimljivo bilo znati o čemu s njih dvojica razgovarali. Pavelić nikad nije službeno posjetio Vatikan, makar je to nastojao. Logična mi je ta Pacellijeva opreznost.
      Kanonizacija Stepinca tretira se u Hrvatskoj kao jako važna stvar, bi li dokumenti o pontifikatu Pije XII mogli ubrzati ili još više usporiti, čak prekinuti zaj proces?
      – Moći ćemo, nadam se, vidjete što je Stepinac javljao u Vatikan i od koga je drugog papa još dobivao informacije o stanju u NDH. S tim u vezi, zanimljiva je uloga biskupa u Beogradu za vrijeme Drugog svjetskog rata, on je sigurno imao saznanja o događanjima u NDH, ona za Vatikan nisu mogla biti tajna. Ali, nešto dramatično novo o ulozi Stepincu u NDH nećemo doznati, mi o tome praktično sve znamo. Znamo u kakvim je odnosima on bio sa šefom te države i kako se ponašao ukupan katolički kler u NDH. Sam proces kanonizacije dio je istočne politike Vatikana, papa Franje, i nije hrvatska priča. Stepinac kao svetac nije pitanje odnosa Vatikana i Zagreba ili Katoličke crkve u Hrvatskoj nego odnosa Vatikana i ostatka kršćanskog svijeta, koji bi trebao imati sveca kojeg će kao svetog prihvaćati svi kršćani, kojeg će svi moći jednako cijeniti kao mučenika i svetu osobu. A ne samo jedan minijaturan segment Katoličke crkve. Stepinčeva kanonozacija nije povezana s povijesnim istraživanjima.
      No, ne slažem se s povjesničarima koji govore da je proces istraživanja Stepinčevog života, njegovih čuda, okončan, teško to može biti tako ako tek sada dobivamo na raspolaganje milijune stranice novih materijala o papi koji je bio kardinalov istovremenik. Ne vjerujem u Stepinčeva čuda koja je on navodno činio i ne fokusiram se na njegovu kanonizaciju, ali povjesničari će o njemu imati što za reći i za toliko godina koliko je do sada proteklo od njegove smrti.
      U pitanju je drukčiji tip procesa. Problem je hrvatske desnice da ne mogu pronaći nekomuniste koji su se borili protiv NDH, jer Stepinac to sigurno nije. Što se kanonizacije tiče, zadaća hrvatske Crkve, pa i hrvatske politike koja se u to petlja, bila bi objasniti u kojem se kontekstu ona odvija, što je istočna politika Vatikana, sama logika kršćanstva. O dijalogu s pravoslavnim i židovskim svijetom trebalo bi se razgovarati u Hrvatskoj, ali to nije lako ako vam je pogled sužen na ono što se vidi sa Sljemena.

      Izvor: Novi list, Foto: YouTube
    • By Smaragdni kamičak
      Koje osobine pojedinih članova foruma biste voleli da imate?
      Da su mi @Ayla -ini živci, @Bokisd-ovo smirenje (uglavnom ), @Milica Bajic-ina toplina... Ima ih još, naravno, ali ovo mi (trenutno) najviše nedostaje kod sebe. 
      Izvol'te. 
    • By Trifke
      Passover Lamb could be Sacrificed on Temple Mount for first Time in 2,000 Years
      ENDTIMEHEADLINES.ORG OPINION (ETH) - Recently we reported on how there has been an increase in activity in regards to the push for what many are...  
    • By farisejski.bukvojed
      Pre trinaest godina prestao sam da se pricescujem u SPC i prestao da primam svestenika da sveti vodicu (od dokumenta u Raveni 2006/7). Parohijski svestenik je uredno obavesten, dva puta me je pitao u roku od godinu dana da li ostajem pri toj odluci, obavestio je nadleznog vladiku i prestao da se mnome bavi. Pogresio sam sto o razlozima mog okretanja od crkve nisam jos tada podneo pismenu predstavku (sa sve prijemnim potpisom nadleznog svestenika i datumom, kad crkve nemaju prijemni pecat).
      Nikada se nisam pricestio ni ispovedio u bilo kojoj crkvi koja nije u opstenju sa SPC, ni kod klirika koji su izopsteni iz SPC (ne prejudicirajuci time da li se slazem ili ne slazem sa njihovim izopstavanjem iz SPC).
      Mojoj odluci doprineli su poimenicno: gg. Radovic, gg. (umirovljeni) Jevtic, gg. Zlizloulas i pisanija mnogih diskutanata na forumu (z)verujem i ovom forumu (poimenicno A. Djakovaj i o. Ugrin, izmedju ostalog). Sa doticnima nemam nista zajednicko, niti nameravam.
      Pop Djurovic nema nista sa ovim, a nase virtuelno poznanstvo (medjusobno citanje poruka objavljenih na ovom forumu) datira nekoliko meseci unazad, da ga neko ne bi optuzio da je moj "guru".
      Kako da se vratim u SPC ako i dalje imam negativan stav prema gg. Radovicu i gg (umirovljenom) Jevticu, ne kajem se zbog svog stava prema njima i nemam nameru da ga menjam?
      Da li je tu nesto kriv pop Djurovic?
      'Ocel' neko od nazovi pravoslavnih da pokusa da mi zbog ovoga menja "prosopu" (licni opis), kao sto je ovde obecao jedan "veliki" doktor teologije kada sam skup na Kritu iz 2016 nazvao razbojnickim Saborom?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...