Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу

Recommended Posts

Među monasima je sve više intelektualaca, inženjera, novinara, glumaca... Igumanija Efimija, monahinja Jelena i iskušenica Ana završile su beogradsku likovnu akademiju i došle u Gradac da slikarstvo zamene ikonopisanjem

младе лепе, паметне, мудре  srcee

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,722.msg11510/topicseen.html#msg11510

crvenilo

u manastiru se može živeti samo po prizivu Božjem.

Share this post


Link to post
Share on other sites

О припремном периоду за монашки живот

Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то.

Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе.

Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста - страдање.

Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу.

За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу.

Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%.

Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи.

Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто.

Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу.

Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења.

Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти.

На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености.

У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу.

Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање.

У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање

прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом.

То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља - да би били у Богу.

Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе.

У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно.

Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину.

У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће...

...и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима.

У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије "ум Христов".

Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима).

(нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.)

У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи.

Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача.

Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак.

За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот.

У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу.

Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину.

Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању.

То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава.

Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао..., то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека.

Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ.

Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога.

Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту.

Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила.

Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију.

Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има.

Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности.

"Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!" (Пс.83/4-4)

Монахиња Стефанида Бабић

Постављена слика

http://www.svetigora.com/node/5508

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hristos se rodi!!

Evo ako da Bog da ovo koristi nekome!

http://www.svetigora.com/audio/by/album/ogledalo - ovde ima o braku o monastvu i jako lepih stvari dusekorisnih...

http://www.svetigora.com/node/4070

http://www.svetigora.com/audio/by/title/monaski_dan_u_manastiru_sv_save_osvecenog

a ova dva linka su jako korisna gost je bio jeromonah  Otac Sava iz manastira Sv.Save Osvecenog...

Neka je na zdravlje i spasenje slusanje ovih predavanja...

A ako je zabranjeno da se reklamira neki sajt oprostite i izbisite ovo ali u pitanju je radio "Svetigora".Svako dobro od Gospoda...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hristos se rodi!!

Evo ako da Bog da ovo koristi nekome!

http://www.svetigora.com/audio/by/album/ogledalo - ovde ima o braku o monastvu i jako lepih stvari dusekorisnih...

http://www.svetigora.com/node/4070

http://www.svetigora.com/audio/by/title/monaski_dan_u_manastiru_sv_save_osvecenog

a ova dva linka su jako korisna gost je bio jeromonah  Otac Sava iz manastira Sv.Save Osvecenog...

Neka je na zdravlje i spasenje slusanje ovih predavanja...

A ako je zabranjeno da se reklamira neki sajt oprostite i izbisite ovo ali u pitanju je radio "Svetigora".Svako dobro od Gospoda...

Nije zabranjeno reklamiranje svetigore  :(

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ескобар и Искушеник су започели необичан разговор о томе шта значи када монах напусти своје завете.

( https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4914.msg135159/topicseen.html#msg135159 )


Овде се постављају следећа питања.


Зашто монах уопште даје монашке завете?

Постоји ли нешто више од завета које сваки хришћанин својим крштењем или покајањем прихвата?

Монашки завети су вероватно правила живљења за један део хришћана који жели тако да живи и нарочито истиче своју вољу под велом Тајне монашења.

Да ли је човек који је постао монах променио своје биће, своју суштину? Има ли у Царству Небеском мушког и женског? Монаха и ожењеног? Или су и један и други као анђели Божији?

Ако промени ту своју жељу, можда неће бити монах, али може ли бити хришћанин?
Ако се покаје што није проценио добро и прихватио оно што му не одговора, зашто би се разликовао од било ког хришћанина који је пао, па га је Бог покајањем подигао?

Ако му је жеља да престане да буде монах била искушење, којем је подлегао због слабости коју у дубини срца није хтео, опет може да се покаје.

Пошто Бог једини зна шта је у дубини људског срца, о томе Бог просуђује.

Тужно је мало ипак све то, јер одлазак монаха у свет говори о слабости људској. Како је човек слаб духом и не познаје себе... а такви смо сви... или ми се чини да су сви такви јер сам ја такав...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest ага пије млеко

Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом

манастиру а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао

је другоме:

- Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо?

Овај други је узвратио:

- Зашто да не . Око чега ћемо се свађати?

- Могли бисмо око овог хлеба - предложи први.

- ...У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?

- Овако - рекао је први монах - Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?

- Задржи га - рекао је други монах.

13301_1415426543755_1175327351_31239562_4816398_n.jpg

 

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лијепа тема.

Препоручујем књижицу  о.Лазара Абашидзеа "О Монаштву".То је најдубља анализа коју сам имао прилике да прочитам.Иако носи назив "о монаштву",обрађује ту тему на такав начин,да се говори о савременом стању у монаштву и односу младих људи према том призиву.Који су то исправни/неисправни разлози за одлазак у исти,које су то заблуде и илузије које ми гајимо када размишљамо о манастиру и монаштву.Мене је књижица морам признати добро ишамарала и тргнула.Изашла је у издању Манастира Подмаине.

Ево и приказа књиге :

У манастирима се већ ретко налазе они који су верни монашком духу, нема опитних наставника, царује својевоља, ради се по својим мислима и нарави. Многи монаси измишљају своја учења, изводе своје појмове о Једном путу, нису сагласни са учењима отаца-монаха прошлих времена. Онога који озбиљно жели да живи у манастиру среће патња, тескоба и униније. Уз то, унутра, у нама је све тако запуштено, болесно, унакажено.. Тако је премного у нама богоборног, суровог, окамењеног да савако, и мало духовно делање тражи исувише снаге, борбе, самопринуђавања. Готово цео монашки живот испуњен је скоро непрестаним уздасима и стењањем. Може се рећи да онај који искрено жели да понесе монашки крст, прима на себе незамисливе патње, тајанствене, недостижне, дубоке, које испијају душу и које, иѕгледа, у наше време, замењују древне монашке подвиге за које смо, иначе неспособни.

архим. Лазар (Абашидзе)

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

       

Постављена слика

      Монаштво је суштински израз хришћанског учења о односу човека према Богу и свету, узор чега је препадно стање. Монаштво као духовни пут за циљ има исцељене непослушности првог Адама кроз праћење идеала послушности Другог Адама Христа. Монашки завет, који данас подразумева сиромаштво, послушност и безбрачност, строго је лични завет.

Од апостолских времена пројављује се у различитим формама тежња ка потпуном достизању хришћанских идеала. У прво време то су појединачни подвизи девица, удовица, поста, итд. Нису изостајали ни екстремни случајеви аскетизма (кастрација, тражење мучеништва...), које је Црква одбацила.

Од средине 3. века, а нарочито од Миланског едикта, када дух овога света продире у црквену средину, многи ревнитељи хришћанске моралне акривије напуштају своје локалне заједнице и повлаче се у пуста места, како би у потпуности могли да се посвете аскези. То је анахоретски покрет, који је за идеал имао Христов боравак у пустињи и његову борбу са ђаволом. Умножавање овог покрета ствара потребу за његовим организовањем, које ће извршити Антоније Велики. Следећи корак учиниће Пахомије Велики, организујући киновијско монаштво, које сачињавају манастири као монашке заједнице. Ова два облика монаштва до данас остају основни облици акривијског аскетског живота у Црвки.

Настало у пустињама Египта, Сирије и Палестине, монаштво се шири Истоком и Западом, и постаје значајан фактор црквеног живота. Поставља се питање његовог односа са локалном Црквом. Јављају се две струје – једна потенцира интегрисање монаштва у помесну Цркву, а друга његову потпуну самосталност. Преовлађује еклисиолошки једино допустиво решење – интегрисање. Са тим циљем Василије Велики пише монашка правила, у којима као главни аргумент користи чињеницу да се монашки завети дају пред епископом. Киновијско монаштво, које је било у већем додиру са локалним заједницама, прихватило је интегрисање у њих много пре него анахоретско. Печат на стављање манастира под епископску јурисдикцију ставиће Четврти васељенски сабор, искористивши као добар повод злоупотребе монаха, који су веома често напуштали манастире и слободно се кретали градовима. Од сада то могу чинити само у крајњој нужди и по допуштењу епископа.

Иконоборство (8–9. век) је свог главног непријатеља нашло у монаштву, које захваљујући тој борби постаје веома утицајно у Цркви. Међутим, по тријумфу иконопоштовања, монаси ће злоупотребити тај положај, и опет ће се пројавити тенденције масовног излажења у градове, које ће санкционисати Прводруги сабор. Опште попуштање монашке дисциплине налази свој израз у новим разликовањима. Разликују се малосхимници (блажи подвиг) и великосхимници (строжи подвиг), а као посебна врста киновијских манастира (блажа дисциплина) јављају се идиоритмијски манастири (строжа дисциплина). Слабљење монашке дисциплине довешће до пада угледа монаштва и олакшати преузимање канонске контроле јерархије над њим.

У 10. веку велики монашки центри, који су се формирали током иконоборачке кризе, неће лако прихватити власт локалног епископа. Биће учињен компромис, формирањем ставропигијалног система, у ком су ставропигијални манастири изузети од власти локалног епископа, и потчињени директно патријарху. Највећи такав центар је Света Гора, која је потчињена цариградском патријарху.

На Западу ће се ствари мало другачије развијати. Најважнији за оснивање монаштва на Западу су Јован Касијан (5. век), који је прерадио правила Василија Великог, и Бенедикт Нурсијски (6. век), који је основао манастир Монте Касино и написао сопствена правила, која ће преовладати. У 7. веку западно монаштво даје велики допринос христијанизацији западних народа. У 8. веку под налетом иконоборства са Истока беже многи монаси. Њима није било тешко да се прилагоде Бенедиктовим правилима и западњачком монашком животу, јер се суштинске разлике неће појавити све до Великог раскола. У 10. веку опатија Клини широм Запада оснива манастире зависних од опатије, а независне од локалног епископа. По сличном принципу, у 13. веку формирају се редови (цистерцити, доминиканци, фрањевци, језуити...), који се не потчињавају локалном епископу него директно папи. Монашки редови на западу постају практично носиоци црквене организације, хришћанске духовности, али и културног развоја.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

      Нарочита потреба за уређењем монаштва јавља се са његовом киновијском формом. Оснивач киновије, Пахомије Велики (4. век), пише прва правила манастирског живота. Ова правила нису била подробна.

Подробнија правила саставио је Василије Велики (4. век), покушавши да што целовитије обухвати монашки живот. Ова правила ће бити општеприхваћена на Истоку. Према Василијевим правилима, монах се одриче од света, и не може имати личну својину, а ако нешто и стекне то припада његовом манастиру. Мора да буде безусловно послушан настојатељу. Дужан је да савлађује страсти. На ово се монах приликом ступања у манастир свечано заклиње, и то сачињава и данашња три монашка завета.

Четврти васељенски сабор даје велики допринос уређењу монаштва. Он ставља манастире под јурисдикцију локалног епископа, и монашке завете чини обавезнима и доживотнима.

Василијева правила ће већи манастири прерађивати за своје услове, чиме настају типици. Главна три типика су: Јерусалимски св. Саве Освећеног (6. век), Теодора Студита (8. век), и Атанасија Атонског (10. век). Ова три типика су у основи приближно једнаки. Најпотпунији је Студитски. Студитски типик за Кијево-печерску лавру преводи Теодосије Печерски (11. век), одакле прелази у све руске манастире. На основу Студитског типика св. Сава (13. век) израђује Хиландарски и Студенички типик, који се шире на сву Српску Цркву. Данас се типици свих православних манастира заснивају на Студитском типику.

На Западу ће у прво време такође важити Василијева правила. Њих је за свој манастир преузео Амвросије Милански (4. век), затим их незнатно прерадио Јован Касијан (5. век). Бенедикт Нурсијски (6. век) је за свој манастир извршио већу корекцију Василијевих правила, доста их ублаживши. Правила Бенедикта Нурсијског остају општеприхваћена на Западу, све до појаве монашких редова (13. век).

                                                         Степени монашког подвига

1. Расофорни су монаси који су су прошли кроз типиком установљен период искушеништва, али још увек нису положили монашке завете. За њих важе сва манастирска правила. С обзиром да још увек нису положили завет, имају право да се врате у свет, па и да ступе у брак. Одећа су им раса и камилавка.

2. Малосхимници су положили три монашка завета, којима су доживотно везани: уздржање, послушност и сиромаштво. Одећа су им паракамилавка и мандија.

3. Великосхимници полажу исте завете, само у строжој форми, што им се допушта после дугогодишње строге ревности у малосхимничким заветима. Одећа су им кукуљ и аналав.

4. Анахорети (затворници) еремити (пустињаци) представљају нарочит подвиг усамљеног живота. Завет је такође доживотан, а Петошести сабор одређује да пре полагања овог завета треба да проведу годину дана у свету, да би се искушала постојаност њихове одлуке.

Клир монаштву испрва није био доступан, а на богослужења су монаси одлазили у оближње парохије. У 5. веку се уз манастире почињу градити цркве, па епископи рукополажу старије монахе да служе у њима. Временом рукополагање монаха постаје уобичајена појава. Монаси клирици су јерођакони и јеромонаси.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Услови за ступање у монаштво:

I Физичке особине:

1. Узраст. За ступање у искушеништво, према канонима Василија Великог, захтева се да кандидат има 16–17 година. Као апсолутни минимум, уз допуштење епископа, Петошести сабор одређује узраст од 10 година. Расофорним се постаје, по правилу, после три године искушеништва. Монашке завете монах може положити са 25 година, а монахиња са 40.

2. Здрав разум. Ступање у монаштво је могуће искључиво слободном вољом, за шта је неопходан здрав разум. Уколико се постриже лице које није при здравом разуму, такав постриг не важи, а игуман који је извршио постриг подвргава се епитимији.

II Јуридичка ограничења:

1. Брак се мора претходно раскинути, што се допушта искључиво уз сагласност другог супружника. По постизању сагласности мора се сачекати три месеца, да би се искушала сигурност одлуке и да би се видело да ли је то прихватљио за породицу. Други супружник може ступити у нови брак.

2. Малолетност спречава ступање у монаштво без дозволе родитеља или старатеља, или под њиховом присилом.

3. Јавна служба, судска истрага или дуг спречавају ступање у монаштво.

4. Поседовање имања приликом ступања у монаштво подразумева његову расподелу. Нерасподељено имање долази у посед манастира. Ако кандидат жели да целокупно имање расподели потомцима, за себе мора да задржи онолики део колики иде сваком потомку, да би тај део дошао у посед манастира.

III Искушеништво уводи Венедикт Нурсијски у 6. веку, да би у 9. веку прешло и на Исток. Период искушеништва подразумева проверавање одлучности кандидата, под руководством искусног монаха – старца. Искушеништво траје три године. Може се по потреби продужити, или скратити у случају болести или ако је и пре истека рока јасно да је кандидат достојан, али не на мање од шест месеци. Од искушеништва су данас ослобођени они који су завршили богословску школу интернатског типа и удови свештеници. Игуман који прими монаха без искушеништва губи игумански чин.

Постриг је чин званичног примања у монаштво. Чин је изложен у великом требнику, а врши га над монахом настојатељ манастира, евентуално епископ или јеромонах ког епископ одреди, а над монахињом искључиво епископ. Чину мора да присуствује и старац који је руководио кандидатом у току искушеништва. Кандидат исповеда слободну вољу и полаже три доживотна монашка завета – уздржљивост, послушност и сиромаштво. Уздржљивост подразумева одрицање од сваке телесне удобности, ношење скромног одела, избегавање забава, неједење меса, и безусловно уздржање од сексуалних односа. Ако монах ступи у брак, то је блуд и значи одлучење (или снисхођењем епископа неку блажу епитимију). Послушност настојатељу манастира је безусловна. У случају да монах сматра да је наредба неоправдана, може се по њеном извршењу жалити епископу. Сиромаштво значи немање иметка, а све што се стекне припада манастиру. Изузетак је зарада од ванманастирског посла.

       Социјална ограничења монаха. Монах се не сме бавити световним пословима, не може бити сведок у цивилним стварима, не може бити старатељ, не може венчавати осим по допуштењу епископа ако је на парохији, не може кумовати на крштењу нити сведочити на венчању.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pre svega zato sto institucija kumstva podrazumeva neprestanu brigu o duhovnom rastu i napretku krstenog (kum je svedok ne samo na cinu krstenja, nego svedok celog zivota kumceta), a monasi to svakako ne mogu da postignu, bar ne do kraja, imajuci u vidu njihove monaske zavete i obaveze...

Izuzeci postoje, kao sto smo bas ovih dana videli, bivsi glumac Rastko Lupulovic, sada postavljen za igumana jednog manastira na KiM, skoro je kumovao glumcu Voji Brajovicu...

Zasto je ovde napravljen izuzetak, mislim da je sasvim ocigledno...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Епархија Рашко-призренска данас је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија објавила саопштење за јавност поводом активности организације „28. јуни“ која се у јавности представља као безмало најактивнија хуманитарна организација за помоћ Србима на Косову и Метохији и активни борац за права Срба на овим просторима. На основу прикупљених информација постоје више него очигледне индикације о могућим злоупотребама које ова организација врши покривајући нетранспарентно прикупљање средстава за Србе медијском кампањом преко друштвених мрежа, иако никада нису сарађивали са Епархијом Рашко-призренском и раде потпуно без благослова Цркве, за разлику од бројних проверених и искрено ангажованих хуманитарних организација за помоћ нашем народу. Епархија је свештенству и монаштву забранила сваки контакт са овом организацијом и апелује на вернике да буду опрезни на могуће злоупотребе финансијске природе.
      САОПШТЕЊЕ
      С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем:
      Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу.
       
      У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом.
       
      Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе.
       
      Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње.
       
      Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама.
       
      Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације.
       
      Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији.
       
      Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
      Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године.
      http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      САОПШТЕЊЕ
      С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем:
      Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу.
       
      У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом.
       
      Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе.
       
      Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње.
       
      Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама.
       
      Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације.
       
      Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији.
       
      Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
      Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године.
      http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn
    • Од о.Небојша,
      Подржи 100RSD50RSD5RSD Филозофија дебелог црева Николе Калинића или Завет наших предака
      35•пре 19 сати/а•Published in Србија • Political debates and analysis

      1935. године Алберт Ајнштајн је заједно са физичарима Борисом Подолским и Натханом Росеном осмислио ЕПР парадокс да би показао непотпуност квантне механике. 1964. ирски физичар Џон Стјуарт Бел анализирајући ЕПР парадокс покушао је доказати да је наш свет нелокалан. Никола Калинић није изнео своје цењено мишљење од квантној механици вероватно свестан да о њој нема појма. Метафизика је изнад физике. Она претходи физици. Косово је метафизика. Косово је комплексније од Беловог теорема и ЕПР парадокса, па ипак Калинић мисли да је позван да о њему говори.

      Калинић је на себе узео улогу просветитеља који ће Србима објаснити "да нису небески народ, да је Србија мала и небитна тачка на мапи света" и "да је најбоље да се реши проблема Косова и настави даље".

      Како би он назвао народ који је увек стајао на путу сваком освајачу и свакој најмоћнијој сили света? Како би назвао народ који је иако чини 0.1 светске популације дао два од 10 највећих умова човечанства? Како би он назвао народ који иако чини 0.1 посто светске популације увек је између 3 или 4 најуспјешније нације у спорту? Како би назвао народ који је створио Белог анђела из Милешеве којег је људски род од све умјетничке баштине послао у свемир као поруку мира и љубави да га види нека ванземаљска цивилизација ако постоји? Ако су Јевреји изабрани народ, зашто Срби не би били небески? Посебно зато што је синтагму небески народ за Србе осмислио један Јеврејин?

      Калинић своју изјаву даје баш у данима када Новак опет руши све могуће и немогуће рекорде, а Јокић и Вучевић улазе у all star тим НБА-а.

      Ако је Србија мала и небитна тачка на мапи света, зашто Америка отима Косово од те мале и небитне тачке? Зашто су на ту малу и небитну тачку јуришали сви редом, од Римљана до Хитлера и Клинтона? Зашто је његов султан Мурат скупио војску са пола света да отме то небитно Косово Србима?

      За Калинића је Косово проблем. За генерације Срба било је светиња. Шта би се десило да Калинићу неко отме стан у Београду док је у Турској? Да ли би рекао, ма тај стан већ годинама није мој, најбоље да га се решим?! Прво ти неко отме Косово, а онда те преко медија ратом појмова уверава да Косово није светиња, него проблем и увек уз реч Косово иде и реч проблем.

      Према филозофији дебелог црева Николе Калинића наш животни мото мора бити усе, насе и подасе, а Косово је проблем ког се треба решити да би наставили даље и да се на миру можемо бавити вагином Јелене Карлеуше и слушати проповеди Баке Прасета. У нормалној држави један државни репрезентативац никад себи не би дозволио да пљује по светињама свог народа. Кад би му то и пало на памет, медији би ту изјаву пренели само уз осуду.

      Не требају нама ни Калинић, ни Мики Манојловић ни Сергеј Трифуновић објашњавати да је Косово одавно отето. Знамо да су Срби прогањани још од доласка Турака, а да је популација Албанаца која је до тада била незнатна расла јер је била лојална сваком окупатору. Знамо да су и пре и након Призренске лиге протеривања и ликвидације Срба биле масовне и да су Срби почетком 20. века престали чинити већину становника Косова. Знамо да су за време 2. светског рата Срби са Косова поново терани и да је Броз након 1945. забранио њихов повратак, а широм отворио врата за усељавање Албанаца који су бежали пред Енвер-Хоџиним режимом из Албаније. Знамо да је 1999. агресијом НАТО пакта Косово отето Србији. Али знамо и то да је столица Косова у УН-у још увек у Београду и да је Косово може добити једино ако Срби сами себе издају и озваниче агресију и отимачину.

      Оно што је отето насиљем, једном се може вратити. Оно чега се својевољно одрекнеш више никад не може бити твоје. И Хонг Конг је 156 година био окупиран од стране Британаца, па га је Кина 1997. вратила. Косово је тренутно отето. Али столица Косова за УН је још увек у Београду. У УН је може однети само Србија. На Србима је да одаберу филозофију дебелог црева Николе Калинића или завет милиона, наших предака, јунака и светаца.

      Горан Шарић
    • Од Логос,
      Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Међутим, овај наратив заједно са својом историјом учинка у химнографији и уметности садржи много алузија на Стари Завет. Осим нама познатих веза са старозаветним текстовима, који се на више места помињу у црквеној химнографији (попут Исаије 7, 14 где се наговештава „рођење од Дјеве“ или наглашавања месијанског-давидовског порекла у родословима), јеванђељски наратив о рођењу има и често скривене старозаветне алузије које нам откривају и нека његова дубља значења те их, стога, треба осветлити. 
      Уколико се пажљивије загледамо у фреску Рождества Господњег уочићемо да у сточним јаслама поред Богородице која мајчински бди над новорођенчетом читав догађај немо прате и две животиње – во и магаре. Главе двеју животиња, кротко загледане у одојче, вире изнад скромне „колевке“ као немушти сведоци чудесне повести. У Књизи пророка Исаије 1, 2 стоји: „Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије.“ Во и магаре, дакле, препознају да су јасле, заправо, јасле Господње. Ове пророчке речи постављене у контекст Јеванђеља показују да ове животиње знају коме припадају и од кога своју храну добијају, а да се поставља питање да ли људи то схватају. Тиме се ове животиње показују мудријим од људи, слично Валаамовој магарици која је паметнија од свог господара (Књига бројева 23-25). 
      Мало познато пророштво о Христу доноси и пророк Авакум: „Међу две животиње препознаћеш Га, и кад се време приближи јавиће се“ (Авк 3, 2). Ово скоро непознато месијанско место не налази се у масоретском тексту, док у Септуагинти имамо ову проширену верзију. Пратећи масоретски текст, Даничићев превод Библије, такође, не садржи ове речи, док стари словенски превод прати Септуагинтину верзију. Сходно овим стиховима, свети Амвросије Милански наводи следеће: „Чујеш плач одојчета, али не чујеш мукања вола који препознаје свог Господара, јер он зна коме припада и магаре познаје јасле Господара свога“ (Expositio evangelii secundum lucam 2.41-42).
      Даље, Лк 2, 8 наводи: „И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега“. Међутим, чување стада ноћу када стока не пасе делује неуобичајено, чак немогуће. Ноћу су животиње у тору или у шталама. Међутим, бдење пастира у ноћи има још једно значење и то повезано са Иса 9, 1: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело.“
      Чудесно спокојну сцену божићне ноћи накратко прекида управо увођење пастира у наратив. Пастири долазе у село Витлејем по наговору анђела који им се јавља. У време римске окупације Јудеје село Витлејем, око 9 км удаљено од Јерусалима, било је прилично безначајно место, на маргини свих политичких и економских дешавања. Пастири се налазе чак и изван Витлејема, на пољима у близини. У Књизи пророка Језекиља 34, пророк критикује пастире Израиљеве, цареве јерусалимске који су заспали те расули своје стадо и не брину о њему. Насупрот њима стоје будни пастири витлејемски – сведоци Христовог рођења. Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. 
      Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда; а син човјечји нема гдје главе заклонити (Мт 8, 22).“
      Пред овом сликом сламају се све представе античких моћних богова и идола као и све представе о политичкој моћи која влада силом. Свет је покорило мало и и без Мајке беспомоћно Дете у витлејемским јаслама. Само један поглед на место Рођења у сутерену витлејемске базилике поражава ходочасника својом скромношћу. Тако је скромност Бога који је хтео да се роди у овако скромним условима мерило сваке културе која има претензију да себе зове хришћанском. Јеванђелски наратив, самим тим, тако чврсто стоји на старозаветним основама и органски се на њих надовезује. Као што се Бог у Старом Завету објавио робовима, а не моћним императорима и њиховим првосвештеницима, тако и у тихој божићној ноћи неразумне животиње и скромни пастири бивају сведоци откривања Бога у телу. 
       
      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...