Jump to content

Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу


Препоручена порука

м. Амфилохија:Реците за крај неку поуку младим девојкама које желе да ступе у манастир, како и да остану у њему и младим монахињама како да преброде искушења и остану у манастиру свог покајања.

м. Јелена: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир!

разговор водила: монахиња Амфилохија
Светигора, бр. 192/193
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 11 months later...

Ава Доротеј: О безметежном и благодарном подношењу искушења

 

 

Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио].
 

 

Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће.
 

Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу.
 

Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо.
 

Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи.
 

Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке.
 

Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима].
 

Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.
 

Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“.
 

Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“.
 

Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.
 

Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?
 

Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.
 

Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.


А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.
 

Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.

 

http://svetogorac.blogspot.rs/2017/01/blog-post_77.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...

ОНИ ОСТАВЉАЈУ СВЕТ ДА БИ СХВАТИЛИ СМИСАО ВЕРЕ

268881.p.jpg

Старац Илија рођен је 1932. године, у Орловској губернији. На монашењу је добио име Илијан, по једном од четрдесет мученика Севастијских. У чин велике схиме бива пострижен крајем 1980-их година, када добија име по другом Севастијском мученику, Илији (имена четрдесет Севастијских мученика налазе се у „Житијима Светих“ светог аве Јустина Поповића, за март месец). Са духовником Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила и оптинске братије, старцем Илијом разговарали смо о монашком призиву.

–Баћушка, за монахе говоре да су они вољена деца Господња. Или тако говоре сами монаси? Господ воли све, па чак и оне који су далеко од вере и Цркве. Зашто људи постају монаси?

–Монаштво, као и хришћанство, постоји 2000 година. Хришћанство је основа нашег живота, а увек актуелна авангарда наше хришћанске вере, њен костур, наравно чини монаштво. Монаштво садржи у себи оваплоћење идеала вере, а Гoспод као њен оснивач је и утемељивач монаштва. Спаситељ који је Себе назвао Сином Човечијим и био истински Човек, није имао породицу и природно, указао нам: да бисмо задобили јаку веру, треба у свему да подражавамо Христу. Без подражавања Христу не можемо показати чистоту вероисповести. Први мученици за Христа нису жалили свој живот, дали су га за веру, за оно што је Господ заложио као основу смисла свега живог.

Монаси који живе у манастирима, од првих векова хришћанства представљају пример за подражавање. Они остављају свет, да би схватили суштину хришћанског живота и смисао наше вере. Монашки ритам чува хришћански живот у његовој основи. Људи стају на монашки пут, пренебрегавају радости овог света, сведочећи да није обавезно бити опијен овоземаљском срећом, сакупљати материјална блага, тражити породичну утеху, усхићење и све оно што често тражи људска природа.

Људски живот се не завршава травом на гробном месту. Он се наставља и после смрти. Постоји душа и човек није неки примитивни уређај, он је највише Божије створење. Чак и да је само спој атома и молекула, без душе не би био човек.Човек има тело и душу, и те две животне супстанце надарене су сопственим снагама. Човеку су дати и разум и слобода. Пошто је имао слободу, човек је одступио и није могао да опстане у рајском стању. Али, преко страдања Спаситеља, преко победе Бога над ђаволом, он је добио могућност да се изнова врати вечном животу. На основу слободе и разума задобијање вечности природним путем доступно је нe само монасима, већ свим људима уопште. Монаштво, у глобалном смислу, чини мали део човечанства.

Црква не прославља само оне који живе у манастирима. У свету такође постоје људи који живе целомудрено и свето. Али, има и оних који без сваког расуђивања напуштају чак и најмању жељу да схвате смисао. Ти људи не размишљају да ли постоје основе да не признају веру и вечни живот. Вероватно да и за то постоје, али много је више основа да се призна постојање вечног живота. Из приче о богаташу и Лазару знамо да, како се богаташ налазио у ужасном стању, молио је Господа да пошаље Аврама његовим ближњим и да им исприча да постоји други, загробни живот. Али је Господ одговорио да има довољно пророчких сведочанстава на земљи, а људи ипак не верују, не желе да се запитају о томе. Господ је васкрсао и јавио Своја чуда, васкрсавао мртве и јавио се многима, али ако човек не жели да верује, како можемо да му помогнемо?

–Често будемо у ситуацији да слушамо, с обзиром да је монашка традиција у Русији била прекинута, да треба преузети искуство од православних Цркава које нису биле рушене. Може ли се та пракса применити код нас?

–Као институција монаштво је током свог постојања створило своју структуру, свој начин живота. У свим руским земљама је било око 1000 манастира. Наравно, пожељно је имати лик, дух монаштва старих времена која за нас остају пример. Али сада је врло важно да препородимо руско монаштво, да обновимо онај лик који је имала Русија до револуције.

 

268882.p.jpg
    

 

Руски манастири су не само споља били прелепи. Много људи је у тим обитељима пронашло уточиште и утеху за своје душе. Они, који се из неког разлога нису снашли у овом животу, такође су проналазили уточиште у манастирима. Али, како је револуција ишла бандитским путем, газећи све друштвене законе и законе разума и воље, тако ни рушење манастира, храмова, убиства без суђења и истраге верних, посебно свештенства, нису били на законској основи. У многим областима Русије, по логорима је било стрељано и мучено стотине хиљада монаха и монахиња. Пред рат читава петољетка била је посвећена уништењу Цркве. Исти тај задатак после рата желео је да оствари и Хрушчов, и не само он, већ сви комунисти. Иронија судбине се састоји у томе, и за нас је апсолутно јасно, да је то био задатак ђавола.

Манастире су варварски и на нељудски, неразумни начин рушили. После рушења од њих би остајао само плач, вапај и мука. Чак они који су отимали од Цркве, често после нису користили те зграде. Многи храмови су подсећали на градове разрушене од рата. Као на пример град Орел одакле сам родом, или град Велике Луке, у којем није остала ни једна зграда после бомбардовања и после тога како је град прелазио из руке у руку. Јасно је да се све одвијало уз учешће нечистих сила, и све су то ђавољи трагови који војују против Бога. Легион својих снага је ђаво покренуо да би разрушио Русију, а Русију је требало разрушити да би се уништили храмови и цркве. Али, треба признати да веру нису могли уништити.

 

268883.p.jpg
    

 

–У епоси информативних технологија монаштво је преживело необичан период. Догађаје из манастирског живота преноси сајт Синодалног одељења за манастире и монаштво. Документи Међусаборног Присуства посвећени манастирском животу, постају предмет интернет дискусије. Треба ли, по Вашем мишљењу, толико пажње посветити проблемима монаштва у средствима масовних информација?

– Па како ћемо? Спаситеља називају Логос, што значи Реч (од грч. "смисао", "разумевање"). Бог у Лицу Спаситеља говори Истину о Себи, Он говори какав треба да буде смисао људског живота. Господ је дао људима разум, и никога не присиљава да се спаси. У свитању људског постојања, у рају, Господ је могао да забрани људима да падну, да им не да могућност да послушају ђавола. Али тада би то било потребно забранити човековој вољи. Прво Адамово искушење била је његова слобода – слобода да бира између добра и зла. Одузети слободу, значи оставити човека у стању присиле, одсуства слободе. Али Господ нам даје могућност да вратимо своју срећу, да вратимо рај. Спасавамо се кроз веру у Бога Логоса. Помоћу речи човек разговара у породици, са другим људима. Реч Логос пронашла је свој одраз у другим наукама. Помоћу речи сведочимо о својој вери. Током прогона су за реч јеванђељске проповеди слали на Соловки и у друге логоре, уништавали књиге. Бог је дао човеку слободу, а ђаво му забрањује да говори.

Хришћанска мисија треба да буде слободна, и да одражава достојанство човека, који је обдарен слободном вољом. Човек треба да говори истину, а истина је на нама, на хришћанској вери. Све чиме располажемо, радио, телевизија, интернет - све то је Господ дао како би човек добио могућност да у ширем смислу задобија своје спасење. Тако да је наша мисија, мисија хришћанске вере неопходна.

Схиархимандрит Илиј (Ноздрин)
Разговарала Јекатерина Орлова
Са руског Ива Бендеља
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 9 months later...

Нисам стигао о овоме да поразговарам мало детаљније са духовником, укратко, он ми је рекао да пратим своје срце што се тиче мог избора за даљи живот. Да не дужим причу, неке ствари су ме навеле да мислим, како мени живот смета да проживим веру до краја. И одатле мени идеја да одем у манастир, да се замонашим, или ако не одмах у искушенички период, барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи, па ако ми се свиди и ако је то прави пут за мене, да постанем искушеник.

Имао сам једном такав сличан прохтев, мада је он, како је брзо дошао, тако брзо је и отишао. И то расположење је јако слично овом, где ја нонстоп помишљам "манастир ово, манастир оно", и рекао бих, скоро као да имам лептириће у стомаку. Као нека опсесија. Наравно да имам и маштања о томе како би реаговали други, од негодовања, до чуђења, па до поштовања и страхопоштовања и хвале. Ту је и ствар родитеља, пошто знам да се не би сложили. И некако, како да вам кажем, душа ми није мирна. Некако мислим: "Да, урадићу то, мислим да Бог то тражи од мене."

И притом мислим, "да завршим прво ову задњу школску годину, да видим за пријемни шта и како, матурски и ето мене (имам 19 година)". Него, опет не налазим спокоја, као да ја нисам чврсто решен за то, али осећам, кад бих рекао "не, ја нећу то" и ставим тачку, то би био грех. Уствари сам одувек желео млад да ступим у брак и да имам буљук деце, али ето одједном овај осећај. Кажу неки, ако се љубав не развија, онда назадује. Или се сетим оних стихова, "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан..."; или помислим "да завршим прво факс и све остало, па тек онда", али онда се осетим као да сам само избегао то, "купих њиву, и ваља ми ићи да је видим, молим те, изговори ме".

Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство. Ако јесте, онда, тешко мени ако се не одлучим да идем у манастир, пошто је мени дат тај таланат, зар не? Ако није, а ипак одем, упропастићу школовање, мада, још горе, односе са породицом. И тако се некако надам, нек се Бог смилује на мене, да је то само нека тренутна заблуда или фантазија.
Иако нико не може да одлучи уместо мене, волео бих да чујем мишљење старијих, па ако је могуће неког свештеника или неког ко је имао сличне жеље.

Можда је ово највећа будалаштина коју сам могао да напишем, али разумите, и праштајте. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Reči ko ljubi oca ili mater nemahu veze sa monaštvom. Vladika Nikolaj kaže ako si neodlučan da ne ideš. Ima manastira u Srbiji koji bi te primili kao gosta.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, srema рече

Нисам стигао о овоме да поразговарам мало детаљније са духовником, укратко, он ми је рекао да пратим своје срце што се тиче мог избора за даљи живот. Да не дужим причу, неке ствари су ме навеле да мислим, како мени живот смета да проживим веру до краја. И одатле мени идеја да одем у манастир, да се замонашим, или ако не одмах у искушенички период, барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи, па ако ми се свиди и ако је то прави пут за мене, да постанем искушеник.

Имао сам једном такав сличан прохтев, мада је он, како је брзо дошао, тако брзо је и отишао. И то расположење је јако слично овом, где ја нонстоп помишљам "манастир ово, манастир оно", и рекао бих, скоро као да имам лептириће у стомаку. Као нека опсесија. Наравно да имам и маштања о томе како би реаговали други, од негодовања, до чуђења, па до поштовања и страхопоштовања и хвале. Ту је и ствар родитеља, пошто знам да се не би сложили. И некако, како да вам кажем, душа ми није мирна. Некако мислим: "Да, урадићу то, мислим да Бог то тражи од мене."

И притом мислим, "да завршим прво ову задњу школску годину, да видим за пријемни шта и како, матурски и ето мене (имам 19 година)". Него, опет не налазим спокоја, као да ја нисам чврсто решен за то, али осећам, кад бих рекао "не, ја нећу то" и ставим тачку, то би био грех. Уствари сам одувек желео млад да ступим у брак и да имам буљук деце, али ето одједном овај осећај. Кажу неки, ако се љубав не развија, онда назадује. Или се сетим оних стихова, "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан..."; или помислим "да завршим прво факс и све остало, па тек онда", али онда се осетим као да сам само избегао то, "купих њиву, и ваља ми ићи да је видим, молим те, изговори ме".

Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство. Ако јесте, онда, тешко мени ако се не одлучим да идем у манастир, пошто је мени дат тај таланат, зар не? Ако није, а ипак одем, упропастићу школовање, мада, још горе, односе са породицом. И тако се некако надам, нек се Бог смилује на мене, да је то само нека тренутна заблуда или фантазија.
Иако нико не може да одлучи уместо мене, волео бих да чујем мишљење старијих, па ако је могуће неког свештеника или неког ко је имао сличне жеље.

Можда је ово највећа будалаштина коју сам могао да напишем, али разумите, и праштајте. :)

Мислим да си мало прећерао.Много си млад момак као и ја,и мислим да се не разумеш довољно у Религију Православља,ако ти годи време проведено у Цркву иди чешће на Литургије и чешће пости,не мораш бити монах да би остао на страни Божијој и служио му,паметан ти је тај план да се ожениш млад и да имаш пуно деце зато шро онда ћеш морати да работиш бато,да их нахраниш све,и то мислим да ће бити велико искушење за тебе а камоли пут Монаха то је неупоредиво теже а још ти тако неодлучан има да се сломиш

Link to comment
Подели на овим сајтовима

+1

Brak i porodica su isto jedan vid monastva,tj obaveze... mnogo nas je pomislilo da ode u manastir(kad naidju problemi),racunajuci da se tamo meditira i ne radi nista :) Realnost je ipak drugacija,itekako se radi,itekako se covek bori sa svime,a najcesce ratuje duhovno,sto protiv sebe,sto protiv onog nepomjanika.

Deder na fizicki rad,pa ce ti se vec samo ka'sti :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@srema 

Искрено.. нема то везе с никаквим Божијим призивом. Мислиш често о вери, читаш монашку читературу и онда почнеш да машташ како би било да си ти неки монах, духовни горостас, рок стар међу хришћанима. Сви млади имају сличне мисли, свако у вези неког свог интересовања.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 45 минута, srema рече

Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство.

Cim je nesto praceno buntovnim, nemirnim mislima, te napetoscu i neprijatnoscu, dobro znaj da nije i ne moze da bude od Boga. "Duh ljubavi i istine uvek deluje na isti nacin: radujuci srca nasa i donoseci u njih onaj sjajni i neizrecivi mir" - kako nas je to naucio sv. Serafim Sarovski.

Iz ovoga ces lako da zakljucis odakle je onda to nemirno raspolozenje ispunjeno strahom.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, srema рече

барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи

Ако никада ниси провео ни две недеље у неком манастиру онда је стварно сувишно да толико о свему размишљаш. Као да размишљаш да ли да будеш фудбалер у животу а ниси још ни две недеље тренирао у неком локалном клубу :) 

Обавезно заврши лепо макар ту средњу школу, сачекај распуст, реши око пријемног шта имаш па иди у госте негде на 3-4 дана да видиш како је.

Ја сам после прве године факса провео месец дана на Светој Гори са неком као идејом да можда останем и брзо видео да сам се много занео и залетео...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

За почетак, треба да имао макар мало респекта па да мнимо да је за 10 година на православном форуму била барем нека тема о тому...

ТЕМЕ СПОЈЕНЕ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прву Свету Архијерејску Литургију, након свечаног ступања у трон Епархије ваљевске, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије одслужио је у Храму Васкрсења Христовог на празник Светог кнеза Лазара и мученика косовских, у народу звани Видовдан. Саслуживали су му игуман српске царске лавре манастира Хиландар архимандрит Методије, сабрат хиландарске обитељи јерођакон Нектарије, јеромонах Харитон, сабрат Владике Исихија из манастира Ковиљ, као и више свештенослужитеља из Ваљева.



      У празничној проповеди о Видовдану, камену међашу српске повеснице, који је умногоме оставио трагове у хришћанској цивилизацији уопште, Владика Исихије рекао је да је Видовдан празник који је обликовао наше народно биће и који нам даје идентитет.
      Много слушамо о Косовском завету у овом времену, у ком се наш народ буди из летаргичног сна, и све више смо свесни да нас управо Косовски завет одређује. То је завет који се пружа од пре шест векова кроз читаву историју нашег благоверног и благочестивог народа. Није то нека измишљотина, нешто што се разликује од Светог јеванђеља, већ управо примењено Свето јеванђеље на нивоу читавог народа. Завет, који нама даје смер у нашем животу. Завет, који је за нас дао Свети кнез Лазар, а пре њега  Свети Сава, положивши темеље за нашу Цркву, која од њега постаје аутокефална – истакао је Владика Исихије.
      Осврнувши се на расуђивање Светог кнеза Лазара, из ког је проистекло опредељење за Царство небеско, Епископ Исихије је објаснио ту одлуку дубоким погружењем ондашњег српског господара у хришћанске врлине и веру православну. Он је својим примером то посведочио од раног животног доба, чинећи бројна доброчинства, до тренутка у ком је своје јунаке повео у одсудни бој на Газиместану. Ми имамо тај благослов, ма у шта веровали, да се увек опредељујемо за правду Божју, за крст часни и слободу златну и зато смо увек великим силама били трн у оку и покушавале су да нас униште.
      Данас прослављамо најсветији дан наше историје. Данас је на Газиместану и наш Патријарх Порфирије, који је јуче био у нашем граду, дао нам благослов, служио са нама и извршио увођење моје недостојности у трон Ваљевске епархије. Сада нас представља пред Господом и служи на том светом месту. Ми овде смо својим срцима и душом заједно са њим и читавим српским народом. Данас се у свим црквама прославља Видовдан и на литургијски начин обнавља светосавски и завет цара Лазара и свих јунака и страдалника оног времена – рекао је Владика Исихије.
      Након Свете Литургије, Епископ Исихије са свештенослужитељима је одслужио помен косовским јунацима и свима који су кроз страдалну историју српских земаља положили животе за слободу. Обраћајући се сабраном народу након отпуста, Владика Исихије је позвао на узношење молитава за спасење свих који су страдали и који страдају. Јер, нагласио је он, треба да пројављујемо братољубље и човекољубље. Бога може волети само онај који воли ближњег, а ближњи је свако ко се налази око нас. Стога, закључак је видовданског слова ваљевског архијереја , молимо се и за непријатеље, не осуђујмо и чинимо добра дела, чувани молитвама Светог кнеза Лазара и косовских мученика.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ове године навршава се 100 година од рођења и 5 година од упокојења Жарка Видовића. Пријатељи проф. др Жарка Видовића и Српски научни центар тим поводом издали су књигу под називом Срби и Косовски завет у Новом веку. О каквој се књизи ради?
      Иза Жарка Видовића остало је више десетина хиљада страница необјављених рукописа. Међу њима је и 2745 страница рукописа студије Његош и Косовски завет у Новом веку. Његов рад на овој студији трајао је од 1977-1982. године. Из ове студије издвојили смо делове (наслов Срби и Косовски завет у Новом веку је наш) за које мислимо да ће бити на духовну корист, пре свега и свих, младим Србима.
      Овом књигом најављујемо и скорашњи излазак из штампе целокупне студије у пет томова.
      У овој књизи ми наилазимо на широк спектар асоцијација и инспирацију коју може да дâ само један такав ерудита као што је Жарко Видовић. Ту можете наћи размишљања о Његошу као трагичном јунаку Косовске мисли, размишљања о уметности, размишљања о нацији и трансценденцији. Јако је битно увидети она суптилна разликовања између епске свести која није способна да се носи са Злом у односу на префињена размишљања о трагедијској свести Његоша. Такође, можете наићи на утицај трију различитих европских култура на културу Срба у Новом веку.
      У овој књизи ћете наићи на оригинална и аргументована размишљања о руском апсолутизму и његову некритичку рецепцију барока после реформи Петра Великог. Даље, у књизи ћемо видети улогу Војне крајине и Пећке патријаршије, две одлучујуће установе српског народа после губитка државности. Жарко Видовић ће нам објаснити шта је то трагедија и слобода. Наћи ћете, за разлику од наших површних мислилаца о Његошу, литургијско-заветни карактер Његошеве поеме Луча Микрокозма, драматику Горског вијенца и Лажног цара Шћепана Малог, страхове и зебње усамљеног српског народа, затим повесну коб Сеоба и губитка српског идентитета у тзв. Новој Сервији на тлу царске Русије, конкретно Украјине.
       
      *Шта је заправо Косовски завет?

      Косовски завет је брига Цркве за народ који је остао без државе. Настао је на Косову пољу 28. јуна 1389. страдањем Кнеза Лазара када је и почело нестајање државе коју је створио велики жупан Стефан Немања. Завет је препознат и негован Црквом као завет Светог Цара Лазара, а уобличен Пећком патријаршијом у периоду 1557–1766. године.
      А сам завет, међу нама Србима, настао је позивом монаха, Светог Саве, на сабор, и одзивом народа на сабрање око цркве на Спасовдан у манастиру Жича 1221. као православни културни образац којим је створена нација као аутокефална Црква.
      Православни завет је постао Светосавски, а Свети Сава отац нације која није стварана  државом и политиком („Земаљским царством“), већ је литургијска творевина ограничена на парохије и епархије.
      Чувари нације су манастири, монаси и монахиње са игуманима на челу. То је простор Небеског царства у коме влада свештена поезија, уметност и морал настао давањем речи у цркви пред Богом.
      Завет је садржинска основа и смисао историјске свести Срба.
      Разумевање завета је повезано са литургијским животом и трагедијским искуством схваћеним медитеранском културом и њеном највишом вредношћу – осећањем слободе и достојанства Личности човека као индивидиуе.
       
      *У данашњем кључу окретање ка Небеском царству па чак и само његово помињање делују занесењачки и некорисно за овоземаљски живот. Како нам освешћивање датог нам завета омогућава да и овде на земљи живимо животе достојне људи?

      Небеско царство, пре свега, није нека нереална утопија. Није то Град Сунца Томаза Кампанеле. Небеско царство је овде на Земљи, где су двоје или троје окупљени у име Христово. Литургија и литургијски живот јесу антиципација Небеског царства. И у самом Символу вере се каже: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века, амин“.
      Небеско царство није идејна илузија, већ борба за хришћански морал и честитост овде на Земљи. Зато смо и одговорни да чувамо друштво и да пазимо на еколошку чистоту Земље, јер ми нисмо миленаристи и манихејци да стварамо фантазије о неком другом свету. Управо то што сте рекли, хришћански је и Богу мило да на Земљи живимо животе достојне људи. Свест о значају људске личности нигде није тако изражена као у хришћанству. И модерни хришћански егзистенцијалисти данас се боре за освешћење човека да је личност. Читајмо само странице Албера Камија, Едуарда Мунијеа, Мелроа Понтија. Они директно својим персонализмом силазе са страница светоотачке мисли изражене на Седам васељенских сабора.
      Када је ученик Светог Аве Јустина, познати композитор Енрико Јосиф, пун љубави рекао: „Срби су Небески народ“, мислио је на хришћанске вредности које је Господ Исус Христос у Беседи на Гори развио у својих девет блаженстава. Нема бољег рецепта за препород човечанства, а пре свега српског народа.     
       
      *Које је место Његоша, као песника, владике и поглавара у Косовском завету?
       
      Његош је живео Косовским заветом и њиме је мерио све муке српске, све ране је зацељивао мелемом Косовског завета. Сву наду и достојанство српског национа градио је на Косовском завету. Његош је у њему видео кључ српске повести. Историја је континуитет заједнице, тј. одржања заједнице у њеном континуитету, упркос смрти која онемогућава континуитет. Континуитет историје је, дакле, духовни идентитет. Његош нам је најбоље објаснио шта се на крилима Луче може сазнати о нашем Косовском завету. Овај духовни идентитет је код Његоша маштовни, тајни, заветни, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти, а смрт је прекид континуитета. Његош нам је показао да само у машти – као што Дантеа води Вергилије кроз Пакао – тако и Луча и машта у Његошу нам преко њега говори како стећи и чувати свој идентитет са покољењем које је живело 1389. године, или са покољењем из 1689, или с оним из 1804–1813, или из 1914–1918, или из 1941. Његош је Косовским заветом чувао идентитет и континуитет српске заједнице. Он нам је показао да само Поезија чува у себи тајну заветног поистовећења. Зато је и рекао: „Будалама да је вјеровати, поете су покољење лудо“.
      Не варајмо се, Његош је највећи српски бард, а Бог га је послао заједно са Жарком Видовићем да нас подсети на овај заветни идентитет.
       
      *Како је на просветитељство које је долазило са Запада гледао Жарко Видовић и које су кључне тачке нашег пада које нас одређују и данас?
       
      Жарко Видовић је био човек снажне мисли, емоционалне интелигенције, али и прави историчар цивилизације који је знао да осети алијенацију од свега онога што је заједница и Црква. Он је одлично знао за кризу метафизике на Западу и њено кључно одређење, а то је укидање категорије Бога у историји. Онај однос Његоша према Доситеју Обрадовићу, о коме је Његош писао кнезу Милошу, јесу били идеја водиља којом је Жарко сагледавао оно што је просветитељство носило, а то је култ разума и култ чула. То и такво просветитељство није могло да се супротстави стравичној нечовечној цивилизацији XX столећа, са фашизмом, нацизмом и комунизмом. Показало се да је тзв. здрав разум слаб путовођ кроз лавиринт историје када затресу демонске и хтонске силе историје. Често је Жарко Видовић наводио Његошеву мисао: „Ја бих Доситеја поштовао да је свој душевни дар умио обратити на корист нашега народа. Али он то није умио и зато га презирем као човјека који није видио у чему је садржана срећа народна и шта народу може причинити несрећу. Презирем га као човјека који је некоме послужио као подло оруђе исмјевања над благочестијем“.
      На просветитељски талас увођења великог броја школа, Његош је позитивно реаговао, али на методику просветитељске едукације није: „Школе су воздигнуте да се остре умови људски, а не да људи у њима будалесају“. Управо је ово било уперено против Доситеја који је у богатом духовном и интелектуалном предању наше Цркве видео само неку „златну хаљину исцртану некими скорпиовидним фигурами“. Дакле, Жарков однос је био као и Његошев.
      Данас, када код једног Добрице Ћосића читамо да треба своју просвету да заснујемо на Доситеју и на Вуку, занемарујемо богато наслеђе Гаврила Стефановића Венцловића, наших средњовековних књижевника, наше богато химнографско наслеђе, једног образованог инока Исаију, који је превео списе Светог Дионисија Ареопагита, који су написани неоплатонистичком терминологијом, тако да је данас немогуће стандардним књижевним језиком превести тај спис.
      Жарко Видовић нас је упозоравао на редукцију тог просветитељског наслеђа, које суверено влада у нашој елитној средини, уколико владајућа полувековна идеологија – брозомора – није убила сву елиту српског народа.    
       
      *Зашто је свечаност, односно Божанска Литургија  и слављење живота-постојања на земљи – онда и кад нам је то постојање тако тешко, кад нам се чини да је све пропало и да је опште безнађе – пут ка спасењу и васкрсењу? 

      Божанска Литургија брани достојанство вере. Она је више од естетике обредољубаца. Још је Хомјаков говорио нама Србима да се веома варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или у обредима, или чак у директним односима човека к Богу, као у протестантизму. Не. Вера прожима цело биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидљивим концима или жилицама обухвата и преплеће сва чувства, сва убеђења, све тежње човекове. Она је као неки бољи ваздух који претвара и промењује у човеку свако земаљско порекло, или као нека најсавршенија светлост која озарава све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с њима. Према томе, каже Хомјаков: „Вера је виши друштвени принцип, јер само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и наше везе с њима“. Литургија је par excellence, заједница, заједница љубави, цивилизација љубави, како би то волео да каже Жарко Видовић. Човек је сам и немоћан. Бог и Његова Света Литургија јесу излаз из ужаса и слепила битија. Излаз из биолошке и онтолошке затворености човека јесте само пут љубави, а Литургија је савршена заједница Божје благодати која просвећује сваког човека који долази на свет.
      Интервју водио: Ивица Кузмановић
       
      Извор: Благодарје, бр. 16 (мај/јун 2021), стр. 17–20.
       
    • Од Иван Ц.,
      Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“?
      Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. 
      Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане.

      У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији?

      Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег.

      Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији?

      Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка.

      Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека?

      Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода.
       
      Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ?

      Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу.

      Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе?

      Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације.
       

      У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља?

      Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук.
       
      Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао?
      Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве.

      Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене?

      Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично.
       
      Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније?

      Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип.

      У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава?

      „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака.

      О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу?

      Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере.
       
      ПЕЧАТ
    • Од Иван Ц.,
      Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“?
      Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. 
      Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане.

      У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији?

      Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег.

      Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији?

      Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка.

      Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека?

      Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода.
       
      Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ?

      Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу.

      Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе?

      Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације.
       

      У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља?

      Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук.
       
      Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао?
      Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве.

      Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене?

      Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично.
       
      Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније?

      Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип.

      У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава?

      „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака.

      О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу?

      Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере.
       
      ПЕЧАТ

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прослављајући своју славу Сабор Светог Јована Крститеља, храм у Засељу са својим верним народом из околине, имао је велики благослов да Светом Архијерејском Литургијом началствује Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Епископу су саслуживали архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић, парох засељски јереј Дејан Војисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон пожешки Михајло Живковић. Још један од повода за данашње сабрање јесте и освећење живописа припрате чији је ктитор г. Видан Михајиловић из Каленића.

       
      Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ Јустин је поучио сабрани народ о улози и величини Светог Јована Крститеља, највећег међу рођеним од жена, рекавши:
      – Сам Јован Претеча и Крститељ Господњи, беше веза између Старог и Новог Завета. Стари Завет је био педагогија за Христа, припрема за Христа. У Старом Завету, кроз Мојсијев Закон, у десет Заповести, уређен је однос народа према Богу и однос једних према другима. Господ Исус Христос собом доноси Нови Савез, Савез у љубави; десет Заповести свео је на две заповести Божије о љубави према Богу и ближњему. Наравно, и даље важи Закон у нашој хришћанској вери: не убиј, не чини прељубу, оно што не желиш да чине теби не чини ни ти другоме. Практично, Господ је потенцирао да су две заповести суштинске: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим, свом вољом својом, свом снагом својом; и љуби ближњега свога као самога себе.
      Владика је даље беседио о значају Јовановог крштења за опраштање грехова, коме и сам Богочовек Исус Христос долази да „испуни сваку правду“:
      – Тај догађај на реци Јордану јесте нова светлост, нови почетак за све нас… Бог Отац се јавља и каже: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Видимо Сина који прима крштење од Јована, и Духа Светога Који силази на Господа и остаје на Њему. Дакле, та Сила, тај Бог, та Истина, Бог у Три Лица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети – то је наш Бог; Бог Који нас спасава, Који нас води и руководи до Царства Небеског.
      У даљем току Свете Литургије узнете су молитве Богу за све парохијане, за болеснике, за великог ктитора наше цркве г. Видана, његову супругу Милисавку и кћер Ђурђину, затим за упокојене, а међу њима и Слађану и Јулијану, Виданове и Милисавкине трагично настрадале кћери; и уопште за све православне хришћане. Светој Чаши приступио је не мали број причасника, а затим, по заамвоној молитви, благосиљани су славски колач и жито, које је ове године припремио Милош Филиповић са својом породицом. Током Свете Литургије, Епископ Јустин је одликовао пароха засељског јереја Дејана чином протонамесника, за досадашњи труд на Њиви Господњој.
      Трпезу љубави, као и много пута раније, припремили су у своме дому Видан и Милисавка Михајиловић. Током ручка, присутнима се обратио парох засељски, захваливши се пре свега Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину на доласку, на молитвама које је узнео Господу за све нас, али и на звању протонамесника, у нади да ће га уз Божију помоћ и лични труд оправдати. Благодарност је упућена и домаћинима, не само за данашњи дочек, већ за сва велика добра дела која су учинили Цркви, школи, сиромашнима и болеснима, са уздањем у Господа да ће им на само Њему знан начин узвратити у сваком добру. Поздрављено је и свештенство и сви присутни, уз молитву Богу да се и убудуће још чешће и у што већем броју оваквим поводима окупљамо.
       
      Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...