Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Драгана Милошевић

Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

Оцени ову тему

Recommended Posts

 
 
sv.Pajsije.jpg
Подвизавајте се, јер пропадосмо!

Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“
 
– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.
 
Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.
 
Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човеку и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.
 
Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.
 
Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?
 
Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.
 
Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.
Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“
Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...
У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:
– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!
– Да, али сам га опрала.
– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.
 
Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!
Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:
– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.
Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?
 
Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.
 
Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.
 
Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.
Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.
Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?
Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.
 
У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!
 
Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:
– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?
И ти одговараш:
– Просто сам те посматрао.
 
Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.
Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:
– А ко ти је рекао, да то радиш?
Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“
 
Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.
 
Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:
– Да! Јел могу да се причестим?
Рекао сам му:
– Наравно да можеш.
 
Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“
 
Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.
Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“
 
Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.
 
Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.
 
Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.
Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.
 
Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.
Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:
 
– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.
Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.
 
Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:
– Пусти нека тече крв, само настави молитву.
Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.
 
И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.
 
На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.
 
Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.
 
Архимандрит Андреј (Конанос)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, JESSY рече
 
 
sv.Pajsije.jpg
Подвизавајте се, јер пропадосмо!

Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“
 
– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.
 
Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.
 
Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човеку и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.
 
Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.
 
Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?
 
Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.
 
Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.
Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“
Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...
У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:
– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!
– Да, али сам га опрала.
– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.
 
Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!
Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:
– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.
Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?
 
Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.
 
Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.
 
Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.
Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.
Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?
Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.
 
У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!
 
Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:
– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?
И ти одговараш:
– Просто сам те посматрао.
 
Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.
Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:
– А ко ти је рекао, да то радиш?
Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“
 
Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.
 
Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:
– Да! Јел могу да се причестим?
Рекао сам му:
– Наравно да можеш.
 
Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“
 
Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.
Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“
 
Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.
 
Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.
 
Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.
Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.
 
Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.
Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:
 
– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.
Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.
 
Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:
– Пусти нека тече крв, само настави молитву.
Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.
 
И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.
 
На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.
 
Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.
 
Архимандрит Андреј (Конанос)

"Ne brinite se šta ćete jesti i šta ćete obući..."

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 5.2.2016. at 1:37, Djolo рече

Старац Пајсије је говорио да га је мајка од малих ногу научила да се моли, не говорећи му никада о молитви. "Када смо били мали", сећао се он, "говорили смо у себи: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме!'. Наша мама нас никада није приморавала да то изговарамо, није захтевала да се помолимо. Ми смо једноставно слушали како је она изговарала: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме!' док је месила тесто за хлеб".

Тако је и потребно живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис твоје душе, он ће га схватити. Мајка Старца Пајсија им је додавала јело из пећи и изговарала молитву, падала би виљушка на под, она се није нервирала, разбијала се чаша, његова мајка се молила. "То нам је она предала, осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је била утеха за наше родитеље".

Овај цитат бих да посветим мојој баки.    molimoli:babuska::)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Андреј (Конанос) о томе у које најчешће замке ђаво хоће да нас намами

 

Одакле долазе све болести и патње?

 

Неки човек рече старцу Пјасију:

- Спавам по цео дан.

На шта је Старац одговорио:

- Нема ништа лоше у томе, док спаваш, не грешиш.

Како су величанствени ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разне лудости, они све то претворе у добру мисао, јер су скромни. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да приклоне главу и да се не понашају арогантно, као што то ми чинимо и кажемо:

- Слушај шта ћу ти рећи! Остави то! Поправи то на овај начин!

Не, свети људи не говоре такве ствари, нити било шта траже, нити су захтевни према другом, већ само према себи. Они себе укоревају, кажњавају и боре се против себе. Воле све друге људе и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: "Кад видиш човека, падни у свом уму пред њим и поклони му се." Можеш ли се поклонити другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија класје пшенице? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас постаје тежак и савија се. Када приметиш такву појаву кажеш себи:

- Ту је зрно, ту је садржај.

Ако имаш садржај, савијаш се. Ако не, онда те ништа не вуче на земљу и параш облаке. Али желиш да сагледаш себе, желиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, у његовом детињству. Такав је, на пример, младић који је згодан, али себичан, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његов глас чује ...

Због тога је величанствено имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је,у ствари, наш највећи проблем.

Највећи мој проблем је моја себичност. Шта то причаш? Јел и код тебе исто тако? Да, знам то. Схватам да се гордост односи и на вас. Ако заиста размислимо о мојим и вашим проблемима, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац, буквално.. Можда ћете уложити приговор:

- Добро, онда шта сам згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности?

Не. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести која је у теби је опет манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата.

Твој "его" је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољан, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и ти се жалостиш, то се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али зато си пун самољубља (егоизма).

Неки се људи питају:

- Како се то могло догодити? Одакле та невоља?

Одасвуда. У амбис себичности се може упасти одакле било. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: "Душо моја душо моја устани! Што спаваш? " Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма.

Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини истинским.Тако и ми понављамо после њих исто:

- Хоћу да буде како ја кажем!То како ја мислим то је исправно! Требало би да буде тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Инсистирам на свом мишљењу - крај приче!

Сви ми заправо патимо од сопственог егоизма, још више од тајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикирвена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: "Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству познају. Сви знају да се свађамо кући, да се дрогирам ... Сви знају колико сам лош човек. "

За разлику од таквог човека, тебе сматрају финим. Фини људи поседују подмуклију себичност, јер се она не манифестује отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је њихова шанса. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Да ли разумеш ово? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу.

Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш:

- Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта је људи са вама?

Са тим твојим осуђивањем, посипаш блатом тог човека и тако га понижаваш. Ти си губитник али тај човек је победник. Губиш зато што се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека коме је гордост видљива. А када ћеш видети своју скривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти укаже, полагано додирујући оно што ти се не свиђа, она подручја где боли.

Људи презиру грешнике, склањају се од њих, и са оваквим презиром грешници перу себе од својих грехова. Да ли знате, кога би требало да се прикривени егоисти - такозвани "добри људи" - клоне?

Сами себе, и то ће бити њихово чишћење од греха. Јер, ако одустане од своје себичности, очистиће душу. Онда ћете моћи себи рећи:

- Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам гледајући себе! Они ме зову "добрим", али ја знам за себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, моје пороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу како живим у свом дому и како се односим према најмилијима ... Нисам такав каквим се представљам.Ја сам лош човек.

Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу:

- Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос.Повредио си моје самољубље.

Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој егоизам повређен, заборави, пусти то.

- Али како то да успем?

Пусти свој рањени "его", оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније реанимираш. Немој ићи свом духовнику да твој рањени егоизам још потхрањује, већ радије иди да он тај твој егоизам доврши.Немој се упињати да му објасниш како се други неправедно односе према теби, већ реци: "Ја сам погрешио!"

Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ПУТОВАЛА САМ У ЈЕРУСАЛИМ И ТАМО ВИДЕЛА СТАРЦА

 

263201.p.jpg?mtime=1493127102

    

 

Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:

– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!

Питам их:

– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?

– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом...

– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?

– Па ништа…

Једном су ми испричали:

– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!

– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?

– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!

– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».

Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.

Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?

– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).

Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:

– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?

Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:

– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?

Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:

– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?

Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:

– У праву си, опрости ми.

Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».

Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.

Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.

 

http://www.pravoslavie.ru/102989.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, JESSY рече

Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и тада ће и други то схватити без речи.

Мислим да је сва бит објашњена у овом делу.:skidamkapu:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ВРАТИО САМ СЕ СА АТОНА

 

Фото: Трейвис ДавФото: Трейвис Дав
    

 

Пронаћи себе

Опет сам отишао на неколико дана на Атон. Био сам одсутан неколико дана... четири – пет. Отишао сам да мало прочистим свој ум. Отишао сам да нађем покоја и да васпоставим духовну равнотежу. Отишао сам да одахнем, да дођем себи и да се поново дотакнем свог Господа. Сада сам се вратио. И одлучио сам да данас не говорим на уобичајене теме, а објаснићу шта је то потпуно ново: поделићу свежа сећања, свеже утиске са тог кратког путовања – ходочашћа на Свету Гору. Причаћу о томе што ме је поразило.

Како су били предивни ти дани без телефона, имејла, телевизије, новости, радија, магазина и новина, и без свега сличног! Ум се очишћује. Мој ум се очистио за само неколико дана. За неколико дана моја душа се успокојила. Како је диван тај опоравак! И онда схваташ да ми овде, у свету, живимо ненормалним животом. Немој да ми завидиш, чуо сам све то! А неки кажу: «Ти имаш могућности, зато и идеш», – јер није тако лако отићи (мислим, ми бисмо хтели да узмемо одмор, али не можемо да оставимо своје обавезе, људе којима смо потребни). Немогуће је нестати без трага, живимо у овом свету. Ипак, потребан је предах. Свако осећа потребу за предахом, и треба да нађе времена за њега.

Па, ко може, нека оде на Свету Гору, други у викендицу, да нађе душевни опоравак, трећи на ходочашће, и тако да се успокоји. Сам Господ је рекао својим ученицима, када су се они вратили са мисионарског пута на који их је послао: «Пођите ви сами... и отпочините мало» (Мк 6, 31). Одахните мало. Човеку је потребан предах. Током одмора ти схваташ колико је наш живот у граду постао неприродан! Како је наш ум постао нездрав! Губимо главу од константне олује новости, догађаја, информација, и сами себи не одговарамо за то. Штавише, осећамо потребу за таквим лудилом, и без њега нам је неугодно!

А ја бих желео да те упитам: шта се то десило са мном током тих дана, када уопште нисам гледао телевизију, нисам пратио новости и ништа о њима нисам знао, шта се догодило? Не знам шта се дешавало у свету, али сам се молио за свет речима: «Господе, Исусе Христе, помилуј свет твој». Нисам ништа знао о потоњим збивањима и њиховом даљем развоју. А зар је било потребно да знам све појединости? Оне су свеједно знане: проблеми, и опет проблеми, рат, економска криза, тешкће, болести, земљотреси, поплаве. Зар стварно не знамо? Није ли то једна те иста ствар која се стално збива? Није ли то једно те исто које се понавља из дана у дан, и ми то знамо и ништа не предузимамо у вези са тим? Ево, ти о свему томе слушаш а не молиш се! Ја тамо нисам слушао, нисам знао, нисам добијао новости у мозгу, али имао сам обавештење од Бога у свом срцу и молио сам се за те људе, за таква збивања... Сада, у граду, ми слушамо новости, и оне нас мимоилазе, једва и да се косну наших срдаца, нешег ума. Затим оне одлазе, губе се, и ми стварно заборављамо.

Живот којим ми живимо је неприродан. Не пијемо чисту воду и не дишемо чист и свеж ваздух. На Атону је све честито и нетакнуто, тамо је све стварно, природно и предивно! Чисти и твоја плућа, и твоје срце, и твоје груди. Пијеш воду и она те освежава, ситиш се аутентичним стварима. Чисту воду из потока који жуборе и стичу се са горе. А ваздух! Удишеш чист кисеоник, удишеш морски јод! Гледаш на море, широко отвараш очи, и испуњава те радост! А у граду, гледаш око себе и твој поглед се закуцава у многоспратне кутије, на колоне, на асфалт, на семафоре. Овде – узнемирујући звуци. А тамо безбрижни покој! Слушаш појање птица, видиш монахе који тихо обављају своје послове, своја послушања. Један лаган животни ритам... Све се дешава полагано. Долази по један чамац дневно, и ти говориш себи: «Идем пред њега». Све иде без немира, без панике, без журбе. Како је то предивно! Како ми се то само допада! А сада, када сам се вратио у град, кажем: «Како ми је било добро тамо, ван домета!» (То је она наша зависност од SMS порука и позива! Ја сам потребан људима, они су потребни мени, дужан сам да то приметим, да видим, да не пропустим!). Какво је то ослобођење! Ти поново долазиш себи. Како је то сјајно – поново постати оно што јеси, онаквим каквим те је створио Господ! Уосталом, Он је у почетку и ставио човека у спокојан животни ритам, у природу.

 

255617.p.jpg
    

 

Немој да мислиш да сам се наслађивао тиме бесконачно дуго. То је трајало отприлике четири или пет дана. То није тако дуго, али је тако силно. Корист, коју ти добијеш, оставља дубок траг у твом срцу – осећај тишине и спокоја. Једном сам тако ноћу изашао из келије, кренувши на службу (монаси устају на службу у три часа), и погледао на небо. Три сата ноћу! На Атону су другачији људи. Они пребивају у молитви. Гледао сам небо, усијано звездама, дивним звездама, у које се од градског смога, никада нисам ни загледао. И људи у граду се не буде тако рано. У граду једноставно немаш подстрека да тако лако устајеш у зору. А на Атону те подстиче заједница људи, које видиш. Четрдесет отаца ( или 50 – 60, у зависности од манастира), сви они устају на службу, и један повлачи за собом другог, један подстиче другог, један одушевљава другог, и тада ти кажеш себи: «Ја нисам сам». Тако и у келијама слушаш шум од поклона монаха «тупа-луп, тупа-луп»... и нижу се поклони монаха, који се моле за цео свет, и ти тада запиткујеш себе: «А шта је са мном, зар ћу ја да будем беспослен?»

Овде гори огањ молитве! Овде срца људи пламте молитвом! Од њих се и ти сам распламсаш! Чак и да си лењивац или потпуно безосећајан и равнодушан човек, ти се тргнеш и помислиш: «И ја желим да се молим, као што се сви моле!» Та победоносна радост братије која се моли, преноси се и на тебе. Како је било чудесно посећивати те службе у три часа ујутру! На тим службама сам видео веома важне људе, веома свете људе, и сада ми само једно присећање на њих даје велику снагу. Само помислим на њих и мислено пред њима начиним поклон, целивам им руку и стопе и благодарим им зато што постоје. И само због тога што постојиш, оче, на Светој Гори, само зато што постојиш, ја желим да ти заблагодарим! Ништа друго не ради, оче, осим молитве... Ти никада нећеш изградити дом, нећеш одлазити на посао, нећеш, како кажу, доносити корист друштву. Али твој допринос је толико велик, да при самој помисли на тебе, ја намах васкрсавам у живот, будим се из дремежа, желим да се поправим, и да нешто урадим.

 

255618.b.jpg
На Атону сам срео једног старца подвижника. Монаха који је провео на Светој Гори педесет година и никада је није напустио. Педесет година он чак није ишао ни у друге манастире. Ни на «панигире» (престолни празници), ни на Литургије, ни на свеноћна бденија. Све време он проводи у свом манастиру. Педесет година на једном месту. На том месту он је спознао Бога и непрестано твори молитву. Тај дар непрестаног, постојаног призивања имена Исуса Христа дао му је Господ. И он узноси речи молитве: «Господе Исусе Христе, помилуј ме» – непрекидно, дању и ноћу. На том месту он је упознао свет, тј. Бога, и у Богу је открио свет. Зар да се лишава тога, да би одлазио у свет (у друге манастире). Он носи свет у свом срцу. Зато му није неопходно да оде било где са свог места. Напротив, људи долазе код њега да би га видели (у правом смислу речи «видети»). Он не говори, не ступа у разговоре, ретко кад прозбори коју реч. И обично се склања, избегава да говори о свом опиту. Једном ми је испричао, да су га одвели у Солун (чини се, због тога што се онесвестио у певници). Одвели су га без његовог личног пристанка. «Зато сам и пошао, – рекао је он, – јер су ме изнели. Ја сам не бих изашао, и никада нисам чак ни помишљао да изађем са Свете Горе.»

 

Он је тражио од мене да се молим за њега: «Пошто си ти – каже он – свештеник, а ја сам прости монах, помоли се за мене, да ме више не буде у овом свету, када ти следећи пут дођеш. Ја бих већ хтео да одем». На тај начин је рекао: «Помоли се да, кад ти следећи пут будеш дошао, мене више не буде на земљи, него да будем са Христом». Он ми је све то говорио и био је срећан. Говорио је то са радошћу (а не жалосно и тужно), са искреном жеђу за Животом, који је Христос.

- Па шта је теби? – кажем му ја.

- Оче, – одговорио је он, – ја те заиста молим за то, не говорим ти тек тако да се помолиш. Погледај, колико смо ми година поживели? И у чему је циљ нашег живота? Зар није у томе да се приближимо Христу? Ја Га волим и разговарам са Њим по цео дан. Желим да се сретнем са Њим, и то ће за мене бити највећа срећа. Ево сада, кад одем у своју келију, Он ме може узети одавде? Ништа не може бити боље од одласка Христу кога љубиш.

Ми остали не желимо да одемо из овог живота зато што не љубимо Христа и нама је драг живот. Нама се допадају телевизијски канали, серије, шоу програми, шетње, храна... Тај начин живота нас је зачарао, обузео. Ми смо се уплели у мрежу света, и пустили смо у свет своје корење. А тај старац није пустио своје корење у овај живот. Он, живећи овде, живи у другој реалности. Његово срце се настанило у рају. Ето шта је за човека!

Он ми је говорио:

- Причај о томе у свету, у току својих проповеди и беседа, причај о томе људима, да би се молили, да би понављали речи Исусове молитве. И ти сам изговарај: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Нека сви изговарају ову молитву. Зашто они то не раде? Уосталом, и у свету људи могу да ишту Христа, да Га називају по имену, да призивају Његову благодат!

Ех, – кажем ја њему, – оче мој, сад ми је тако тешко да одем од вас. Овде ми је било тако добро.

- Не говори тако. Куда год пошао, Христос је свуда. Ја ћу ти рећи како ће да буде. Ти послушај! Доћи ћеш кући, спустићеш венецијанере и осетићеш исто што и овде. И ради исто оно што си радио овде. Шта си овде радио? Молио си се. Моли се и тамо. Можеш ти то! Постио си? Пости и тамо. Учествовао си на свеноћним бденијима? Служи и код себе у кући кратко бденије. То је и тамо могуће. Читао си духовну литературу? Читај и у свету. Спусти венецијанере и не мисли да си сада у својој кући у Атини, већ мисли да си поново на Атону, и све што си овде чинио, чини и тамо. И тако ће твој дом постати Света Гора. Зато што Света Гора не подразумева место за живот, већ начин живота.

Предивно речено, зар не? «Спусти венецијанере и чини све што си чинио и овде.» То није тешко, то је лако! Ако ја сада замислим да сам на Светој Гори, шта бих ја тамо радио? Тамо не бих био у стању стреса. Предивно! Дакле, и овде, код куће, нећу се прекомерно оптерећивати. То је нешто што ти заиста даје самоконтролу. Тамо нисам чинио нервозне и исхитрене поступке, дакле, и овде могу да их не вршим. Тамо по цео дан нисам разговарао преко телефона – и овде такође, могу да избегавам то. Могу да одложим телефон у страну и да кажем себи: неколико часова или неколико дана нећу разговарати и провешћу их у тишини. Могу то да урадим. Није добро везивати се. Лепо је прилепити се Христу, Светима, али не овом или оном месту, јер би то било као кад бисмо говорили Христу.«Господе, ти се овде не налазиш, Господе, Ти си ме повредио, Твој однос према мени, Твој промисао, Твоја брига о свету, па у њима нема праведности.» Не! Христос је свугде присутан! Његова љубав је посвуда, и тамо где се ја налазим, могу много да учиним за Христа...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Иди у манастир док си млад

 

255619.p.jpg

    

 

После тога ја сам посетио још један манастир, и тамо сам срео младића од 18 година. Он је завршио школу и био је «предпослушник», тј. «предпослушник» у том смислу да је хтео да испита себе[1] да ли може да издржи живот на Светој Гори.

Ја сам га приупитао:

- Шта ти овде радиш?

Он ми је одговорио:

- Ја сам послушник. Дошао сам да преиспитам себе и да мене испитају (зато што појам «послушник», «искушеник», управо означава онога ко испитује себе, да ли му се допада такав начин живота, а истовремено се испитује какав је утисак оставио на оне који га испитују).

То значи, да се ти преиспитујеш, али и да други гледају, да ли могу да те задрже у манастиру. У овом случају, још ништа није коначно. Ти долазиш, пролазиш искушеништво, не везујеш се никаквим обавезама, и нико те ничим не условљава. Затим ти, уколико желиш – одлазиш, уколико желиш – остајеш. То су етапе припреме и искушеништва.

Онај ко ме сада слуша, каже:

- Па зар је то могуће? Осамнаестогодишње дете! То је неприхватљиво! То је лакомисленост! Његове одлуке су још увек незреле.

А ја одговарам:

- Стани, опрости ми! Моја мајка се удала када је имала 19 година. Зар је њен поступак био незрео? Моја мајка ме донела на овај свет и ти ми долазиш и говориш: «Нека Бог да здравље твојој мајци зато што је родила нашег баћушку». Изгледа да је био «незрео» и поступак који је учинила моја мајка, јер је по твом мишљењу то незрело и брзоплето...

- Не – каже он – њена одлука није била незрела.

Ја заиста не разумем: како њена одлука (у том узрасту) није била незрела? Познајем многе парове који су се рано венчали, који су се касније кајали због тога и нису знали шта да раде. Једноставно, у нашем животу постоје тренуци заноса у којима ми доносимо одлуке. Притом, већина међу нама, ништа не говори када видимо да се неко рано жени (зато што сви тако раде). Ми се не жалостимо: «Ах, како се он рано оженио». Али када неко у раним годинама жели да се посвети Богу, тада као да нас нешто рани. Истину вам говорим, за толико година колико радим са матурантима у школи, први пут у животу сам срео младића који је са 18 година дошао на Свету Гору (тако млад!). Друге нисам сретао. За толико година ово је први пример. То је изузетак. И боље рећи предиван изузетак, благословен. Изузетак који показује да Бог и данас надахњује душе и ставља у срца младих људи ватрену жељу да заволе Христа.

Зар је то слабост? Зашто те то тако јако збуњује? Желим само нешто да те питам: Зар си ти срцевидац? Да ли познајеш срце сваког човека? То је неозбиљно и незрело... Чекај мало: отац Порфирије је са 12 година отишао на Свету Гору, и данас сви читају његове књиге, слушају његово житије, бивају дубоко ганути и кају се, виде чуда, која су учињена кроз тог човека, који је са 12 година (не са 18, већ са 12!) отишао на Свету Гору. И што је још важније, он је у младалачком узрасту чинио духовне подвиге. Ти ћеш сада рећи: «Да, али то је изузетак». Добро. Али ко је теби рекао да овај младић неће постати изузетак? Ти си брзоплет и признајеш да ниси срцевидац, те не можеш видети оно што једино Бог може – не можеш знати тајне сваког човека.

«Или се млад жениш, или се млад постризујеш». Када неко учини ово друго и у младости и одлучи да постане монах, тада нестаје читава револуција. Прави удар! Али ја сам се уверио на свом личном примеру да је све у Божијим рукама. И ако је нешто по Божијој вољи, то ће се и десити. А уколико није по вољи Божијој, може и свет да се сруши, али то се неће догодити. Односно, уколико неко жели да постане монах, то се неће догодити ако то није воља Божија. Нешто ће се десити и испречиће се некаква препрека.

И данас постоје многи који чезну да се посвете Богу. Али, у наше време, нико не негује ту склоност, нико не подстиче младе људе да се посвете Богу. А заправо, ми тако често осуђујемо оне људе који се моле за цео свет и који су искусили опит старца Партенија Руског. Овај свети подвижник једном је рекао Богородици: «Мајко Божија, који је смисао тога што сам ја постао монах? Повери ми ту тајну!» И Богородица му је одговорила: «Знаш ли шта значи то што си постао монах? То значи да ти треба да посветиш себе молитви за цео свет». Посветити себе молитви за цео свет! Да се ја не бих мучио са несаницом (у свету), оци на Светој Гори бдију и моле се, дарујући мени свој сан. И када ја лежим у болници, грешим, живим распусно, проводим живот у немаштини, беди, када преживљавам развод или страдам од ове или оне болести, они се моле за мене. Па зар је по твом мишљењу тако лоше што људи себе посвећују Богу?

Искрено речено, мене је заиста гануо онај младић којег сам срео. Јер он није једини. Постоје многи који желе да оду у манастир и посвете се Богу. Али овај младић отишао је чим је завршио школу. Отишао је да би се испитао да ли може да остане. Ја не знам шта је он одлучио на крају. То није важно. Ја сам рекао ономе који ми је поставио питање:

- Чујте, па онај ко оде из света да би постао монах, пролази искушеништво, и може после неког времена да се покаје и напусти манастир. Зар то није неуспех у његовом животу?

 

255620.p.jpg

    

 

- Никако. Ја то не сматрам неуспехом. Ја то сматрам благословом Божијим. Каквим? Великим, јер је он током четири, пет месеци колико је успео да остане у манастиру, имао у свом срцу узвишену жељу. И није битно што је није остварио. Ја ћу увек памтити како је тај човек чезнуо да се приближи врху, да се успне високо на њега. Он је поставио пред собом свет и благословен циљ. Поставио је пред собом божанствен циљ. Зар је то лоше? Нека је.... али он је покушао! Он је увидео своју меру издржљивости, схватио је шта му недостаје за тај степен узрастања и смирено је рекао: «Не могу, ја одлазим!» Ништа страшно! Дивно је што си желео, изузетно је што си се трудио!

Други теже сујетним стварима. Једини циљ њиховог живота је куповина аутомобила најновије марке и прикупљање новца за тај ауто. Зар је то циљ живота? Зар то испуњава смислом наш живот?! Ужасно! Па ипак човек тако живи. И нико не схвата да је то неозбиљно. Нико се неће ни усудити да нешто каже таквој особи, зато што се ви љутите и лако се посвађате. Други циљ живота представља одлазак на Олимпијске игре. Зар је то циљ живота?! Па, у реду, ја га не осуђујем, он има свој смисао живота, али зар овај други човек нема свој циљ живота, само другачији, да заволи Христа и посвети се Њему свом својом душом?

Добру лекцију ми је одржао тај младић: у три часа ујутру он устаје, иде да чита полуноћницу, живи у послушању, самопожртвованости, служи људима, ради, помаже. Он нас је гостио, доносио нам храну. А осим тога, он је некад знао и да ми каже: «Оче, остало је слатко. Сачувао сам га за тебе. Мени је тако драго што си дошао». То је чудесно!

Предивне ствари се могу доживети у Цркви. Али многи не знају за њих, медији не знају за њих. И нико о њима не говори на телевизији! Никада нам се не говори да још увек није све пропало, и да на свету још увек постоје млади који чезну за нечим предивним у свом животу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Планови и План

Тамо, у манастиру срео сам још једног човека који ми је причао о себи нешто што ме је веома дотакло. Са смирењем ми је говорио о свом животу (познавао сам га од раније) и рекао:

– Био сам мисионар (не сећам се где: у Заиру, Африци или још негде). И ето, док сам био у мисији, јавили су ми из манастира да је потребно да се вратим. Зашто? – Био сам потребан у манастиру. А ја сам јако волео мисионарство. Мени се јако допадало моје дело. Међутим, ми, монаси, живимо у послушању. Послушању код свог духовног оца. Немамо своја права да бисмо могли да кажемо: „Ја желим то и то, или захтевам, или ћу се трудити или ћу искочити из своје коже да бих добио нешто“. То јест, таква усрдност представља страсну прилепљеност: ја нешто јако желим и не могу да се растанем са тим. Ето шта значи таква ревност: не могу без нечега. Код нас монаха тако нечег нема, ми све можемо да оставимо ако нам кажу.

 

255621.p.jpg

    

 

Не кријем оче, мени се јако допала мисија: када видиш да те људи слушају широко отворених очију, отворених уста, када видиш како упијају Христове речи, како се људи крсте од малог до великог, спаљују књиге о магији. На твоје очи се догађају Христова чуда. Ти видиш људску жеђ, дејство јеванђелске речи на њиховим душама. И твоје срце се радује. Радујеш се ти сам јер служиш Христовој слави, јер те људи воле и ти волиш њих, везан си за њих јер чак и једеш са њима заједно. И одједном! Из манастира овде у Грчкој, говоре ти да треба да се вратиш назад (!..). Оставио сам све и отишао.

Био сам узнемирен. А он не: био је спокојан и разборит. Замислио сам себе на његовом месту: када би са мном поступили на тај начин, ја бих се страшно узнемирио. Због чега? Зато што су уништили моју машту, разорили моје планове. И затим ми (они који су разорили моје планове) говоре: „Шта желиш – то? Не! Ти ћеш радити то и то.“ И сваки монах одговара: „У реду, ја немам своје планове“.

– Али зар ти се тамо није допадало?

– Допадало ми се, али ми се сада допада на том новом месту где ће ме поставити.

Када сам се вратио са Свете Горе, звала ме је једна жена и почела да ми говори о њеним свађама са мужем јер не умеју да изађу у сусрет једно другом и измене своје планове ради другог. Свако је желео да поступа по свом. Па зар то није страшно?

Оно што монаси доживљавају као свакодневну вежбу, подвиг и реалност (већина је то окусила на сопственом искуству) – јесте да се ништа не тражи за себе.

Бићеш свештеник. Бићу. Нећеш бити свештеник. Нећу. Ићи ћеш и рецимо, ловићеш рибу за манастиру а затим ће имати послушање у библиотеци. Да, волим да пецам. Допада ми се море, морска пучина. Волим штапове за пецање. Мени се све допада. Одлично, и нека ти се допада све!

Ово смирење, ова спремност на измене ће омекшати твоју душу и бићеш у стању да ускладиш према њима, нећеш бити толико тврдоглав и захтеван. Ако би такво (послушање) било и код нас у градовима, супружници би били веома срећни, а породице радосне. Људи би уступали једно другом. Одрицање тог монаха од своје жеље је била добра лекција за мене.

Рекао сам му:

– Оче, желим да знаш да се твоја мисија наставља… сада на другом нивоу! Твој поступак су видели и оци у манастиру (они су упознати чиме си се бавио) а и други људи, а и у мисији ће такође сазнати за то: вратио си се не зато што си осећао непријатељство према било коме, или си се посвађао са неким или ниси желео да наставиш, већ зато што више од свега желиш да испуниш вољу Божију која ти је објављена преко твог духовног оца. То је велико служење! Ти и мене сада поучаваш и у односу на мене вршиш мисионарско служење. Напустивши мисију у Африци, ти остајеш мисионар. Јер ћутиш када имаш много шта да кажеш. А ако говориш, о чему је то онда?

Твоје речи су: „смирење“, „послушање“, „љубав према Богу“, „жртва“, „ослањам се на Бога“, „поверавам себе Богу“, „умирујем се“. Ти си, као што говоре Светитељи, налик на лопту која, када је гураш по земљи, иде у сваком правцу. Лопта нема углове који би јој сметали. Где је гурају, тамо и иде. Ти си такође то научио и сличан си лопти у рукама Божијим. Господ те води где жели, а ти се не противиш. Ти си као јесењи листић који пада на земљу. Ветар подиже суво лишће и ти видиш како се они покрећу, преврћу, окрећу и негде заустављају. И затим их поново налет ветра подиже и носи даље. Ови листићи немају никаквих захтева, не иду насупрот даху Божијем, дувању тог ветрића.

Монаси управо тако живе. Добри монаси. А ако неко не жели да се подвизава, он и у самом манастиру може бити напоран и захтевати: „Не, ја желим то и то“, или ићи околним путем да би достигао свој циљ. Међутим, ми сада говоримо о човеку који жели да се подвизава. И – не обмањујем те – лице овог човека било је потпуно мирно. Мени би сваки пут недостајала таква душевна равнотежа. Зато ме то задивљује. Ја бих такође желео да реагујем као он, када се нешто мења у мом животу. Јер ако ти нешто чиниш Бога ради, онда се не прилепљујеш за оно што радиш већ за оно „друго“ (послушање) о чему смо говорили… Ако желиш да идем у мисију, идем Тебе ради. Моја радост није мисија ради мисије, већ мисија Тебе ради. Кроз мисију ја показујем своју љубав према Теби. Али ако знам да Ти желиш да Те ја љубим кроз повратак, да седнем у авион (ово ми је говорио монах који је спаковао своје ствари и вратио се), ја ћу Те љубити управо тако! Јер за мене је најважније да Те љубим независно од тога како Те љубим!…

Сећам се, једном сам путовао да бих одржао беседу и догодио се неспоразум (људе нису обавестили). Одговорни су све организовали, једино су заборавили да обавесте народ о датуму. Путовао сам и путем сам се радовао – не знам да ли сам се радовао због тога што ћу говорити о Христу или због тога што ћу држати беседу. То су две различите ствари. Једно је када идеш да чиниш нешто баш у славу Божију, а друго – јер теби приноси задовољство то што чиниш. И ето, путујем на ту беседу. Долазим на договорено место, а тамо никога нема! Умирујем себе: доћи ће. Појављује се свештеник и говори:

– Оче, нико неће доћи. Опрости ми, никога нисмо обавестили.

Спустио сам се са неба на земљу… и говорим (у себи): „Да ли сте ви нормални? Шта је ово! Прешао сам дуг пут да бих одржао ову беседу, а на њу никога нису звали!“ Споља сам се, наравно, осмехивао и умиривао га:

– Ништа страшно, не брините! Шта да радиш! Догодио се неспоразум.

Изнутра сам био веома изнервиран… А да сам стварно љубио Бога и једино Њега, онда бих требао да помислим: „Господе, Ти си тако желео, тако се и догодило“.

А ево и правог разлога за оно што се догодило. Бог је желео да сачува људе од мојих речи, пуних егоизма, самољубља и самозаљубљености. Боље је вече провести у тишини него слушати проповед несмиреног проповедника. Тако сам и био дужан рећи себи, а не да осуђујем свештеника. Ето, тако и јесте заправо али ми тада то није чак ни пало на памет. Ето о чему ме је покренуо да се замислим монах који је био у стању да се одрекне својих стремљења.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тражио на Омонији – нашао на Атону

 

255622.b.jpg

    

 

Добар пример показали су ми и други монаси. Смирени. Драги мој, на Светој Гори је велико смирење, то је чињеница. Ја сатима размишљам о светогорским оцима и доживљавам највеће умиљење само од тога што постоје те личности, одевене у црно, и ти чак не можеш да разазнаш ко је ко. Ти видиш црну силуету, која пролази поред тебе, и не знаш ко је он. И њему је неважно што ти то не знаш. Он је човек који љуби Христа. И ништа више. Он је човек који те води Христу, и који ти указује на Христа. И ништа више. Зашто би ти знао ко је он? Како се зовем, где сам рођен, колико имам година, кога сам подучавао... Нека те не занима ништа од овога. Ја живим Христа ради! Ако желиш да знаш нешто о мени, знај само једно: ја се молим.

Један монах каже: «Ако хоћеш нешто да сазнаш о мени, знај само једно: ако сада отвориш моје срце, видећеш златним словима исписано име Господа Исуса Христа! Знај то! Не желим да више било шта знаш о мени. Ништа друго».

То је за мене добра лекција! Он долази до самог срца! Образи су му смирени, лице благословено, благодатно, свето, прекрасно, по Божијој вољи!

Једном, када смо седели и јели за столићем, погледао сам наспрам себе. Тамо је стајао још један столић за мирјане раднике, који се труде у манастиру. За тим столом приметио сам једног човека, са капом, какву носе млади људи који скијају на планинама. Тај младић ме је стално гледао. Али, с обзиром да је имао капу, ја нисам могао тачно да видим црте његовог лица и тако нисам ни схватио ко је он. А он је све време гледао у мене...

Пре извесног времена, некако по Васкрсењу (од тада је већ прошло око шест месеци) срео сам у Цркви једну мајку, моју познаницу.

-Како је Ваш син? Ја га дуго – већ неколико година – нисам видео.

Мајка је заплакала:

-Зар Ви ништа не знате?

-А шта би требало да знам?

-Мој син је зависник?

-Од чега?

-Од игле.

-Шта то говорите? Не могу да верујем да је то истина.

Ја сам познавао тог дечака са анђеоским, целомудреним лицем. Благословено дете, веома радосно створње.

-Пустите оче, за нас је ово права трагедија. Он је одлутао са правог пута.

И она је опет пустила сузе.

Ја сам такође био потресен због овога што сам чуо. Остао сам после Литургије у храму, да бих се поздравио са парохијанима, у чије домове ја одлазим. Али овај разговор ме је потпуно запањио.

Ја кажем:

-А где могу да га нађем? Хтео бих да га позовем?

-Ви не можете да га нађете.

-Кажите ми где је он, и ја ћу тамо отићи.

-Па где он може да буде, оче? Тумара по Омонији[2]!!! Тамо ћете га наћи (ако га нађете).

-Да ли ће он хтети са мном да разговара?

-Не знам да ли вас се он сећа, да ли ће моћи, да ли ће његов мозак бити замагљен у том тренутку.

Устао сам и пошао. Тражио сам га тамо на Омонији, где сам и раније виђао наркомане као што је он, који падају по тротоару, добијају дозу, која делује неколико часова, а они седе са празним погледом... И тако сам шетао и тражио га свуда, обишао сам све уличице, али нисам нашао онога кога сам тражио. И онда сам упитао себе: Шта ће сада бити са њим? Говорио сам: «Боже мој, помилуј то дете». Па како је то могло да се догоди?! Зашто је тако диван момак потонуо у наркотике? Како је он могао да се спријатељи са дрогом? Молио сам се за тог младића...

A сада на Светој Гори, у трпезарији манастира, где сам ручао и разгледао људе који су седели наспрам мене (као што сам већ говорио), мене је посматрао један човек. И када сам излазио из трпезарије, он је прошао поред мене. Он такође није схватио ко сам ја, али када се он нашао на малом растојању од мене, ја сам га препознао. То је био он! Тај младић, којег нисам видео већ пет – шест година, а за то време он је постао зависник од наркотика. Био сам потресен! Гледао сам у њега, застао и рекао: «Да ли си то ти?» Он је узвикнуо: «Оче!» И пољубио ме. Он ме пољубио као свог рођеног оца, у образ, а не као свештеника, са страхопоштовањем. Зато што тој деци недостаје нежности, љубави, топлине. Не зато што он то није имао у својој породици, него зато што деци у тинејџерском периоду, увек недостаје љубав. А нарочито сада када они страдају. Он ме ухватио за руку и није је пуштао. Његова рука је дрхтала, тресла се од.... не знам (то су људи са растројеним нервним системом). Он је био толико емотиван да је његова рука дрхтала као да је стари декица. Ја сам осетио то узбуђење на својој руци, на свом длану, а он ме није пуштао.

Упитао сам га:

-Како су твоји?

-Зар вВи не знате?

-Знам и веома ми је драго што сам те срео. Зашто си дошао овде?

-Дошао сам овде и овде тражим помоћ од Мајке Божије. Молим се, идем на службе, помало помажем у разним пословима у манастиру, да бих очистио свој организам, смирио се и пребродио то што ми се догодило. Понекад одем у град, али тада поново упадам у невољу, враћам се претходном животу, падам, устајем....

-Знаш шта ћу ти рећи? Бог, Мајка Божија те неће напустити. Ти као и сваки човек имаш свој пут у животу. Не разочаравај се. Не очајавај. Ради оно што је до тебе. И још једном ћу ти рећи да ми је драго што сам те срео овде. Знаш ли где сам те тражио? На Омонији. И сада ми је драго што се налазиш у наручју Богородице, овде у њеном врту!

Он је био ганут и питао ме:

-Када креће ваш брод?

-Већ сада креће, у 10.20.

-Видећемо се још, испратићу вас.

И он је дошао, да би провео са мном последњих десет минута, да би ми говорио о ономе о чему није могао све ове године... .да бисмо се испричали за све ово време које се нисмо видели. Он је отрчао и донео ми фотографије своје породице, својих вољених људи. Ми смо тако дирљиво разговарали. Он ме је гледао и тражио да се молим за њега. Целивао ми је руку, похлепно покушавајући да осети топлину, и љубав, и нежност (и очинску и материнску истовремено) – све ово је тако недостајало овом младићу. И ја сам говорио: «Христе мој, какво је ово чудо!»

Желео сам да позовем овде једног новинара (нећу га именовати), господина Н, са канала Н, где непрестано осуђују, вређају, оптужују Цркву.. .желео сам да га позовем и кажем: Узми интервју од овог младића. Дођи овде и реци му шта ти свима причаш о Цркви и о монасима! Зашто се ти у ствари тако понашаш, зашто вређаш и не волиш Цркву? Дођи овде и кажи му. Знаш ли шта ће ти он рећи на све то? Рећи ће ти, ја сам овде пронашао циљ и смисао живота. И да се нисам пронашао овде, ја бих умро, окончао бих свој живот самоубиством, изгубио бих разум, дошао бих до крајњег дна. То је наша Света Гора, мистична, скривена. То је један велики дар, о којем ти никада ниси слушао на телевизији, на главним каналима, у новостима, зато што то једноставно није на продају. Али то погађа и дотиче човека, и он почиње да се каје, укључиће телевизор, и ти ћеш изгубити посао. И шта ћеш тада да урадиш? Јер ти и сам говориш да је потребно емитовати скандале, безобразлук, грех, хаос, да би задржао гледаоце и имао висок рејтинг гледаности. А преда мном се оправдаш речима: «Па зар је неистинито то што сам рекао?» Истинито је, али постоје и добре ствари. Постоје тако дивне пројаве красоте, светости, здравља у болести, дарова у немоћи, љубави, топлог загрљаја и пољупца, када један осећа да је неопходно да загрли неког другог, да би му показао љубав и нежност. Зашто ти никада о томе не говориш? А све то постоји на Светој Гори.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Епилог

 

255623.b.jpg

    

 

Ето, такву Свету Гору сам ја заволео. И баш таква Света Гора је ганула моје срце, и ја сам отишао испуњен срећом, снагом, утехом, умилењем, покајањем. Али ово путовање показало ми је и моје проблеме. Неко је рекао: «Сваки пут када одем на Свету Гору, ја односим нешто посебно». Видиш, колико сам ти разних ствари сада испричао, које сам видео за четири – пет дана проведених на Атону. И када сам стигао до аеродрома, где је био мој лет за Атину (ја сам нашао јефтину авионску карту, говорим то зато што се многи збуњују, када чују да си се враћао авионом, јер мисле да дајеш за карту стотине евра, а заправо карта кошта свега 35 евра), пришли су ми Немци, брачни пар, са кутијом, у којој су се налазиле заручне бурме, и обратили су ми се на немачком, а ја нисам све разумео.

-Ми желимо – кажу они – да нам благословиш наше бурме.

Зар су видели да се ја враћам са Атона? Не, они нису знали да се враћам са Атона, и ја не знам зашто су баш мени пришли на аеродрому.

Ја сам се заинтересовао:

-Да ли сте православни?

-Не. А да ли је то проблем? Ми само желимо да добијемо благослов. Зар је лоше да ти благословиш наше бурме?

-Дајем вам благослов.

И ја сам благословио прстење. Немци су се са великом љубављу опростили од мене. А ја сам у себи рекао: «У благодатном расположењу се враћем са Свете Горе, стижем на аеродром, и седам чекајући лет. Желим да сачувам у себи и саберем све дивне тренутке, које сам доживео, а онда изненада неко, као да га је нешто привукло мени, прилази ми и тражи благослов, и каже: Ми славимо 50 година брака и желимо да нас ви благословите. Само што сам изашао са Свете Горе и истога часа ми долази неко да тражи благослов. Тада сам осетио у својој души да ако ти заиста стремиш ка Богу, па чак и ако Му се мало приближиш, други то осете, и када се враћаш са Свете Горе, желе да ти се примакну, иако ти сам не чезнеш за тим и не тражиш то. Све се ово дешава само због тога што си ти, макар и у малој мери постао човек Божији.

Након тога сам сео на експресни лет до Атине да бих стигао кући. Ушао је један наркоман, који је извадио папир, и почео причати о себи, да је ишао на рехабилитацију, да су га приказивали на неком каналу... и он сада тражи помоћ. Помислих у себи: «Сада не може бити ни говора о томе да му нећу дати новац».

-Али – пожали се неко – он ће те паре потрошити на наркотике.

-А зашто тако говориш?! Зар Бог који му даје живот не зна шта ради? Зар сви ми нисмо наркомани? Зар ти који по сто часова дневно гледаш телевизор ниси наркоман? Ко си ти тада? Или ти који по цео дан брбљаш на телефону? Зар та празнословља нису твоји наркотици? И да ли те Бог кажњава? Не! Зашто бих онда ја кажњавао овог човека? И коначно, зар мислиш да ће он за ових пола евра које сам му дао, отићи да купи наркотике? Не, драги мој. Ја му дајем своју љубав. Свештеник – то је љубав, то је даривање. Ја му не могу ништа дати, али не могу дозволити да оде без моје љубави.

Ставио сам руку у џеп и пронађох неки ситниш, 20 – 30 центи, и тако сам накупио 60 центи и ставио му у шаку. А он уместо да оде, испред свих људи, у препуном вагону воза, почео ми је целивати руку, не одвајајући је од својих усана. Наочиглед свег народа. И сви су видели наркомана, са отвореним документима, како целива руку свештеника, који се вратио са Свете Горе, што нико, међутим, није знао. Али то је знао Бог, и Он је посетио душу свога чеда и рекао му да је овај свештеник грешан (Бог то зна), али на њему почива благодат Христа, који је Љубав, и који је једини неопходан људима. И њему је Христос потребан, и он је добио благослов од овог грешног свештеника. И никоме више није целивао руку. И ни пред ким другим се није тако заустављао као што се заустављао пред свештенством, пред Црквом, пред Христом, који је насушна потреба свим људима.

Управо то ми је показала Света Гора: ако си човек Божији, ти имаш много тога што можеш да даш људима (чак и ако просто седиш у вагону воза, и идеш на посао, или ништа не радиш). Важно је, само по себи, то што ти постојиш, што дишеш. Зато што твоје дисање миомирише именом Христовим. Понављај једноставну молитву «Господе Исусе Христе, помилуј ме», седећи у вагону воза на линији Маруси – Пиреј, и ништа више немој да радиш, само твори молитву. И то је велика помоћ, велики дар, то је веома плодотворно. А друге људе пусти да раде оно што желе. Један ће доћи да би се мало задржао поред тебе, други ће доћи да мало поразговара, трећи ће се почети да се расправља са тобом, да би видео како ћеш реаговати, и да би се уверио да ли си ти истински хришћанин или ниси. Како је дивно бити хришћанин! Христос је велика вредност!

Желим вам много Божијег благослова. И желим да благодат Мајке Божије, благодат свих светогорских отаца, светогорских светитеља, осењује живот свих нас, и нека нам Богородица помогне да схватимо да је Света Гора свуда (сваки дом, свака соба може да постане Света Гора!), и што је најважније, оно што нам је свима неопходно, то је Христос, Богородица и свети. Ту утеху даје нам Црква, већ овде и сада, у свој својој топлини.

http://www.pravoslavie.ru/99816.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Недавно је један човек поделио са мном: "Добио сам ударце од људи који у очима околине изгледају добри, примерни хришћани, иду у цркву. Али они су ме ипак повредили, издали, увредили".
Управо то и рањава људе, то руши нашу везу са Богом. И човек се пита: "Шта сам научио за толике године у Цркви ако не знам шта је љубав?" Ово ми је рекао један монах на Светој Гори, аскетски сув, са дугом брадом. Рекао ми је: "Оче, толико година сам овде, али ако не научим да волим, остаћу само са својом схимом".
Кад осетиш Бога, постанеш снисходљив и човекољубив. А кад видиш човека окрутног према људима, који повређује, захтева, знај да он, без сваке сумње, није осетио Бога. И ако видите такво понашање, замислите се, и не говорите: "Један Божији човек ме је повредио", него: "Један човек који још тражи Бога ме је повредио". Искључено је да се Божији човек односи према било коме окрутно.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

андр

Сетите се колико је слободе имао Христос, колико је био слободан са својим ученицима. Кад су се неки следбеници удаљили од Њега, питао је ученике: „Да ли бисте и ви желели да одступите од мене? Можда желите да одете од Мене далеко са њима?“ Апостол Петар је одговорио: „Господе, коме да идемо? Ти имаш речи вечног живота“. Желим да вам кажем да је Христос апостоле држао покрај себе својом љубављу, без присиле. Рекао им је да иду, али су они остали поред Њега. „Ако желите, слободни сте…“ Међутим, одговорили су: „Слободни смо да изаберемо да Тебе пригрлимо, а не да одемо! Ми желимо да будемо са Тобом.“

Ко данас може да каже свом детету: „Ако желиш, дете моје, иди“ и да чује као одговор: „Како да одем далеко од тебе? Ти си моја радост. Мој живот без тебе нема смисла!“

Замислите да родитељ каже свом детету: „Ако хоћеш, не мораш вечерас да се вратиш раније кући“, а да као одговор добије: „О чему причаш? Како да напустим своје топло гнездо, своје родитеље и ову дивну породичну атмосферу?“

Запамтите. Притисак који вршимо на децу одвраћа их од нас и од Бога. Ако у детету искривим Божју слику, нанећу велику штету његовој души. Исту такву штету могу да нанесем када било коме говорим о Богу на погрешан начин.

Једном ми је једно дете исповедило: „Оче, имам невероватне успомене из основне школе. Сећам се како нас је учитељ избацио из цркве јер смо разговарали за време службе. Избацио нас је, ишамарао, а потом нас поново угурао унутра. Било је забрањено да се било коме удара шамар у цркви, али је шамарање ван цркве било дозвољено. А онда је наставио да се моли.“

Та деца су упамтила следећи, међусобно повезани ланац догађаја: божанствена литургија – црква – молитва – шамар – казна – освета. Ово искуство је остало као најнепријатнија успомена, а требало је да их увек подсети на љубав и доброту.

Можемо рећи: „Ок, али ми желимо да деца буду мирна у цркви“.  Наравно да желимо мир. Али, мислим да никада не бисмо смели да шамарамо оног ко разговара у цркви, а посебно не ученика основне школе.  И сада се овај дечак, који већ завршава средњу школу, још увек свега сећа. Током следећег сусрета рекао ми је нешто друго: „Једном су ме наставници позвали у њихову канцеларију и рекли ми да пошто сам добар ученик не смем више да се дружим са другим дечаком, јер то неће бити добро за моју будућност“.  Да имам дете, пазио бих са ким се дружи. Али не на овај начин. Не у стилу „тај је лош, избегавај га.“ Не заборавите: лоша деца су боља! Господ воли лошу децу. Господ воли лоше људе, не врши притисак на њих, према томе, највероватније ће се једног дана променити. Ово миловање Божје једина је прилика да се лош човек промени на боље, јер га Бог не тлачи. Када некоме говориш о Богу, то Бог говори кроз тебе. Када неког грдиш, он се опире, и твој глас га мучи. Како ћеш га у том случају приближити Богу? Постићи ћеш управо супротно!

 

https://prevodilackaradionica.com/2019/12/19/отац-андреј-конанос-о-томе-како-децу-д/

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јако су важне речи преподобног старца Порфирија о томе, да мрак не ишчезава, када говориш о њему. Не говорите о мраку, говорите о светлости и не коментаришите непријатне ствари код куће. Што их випе коментаришеш, то их више умножаваш, што више говориш о њима, тим се више они увеличавају. Говорите о светлости, о добром, уградите добре помисли у свој ум, како је говорио старац Пајсије. Мрак се ме изгони мраком. Сунце излази, и мрак ишчезава сам по себи.

Архимандрит Андреј Конасос

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Групна Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице.   Звучни запис беседе   Изложбу су, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог архиепископа српског приредили Задужбина Светог манастира Хиландара, Светогорски дом из Солуна и Музеј града Београда.   Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је истакао да је Свети Сава све то је чинио - "чинио да би спајао, а не раздвајао". Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом обогатили млади уметници из групе „Фенечки бисери”.   Посетиоци изложбе ће до 3. марта бити у прилици да виде групну поставку која даје савремени ликовни матреријал Светог Саве који на изузетно занимљив начин даје приказ светитеља. Изложба има путујући карактер и пре наше престонице била је постављена у галерији Светогорског дома у Солуну, а затим ће бити приказана у Бања Луци, а потом и у Црној Гори.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У Нишу је у среду, 19. фебруара 2020. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, по други пут одржан Молебан и Крсни вход подршке свештенству и верницима Српске Православне Цркве у Црној Гори.       У присуству великог броја верног народа, након вечерње службе у храму Светог цара Константина и царице Јелене служен је Молебан Пресветој Богородици, а затим је од овог нишког храма кренуо Крсни Вход предвођен свештенослужитељима Православне Епархије нишке.   Са иконама из својих домова у шетњу подршке до нишког храма у изградњи посвећеног Светом Василију Острошком кренуло је много верног народа, у највећој мери младих људи и деце у пратњи родитеља, као и свих који су били у могућности да узму учешће у овом молитвеном сабрању.    Колону од неколико стотина верника из свих крајева наше богоспасаване Епархије нишке, на крајњем одредишту Крснога входа, дочекао је звук јединствених звона храма Светог Василија Острошког, светиње која је у изградњи, но чија се лепота у овој ноћи могла спознати упркос томе што је окружује градилиште.   Након служења Акатиста Светом Василију Острошком, који је 12. фебруара 1999. године, у време НАТО агресије, сачувао од великог страдања насеље Дуваниште али и цео Ниш, надахнуту беседу одржао је протојереј Предраг Радисављевић, старешина храма Св. цара Константина и царице Јелене у Нишу.    За крај, молитвени скуп је увеличао отац Милан Додеровић, који је на гуслама извео песму "Збор зборила господа Хришћанска".     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      У Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду, Митрополит др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, у уторак, 18. фебруара 2020 године, одржао је предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“.      Уваженог госта митрополита Илариона поздравио је и најавио декан Православног богословског факултета јереј проф. др Зоран Ранковић.   „Навикли смо да идемо на богослужења, а нисмо навикли да размишљамо о смислу богослужења. При томе је богослужење права ризница богословља. У богослужбеним песмама је сва наука хришћанска и сво утешење“, рекао је митрополит Иларион. Он је истакао да је наше богослужење настало веома рано и да је оно представљало једину могућност теолошког учења: „чак и Свето писмо су рани хришћани слушали у Цркви и чули су тумачење у свештеничкој проповеди. Тако је богослужење било једина богословска школа које су похађали сви верници. И наравно овај карактер је богослужење задржало и данас.“   У свом излагању митрополит Иларион се осврнуо и на питање коришћења црквенословенског језика у богослужењу закључујући да питање превођења није само питање начина и технике превођења, већ је оно и питање разумевања самог преведеног текста: „богослужбени текстови су написани у древности за људе који су на сасвим другачији начин разумевали Свето писмо и живот“. Због тога, чак и када би превели богослужење на савремени говорни језик, многи делови би остали неразумљиви, закључује митрополит Иларион.   Предавању митрополита Илариона присусвовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), представници Ректората Београдског универзитета, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, професори и студенти ПБФ и многобројни верни народ.      УСКОРО ОПШИРНИЈЕ...     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније.     О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли.   Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви.   „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао:   „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“   Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије.   Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани.   „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“   „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј.   О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани.   „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј.   Слово митрополита Илариона     Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу.   Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту.   Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву.   Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву  у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице.   Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива.   Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије.   Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи.   Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу?   Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу:  оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело.   А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи.   Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца.   Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама!   Гости на представљању књиге     Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места.   Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион.   Зорица Зец     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом.     Уколико заборавимо да је „Господ Дух; а где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3: 17), реч „слобода“ ће почети да нам клизи из руку као жива риба, или да нестаје као пара, или ће постати тако тешка да ће људи добровољно почети да се одричу слободе.   У животу такође нема никакве једнакости, ни међу половима, ни међу народима, ни међу личностима. Нема је ни у почетним могућностима, ни у загробној судбини, а и добро је што је нема. Ниједна разумна душа не би пристала да бере печурке у шуми где на сваком дрвету има исти број грана и лишћа. Али ми ћемо говорити о „братству“.   У свом библијско-историјском смислу „братство“ више плаши него што привлачи. Прво убиство (Авеља од стране Каина) учињено је у врло малој породици. Брат је пао као жртва братовљевог ударца. Такође, Јосифа Прекрасног браћа само чудом нису убила из зависти, заменивши ропством евентуално крвопролиће, и право је чудо што Јаков касније није умро угледавши крваву одећу вољеног сина. Браћа по оцу (који се зове Аврам) су Арапи и Јевреји. И нешто ми говори да је вечном конфликту између потомства Исмаила и Исака, који је почео још откако је Агара истерана из куће, суђено да траје до свршетка света.   Да су француски револуционари боље познавали Библију, не би тако лакомислено идеју братства повезивали само с топлином породице и међусобном помоћи. Сетили би се да су спор око наслеђа и борба за првородство подједнако својствени земаљском братству као и жељена топлина у односима.   * * *   Прича о блудном сину нам такође говори о тамним странама братских односа. Пажња молитвеника се ове недеље традиционално усредсређује на животне перипетије млађег браце у којем свако има прилику да препозна себе. „Незахвалан сам! Отишао сам, увредио сам Родитеља, све сам протраћио, обрукао сам се, дошао сам до свињског корита. Сад ћу се смирити и идем кући.“ Хвала Богу! Отац чека! Топлина загрљаја, заборављање увреда, радост која покрива све! Теле, одећа, појање – Евхаристија. И није случајно што се на задњем плану појављује старији брат. О њему мало говоримо и размишљао. А требало би.   Такав је наш живот да ако се неко искрено радује нашем повратку, неко други ће обавезно упитати: „Зашто си дошао?“ Ово постоји и у породици, ово постоји и у Цркви. Браћа се туку за пажњу родитеља, понекад се за првородство туку чак у мајчиној утроби (Фарес и Зара у Тамариној утроби). Зашто онда и народи, на пример, не би оспоравали своје првенство у Божијој породици? С ове тачке гледишта је „братски мир међу народима“ управо стално оспоравање првородства. Да ли препознајете историјску и богословску реторику на ову тему?   – Ми смо се први окренули Богу, а ви сте се после научили од нас.   – Ма да није било наших бајонета, шта би било с вашим библиотекама?   – Ви сте увек били варвари и сва ваша сила је само у броју људи.   – Ми имамо више светаца.   – Наши храмови су виши.   – А ми лепше певамо.   И тако даље и томе слично. Јермени, Грци, Руси, Јевреји, Грузијци, Срби, Пољаци... Уопште, сви народи који верују у Једног Бога могу да препознају своје мрачно безумље у овим репликама, а то значи и у овој причи коју сваке године читамо и анализирамо. Притом су свађе око првородства и спорови за Очеву љубав такви да више нема говора о братству. „Овај твој син,“ – за млађег брата каже старији брат. Односно, он одбија да назове братом онога који се вратио, што значи – „боље да је умро“ или „он ми више није брат“.   Земља је тако велика, а нама је тако мало места на њој. И мотив смрти коју некоме желимо или коју неко жели за нас тако очигледно се помаља на површини живота као невидљиво мастило на шифрираном тексту. Митрополит Антоније Сурошки је истицао да молба „дај ми мој део имања“ значи „умри што пре“, јер су људи ступали у посед свог дела тек након смрти родитеља. Ако хоћеш да живиш по својој вољи треба да ти умре отац и да ти остави наследство. Ето тако. Чак и ако је у причи отац – Бог, смисао се не мења. Јер, рекао је Ниче (не само у своје име, већ у име милиона осетивши свеопште расположење) да је „Бог умро“. Тако се смрт поткрада у наизглед невину молбу за поделу имања. И исто тако се смрт поново поткрада у речи старијег сина о млађем: „Твој син“. „Твој син“ значи „он ми није брат“, односно „немам брата“, односно „мој брат је умро“.   За оца је блудни син управо био мртав док је био одсутан и оживео је вративши се. Он тако и каже: „Био је мртав и оживе, нестао је и нашао се.“ А за старијег брата је обрнуто – млађи син је био жив у сећању док је био одсутан, али је дошао и умро је . Духовно је умро, престао је да буде брат.   * * *   Узрок туробности старијег је јака Очева љубав. Ова љубав је изнад људске љубави и зато може да мучи својом узвишеношћу и чистотом. Старији син би могао да каже Оцу: „Не бих се толико љутио и вређао кад би ти мање волео овог бекрију и распикућу. Могао би да га изгрдиш, да га изрибаш, чак и да га истучеш. Могао би да га држиш међу слугама пар недеља и да га храниш помијама. А Ти одмах – одећу, прстен, чизме, теле. То ме вређа. Да си га Ти изгрдио ја бих га чак пожалио и давао му да једе. И још ме вређа то што је мој смерни труд у сенци твог имена скоро неприметан, као да га није ни било. Зар треба толико да згрешим и да прођем кроз стид и губитак како бих ушао у нову радост и доспео у Твој загрљај? Не разумем. Не разумем и повређен сам.“   Тако шкргуће егоизам којим смо задојени. Али у овим питањима има и истине и морамо рећи да постоји. Бог је несхватљив. Његове мисли нису наше мисли. Његова љубав је час строгост узвишених захтева, час свепраштање. Све што је од Њега и у Њему, и с Њим је изнад разума и изнад свих очекивања. Зато старији син по понашању не личи на Оца, не досеже Његову висину, не може да заборави на себе, не уме да се радује.   * * *   У недељу о митару и фарисеју праведно кажемо да својства једног и другог живе у нама. И грешимо, и гордимо се, и молимо се да сви виде, и сматрамо да смо бољи од других. Али и јецамо, и покушавамо да принесемо чисту молитву, и обарамо поглед. Све то постоји у нама. Тако је и с браћом – блудним и верним. Обојица су у нама.   О унутрашњој истоветности живота нашег срца, о његовој духовној историји и причи о блудном сину нема шта да се прича. То је наш портрет. (О! Божанска реч Божанског Учитеља“ Само неколико реченица, а у њима је сва унутрашњост Адамове деце!) А да ли препознајемо себе у старијем сину? То је питање. Размислимо данас о њему. Ево списка питања која нам у томе могу помоћи:   Коме завидимо?   За кога сматрамо да му Бог неправедно чини добро?   Кога од ближњих и даљњих називамо недостојним милости?   Кога не желимо да назовемо братом?   За који наш труд сматрамо да га ја Бог неправедно заборавио?   Зашто ропћемо на Оца и вређамо се?     Ево, пишем и осећам да ме се сва ова питања непосредно тичу. И како је то тежак посао – препознавати себе у најнепривлачнијим ликовима Јеванђеља.     Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...