Jump to content
Драгана Милошевић

Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

Оцени ову тему

Recommended Posts

Недавно је један човек поделио са мном: "Добио сам ударце од људи који у очима околине изгледају добри, примерни хришћани, иду у цркву. Али они су ме ипак повредили, издали, увредили".
Управо то и рањава људе, то руши нашу везу са Богом. И човек се пита: "Шта сам научио за толике године у Цркви ако не знам шта је љубав?" Ово ми је рекао један монах на Светој Гори, аскетски сув, са дугом брадом. Рекао ми је: "Оче, толико година сам овде, али ако не научим да волим, остаћу само са својом схимом".
Кад осетиш Бога, постанеш снисходљив и човекољубив. А кад видиш човека окрутног према људима, који повређује, захтева, знај да он, без сваке сумње, није осетио Бога. И ако видите такво понашање, замислите се, и не говорите: "Један Божији човек ме је повредио", него: "Један човек који још тражи Бога ме је повредио". Искључено је да се Божији човек односи према било коме окрутно.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб. Некако кроз разговор дотакли смо се појма „савести“. Питам ја њу: „А како се на немачком каже савест “? Неочекивано, она се спетљала у одговору. Тога дана немачка савест јој није пала на памет. Наредни дан поново смо се срели и она је радосно повикала ко из топа: „GEWISSEN!“ Дакле савест је на немачком „GEWISSEN“. Али не ради се само о томе, поента је у нечему другом.     Ради се о томе да, како сам тада први пут схватио, људи који добро баратају страним језицима, често не владају лексиком повезаном са моралношћу, са духовним животом. „Ја плешем“, „Ми плешемо“ – то знамо. „Ја се молим“,   „Ми се молимо“ – то не знамо. Та теза је касније била потврђена у више наврата у разговору са другим људима. Девојчица, вршњакиња мог сина, живела је неколико година у Француској. Парла француски боље од наставнице. И њу питам исто:   „Како се на француском каже савест?“ Ћути. „А стид“? „А милосрђе?“ Ћути.   „Колико кошта?“ , „Како да дођем до...?“ , „Колико је сати?“ – то све зна. А на пример, фразу типа „увредила сам маму и сад ме је срамота“ не уме да каже. Фали лексике. То нису само лични недостаци у образовању код појединаца, то је принцип грешке усађен у наше образовање, у овом случају филолошко.   Учење језика представља усвајање новог погледа на свет или превођење свог становиштва на други језик. Заједнички дух наше епохе се у потпуности одражава на страницама било ког приручника за конверзацију. На пример руско-турског или руско-немачког. Тамо ћете наћи одељке са фразама које вам могу затребати приликом одседања у хотел, при одласку у продавницу, када мењате новчану валуту, када се изненада разболите. И још много сличних страница о јелу, времену, „Како се зовете“ итд. То је све у реду. Без тога не можемо никуда. Међутим, није у реду то што у таквим приручницима (част изузецима) нећете наћи речи које би вам помогле да се код мештана распитате о њиховом духовном животу или да ви њима испричате о свом. О томе нигде ништа није написано, као да цркве, манастири, постови, недељне службе не постоје у природи, већ само фризерски салони, аутобуске станице и спа салони. То иде до те мере, да чак и васпитаници православних гимназија, када у току распуста посете своје другаре у иностранству, не могу ништа да кажу о себи као о православним људима. Једна таква група је посетила Ирску. Испоставило се да најпростије фразе попут „дан почињемо јутарњом молитвом“ или „проучавамо закон Божији“ или „за време празника уместо предавања имамо литургију“, деца не знају ни да бекну. Чак и термини католичке цркве, који се често подударају са нашим (свештеник, монах, благослов, миса, вечерње, исповест) су им непознати. То је једноставно једна велика и упадљива мрља у образовању.   Тако нас и уче. Тако су састављени школски приручници. Како написати писмо другу, како испричати догађаје са летњег распуста, како коментарисати фудбалску утакмицу... За све постоји одговор у савременим, шареним, паметним и модерним уџбеницима. Тамо само нема ничега што говори о томе да човек има и душу, да он чини не само грешке, већ и грехе. Разлика је важна, с обзиром на то да грешке морамо исправљати, а грехе окајати. Речи грешка и исправљати ћемо лако наћи, а речи грех и покајање нећемо наћи у уџбеницима. Само у академском речнику. Премда је код старијих ученика са гресима „све у реду“, у смислу да греси већ постоје. И реч љубав ћемо наћи, а верност кунем вам се, нећемо. Ни свећом да кренемо да тражимо. Притом верност је свима неопходна. Свако дете жели да му се родитељи слажу и да не одбацују једно друго. Одакле онда узимамо ту верност, кад се таква реч не спомиње у уџбеницима?   На овакав начин ми постајемо таоци безбожничког модела образовања са којим стоји раме уз раме „мрачни средњи век“ у ком немамо шта да тражимо, а ту је и „светла будућност“ ка којој неодложно стремимо. То није ништа страно, као ни простачки стид једног модерног кицоша од свог старог родитеља. Савремено безбожништво се стиди своје хришћанске прошлости и упорно ућуткује све што се тиче родног гнезда. Морал је, веле, траг прошлости, а све што је повезано са бајкама и сновима објасниће нам Фројд. Ето какав је савремени поглед на свет.   Отуда та једнострана лексика у учењу страних језиика и атеистички цензурисани уџбеници.   У току курса проучавања једне земље и њене културе, које је неопходно приликом учења било ког језика, с дететом брзо-најбрже пројуре поред замака, витезова, монаха, ходочасника, витража, статуа, крсташких похода, Пимена са летописима и одвлаче га право ка Ајфеловој кули као да је од ње настао свет.   Упознавање Париза неће кренути од Геновеве или Хлодовеха, већ одмах од Мопасана или чак Сартра. Ако је то Ирска, нећемо кренути од Патрика, већ одмах Џојс. У Чешкој ће бити Гашек или Кафка, уместо Свети Вацлав. И тако се упознајемо и са Италијом, Немачком и многим другим земљама. Зашто је то тако? Испоставило се да је проучавање арапског језика без упознавања са Кураном немогуће, а проучавање енглеског или француског без Библије је могуће? О чему се ту ради?   Дозволите, да вас подсетим на једну свету баналану чињеницу: сва раскош сложеног европског света је поникла из Витлејемске пећине. Све оно чиме се један Европејац поноси је све „оно што долази после“, као што каже Пастернак у „Божићној звезди“. Ено, магарци иду с планине тамо где се родио Богомладенац, иза њих на камилама носе дарове. И идући за овим караваном, као фатаморгана назире се „све оно што долази после“:      Све вековне мисли, сва маштања, сви светови, Сва будућност галерија и музеја, Све враголије вила, сва дела чаробњака, Све јелке на свету, сви снови дечурлије. Сав дрхтај запаљених свећа, сви окови, Сва узвишеност лажног сјаја... ...сво зло и сву свирепост је одувао ветар из степе... ...све јабуке, све шарене балоне.   „Све вековне мисли, сва маштања, сви светови“ потичу од Речи Божије. А галерије и музеји ћуте пред онима којима су библијски сижеи непознати. Неписменост у религиозном животу прети да постане оригинално дивљаштво, и слагаћемо ако кажемо да се знаци тог дивљаштва већ не виде. Још како су видни. Строге забране совјетског времена брзо су смењене не мање опасним прећуткивањем, ипак суштина рата против бесмртности душе се не мења. И као што је говорио Николај Српски да се „на школу без молитве неизоставно наслања политика без савести и брак без верности“. То су повезане ствари и немојмо их раздвајати.     Ипак, завршићемо не констатацијом проблема и набрајањем опасности, већ конкретним предлогом. Нека сви који знају језике (или мисле да знају) провере себе из духовно-моралног и историјског познавања лексике. Нека свако проба, на пример, да исприча о Ускрсу или Божићу на том језику који зна. Нека свако проба да на страном језику исприча о градњи и уређењу православног храма, о светињама које су нам надохват руке. Укратко, можемо да пустимо машти на вољу и да смислимо још неколико таквих сличних задатака. Сваки од њих ће бити користан и што је најважније необичан, будући да нас још нико није „оптерећивао“ сличном делатношћу. Вреди ли спомињати да предавачи страног језика морају да се овим позабаве пре свега?     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Манастир Бањска, древна светиња која се полако обнавља, задужбина краља Милутина и његово гробно место, иако у прошлости више пута рушена, данас је свечано прославио своју ктиторску славу Светог Краља. Свету Литургију служио је архимандрит Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште, уз игумана Бањске оца Данила и саслужење прота из храма Св. Димитрија у Косовској Митровици и Василија Острошког у Лепосавићу, пренео је портал КОССЕВ.   Звучни запис беседе архимандрита Стефана   Звучни запис обраћања оца Данила     Архимандрит Стефан је у беседи подсетио сабране на дела краља Милутина, али и оно где су Срби као народ, како је рекао, подбацили, не успевши да његову задужбину, манастир Бањску до данас обнове.   „Тело Светог Краља сада борави у Софији у још једној његовој задужбини, тако да је он само ишао из једне задужбине у другу задужбину и чува светиње и народ свој. Али он иако нас чува, данас може само да плаче пред Богом за нас своје недостојне потомке, јер какви смо слаби, немоћни да једни друге не можемо подржати и да ето и овај храм и ову светињу нисмо у стању као народ да обновимо“, објаснио је.   Поручио је да за то нема изговора, да ниједно време за хришћане није било лако, а да је управо Краљ Милутин оставио у аманет поруку да „чувамо своју веру и да тиме чувамо свој образ, име и народ“.   „Наше светиње јесу наше лађе у којима ми пловимо кроз ово животно море. Много је бура на овом мору данас, али су наше светиње, наше цркве – лађе које нас спасавају, бродови спасења и то је оно што су нама свети преци оставили. Други народи имају огромне замкове, тврђаве куле и градове, а ми имамо наше светиње. Оне говоре о нама. То смо ми“, рекао је за портал КОССЕВ игуман манастира Бањска отац Данило, који је и упутио поруку верујућем народу: „Нисмо сами, Бог је с нама увек у свим временима, тако је и данас. Опстаћемо и остаћемо на овим светим просторима, молитвама наших светих предака, св. Краља Милутина, св. Краља Стефана Дечанског".   Манастир Бањска саграђен је у 14. веку, а према доступној архиви, био је чак и најзначајнији српски манастир пре свог првог пострадања у 15. веку када је оштећен у пожару. Потом је, верује се, запустео, да би у 19. веку, све до Првог светског рата – био претворен у џамију. Ктитор манастира, Свети Краљ Милутин, сем што је био један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је и ктитор и помагач десетине манастира и цркава на Косову и Метохији, у централној Србији, Македонији, Грчкој, Бугарској, на Синајској гори, Светој гори и у Албанији, али и доброчинитељ. За сваку годину своје владавине, краљ Милутин подигао је по један храм и манастир, укупно њих четрдесет. Најновија обнова манастира започела је 15. августа 2004., када је, после 520 година,  литургију са архијерејима служио патријарх српски Павле. Радови на конацима, које је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију, почели у пролеће 2015. године.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују.     2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог.   3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну.   4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова.   6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.
            Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.   Други архиепископ Српске Цркве   У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.   Историја преноса моштију   Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.   Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.   Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.   Историја култа   У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:   „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).   Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...