Jump to content

Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 174
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:

– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!

Питам их:

– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?

– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом…

– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?

– Па ништа…

Једном су ми испричали:

– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!

– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?

– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!

– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».

Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.

Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?

– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).

Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:

– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?

Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:

– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?

Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:

– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?

Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:

– У праву си, опрости ми.

Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».

Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.

Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

КАДА ТУГЕ КРИЈУ БЛАГОСЛОВЕ И ДАРОВЕ

 

Kada-tuge-kriju-blagoslove-i-darove-320x

Данас  желим да запамтиш ријеч ,,прикривени благослов“,.Дакле, благослов који је скривен под нечим  што изгледа као туга, мука, казна, проблем, трагедија итд. Иза сваког феномена у животу знај да се крије неки благослов, иза било које животне ситуације. Не постоји ништа што се догађа у твом животу, од јутра када се пробудиш до тренутка када заспиш, а да нема виши циљ који делује за твоје добро, твој интерес и у твоју корист. Сигурно није све пријатно, идилично, не ствара све задовољство и ужитак, али је све засигурно корисно. То је оно што говори апостол Павле: ,,онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28).  Када човјек има љубав према Богу и гледа на живот, Христовим очима и са вјером да је све оно што се догађа за његово добро, онда све и помаже на добро, све то постаје наша помоћ. Проблеми постају наши сарадници, препреке које чине да посрћемо у ствари нас тјерају да трчимо још више, јер када посрћеш, залијећеш се и трчиш брже, и ништа ти у животу се недешава како би те уништило.
 Та слика која се укоријенила у нашој глави, то увјерење које се урезало у нашу душу након неке васпитне мјере у облику казне коју смо некада примили о Богу који није подршка нашем животу, него онај који кажњава наш живот, да је он препрека за наш успјех и стално нам говори: ,,не“, и да нам ,шта-год  желимо да постигнемо долази препрека од  Бога, огромна рука и жељезни зид који говори ,,не, нећеш то урадити, ја, (Бог) ћу те спријечити ,“ управо ово увјерење које је урезано у нашу душу је потпуно погрешно. Једна од помисли коју је Христос сотворио у нашој души је пријатељска помисао према Богу.

 

 Све што се дешава у твом животу има добар циљ. И иза сваке трагедије крије се скривени благослов. Због тога сам ову малу тему данас започео фразом ,,прикривени благослов “. Чули сте за светог Јована Кавсокаливита који је палио своје колибе на Светој Гори јер није желио да има никакву личну имовину, и кад би се год  његова душа закачила за нешто, палио би је и одлазио у другу. Читао сам у једној књизи која описује кроз роман његов живот и каже: ,,Зашто то чиниш?“ а он одговара: Палећи моју колибу имам бољи поглед ка небу. “Дакле, оно што неком изгледа као катастрофа, он каже, ја палим моју колибу и када она изгори, отвара се изнад мене небо и боље видим. Немам препреку, немам плафона, немам нешто  што би ме ограничавало и тако се отварам.
 Проблем који проживљаваш у ствари те отвара. Отвараш се, шири се срце твоје. Расте твоја савјест и пространост твог ума, смјешташ у себе нове ствари, постајеш флексибилан. Да би дошло ново у твој живот треба да оде старо. А да би отишло то старо-понекад  управо одлазак, повлачење тог старог узрокује узнемиреност. Када избациш тросјед из твог дневног боравка настаје проблем, али док га гледаш, говориш, нека га, не помјерај га да неправимо сада неред, остави га ту како јесте. Желиш да промјениш свој живот, а говориш, остави то како јесте. Е, не може тако – остави како јесте. Да би се промјенио наш живот и да би дошли другачији дани у наш живот  треба да се десе преуређења. Та преуређења често долазе кроз врло динамичне догађаје, веома тешке, усудићу се да кажем и врло трагичне, који наносе и бол. Одвајање наноси бол, оставља трагове, али не, другачије неиде. Оно што ће те спасити у тим тренуцима промјена јесте да твоја душа буде флексибилна, односно, да се не противиш вољи Божијој и току ствари. Тако како живот доноси ствари, тако теци и ти, теци настави да течеш, да корачаш, као што и вода у ријеци тече и неиде на другу страну, и баш због тога што неиде у контра правцу, не постоји ни проблем. Због тога постоји такво комотно кретање. Проблем  настаје када неко контрира, када жели да иде против Бога, против живота, против догађаја. Дакле прво је да се крећеш са животом, а друго је да имаш вјеру. Да гледаш на ствари (догађаје) са вјером.

 

А вјера значи да гледаш на догађаје који још нису ни дошли као да су већ ту. И да то што гледаш буде оно оптимистично. Да гледаш на свјетлост Христову и да говориш ,, Да, Господе Исусе Христе, дођи.“Чекам, дакле, кроз ову муку свјетлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање. Инвестираћеш, и  ставићеш сав свој новац – мислим на инвестицију твоје душе – на свјетлост. Инвестираћеш у свјетлост, на то ћеш да се ослониш, и рећи ћеш: ,,Из овога ће нешто добро изаћи. “То ми је говорио један мој пријатељ који има много дјеце, када се нашао у проблему приликом рођења новог дјетета, неке болести итд… ,,Дошао нам је поново један поклон, спакован наравно у тужан омот, али чекам да видим благослов који ће ускоро доћи.“ Нешто добро ће доћи.
 Гледао сам један филм који је приказивао неког у Америци коме је горјела кућа, а тамо су куће знате, саграђене од гипско – картона а не од бетона као овде у Грчкој, и док су други безнадежно гледали, он је имао склоност да гледа оптимистично на ствари, говорећи пријатељу: ,,Ово је нешто најбоље што је могло да ми се догоди. Тако ћу једино моћи да отпутујем гдје сам желио, у тропске шуме и да урадим нека истраживања. Никада се нисам одвајао одавде. “Односно, никада се нисам мрднуо од удобности моје куће, сада са овим пожаром је прилика да одем тамо гдје сам желио. Видио је трагедију као једну велику прилику да уради нешто друго. И свака трагедија у нашем животу, видјећеш, након неког времена може да се развије веома повољно за твој живот, врло благословено за ствари које се тичу твог живота и да донесе нешто веома добро за твоју душу, за тебе, за твоју радост, за друге…  Због тога, научи и ти да гледаш иза запаљених колиба као Св. Јован Кавсокаливит, да видиш како се отвара бољи поглед на небо, већа радост у твојој души, већа снага у твом срцу. Нека те не ломе проблеми него нек те оснажују и буди спреман за боље које долази и које већ сада јесте присутно у твом животу. Имај очи да то видиш.

Добра вам снага!

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...
andrej-konanos.jpg
Твоји проблеми се разрешавају тек онда, када престанеш да тако снажно преживљаваш ствари, како то тренутно чиниш. Иначе оне ће те сломити пре или касније. Наравно, твој проблем је довољно сложен, али у ствари ситуација није таква каквом је ти сам себи представљаш. Знаш зашто? Усредсредио си своју пажњу на неправилне тачке проблема, паничиш, бојиш се, и због тога не можеш да пронађеш решење. Вода твоје душе је мутна, и не можеш да увидиш шта се дешава на дну, нити да разлучиш шта лежи у основи твојих дела, твојих жеља. Растројен си. Веруј да то неће донети плода. Треба да поступаш као подвижници, који су када их је нешто узнемиравало то остављали по страни, због тога, што како искуство показује, решење ће с временом обавезно доћи, и преживљено те приморава да хладнокрвније прихваташ живот. Тако ћеш достићи зрелост, обогатићеш се, постаћеш мудрији, напредоваћеш духовно, и учићеш се да другачије посматраш ствари.
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

ПОДВИЗАВАЈТЕ СЕ ЈЕР ПРОПАДОСМО

Беседа о старцу Пајсију Светогорцу

    Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“

– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.

Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.

Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човелу и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.

Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.

Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?

Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.

Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.

Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“

Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...

    

У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:

– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!

– Да, али сам га опрала.

– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.

Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!

Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:

– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.

Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?

Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.

Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.

Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.

Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.

Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?

Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.

У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!

Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:

– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?

И ти одговараш:

– Просто сам те посматрао.

Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.

Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:

– А ко ти је рекао, да то радиш?

Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“

Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.

Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:

– Да! Јел могу да се причестим?

Рекао сам му:

– Наравно да можеш.

Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“

Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.

    

Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“

Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.

Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.

Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.

Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.

Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.

Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:

– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.

Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.

Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:

– Пусти нека тече крв, само настави молитву.

Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.

И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.

На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.

Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/99965.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

КАДА БИСМО БИЛИ БОЖИЈИ...

 
271975.p.jpg?mtime=1503493107
  

 

Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.»

Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зати што разумеш да Бог то посматра на другачији начин.

Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако.

И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао:

– Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете.

У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак.

Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.»

Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми:

– Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе.

Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради.

Један младић није ишао у цркву. Пробао сам да поразговарам са њим баш на том нивоу – нивоу «зашто». Питао сам га:

– Зашто не долазиш у цркву? Нећеш да ми кажеш?

Он ме је упитао:

– А ти ме нећеш грдити?

– Не, нећу те грдити, просто хоћу да попричамо, како бих схватио шта се теби тачно не свиђа.

Он ми је одговорио:

– Истини за вољу, оче, мене свештеници асоцирају само на једно – на реч «не». Хтео сам да купим мотор – «не», да одем на стадион – «не», да смувам девојку – «не», да одем у кафић – «не», на концерт – «не».

Тај момак није био лош, он је једноставно осећао страх преда мном. И зар није требало тако да приступим њему? Зар то није православни дух – пробати са кроткошћу да разумемо кроз шта други човек пролази? Приближити се души младића? И увидети зашто он то ради, зашто се боји и колеба, дубоко у души чезне за Богом, али неће да има ништа са мном?

Али због тога што смо увелико изједначили себе с Богом и решили да смо ми Његови представници – и ви, мајке и очеви, и ми, свештеници, – тако да већ мислимо да је Бог увек на нашој страни, ма шта други говорили. Али Бог нас учи:

– Сада нема другог начина, зато те Ја користим, а не због тога што си ти Мој представник, ту нема никакве везе.

И заиста зар је наша природа, Божија природа? Ако би ми били Божији, истински такви као што је Бог, ми бисмо придобијали људе, мењали бисмо њихове животе! А сада, чим нас спазе, прелазе на другу страну улице, осећају према нама унутрашњу одбојност.

И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. И момак такође може бити у праву. Начин размишљања код људи се мења. Понекад покушавам да пренесем Бога у наше доба и мислим: А како би Христос говорио са овим момком? Шта би му Он рекао? Да ли би рекао: «Прво, треба средом и петком да једеш сочиво и ништа више?» Или би се дотакао онога што га највише боли, његове самоће, незадовољства, туге, осећаја да никоме није потребан, мисли да је ужасан, његовог комплекса ниже вредности? Да ли би Бог обратио пажњу на оно што је површно? А можда је младић заиста и у праву?

Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Једанпут сам ишао на једно место да беседим. Уследио је ручак, и ту се одједном појавио свештеник и рекао:

– Негде сам прочитао да је неки свештеник веровао да је јако духовно када седи са својом женом на тераси, пије кафу и ужива у погледу на језеро. Какав је то начин! Зар је то духовно?!

Тог тренутка као да ме је ударио гром. Рекао сам себи: Пресвета Богородице! Али оче, то је баш Божанско, то је изванредно добро! Довољно је присетити се Благовести, које је Богородица примила када је ишла у Назарет да узме воду са извора. И док Она иде за најобичнијим послом, Марији се јавља архангел Гаврило и говори да ће Она постати Мајка Божија…

Апостоли су то постали, док су ловили рибу, сакупљали своје мреже, у тренутку сасвим баналном, без било какве духовности. У том тренутку, тешко да су се молили. Они су радили. А сетите се Давида, који је био са овцама – и код Мојсија иста ствар. Божанско се крије у многим једноставним свакодневним тренуцима.

А ми то заборављамо. Наш дом се отцепљује од Цркве, као да је нешто сасвим друго. Само у недељу, када идемо у цркву, притискамо дугме – и постајемо духовни људи на један час. А када се враћамо кући, притискамо друго дугме – преоблачимо се, почињемо да се свађамо и враћамо се у свакодневицу.

Ако ми волимо Бога, који није испреплетан с нашим животом и који се не налази међу нама, тада то није Бог који је прихватио целог човека. Јер Христос је преобразио сав мој живот, заједно са мојом реалношћу. Када идеш некуда, Бог је у теби, и када си са својим дететом и када се бавиш простим стварима.

Ти не говориш о Богу, као што не говориш о дисању. Ти живиш у Њему. Ето, ми сви дишемо, али ипак не говоримо о томе, а чак то ни не примећујемо. А уколико неко други осети да те Бог, кроз Кога живиш, испуњава, украшава и оживљава, тако да све твоје ћелије живе и дишу, испуњене светлошћу, тада ће те упитати:

– Друже мој, реци ми у чему је твоја тајна? Ја хоћу да будем као ти.

А нама говоре супротно:

– Друже мој, остави ме на миру! Депримираш ме, досађујеш, мучиш ме.

То већ није Божанско.

Желим да из свих вас зрачи таква светла добра вест.

Знамо много компликованих ствари, али смо просте изгубили. Губимо и своју децу, јер су она једноставна, а ми смо сложени и збуњени људи.

Један човек је пошао старцу Порфирију, али се вратио од њега разочаран, јер му овај није нешто рекао. Старац му је казао:

– Опрости ми, чедо моје, што ти нисам причао о Богу, али ја говорим о Њему само када осетим да људска душа жели Њега и осећа потребу за Њим.

А другом приликом се старац некуда запутио и није рекао «Христос воскресе», јер други човек није то хтео да чује. Пошто га је Бог просветлио, старац је рекао да ће увек говорити – када, где и како треба. Хајде да се и ми помолимо за то да нас Бог просветли, како би наш живот био леп.

С руског Александар Ђокић

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Када спознаш своју грешку, моли Бога: “Господе, Ти си ме ставио на проверу – и открила се сва моја беда. Дао си ми могућност да покажем своју љубав, али ја то нисам учинио. Дозволи ми да угледам ко сам, и како сам испрва био замишљен“.

Дао ми је Господ термометар да измерим топлоту свог срца, и ја сам угледао да је хладно. У чему се то испољава? Када су моји непријатељи лоше говорили о мени, гневио сам се, када су ми чинили зло, био сам зао. Нисам добротом одговарао. Где је моја љубав?
 
Замислите се, колико смо далеки од речи Христових: „Љубите непријатеље своје“. Непријатеље? Како је могуће волети непријатеље, ако смо толико зли, да понекад немамо довољно љубави ни за своје ближње. Како могу да волим свог непријатеља? То је немогуће.
 
Али, заправо, ова заповест неће бити толико тешка, ако на све будемо гледали Божанским очима. Само једно подсећање да ћемо једном умрети и да ћемо бити покривени травом, спушта нас са неба на земљу, то јест, само та једна мисао. Када размишљаш о томе, тада схваташ да нас све везује смрт. Са закашњењем ћеш поставити питање: „Зашто нисам волео?“
 
Није важно да ли те конкрентна особа воли или не, једноставно твоје је да њу волиш. Знаш ли шта ће се десити са тобом, уколико победиш себе и заволиш? Посветићеш се! Сигурно нећеш пострадати! Покушај да волиш непријатеље своје, и имаћеш миран сан.
 
Једном приликом се, једном човеку, који није желео да прихвати виши закон љубави, обратио његов духовник: „Пробај да не волиш, пробај да мрзиш, а онда ми реци да ли спаваш ноћу!“ „Ако ти буде скакао притисак, или падао шећер, не питај ме зашто је то“.
 
Разлог наше мржње и неразумевања скривен је у дубини душе. Ако бисмо почели да копамо у себи, и очистили се, онда бисмо схватили шта је права љубав. Из тога следи, да само тако можемо бити спашени – љубављу!
 
Моћићеш да се спасиш само онда, када стално будеш мислио на љубав. Али како? Овако: рећићеш људима, са којима си у расправи, да је дружење са њима прелепо, да је путовати са њима право задовољство, да су то добри људи и да ти је драго, што су поред тебе! Тада, чиме год да се бавиш, било да седиш за воланом или си код куће, увек ћеш чути глас љубави упућен свим тим људима. Ово увек имај на уму, настави да се мењаш, да се не би изгубио у овом свету.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Тврдокорно срце

Да имамо покајање, све би било потпуно другачије. Шта је, заправо, покајање, шта значи познати своје грехе?... У храму се стално молимо да нам Христос дарује да преостало време свога живота проведемо у миру и покајању. Стално се молимо за то, али нам то увек измиче. Измиче нам покајање! Покајање - како је то лепа реч! Промениће се мој ум, мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљања, своје расположење, срце и однос према животу, другачије гледам на свет и на живот, постајем нови човек. 

tvrdo-srce-a.jpg

Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам време уназад и почињем изнова, постајем нови човек, поново постајем дете и окрећем нови лист у свом животу да бих на њему исписао нешто ново, бришем старо, избацујем то из свога живота и почињем живот испочетка. 

Али, у нама нема покајања! Чак и сада, док слушаш ово, кажеш себи: “Шта, сад си нашао да ми причаш о покајању? Имам толико посла, треба да трчим по децу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем у набавку, да идем по продавницама, треба да идем лекару и, уопште, имам толико посла да не знам где ми је глава! Времена имамо врло мало, недостаје нам, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо ни најнеопходније. А, ти кажеш да се покајемо!...” 

Сећам се речи св. Јована Лествичника, који каже да је оно што све време не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена - управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш дати одговор пред Богом. Заједно са љубављу, са свим оним добрим што Господ жели од нас: смирењем, добротом, милостињом, са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће - заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање. 

Господ каже: “Ако ниси могао да оствариш сва она добра која си желео у животу, пошто си био немоћан, а ако си и достигао нешто, сам си то покварио својим злом и егоизмом, да ли се бар кајеш за све то? Да ли је стид покајања покрио све стране твога живота, све тренутке твога живота?” 

Бог нам неће судити зато што нисмо обишли све крајеве васељене мисионарећи, ако нас Сам не позове да то чинимо. Бог ми неће судити зато што нисам васкрсао ни једног мртваца, зато што није моје да то чиним. Христос може да васкрсне мртвог, а ја не могу. Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свету, јер не могу то сам да чиним. “Али постоји нешто што сам очекивао од тебе”, рећи ће нам Христос, “постоји нешто што си и ти, глина и прах, Моје створење - могао да учиниш, и што је требало да учиниш, и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Да се покајеш! Да се макар покајеш. Нисам видео да тугујеш због себе, да си схватио своју меру, да схваташ оно што се може схватити. Видео сам да си крајње себичан, да си потпуно непоправљив, да нећеш да попустиш, да си крајње тврдоглав, да постоји велики инат у ономе што си говорио, у ономе што си мислио, у ономе што си радио. Инсистирао си да буде по твоме, ниси се кајао, твоје срце то није прихватало, увек је било тврдокорно, увек је остајало непоколебиво у твојим трагањима, одлукама и покретима. Нисам видео сладост покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, желим да се растужиш, да видим да си се спустио са неба на земљу и да улазиш у своју меру, да схваташ своју меру”. 

moc-koju-nam-hristos-daje-b.jpg

Покајање значи управо то - бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада - нада у Христу. Бол који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом. Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увек ће те подржати, подићи поглед и рећи: “Види, дођи овамо. Довољно је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си познао истину - а то знање је највеће. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сладост, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: Господи, помилуј! Господе, смилуј ми се... Не могу, веома сам слаб. И кад то кажеш, даћу ти све остало!” 

“Нека не прође ни један дан у твом животу”, рекао ми је једном један Светогорац, “а да увече, пре но што заспиш, не кажеш Богу: Боже, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас чинио! Никад то немој заборавити! Немој ни један дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их познаш. А, неке и не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свестан, али које су изашле из твоје душе - као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као речи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другоме. 

Сваке вечери, пре но што одеш на починак, признај то и немој осећати да си безгрешан, да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив. Горке сузе су со живота, које чувају живот да се не уквари. Човек си, а то значи да си немоћно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човеку постоји читава васељена - наше срце, наша душа. И премда је космос тако велики, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А, покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то оно што покајање чини, када нас Бог дотакне.

О. Андреј (Конанос)
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Tvrdokorno-srce/82313.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

НЕ ПРИТИСКАЈТЕ НИКОГА


Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм – да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: „Ти мораш да идеш у храм!“ Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: „Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин – срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради“... Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: „Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет.“
Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: „То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!“ 

АРХИМАНДРИТ АНДРЕЈ КОНАНОС

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

БУНТОВНА ДЕЦА СУ ТЕСТ ЗА НАШУ ДУШУ

  

Одговорио бих вам, али ви сте у раси

У школи су моји омиљени ученици били названи „бунтовници.“ Од ове деце сам много научио.

Једном је један дечак закаснио на час, ушао је када смо већ почели, а ја бих се увек узнемирио када би неко од ученика закаснио. Желео сам да на почетку часа сви буду на својим местима, јер сам тада сматрао, да ћу у супротном изгубити ауторитет који приличи наствнику.

И тако је овај несрећни момак каснио на час читавих седам минута, зато што је играо кошарку у дворишту. Штавише, након што је сео на своје место, он наставља да удара лоптом о под. Говорим о Светом Духу, а из школске клупе стиже порука: „Бум, бум, бум.“ Рекао сам му:

– Брзо изађи из учионице!

Наљутио сам се на овог дечака и избацио га са часа. Али оно што је рекао пре него што ће напустити час, никада нећу заборавити. Овај момак се окренуо и рекао:

– Знате, одговорио бих вам, али ви сте у раси.

Ох! Одмах сам се прибрао и мирно сам му рекао:

– Добро, само зато што сам ја у раси, изађи са часа!

И он је изашао.

Касније сам често спомињао овај случај. Сирото дете је рекло исправну ствар! Да, ја сам свештеник, али као човек са човеком, према њему сам се понео крајње ужасно, истеравши га са наставе. Овај дечак ми је одржао добру лекцију.

Као да ми је Господ рекао: „Оче, ја желим да наставите да учите ту децу. Али са узорним ученицима је све једноставно, замолиш их да устану, они ће устати, кажеш им да седе, они ће седети. А можеш ли помоћи немирном детету, можеш ли смекшати његово срце? Можеш ли му постати пријатељ, тако да се не склања у страну када те види на великом одмору?“

Бунтовна деца су тест за наше душе

Узгред, овај дечак је постао монах, сада он носи расу као и ја. Тада се он са поштовањем односио према мојој раси, а сада се са поштовањем односи према својој.

Једном смо се срели. Он се сећао тог догађаја и рекао ми је:

– Опрости ми за оно што сам ти тада рекао.

– Не, ти си био у праву – одговорио сам му – јер сам те у том тренутку повредио и разочарао.

Бунтовна деца су тест за нашу душу – каква је наша душа заиста. Да ли смо способни да истински волимо, да ли можемо да трпимо, да ли је Бог у нашем срцу?

Наравно, када се добро осећаш, онда си и добар. Сви смо ми овде добри. Али ако будемо живели заједно у једном стану, неколико дана, тек тада ћеш ме боље упознати. На пример, припремићете ми некакву храну, ја ћу је узети и рећи: „Не желим то да једем!“ Ви ћете се наљутити, и ја ћу се наљутити – и онда шта учинити у таквој ситуацији да би Христос и даље био између нас?

Да, Он посебно долази у таквим тренуцима када имамо проблеме и нелагодности – долази и чини наш живот бољим. Тешка особа на вашем путу је опомена од Бога, да треба да се загледате дубље у своје срце, и погледате шта се дешава у вашој души.

Размисли о томе, шта си постигла у браку са својим мужем, шта си постигао у браку са својом женом, за ових петнаест, двадесет, четрдесет година...Да ли сте заиста успели да се упознате и заволите једно друго? Да ли сте се научили узајамном разумевању? Или те још увек узнемире неке навике супруга, а ти га заузврат, такође раздражујеш својим придикама и навикама? То је важно.

Није добро када хришћанин гунђа, јадикује и ропће. Ти си хришћанин? Покажи то, радуј се са својом породицом! Нека ваша деца кажу да имају радосне и срећне родитеље!

  

Зар нас они тако воде да се молимо?

Данас ме је аутом возио један човек. И тако, док смо путовали, на путу је дошло до застоја у саобраћају. Да сам на месту возача, ја бих већ ударао волан од беса, али он се само смејао. И његов унук, који је такође путовао са нама, видео је ово. Шта овај дечак може да каже о свом деди? „Мој деда је смирен човек. Он није нервозан, када дође до застоја у саобраћају, него се смеје.“

Ко се смеје током застоја у саобраћају? Сви желе да се свађају, да удрају у нешто... А овај човек се смејао. И њему заиста није потребно да пред својим унуком говори о миру и спокоју, јер их он пројављује сопственим примером. Дете одраста у спокојној атмосфери и његова душа и срце пребивају у миру, због чега он унутар себе осећа присуство Божије.

Разумете?

А други родитељи одводе децу на Егину, код моштију Светог Нектарија, при чему деца говоре: „Не желимо да идемо тамо.“ Али отац каже: „Не, идемо тамо да се помолимо...“ –„Али не желимо да идемо на Егину, и овде у Атини постоје храмови!“ – „Не, идемо! Тамо ћете се исповедати и причестити...“

И деца су принуђена да седну у ауто, и цела породица одлази аутом до Пиреје, да би тамо сачекали брод. Али градски саобраћај је отежан због велике гужве, и отац почиње да се нервира, гледа на сат, сигнализацију... Брод одлази, закаснили су на њега, а отац у бесу удара шаком у волан. Мајка која седи поред њега му каже:

– Знала сам...

– Ућути, јер ћеш добити!

А деца на задњем седишту тихо говоре једно другом:

– Зар нас они тако воде на Егину, да се помолимо Светом Нектарију?

За ову децу је сасвим природно да временом почну да се противе својим родитељима, јер шта они виде у својој породици?

Људима су потребни примери који их надахњују

Тако не можемо придобити човека. Већина „бунтовника“ постали су такви управо због тога што су пред собом видели негативне примере, који су им донели разочарење.

Једном сам читао сећања једног човека који је напустио Цркву. У време окупације, када је он био мали дечак, стајао је у реду за храну. Било је веома много народа, људи су се гурали, покушавајући да што брже добију своју порцију. И изненада је тај дечак осетио снажан ударац песницом у стомак.

Погледао је на онога ко га је ударио, и испоставило се да је то био његов учитељ у недељној школи, кога он није приметио у реду. „Размишљао сам, како је могуће – присећа се тај човек – у недељу говорити да је Бог Љубав, а у понедељак делити ударце песницом у реду за храну, како би што пре добио свој тањир?“

Људима су потребни примери који их надахњују. Они треба да виде да ти сам живиш оно што учиш. Када сам радио у школи, ниједан ученик ме није прекорео због некаквог греха. Али су ми често говорили:

– Оче, нама се не допада кад се одрасли претварају!

Греховност је уобичајена људска карактеристика. Сви ми чинимо грехе. Али када ти величаш себе као праведника, претвараш се да си најбоља особа на свету, а друге притом, омаловажаваш и вређаш, онда људи почињу да те посматрају са много више пажње.

Ако људи виде да оно што ви живите није у складу са оним што говорите, разочаравају се. „Знамо ми, знамо тог човека – кажу они – виђали смо овог свештника, овог учитеља.“ Говори једно, а чини друго. Такво понашање разочарава људе.

Да ли је Господ изазивао осећај страха код апостола?

Зато пре свега треба упознати самог себе. Нека се свако од нас данас загледа у своју душу и увидеће колико он сам воли Господа и да ли је омекшало његово срце. А увече када будеш легао да спаваш, размишљаћеш: „Какав сам ја човек? Шта о мени мисле моја деца, како ме доживљавају? Можда сам раздражљив, можда их често љутим?“

Да ли ће се мој син радовати оног дана када се буде женио и заувек напустио свој родни дом, да ли ће се радовати као ослобођени из затвора, или ће напротив рећи: „Како је било добро у мојој кући! Овде се сви воле, поштују једни друге, и свако се осећа слободно!“ Ето шта је важно. Важно је какву атмосферу правимо око себе, и каквог Христа објављујемо својим животом пред ближњима – Бога грома, који шаље муње са неба, или Бога распетог, пострадалог и смиреног, који поштује сваког човека.

Сетите се шта је Господ рекао својим ученицима, када су Га неки од њих напустили. „Да нећете и ви отићи?“ (Јн.6, 67). Господ је желео да ученици изразе своја осећања, да ли им је можда лоше са Њим, да ли их Он гуши?.. И апостоли су одговорили: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога“ (Јн.6,68). Коме треба да идемо, осим Теби, Најбољем од свих? Све што Ти говориш је предивно. Ми Те волимо и желимо да будемо поред Тебе.

Још увек се питам како су светом и безгрешном Христу долазиле пале жене. Како се нису плашиле, зар их није било срамота, зар им никада кроз главу није пролазила мисао: „Не, Он је свет, ми га нисмо достојне!“ И како су ученици имали смелости да Му понекад кажу веома чудне ствари? Сетите се шта је од Њега затражила мајка синова Зеведејевих. „Реци да седну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један са леве стране теби, у царству твоме“ (Мт. 20,21). Ученици су желели да приме власт од Исуса.

Шта мислите - да ли је Господ изазивао осећај страха код апостола? Не. Зато што их је волео. И они који су му се у почетку противили, после су падали пред њим ничице говорећи: „Желимо да Те дотакнемо, желимо да будемо да Тобом и да Те волимо.“ То је тако прекрасно.

Будимо смирени, јер не знамо све о Богу. И када чујеш неку спорну тврдњу, немој коментарисати, ако ниси сигуран. Ономе ко је то рекао, биће боље без спорења и противљења. Али уколико себе прадстављаш као некаквог свезналицу, људи ће одмах одреаговати негативно и почеће да се расправљају са тобом.

Могуће је придобити некога, али тек кад свој ум, карактер, мисли и понашање ослободиш од егоизма..

Свети Цар Николај и Света Царица Александра

    

Да ли сте се венчали да би се такмичили ко ће да победи?

Ви имате толико тога! Прелепе куће, дивне породице. Потребно је сасвим мало промене. Али ако се ове промене догоде, све ће бити још боље. Потрудите се да ваша породична атмосфера постане пријатнија и топлија. Одстраните оштар тон, не повређујте своје ближње. Твој муж „тиранин“ је заправо кротка овчица.

Једна жена ми се стално жалила:

– Оче, ти не знаш мог мужа! Он је такав егоиста, такав тиранин!

Непрестано ми је говорила такве речи о мужу. Понекад је и он долазио у Цркву, те сам ја рекао тој жени:

– Да ли бих могао некако да видим твог мужа?

– Оче, довешћу га код тебе!

Срео сам се са тим човеком, и испоставило се да је он смирен и скроман човек, тихог гласа.

– Господине оче – рекао је, дакле, зна исправно да се обраћа свештенику. – Господине оче, шта могу да кажем! Када стигнем кући, моја жена одмах почиње да виче на мене. Да, ја нисам савршен, али и она је стално нервозна, непрестано виче, не да ми мира, те и ја почињем да се свађам са њом! Прекључе, например, дошао сам кући, сео сам да вечерам, а она је само шетала око мене, гунђала, свађала се са мном...

Ја сам рекао сам тој жени:

– Ти њега називаш тиранином? Само ти још недостаје да притиснеш неколико дугмића, па да постанеш господар над њим!

Али она се није сложила са мном.

Добро, добро, ти си у праву. И шта онда? Твој брак ће се очувати после тога? Најважније је сачувати породицу, а не у свему бити у праву. Али, ти ћеш убеђивати мужа:

– Ја сам у праву! Отац ми је тако рекао? Зар треба да се понижавам пред тобом?

Знаш, Христос је ради тебе сишао у ад. Можда је сада дошао и твој ред, да се и ти мало „унизиш“– то није ништа страшно! Једној жени сам рекао:

– Зар сте се венчали да бисте се такмичили ко ће да победи, а ко ће да изгуби?

Све ово нам само говори да у дубини душе сви оправдавамо себе, и чекамо да нас други подрже. „Да, дете моје, ти си у праву!“ Други нас оправдавају. Оправдава нас и Христос, говорећи: „Дете моје, ја те волим таквог какав јеси, са свим твојим гресима“. Зашто је онда потребно оправдавати се? Да, сви смо грешни, али хајде да признамо своје грешке! Не плаши се да кажеш свом супругу, жени:

– Да, и ја имам мане! Претерала сам, нисам била у праву.

Тако ћете се још силније заволети.

Ово треба чешће говорити.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

(НЕ) ЖЕЛИМ У РАЈ!

Имам радосну вест за тебе и желим да је прихватиш са радошћу, као када чујеш нешто пријатно. А пријатно овде јесте то што идеш у рај, спасићеш се и заувек ћеш бити са Богом. Просто хоћу да ти објасним ко ће бити заједно са тобом у рају. А уз тебе ће тамо бити – после ћу ти рећи одакле сам сазнао све ове новости и ко ми их је пренео – дакле, поред тебе могу бити неки злочинци, окајани грешници: на пример: Хитлер, Диоклецијан, можда још неки такав прогонитељ. И шта? Још увек желиш да доспеш тамо? Или ти то превише смета?

Теби се не допадају ти људи? Тако значи, ти не желиш да они буду тамо заједно са тобом! Онда у реду. Хајде да изменимо тај услов, пошто можемо све да уредимо и тако да они не буду тамо, ако то није по твоме. Нека онда та група људи у рају, којој ти будеш припадао, буде друкчије сачињена. Нека уз тебе тамо буде неко од твоје браће с којима ти не разговараш. Као ономад када си кренуо на свадбу и правио се да не видиш свог пријатеља, значи, бићеш тамо са својим братом који ти се не свиђа. Како? Опет нећеш? Онда добро.

Ах, сећаш се како си ми причао да си се развео, е па бићеш у рају са својом женом, баш оном од које си се развео, она ће бити тамо са тобом. Ти и она. А-а-а! Ни то ти се не свиђа? Али рекао сам ти да ћеш бити у рају! А ти говориш:

– Нећу у рај! Ако у рају уз мене буду такви људи, онда не желим у рај! Хоћу да тамо са мном буду…

– Добро, кога желиш да видиш тамо?

– Оне који ми одговарају, а не оне који су ми непријатни и које не волим. Хоћу тамо да видим оне које волим, с којима сам у добрим односима, с којима немам проблема. А те с којима сам у лошим односима не желим тамо да видим поред себе!

То јест, желиш у рај, али да тамо не буду сви који треба да буду, већ само неки. И не жури да ме нагрдиш што причам глупости, зато што сам то прочитао у једној духовној књизи у којој стоји: «Замисли да у рају са тобом буде Хитлер. Како ћеш се тада осетити?» Али ти, прво, прихваташ као датост да се тако нешто не може догодити, а друго, говориш:

– Чак и ако се они спасу, свеједно не желим уопште да их видим.

Добро је онда да ти ниси Бог! Добро је и да ја нисам Он, зато што Бог расуђује на сасвим другачији начин. Он је другачије све замислио Својим умом и све нас воли.

– Јао, како је само тешко прихватити таквог Бога, Који једнако воли мог непријатеља као и мене. Могу да разумем да ме Он воли, – мислиш ти, – али да још воли и мог душманина и још му је наменио место у рају?

Да, уколико се он покајао у последњем тренутку свог живота. А одакле ти знаш шта је он тада урадио? Зар знаш шта у последњем минуту свога живота ради злочинац, сваки човек, кога твоје очи не могу да виде? Чак не можеш ни да помислиш на њега, скрећеш у другу страну само да се не бисте сусрели! А ко зна, можда Господ њега прихвата и воли, можда га Он држи у Свом загрљају, можда га је Он сместио заједно са другом Својом децом?

Погрешио сам када сам рекао: «Ко зна». То је познато, Он нам је то рекао, казао је: «Ја волим све, али не требају здрави лекара него болесни» (Мт. 9, 12), – а не ти, који си, претпоставља се, здрав, али се на крају испоставља да више болујеш од оних које за исто то осуђујеш.

Ми болујемо јер немамо љубави. А ти, чак и када би добио место у рају, нећеш да будеш са неким људима. Ти ћеш се и тамо одвајати, и тамо ћеш посматрати њихова лица и говорити:

– А ја сам бољи! Волим селективно, волим само под неким условима, волим до одређених граница. Волим само неке, а не све, волим када мене воле, а не када ме повређују, када ми штете. У том случају – нека им Бог узврати истом мером! Ако мени учине неко зло, нека их Бог сравни са земљом. Молим се као пророк Давид, приповедам приче из Старог Завета и наводим аргументе из Старог Завета.

Да, нажалост, ми од пророка Давида само то и усвајамо. Од светих преузимамо само то што нам је згодно, што нам се свиђа. Довољно је да видимо неког светитеља који лупи шаком о сто и затражи своје, или пак да у неком тренутку изрази негодовање и каже нешто одлучнијим гласом, па да ми то за цео живот упамтимо. Добро је то што ти подражаваш Светог пророка Давида, али је он поред тога учинио и много више: покајао се, трудио се, и он, природно, није доживео да види крв Христову на Голготи. Он није осетио такво покајање, које би могао да искуси у новозаветној епохи по Божијој благодати, није видео Господа како шири руке Своје на Крсту, није чуо шамар, који је добио Господ – и опростио мучитељима Својим. Зато је и био такав какав је био. А за тебе нема оправдања ако не волиш. Немаш то право, немаш изговор.

Тешко је волети. Љубав – то је нешто о чему ништа не знам, чак ни не знам да ли ћу икада спознати то осећање према другима, а и Бога према мени. То јест, не знам да ли сам окусио Божију љубав, коју ми Он даје у изобиљу, не знам да ли сам осетио то о чему говори Свети Антоније Велики: «Ја се Бога не бојим, већ Га волим.» Бог је први заволео нас, ми смо спознали Његову љубав и осетили је у себи. А пошто смо осетили Његову љубав, управо то да нас Он воли изванредно много, – Бог те воли, – онда си и ти испуњен љубављу и не треба да осећаш потребу да ступаш у сукоб било са ким.

А зашто нема потребе за тим?

– Зато што ме Бог воли, ја сам вољена душа, Он ме окружује нежношћу, љубављу. Зашто да се осећам незаштићено, зашто да осећам непријатељство? Како могу да осетим љубомору, зашто да будем љубоморан, када ме Божија љубав увек окружује! И како да завидим када имам све, немам зашто да завидим!

А ја све то нисам искусио, и то је разлог због кога не волимо. Ми не волимо јер још увек сами нисмо били вољени. Не волимо јер нисмо осетили Божију љубав, која постоји, која се излива у наша срца. Она се излила и напунила наша срца, али она то не осећају. Још се нисмо осетили изванредно вољеним од стране Бога, и зато осећамо безумну незаштићеност и страх. Ти видиш другога и моментално га схваташ као претњу сопственом постојању, видиш другог и бојиш се да ће ти учинити нешто нажао. Гледаш на другога као на свог животног супарника, не осећаш јединство са њим, не осећаш ту радост, коју треба да осетиш када видиш да је другоме добро, тада се радост одражава на њему и враћа се мени, као међу огледалима, када се светлост у једном огледалу одражава у другом и постаје све јача и јача.

Дужан сам да волим друге, зато што тако постајем богатији и не губим на својој вредности ако вреднујем другога, него још и добијам на значају. Али све су то само речи, само речи… А љубав – она је у делима, а не у речима. Има таквих људи који делају и заиста то чине, могу себи приписати пуно опипљивих дела, а не измишљају теорије које веру своде на ниво идеологије: лепе речи, спорови, дискусије, апстрактне мисли, идеје, филозофија, али све без искуства, мука, жртвовања, без да мрднеш прстом за другог, без да га посетиш, да попричаш са неким коме треба друштво, да паднеш на колена за време молитве и пустиш за њим сузу, – без свега тога.

Не мислим на тебе који то чиниш, и ја ти честитам, завидим ти и надахњујем се твојим примером, јер то је, уистину, љубав. Друго је култура, хришћанска култура и дискусија, али ни такве не окривљујем, јер ако то урадим нећу имати љубави и тада ћу поступити као неко ко не уме да разликује људе по карактеру. Једни воле практична дела, а други теоријска, али и то је дело. Шта се ту може? Неки људи су теоретичари, они дискутују, помажу другима на интелектуалном нивоу како би разумели неке концепте. И то је љубав. Можеш говорити из љубави, можда си ти филозоф и твоја филозофија проучава љубав, само нека ти једно увек буде циљ – помоћи човеку, било ком човеку који слуша твоје речи.

Одиста постоје такви умови, такви људи, који располажу превасходним теоријским сазнањима, а другима више одговарају практична дела и они питају:

– Да ли можда знаш за неку социјалну установу где могу да помогнем људима? Јер немам дара за говоранцију.

Или као што је случај са неким старијим свештеницима – светим људима, који немају таленат за говоре и не занимају се проповедима. Али они проповедају кроз свој животни пример, они знају како треба помоћи човеку, како саслушати бол другог, знају да тутну у руку 50, 100, 200, 300 евра ономе коме је то потребно, умеју да посете људе који су на граници развода и да поплачу са њима, поразговарају са супружницима и кажу:

– Бре, децо, не могу да вас убедим аргументима, али то што ви радите није добро!

И брак се исцели од једне добре речи.

А неки се, као монаси на Светој Гори, моле. И то је љубав. Ако монах воли, он не ропће, не свађа се, а уколико дође до спора у манастиру ти мораш да му кажеш: «Па, чедо моје, ти си се одрекао од свега, како би био слободан и духовно узвишен човек, како би преобразио своје срце у диван врт и примио у наручје све људе, а сад се свађаш? Зар је и до манастира стигла завист? Зар и овде има људи с којима не разговараш?»

Не, наравно, да у твом манастиру нема таквих, али у неким манастирима има и стога је молитва важна и зато увек говоримо: људи од тебе очекују љубав – очекују молитву, жртву, да узмеш бројаницу у руке и све их понаособ споменеш. На тај начин не погубљујеш своју душу, а добијаш љубав.

Морамо да осетимо јединство једни са другима, да осетимо да делимо нешто заједничко, да нас спаја пуно сличности, да можемо да разговарамо и осећамо пуно истих ствари, да смо сви – једно. А када смо једно, као све честице Светог Агнеца, Тела и Крви Христове, које сипамо у Свети Путир, све је то једна целина: живи, мртви, све врсте људи, сви свети, – све ми то «мешамо» и постајемо једно цело, једно тело, заједно са Господом.

Ако у свом срцу то не осетиш, онда ћеш у мени видети непријатеља, а ја у теби предмет зависти. Твој напредак ће за мене бити претња, твој успех повод за завист. Али ако ја то осетим, онако како је то Господ у Својој Првосвештеничкој молитви рекао: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, (Јн. 17, 21), усрдно Те молим, Небески Оче. Молим се за то да сви буду једно, да они узму Моје пламено срце и претворе га у бакљу, да га предају од срца срцу и да се њиме запали читав свет. Молим се да љубав и јединство буду њихова обележја»…

Ако спознам да ми имамо нешто заједничко, да и ти имаш душу, као и ја, душу која је у својој дубини предивна… И твоја и моја. Моје страсти су тако ужасне, моја злоба, егоизам, немоћ, слабости – да, све је то одвратно, али ти недостаци не чине мене. Они ме окружују, они су проникли у моју личност, душу, срце. Али ипак, у нама постоји нека срж, неки печат, који је светлији од свих звезда, од све светлости овога света. И ако ја то схватим, онда ћу знати да имам нешто заједничко с тобом и са свим људима. И то ће довести до тога да ћемо кренути да изгарамо од љубави, од тако огромне љубави, где нема међусобне зависти, где нико никог не доживљава као претњу, већ се радује због радости других.

Како је то само тешко достићи, чак и за свештеника! Ја сам свештеник, али могу ли ја да волим другог свештеника, који је благороднији, способнији, харизматичнији, који има лепши глас од мене? И да то буде разлог за моју радост, да његова радост буде и моја, да се радујем његовом успеху, а и он мојем. Да он схвати да је због својих талената обавезан свима нама, а да ја разумем да сам и ја обавезан њему такав какав сам и да тако снажимо један другог. Како не би било такмичења, супарништва, сукоба, који нас терају да једни друге гледамо са подозрењем.

«По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35), – љубав као жртву, као јединство, успех у свим пољима и радост за туђ напредак. Љубав може постати све, све може зрачити љубављу, али из свега може струјати злоба, хладноћа, равнодушност, смутња.

Велико је дело показивати љубав! Не бојиш се ако у теби има љубави. Ђаво долази, а ти му гледаш право у очи и говориш:

– Волим те! Нема разлога зашто бих те се плашио. И зашто да се бојим, шта ми можеш, ако те волим?

Видесте ли шта је рекао Христос? «И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10, 28). На пример, када неко под твој прозор баци отпатке, или комшија у згради прави буку, или ти нешто одузму – све су то само спољашње ствари. Христос говори:

– Не бој се, ништа ти друго они не могу. Само то и ништа више.

А ти можеш да урадиш нешто много значајније – можеш да их заволиш. Заволи их. Они то не могу да разруше, зато што љубав побеђује све бојазни, чини од нас слободне људе и ти се већ не бојиш ни живота, ни смрти.

Плашиш се када те мучи кривица. А за шта си крив? Крив си јер ниси достигао љубав, а гледаш на Бога као на страшило, које те грди, кажњава, држи бич, бије те и прогања осећањем кривице. А када си грешник, али скрушени грешник, који истовремено осећа и Божију љубав – тада те твој грех чини смиреним. Он те скрушава, приземљује и кличеш: «Јао, Христе мој, тако сам лош, али Ти ме волиш, зар не? Дрзнуо сам се да Те погледам кроз сузе. Моја је душа нечиста, али знам да ме Ти волиш!»

Архимандрит Андреј (Конанос)
С руског Александар Ђокић

 

14 / 03 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111453.htm

 

View full Странице

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Драгана Милошевић рече

поред тебе могу бити неки злочинци, окајани грешници: на пример: Хитлер, Диоклецијан, можда још неки такав прогонитељ

Praznoslovlje. Naravno da je dobro i potrebno da covek hriscanin ima neizmernu sirinu i nikog ne osudjuje, ali ima ekstrema na koje prosto ne moze da se zmuri.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема нигти ће их икада бити - каже Архимандрит Трпчевски   Архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Ђурђеви ступови у Беранама, рекао је за ТВ Прва, да су још прије мјесец дана почеле припреме за свечаност усатоличења владике Методија и дочек патријарха Порфирија 26. септембра у овом манастиру.
      - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема, нити ће их икада бити - каже архимандрит Трпчевски.
      Архимандрит се телефонски укључуи у Јутарњи програм ТВ Прва, а у студију је био Ненад Чанак, па је Трпчевски искористио прилику да каже да није умјесно да се политичари баве Црквом, јер се Црква окупља око Христа, а Ненад Чанак се окупио око свога Христа, а то је Мило Ђукановић.
        -  Да је било среће, Архијереји, њих 41, који су дошли на устоличење на Цетињу били би присутни и они би говорили најбоље и најприсније и најреалније о догађају који се догодио. Како што је ружно да се ми свештеници бавимо политиком, тако је исто ружно да се и политичари баве Црквом. Јер нама је Христос глава и ми се окупљамо око Христа, а политичари се окупљају око предсједника, а у овом случају, као господин Чанак који се окупио око свога Христа, а то је Мило, који је наравно и некрштен. Ми се окупљамо Христа и ми служимо у име Христово, а ја у излагању Ненада Чанка ниједном нисам чуо да је поменуо да је нама глава Христос и да је нама Бог Христос коме служимо, а не служимо ми ни Русији, не служимо ни предсједницима, ни политичким странкама, него наше служење је служење Свете божанске Литургије у храмовима и наравно у послушности надлежним епископима, патријарсима и поштујући њихове одлуке, као одлуке које доноси Црква, са призивом Светога духа- казао је игуман. 
      Он је подсјетио да архијереји који су дошли, нажалост нису могли да дођу на Цетиње.
      - Нису били они који треба да буду, али су били они који не треба да ту буду. Ненад Чанак и Мило Ђукановић и Вељовић. По мом мишљењу, требало је да дођу архијереји из цијелог свијета. Било је мало и незгодно и срамота да дочекамо госте аутомобилским гумама и остали стварима. Не мислим да су то Цетињани, то су људи скупљени из цијеле Црне Горе, који су немо послушни прошлом режиму, које гонио Цркву и владике - рекао је архимандрит Данило и додао:
      - Чанак је учен човјек, али свети Козма Етолски, један велики светац из 19. вијека, је говорио да ће зло доћи од учених људи, не од простих. Учење, знање, је мач са двије оштрице.
      https://dan.co.me/vijesti/drustvo/arhimandrit-danilo-trpcevski-durdevi-stupovi-i-berane-se-spremaju-za-docek-patrijarha-5081832
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Како је лепо, величанствено и радосно, када знаш да је 56 - ог Епископа зетског и 41 - ог Митрополита црногорско - приморског, Високопреосвећеног Г. Јоаникија, као што је вековима и било, у Трон увео поглавар Српске Цркве. Некада је то био Архиепископ Жички (Пећки), а од 1346. године, Патријарх Српски. Овога пута такву велику част имао је Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије.
       
      И то управо на Цетињу, том скоро па шестовековном центру Српске Православне Цркве у Црној Гори. Све док је Српске Цркве и Цетињског Манастира на Цетињу, биће и Цетиња, јер је Цетиње и настало као имање Цетињског Манастира тј. као имање Српске Цркве. Поједине цетињске дириговане букаџије, тоталне незналице историје, често и некрштени људи, криминалне структуре, или пак страни и домаћи плаћеници који уопште немају никакве везе за правим Цетињем и Православном Црквом, поново су доживели тешки пораз. Велики део Цетиња ни у недељу а ни раније није био у друштву тих изманипулисаних или пак потплаћених људи који су по Бог зна који пут, противзаконито, антиуставно, безуспешно и на улици, покушали да узму образ црногорске престонице. Као и вековима раније, сви опаки и зли науми разбијали су се о освештане зидине Цетињског Манастира који је 1484. године основао српски феудалац из Зете, Иван Црнојевић. Као знамење српске царске империје Светих Немањића, Црнојевићи су оставили и грб Немањића на Олтару Цетињског Манастира. Тај свети немањићки грб и дан данас краси Олтар манастирског храма цетињске светиње. О томе је врло јасно и недвосмислено у својој "Историји Црне Горе' писао Митрополит црногорски, приморски и скендеријски, и стриц Његошев, свети Петар Цетињски. Да се зна чији је био и остао тај духовни бисер Црне Горе и српског народа. Победило је дакле поново Свето Цетиње. Оно Цетиње које је верно аманетима светих предака. Оно Цетиње чија историја и памет не почињу у Брозовом Јајцу нити у Кумровцу. Оно Цетиње које зна своју величанствену историју и које се држи своје Свете Српске Православне Цркве, своје светосавске и светопетровске традиције, светолазаревског и светопетровског Косовског Завета, свог немањићког духовног континуитета и своје велике цетињске светиње.
    • Од JESSY,
      · Високопреподобни оче, повод за наш поновни сусрет је намера да још једну од значајних тема расветлимо у разговору са вама као свештеним лицем: то су пандемије и вакцина, о којима се и даље у јавности расправља на узнемиравајући начин. Објавили смо мишљење лекара – др Марио Пеицхев, на основу личног сведочења некога које спасавао животе током пандемије, лично се уверавајући не само у високу стопу морталитета, већ и немоћи многих својих колега да се супроставе трагичној кончини. Желимо да разговарамо са вама о хришћанском погледу на пандемију. Почнимо са овим: какво би требало бити хришћанско гледиште о употреби лекова за лечење? Да ли хришћанство одбацује лечење болести људског тела?
       · Нама, хришћанима, мера за све је Свето писмо. Тамо, у Светом Јеванђељу, видимо самог Спаситеља како у земљи припрема лек којим ће помазати очи слепцу, и он прогледа. Пазите, потпуно је прогледао тек након другог помазања. Мислим да је пример више него јасан. Даље, у Апостолу читамо да  је дар лечења долази од Светог Духа. Бог је снисходљив према људским слабостима и одговара на наше молбе да повратимо изгубљено здравље, иако смо ионако осуђени на смрт. У  предању наше свете Цркве имамо Св. Бесребренике који су својој људској медицинској вичности додали моћ молитве и зато се називају врачима (лекарима) и чудотворцима. Ово је православно хришћанско схватање медицине. Несумњиво је присутан Божји благослов.
       · Прошле године, у претходном интервјуу, са вама смо се дотакли тајне причешћа, који се више не поставља, и чини се да је разјашњен. Појавио се нови проблем – вакцине. Да ли вакцинација омета хришћански живот и спасење човека? Да ли хришћанин напушта Цркву ако жели да се вакцинише, да ли је то на било који начин повезано са исповедањем његове вере?
       · Да бисмо били сигурни да нећемо склизнути у индивидуална схватања, најсигурније је придржавати се Црквеног предања, „старине“. Вакцине се у медицинској пракси користе више од 250 година. За ову четвртину миленијума ниједном Синоду или Црквеном сабору није пало на памет да их одбаци као нешто што стаје на пут спасења. „Бунт према вакцинисању“ је модеран феномен са коренима у окултним и езотеријским учењима, саставни је део New Age погледа на свет. Стога, савесни православни хришћани морају да избегавају таква осећања на сваки могући начин. То је тема сујеверја.
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Вашој пажњи препоручујемо новообјављене ауторске текстове и интервјуе катихете Бранислава Илића, који су објављени у "Православном мисионару", званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе, као и у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије:  
      Катихета Бранислав Илић: Псалтир - тонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу
      Интервју катихете Бранислава Илића са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву
      Интервју катихете Бранислава Илића са протопрезвитером Немањом Кривокапићем, настојатељем Светониколајевског храма у Котору и професором Богословије Светог Петра Цетињског
      Др Катарина Станковић и Милена Антовић у интервјуу за "Православље": Сваки глас нова је молитва, свака Литургија прилика за корак ближе вери
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...