Jump to content
Драгана Милошевић

Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

Оцени ову тему

Recommended Posts

НЕ ПРИТИСКАЈТЕ НИКОГА


Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм – да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: „Ти мораш да идеш у храм!“ Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: „Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин – срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради“... Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: „Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет.“
Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: „То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!“ 

АРХИМАНДРИТ АНДРЕЈ КОНАНОС

Share this post


Link to post
Share on other sites

БУНТОВНА ДЕЦА СУ ТЕСТ ЗА НАШУ ДУШУ

  

Одговорио бих вам, али ви сте у раси

У школи су моји омиљени ученици били названи „бунтовници.“ Од ове деце сам много научио.

Једном је један дечак закаснио на час, ушао је када смо већ почели, а ја бих се увек узнемирио када би неко од ученика закаснио. Желео сам да на почетку часа сви буду на својим местима, јер сам тада сматрао, да ћу у супротном изгубити ауторитет који приличи наствнику.

И тако је овај несрећни момак каснио на час читавих седам минута, зато што је играо кошарку у дворишту. Штавише, након што је сео на своје место, он наставља да удара лоптом о под. Говорим о Светом Духу, а из школске клупе стиже порука: „Бум, бум, бум.“ Рекао сам му:

– Брзо изађи из учионице!

Наљутио сам се на овог дечака и избацио га са часа. Али оно што је рекао пре него што ће напустити час, никада нећу заборавити. Овај момак се окренуо и рекао:

– Знате, одговорио бих вам, али ви сте у раси.

Ох! Одмах сам се прибрао и мирно сам му рекао:

– Добро, само зато што сам ја у раси, изађи са часа!

И он је изашао.

Касније сам често спомињао овај случај. Сирото дете је рекло исправну ствар! Да, ја сам свештеник, али као човек са човеком, према њему сам се понео крајње ужасно, истеравши га са наставе. Овај дечак ми је одржао добру лекцију.

Као да ми је Господ рекао: „Оче, ја желим да наставите да учите ту децу. Али са узорним ученицима је све једноставно, замолиш их да устану, они ће устати, кажеш им да седе, они ће седети. А можеш ли помоћи немирном детету, можеш ли смекшати његово срце? Можеш ли му постати пријатељ, тако да се не склања у страну када те види на великом одмору?“

Бунтовна деца су тест за наше душе

Узгред, овај дечак је постао монах, сада он носи расу као и ја. Тада се он са поштовањем односио према мојој раси, а сада се са поштовањем односи према својој.

Једном смо се срели. Он се сећао тог догађаја и рекао ми је:

– Опрости ми за оно што сам ти тада рекао.

– Не, ти си био у праву – одговорио сам му – јер сам те у том тренутку повредио и разочарао.

Бунтовна деца су тест за нашу душу – каква је наша душа заиста. Да ли смо способни да истински волимо, да ли можемо да трпимо, да ли је Бог у нашем срцу?

Наравно, када се добро осећаш, онда си и добар. Сви смо ми овде добри. Али ако будемо живели заједно у једном стану, неколико дана, тек тада ћеш ме боље упознати. На пример, припремићете ми некакву храну, ја ћу је узети и рећи: „Не желим то да једем!“ Ви ћете се наљутити, и ја ћу се наљутити – и онда шта учинити у таквој ситуацији да би Христос и даље био између нас?

Да, Он посебно долази у таквим тренуцима када имамо проблеме и нелагодности – долази и чини наш живот бољим. Тешка особа на вашем путу је опомена од Бога, да треба да се загледате дубље у своје срце, и погледате шта се дешава у вашој души.

Размисли о томе, шта си постигла у браку са својим мужем, шта си постигао у браку са својом женом, за ових петнаест, двадесет, четрдесет година...Да ли сте заиста успели да се упознате и заволите једно друго? Да ли сте се научили узајамном разумевању? Или те још увек узнемире неке навике супруга, а ти га заузврат, такође раздражујеш својим придикама и навикама? То је важно.

Није добро када хришћанин гунђа, јадикује и ропће. Ти си хришћанин? Покажи то, радуј се са својом породицом! Нека ваша деца кажу да имају радосне и срећне родитеље!

  

Зар нас они тако воде да се молимо?

Данас ме је аутом возио један човек. И тако, док смо путовали, на путу је дошло до застоја у саобраћају. Да сам на месту возача, ја бих већ ударао волан од беса, али он се само смејао. И његов унук, који је такође путовао са нама, видео је ово. Шта овај дечак може да каже о свом деди? „Мој деда је смирен човек. Он није нервозан, када дође до застоја у саобраћају, него се смеје.“

Ко се смеје током застоја у саобраћају? Сви желе да се свађају, да удрају у нешто... А овај човек се смејао. И њему заиста није потребно да пред својим унуком говори о миру и спокоју, јер их он пројављује сопственим примером. Дете одраста у спокојној атмосфери и његова душа и срце пребивају у миру, због чега он унутар себе осећа присуство Божије.

Разумете?

А други родитељи одводе децу на Егину, код моштију Светог Нектарија, при чему деца говоре: „Не желимо да идемо тамо.“ Али отац каже: „Не, идемо тамо да се помолимо...“ –„Али не желимо да идемо на Егину, и овде у Атини постоје храмови!“ – „Не, идемо! Тамо ћете се исповедати и причестити...“

И деца су принуђена да седну у ауто, и цела породица одлази аутом до Пиреје, да би тамо сачекали брод. Али градски саобраћај је отежан због велике гужве, и отац почиње да се нервира, гледа на сат, сигнализацију... Брод одлази, закаснили су на њега, а отац у бесу удара шаком у волан. Мајка која седи поред њега му каже:

– Знала сам...

– Ућути, јер ћеш добити!

А деца на задњем седишту тихо говоре једно другом:

– Зар нас они тако воде на Егину, да се помолимо Светом Нектарију?

За ову децу је сасвим природно да временом почну да се противе својим родитељима, јер шта они виде у својој породици?

Људима су потребни примери који их надахњују

Тако не можемо придобити човека. Већина „бунтовника“ постали су такви управо због тога што су пред собом видели негативне примере, који су им донели разочарење.

Једном сам читао сећања једног човека који је напустио Цркву. У време окупације, када је он био мали дечак, стајао је у реду за храну. Било је веома много народа, људи су се гурали, покушавајући да што брже добију своју порцију. И изненада је тај дечак осетио снажан ударац песницом у стомак.

Погледао је на онога ко га је ударио, и испоставило се да је то био његов учитељ у недељној школи, кога он није приметио у реду. „Размишљао сам, како је могуће – присећа се тај човек – у недељу говорити да је Бог Љубав, а у понедељак делити ударце песницом у реду за храну, како би што пре добио свој тањир?“

Људима су потребни примери који их надахњују. Они треба да виде да ти сам живиш оно што учиш. Када сам радио у школи, ниједан ученик ме није прекорео због некаквог греха. Али су ми често говорили:

– Оче, нама се не допада кад се одрасли претварају!

Греховност је уобичајена људска карактеристика. Сви ми чинимо грехе. Али када ти величаш себе као праведника, претвараш се да си најбоља особа на свету, а друге притом, омаловажаваш и вређаш, онда људи почињу да те посматрају са много више пажње.

Ако људи виде да оно што ви живите није у складу са оним што говорите, разочаравају се. „Знамо ми, знамо тог човека – кажу они – виђали смо овог свештника, овог учитеља.“ Говори једно, а чини друго. Такво понашање разочарава људе.

Да ли је Господ изазивао осећај страха код апостола?

Зато пре свега треба упознати самог себе. Нека се свако од нас данас загледа у своју душу и увидеће колико он сам воли Господа и да ли је омекшало његово срце. А увече када будеш легао да спаваш, размишљаћеш: „Какав сам ја човек? Шта о мени мисле моја деца, како ме доживљавају? Можда сам раздражљив, можда их често љутим?“

Да ли ће се мој син радовати оног дана када се буде женио и заувек напустио свој родни дом, да ли ће се радовати као ослобођени из затвора, или ће напротив рећи: „Како је било добро у мојој кући! Овде се сви воле, поштују једни друге, и свако се осећа слободно!“ Ето шта је важно. Важно је какву атмосферу правимо око себе, и каквог Христа објављујемо својим животом пред ближњима – Бога грома, који шаље муње са неба, или Бога распетог, пострадалог и смиреног, који поштује сваког човека.

Сетите се шта је Господ рекао својим ученицима, када су Га неки од њих напустили. „Да нећете и ви отићи?“ (Јн.6, 67). Господ је желео да ученици изразе своја осећања, да ли им је можда лоше са Њим, да ли их Он гуши?.. И апостоли су одговорили: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога“ (Јн.6,68). Коме треба да идемо, осим Теби, Најбољем од свих? Све што Ти говориш је предивно. Ми Те волимо и желимо да будемо поред Тебе.

Још увек се питам како су светом и безгрешном Христу долазиле пале жене. Како се нису плашиле, зар их није било срамота, зар им никада кроз главу није пролазила мисао: „Не, Он је свет, ми га нисмо достојне!“ И како су ученици имали смелости да Му понекад кажу веома чудне ствари? Сетите се шта је од Њега затражила мајка синова Зеведејевих. „Реци да седну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један са леве стране теби, у царству твоме“ (Мт. 20,21). Ученици су желели да приме власт од Исуса.

Шта мислите - да ли је Господ изазивао осећај страха код апостола? Не. Зато што их је волео. И они који су му се у почетку противили, после су падали пред њим ничице говорећи: „Желимо да Те дотакнемо, желимо да будемо да Тобом и да Те волимо.“ То је тако прекрасно.

Будимо смирени, јер не знамо све о Богу. И када чујеш неку спорну тврдњу, немој коментарисати, ако ниси сигуран. Ономе ко је то рекао, биће боље без спорења и противљења. Али уколико себе прадстављаш као некаквог свезналицу, људи ће одмах одреаговати негативно и почеће да се расправљају са тобом.

Могуће је придобити некога, али тек кад свој ум, карактер, мисли и понашање ослободиш од егоизма..

Свети Цар Николај и Света Царица Александра

    

Да ли сте се венчали да би се такмичили ко ће да победи?

Ви имате толико тога! Прелепе куће, дивне породице. Потребно је сасвим мало промене. Али ако се ове промене догоде, све ће бити још боље. Потрудите се да ваша породична атмосфера постане пријатнија и топлија. Одстраните оштар тон, не повређујте своје ближње. Твој муж „тиранин“ је заправо кротка овчица.

Једна жена ми се стално жалила:

– Оче, ти не знаш мог мужа! Он је такав егоиста, такав тиранин!

Непрестано ми је говорила такве речи о мужу. Понекад је и он долазио у Цркву, те сам ја рекао тој жени:

– Да ли бих могао некако да видим твог мужа?

– Оче, довешћу га код тебе!

Срео сам се са тим човеком, и испоставило се да је он смирен и скроман човек, тихог гласа.

– Господине оче – рекао је, дакле, зна исправно да се обраћа свештенику. – Господине оче, шта могу да кажем! Када стигнем кући, моја жена одмах почиње да виче на мене. Да, ја нисам савршен, али и она је стално нервозна, непрестано виче, не да ми мира, те и ја почињем да се свађам са њом! Прекључе, например, дошао сам кући, сео сам да вечерам, а она је само шетала око мене, гунђала, свађала се са мном...

Ја сам рекао сам тој жени:

– Ти њега називаш тиранином? Само ти још недостаје да притиснеш неколико дугмића, па да постанеш господар над њим!

Али она се није сложила са мном.

Добро, добро, ти си у праву. И шта онда? Твој брак ће се очувати после тога? Најважније је сачувати породицу, а не у свему бити у праву. Али, ти ћеш убеђивати мужа:

– Ја сам у праву! Отац ми је тако рекао? Зар треба да се понижавам пред тобом?

Знаш, Христос је ради тебе сишао у ад. Можда је сада дошао и твој ред, да се и ти мало „унизиш“– то није ништа страшно! Једној жени сам рекао:

– Зар сте се венчали да бисте се такмичили ко ће да победи, а ко ће да изгуби?

Све ово нам само говори да у дубини душе сви оправдавамо себе, и чекамо да нас други подрже. „Да, дете моје, ти си у праву!“ Други нас оправдавају. Оправдава нас и Христос, говорећи: „Дете моје, ја те волим таквог какав јеси, са свим твојим гресима“. Зашто је онда потребно оправдавати се? Да, сви смо грешни, али хајде да признамо своје грешке! Не плаши се да кажеш свом супругу, жени:

– Да, и ја имам мане! Претерала сам, нисам била у праву.

Тако ћете се још силније заволети.

Ово треба чешће говорити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

“КАД СМО СЕ ВЕЋ РАЗВЕЛИ, НЕКА ОНА БУДЕ НЕСРЕЋНА”

289872.p.jpg?mtime=1524738469
    

 

Један млади човек био је принуђен да се разведе од своје супруге, али његова љубав према њој никада није ишчезла. Говорио је: „Желим јој срећу, где год да је и са ким год да је. Нека буде срећна! Она то заслужује. Заиста је волим и желим да буде срећна.“

А други човек, који се недавно такође развео од жене, био је много гневан и увређено је говорио: „Кад смо се већ развели, нека она више никада и ни са ким не буде срећна! Нека прође кроз све оно што сам ја проживљавао због ње!“ И неко му је рекао: „Чекај! Ти си је заиста много волео, говорио си о њој предивне речи! Шта се догодило? Када је твоја љубав успела да се претвори у мржњу, злурадост, осећај освете? Где је нестала?“

Видите како се то десило. Ми волимо док нас воле. Када је све потчињено нашим условима, нашим жељама и прохтевима. Волимо, док нам тај човек одговара, док је он само наш. Односно, ми се вртимо око сопственог "ја". Лако је волети, кад те воле.

Ја на пример, не могу да кажем да те истински волим. Знаш ли зашто? Зато што се одмах посвађамо, кад између нас дође до неког неспоразума, и кад ми ти кажеш нешто непријатно.

И само ако се будем трудио да у овој ситуацији препознам Божију промисао - да је Бог допустио овај неспоразум зарад нашег смирења и спасења, ако се будем сећао да је твоја душа прекрасна, упркос твојим речима и поступцима, ако не престанем да те волим после свега овога, тек тада могу да кажем да те волим. Љубав је подвиг у коме се не истрајава лако, али његов резултат можеш у тренутку да изгубиш.

Права љубав је неправедна

Не можемо волети само оне који нас воле и испуњавају све наше прохтеве. То је људска љубав, љубав „ти мени - ја теби“, равноправна љубав. Али права љубав је неправедна. Неправедна је, јер ти показујеш великодушност према човеку који ти је учинио зло. Али ово је могуће само ако долази из наше унутрашњости.

Ако није тако, онда на површину испливава нешто друго: нервоза, озлојеђеност, проклињање, викање, псовање. Међутим, ако обратите пажњу на ово, онда се можете помолити и рећи: „Господе, захваљујући искушењу које си ми послао, ја сам боље упознао себе, и схватио сам да не живим онако како би требало да живим. Зато што сам се гневио, када бих чуо критике које су мени упућене. А када су са мном поступали неправедно, срдио сам се. Када су ме грдили, почео бих да негодујем.“

Господ нас учи: „Љубите своје непријатеље“ (Мт. 5,44). Па ми нисмо у стању да волимо ни своје ближње, а како ћемо тек непријатеље волети... То је веома тешко, и ако неко од вас може да каже да поседује такву љубав, нека се моли за све нас, који не умемо тако да волимо. И у том случају је могуће да и ми некад научимо истински да волимо, јер заправо, то и није тако сложено, ако посматрамо ситуацију очима Господа.

У овом случају нас љубав може спасити у последњем тренутку, када изненада схватимо како смо некад били глупа деца.

Дакле, неко те мрзи. Па шта? Покушај да заволиш тог човека! Шта губиш тиме? Ништа. Напротив, исцелићеш своју душу.

И ништа ти се лоше неће десити. Чак ћеш спавати боље, ако истински заволиш.

„Мрзи, буди осветољубив и немој да се чудиш што ти је притисак повишен“

Једном свештенику долазио је човек, који никако није желео да се сложи са оваквим аргументима. И свештеник је коначно рекао: „Добро, дете моје. Нећемо се расправљати. Ради како знаш. Немој да волиш. Мрзи. Буди осветољубив. И видећеш како ћеш спавати ноћу. А ако притисак расте, не питај због чега се то догодило. На крају крајева, ти сам не желиш да волиш, да прашташ, да прихваташ људе онаквима какви јесу, не желиш да их разумеш.

Само нас љубав може спасити. Она је плод Духа Светога. Тачније, у души се појављује дах Утешитеља, ветар мења правац, и тако ми учимо да волимо. То није лако. Али Господ нас је на то призвао.

Треба да се трудимо да волимо, и онда после много година, када нас више не буде у овом свету, у нашој породици, у нашој улици, у нашем манастиру, можда ће се чути: „Умро је, а био је тако диван човек! Све је волео...“

Ако нас буду памтили, на пример, као велике испоснике, и то је, наравно добро. Али и пост треба да вршимо из љубави. Ми постимо зато што веома волимо Господа. Исто важи и за милостињу, и за уздржање - све треба да радимо из љубави. Постоји изрека: „Љубав се побеђује љубављу“ односно, да би се превазишао земаљски, чулни осећај љубави (обична људска љубав, о којој сам говорио раније), треба да заволимо Господа. И ради Њега да оставимо пређашњу земаљску љубав.

Воли и не брини, ако ти љубав није узвраћена

Љубав у себи обједињује све друге врлине. Шта год да радимо, ако је без љубави, онда нема смисла, говори нам апостол Павле. О врлинама се говорило и у разним философским учењима, чији су следбеници постили, уздржавали се, подвизавали. Али то не значи да су они знали да воле на прави начин.

Воли. Нека твоју љубав виде они који су у твом окружењу. Блистај љубављу. Онда ће те са љубављу спомињати и људи, који буду долазили на твој гроб, говорећи: „Какву је љубав и благодат носио у себи овај човек! Никога није осуђивао, ни са ким се није свађао, није био злопамтљив! Свима је помагао, свакога је тешио! И ми треба да постанемо такви!“. Свети апостол Павле каже да постоје три врлине – вера, нада и љубав. Али љубав је најважнија.

Направи корак, да би обогатио своју душу. Немој туговати ако те неко не воли. Не размишљај о томе, боље ти сам покушај да заволиш.

Покушај да не узимаш, него да дајеш, следећи пример Господа. Потруди се да постанеш светлост света за људе. И не брини, ако ти љубав није узвраћена. То није ништа страшно. На крају крајева, ни ти не волиш све људе.

Ако научиш да волиш, волећеш све људе, али на овом путу, биће још много погрешака. Зато, не очекујте много од других, не тражи љубав. Насићуј се оним што живи у твојој души. И ако на твоју љубав, други човек одговори љубављу, то је веома добро. Ако не одговори, то није страшно, немој да будеш повређен, јер у супротном, то добро које си учинио за тог човека, распршиће се по ваздуху, и од њега неће остати готово ништа.

Воли. Воли свим срцем, и говори речи љубави својој деци, родбини, свима онима, којима још ниси успео да кажеш, јер није било прилике. Једноставно кажи: „Волим те!“ и ако ти се та особа почне смејати, немој да те то смути, већ једноставно реци: „Хвала ти за све што си учинио за мене. Хвала ти што постојиш, хвала ти што ми помажеш, што ме подржаваш и што ме снажиш. И за ово зло које си ми учинио, посебно сам ти захвалан. Захваљујући томе, ја учим да трпим и да праштам, а све то са љубављу.“

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, JESSY рече

И неко му је рекао: „Чекај! Ти си је заиста много волео, говорио си о њој предивне речи! Шта се догодило? Када је твоја љубав успела да се претвори у мржњу, злурадост, осећај освете? Где је нестала?“

Није нестала љубав него је нестало оно што је волио, појавило се нешто друго што човјек ''не може'' да воли.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одакле долазе све болести и патње?

Неки човек рече старцу Пјасију:

– Спавам по цео дан.

На шта је Старац одговорио:

– Нема ништа лоше у томе, док спаваш, не грешиш.

Како су величанствени ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разне лудости, они све то претворе у добру мисао, јер су скромни. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да приклоне главу и да се не понашају арогантно, као што то ми чинимо и кажемо:

– Слушај шта ћу ти рећи! Остави то! Поправи то на овај начин!

Не, свети људи не говоре такве ствари, нити било шта траже, нити су захтевни према другом, већ само према себи. Они себе укоревају, кажњавају и боре се против себе. Воле све друге људе и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: „Кад видиш човека, падни у свом уму пред њим и поклони му се.“ Можеш ли се поклонити другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија класје пшенице? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас постаје тежак и савија се. Када приметиш такву појаву кажеш себи:

– Ту је зрно, ту је садржај.

Ако имаш садржај, савијаш се. Ако не, онда те ништа не вуче на земљу и параш облаке. Али желиш да сагледаш себе, желиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, у његовом детињству. Такав је, на пример, младић који је згодан, али себичан, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његов глас чује …

Због тога је величанствено имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је,у ствари, наш највећи проблем.

Највећи мој проблем је моја себичност. Шта то причаш? Јел и код тебе исто тако? Да, знам то. Схватам да се гордост односи и на вас. Ако заиста размислимо о мојим и вашим проблемима, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац, буквално ..Можда ћете уложити приговор:

– Добро, онда шта сам згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности?

Не. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести која је у теби је опет манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата.

Твој „его“ је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољан, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и ти се жалостиш, то се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али зато си пун самољубља (егоизма).

Неки се људи питају:

– Како се то могло догодити? Одакле та невоља?

Одасвуда. У амбис себичности се може упасти одакле било. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: „Душо моја душо моја устани! Што спаваш? “ Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма.

Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини истинским.Тако и ми понављамо после њих исто:

– Хоћу да буде како ја кажем!То како ја мислим то је исправно! Требало би да буде тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Инсистирам на свом мишљењу – крај приче!

Сви ми заправо патимо од сопственог егоизма, још више од тајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикирвена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: „Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству познају. Сви знају да се свађамо кући, да се дрогирам … Сви знају колико сам лош човек. „

За разлику од таквог човека, тебе сматрају финим. Фини људи поседују подмуклију себичност, јер се она не манифестује отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је њихова шанса. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Да ли разумеш ово? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу.

Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш:

– Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта је људи са вама?

Са тим твојим осуђивањем, посипаш блатом тог човека и тако га понижаваш. Ти си губитник али тај човек је победник. Губиш зато што се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека коме је гордост видљива. А када ћеш видети своју скривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти укаже, полагано додирујући оно што ти се не свиђа, она подручја где боли.

Људи презиру грешнике, склањају се од њих, и са оваквим презиром грешници перу себе од својих грехова. Да ли знате, кога би требало да се прикривени егоисти – такозвани „добри људи“ – клоне?

Сами себе, и то ће бити њихово чишћење од греха. Јер, ако одустане од своје себичности, очистиће душу. Онда ћете моћи себи рећи:

– Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам гледајући себе! Они ме зову „добрим“, али ја знам за себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, мојепороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу како живим у свом дому и како се односим према најмилијима … Нисам такав каквим се представљам.Ја сам лош човек.

Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу:

– Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос.Повредио си моје самољубље.

Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој егоизам повређен, заборави, пусти то.

– Али како то да успем?

Пусти свој рањени „его“, оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније реанимираш. Немој ићи свом духовнику датвој рањени егоизам још потхрањује, већ радије иди да он тај твој егоизам доврши.Немој се упињати да му објасниш како се други неправедно односе према теби, већ реци: „Ја сам погрешио!“

Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?

 

https://prevodilackaradionica.com/2018/07/02/архимандрит-андреј-конанос-о-томе-у-ко/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Психологија наде

Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати.

Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.
Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.


• Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити!

Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом. Са ишчекивањем.“


Рекао сам једној жени:
• Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка.


Имала је тридесет година, па сам јој рекао:
• Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме?


И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.


• Али, ја га не познајем.


• Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити.
То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама.


Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.
Али када не живимо у складу са духом Христових заповести… Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. На пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.


Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svakom je njegova muka najveća: Mudra kritika monaha nateraće vas da za SVE kažete Hvala!

10. jula 2016. · 0 Comments
tužni-monah Foto: intermgazin.rs

Prestani da si stalno nezadovoljan, prestani da se žališ, preživljavaš „nepravdu“ i ponašaš se kao da ti je neko kriv, zamolio je arhimandrit Andrej

Svako smatra da je njegov problem najveći. Ali, Bog nam govori: Ja dolazim u tvoj život ne da te izbavim od teškoća, nego da bi izmenio tvoj odnos prema njima.

I tada po drugome počinješ da gledaš na svoje probleme – više optimistički, sa više smirenja, trpeljivije, hrabrije.

Progoni od sebe uninije (očajanje) koje ti govori da će ti svagda biti tako teško. Dete moje, problem će da isčezne, nemoj da preuveličavaš. Ti toliko preuveličavaš svoje teškoće da razmišljajući postojano o njima, osećaš užas i padaš u paniku. A to je nepravilno.

Naravno, biva da je čovek prosto tako ustrojen. To je već određeni tip ličnosti, određeni karakter. Neki ljudi čak i kada im predlažeš rešenje problema, ne mogu da ga prihvate i da se uspokoje. Ne! Oni će svejedno da cvile i ropću. Daješ im savet, oni se na početku malo nasmeše, a zatim govore: Ne, ne mogu, takav sam se rodio.

Ej, vidi, rekao sam ti ako na svoj problem pogledaš sa te strane, on će se rešiti. Ne, ti ljudi su opet misleno tamo, u svojoj brizi, gde su već i navikli.

 

Čovek sam sebe guši grižom savesti i zabrinjavajućim osećanjem krivice. Ponekad osećamo zabrinutost (nelagodnost) zbog toga što smo u datom momentu srećni. To jest. ako si srećan, tebi će se neminovno desiti nešto loše. Ja ne mogu da budem srećan! Kroz nekoliko dana nešto će se desiti!

Ti se ne možeš prosto naslađivati i radovati se. A pogledaj na sve dobro u tvom životu, kako nam je zapovedio i Hristos. Pogledaj s optimizmom, s nadom i reci: Hvala!

Prestani da ropćeš! Prestani da si stalno nezadovoljan, prestani se žaliti, preživljavati „nepravdu“ i ponašati se kao da ti je neko kriv. Znaš li koliko ljudi trenutno strada, baš ovog momenta? Koliko je bolesnih koji s mukama umiru u bolnicama… To je strašno.

Nedavno mi je pozvonio jed­an čovek i rekao: Sutra ujutro idem u bolnicu, ćerku će da mi operišu. Da li si ti nekad sedela u bolnici u isčekivanju novosti o stanju bliskog čoveka? Mimo tebe prolaze doktori, sestre, a ti sediš i s uma silaziš od uznemirenosti… A ti mi tu pričaš da imaš problem.

Molim te, hajde da budemo ozbiljniji, jer mi često bivamo prosto neblagodarni.

Reci bar jednom Hvala!

Share this post


Link to post
Share on other sites

За све постоји решење. Једно од решења наших проблема је тражење молитве од оних за које знамо да се моле и да ће се помолити за нас. То је помоћ нашој души. Зато што постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама, као што је било у животу жене Хананејке, која је рекла Христу: “Умирем! Моје дете страда!“ (уп. Мт. 5, 22). Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“

 

И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку.

 

Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла:

 

Ја губим разум, плачем и дању и ноћу.

Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже:

 

Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне!

Ја сам јој рекао:

 

Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити.

Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“

 

Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега.

 

Када дођеш до крајње границе, онда ускоро долази чудо, говорио је један парализован човек - Бог ме не напушта. Решење се често појављује када се нађеш у ситуацији да више немаш куд. Тада кажем Богу: „Ако нешто не учиниш, ја овако не могу даље да живим!“

 

И заиста, нешто се догодило, и дела у његовом животу су се мењала. Он се најпре мењао душевно и приступао је проблему са више радости, оптимистично, са надом и вером. Рекао сам му:

 

Да би се појавило решење неког нашег проблема, потребно је да имамо поверење да ће се догодити нешто боље. Ако решење не ишчекујеш са надом, оно се неће ни догодити. Неки људи се у својим потешкоћама и очајањима повлаче и изводе коначни закључак да се у њиховом животу ништа неће променити, свему је крај! А с обзиром да они не верују да ће се нешто променити, онда се решење не може ни десити.

Веома је важно веровати у промену, у исцељење, чудо, у побољшање нашег живота, нашег детета, супруга. Односно, важно је да у нашој души постоји нада да се приближава нешто боље од очаја и разочарења. На пример, када се врши тајна јелеосвећења над неким, то се не врши само формално, него са вером, да ће се захваљујући овом помазању десити нешто важно у души болесника, а такође и у његовом телу.

 

Тако ми почињемо да тражимо решење без вере. Шта Христос пита пре него што изврши чудо? „Верујеш ли ти“ (уп.Јн.11,26). Односно, верујеш ли да ти могу даровати радост, да ти могу дати исцељење, да могу васкрснути твоје дете? Када би неко рекао: „Верујем!“ - тада би се догађало чудо, зато што веровати значи отворити душу, имати поверење, примати радост у себе.

 

Све ово зависи и од тога како су нас вапитавали. Већина нас не верује искрено да ми заслужујемо да се радујемо. Ми смо на неки начин повезали радост и срећу са казном. Када се много радујемо, тада кажемо: „Ох, ово се неће добро завршити. Данас смо се много смејали, а сутра ћемо плакати.“ Чекамо да се сутра догоди неки инцидент и питамо се зашто нам је био потребан толики смех! То јест, радовање је недопустиво, и чим почнеш да се радујеш, очекујеш да ћеш добити ударац по образу!

 

Страшно је што смо ми научили да овај ударац произилази из Божијих руку! Ми мислимо да Бог уствари не жели да се радујемо, да он жели да види како плачеш, како се мучиш, како се кажњаваш, осећаш кривицу, не налазиш решење. Мислиш да те Он посматра као нека деца, која муче инсекте и пробадају им тела, отклањају крила, и уверен си да је Богу пријатно да те посматра како се тако мучиш.

 

Ако је то твоја психологија и ако имаш такав став, онда се у твом животу ништа не може променити. Веома је важно да имамо поверење да је решење нешто што заслужујемо и што нам Бог даје као одговор на било који проблем.

 

Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати. Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.

 

Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.

 

Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити!

Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом.“ Са ишчекивањем.

 

Рекао сам једној жени:

 

Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка.

Имала је тридесет година, па сам јој рекао:

 

Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме?

И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.

 

Али, ја га не познајем.

Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити.

То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама. Решиш им један проблем, а они кажу:

 

Дааа, али....постоји и ово...

Решиш им и то:

 

Да, али то није тако, али...

То су људи који су стално незадовољни. Човек који је незадовољан не налази решења, не зато што она не постоје, него због тога што он није спреман да отвори своју душу да би их примио. У његовом животу постоји само роптање.

 

Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.

 

Али када не живимо у складу са духом Христових заповести... Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. Не пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.

 

Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.

 

А шта је решење? У једној кинеској пословици се каже: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. Јер, када нешто нема решење, прихватиш то као датост, и не узнемираваш се много због тога.

 

Пример: у једној породици био је болестан човек, он није боловао од грипа, већ од озбиљног дугогодишњег обољења, имао је парализу, или нешто још много озбиљније. У оваквој ситуацији не можеш да кажеш: „Желим решење. Желим да се промени моје стање!“ На пример, дете је парализовано, и шта ти ту можеш да учиниш? Постепено прихваташ да је то датост и да нема решења, у почетку вичеш, нервозан си, свађаш се, препиреш се са Богом, са друштвом и целим светом, али после три - четири године ћеш рећи: „Шта да радим? Морам да живим. То је моје дете, моја животна ситуација, и ја то не могу променити. Прихватићу то, ја га волим и грлим“.

 

Такво је решење неких проблема. Неки проблеми не решавају се споља, већ само унутар нас. Када моја душа прихвати то, ја ћу се смирити. А све оно што је споља видљиво, остаје непромењено.

 

На Кипру имам пријатеље, који су добили дете са Дауновим синдромом. Поред њега имају још здраве деце, али последње се родило болесно. Они то нису знали, него су сазнали тек када се дете родило. У почетку су тражили решење. Али какво решење можеш да пронађеш у овом случају? Не постоји решење. Они су били пуни гнева, нису прихватали савете, нису желели да слушају речи утехе. А када би им неко износио узвишене речи о Богу, спуштали би слушалицу, а потом би рекли:

 

Молим те, ти си добро, и сад желиш мени да дајеш савете преко телефона, како ја треба да прихватим своје дете такво какво је, не слажем се са тим!

Али после годину - годину ипо пана, они су говорили:

 

Ово дете је наша радост!

Они сада дететову болест сасвим другачије подносе и прихватају. Ништа не сме да буде на силу, него ти сам одлучујеш и говориш: „Живећу са овим дететом!“

 

Ето то је још једно решење за неке проблеме.

 

А неко каже:

 

Ако ми Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот!

А шта ти желиш?

Мој нос, какав је мој нос? Какве су моје уши?

Зашто тако говориш?

Незадовољан сам собом.

Неке ствари у животу не решавају се онако како ми хоћемо. Потребно је да их прихватимо, да се помиримо са неким стварима, да заволимо себе онаквима какви јесмо. Једноставно, хајде да променимо оно што се може променити.    

 

Ти ћеш ми рећи:

 

Зар није могао да изврши операцију?

Он ми је ово причао 1992. године, када се такве операције нису обављале. Тако ми је један ученик рекао, док сам био катихета у гимназији:

 

Ако ми до Божића Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот!

Ја сам му одговорио:

 

Зар је то решење?

Он је слушао неку страну песму под називом „Одлука о самоубиству“. Када у своју душу примиш реч „самоубиство“, какав излаз из својих проблема можеш пронаћи - одмах трчи код лекара! То значи да је ситуација крајње озбиљна. Када размишљаш о смрти као решењу својих проблема, то значи да се у теби појавила депресија, очај и безнађе. Разуме се, треба да идеш код свог духовника, да одлазиш у Цркву да се молиш, али ако је твоје стање још горе, праћено безразложним плачем, и потпуним очајањем, ако све посматраш у сивим бојама, и на најблиставије Сунце гледаш као на таму, и ништа ти се не допада, онда се решење не налази у речима, него похитај право код доктора, теби је неопходно лечење, теби је потребна помоћ.

 

Многи људи се муче, али не куцају на права врата. Они куцају, али не на та врата. Довели су ми једно дете да бих над њим прочитао молитве заклињања, а дете је имало чисто психолошке проблеме. Наравно, нисам читао ове молитве, јер не могу рећи детету, младом човеку, са којим је очигледно све у реду: „Изађи нечисти демону!“ Са дететом је све у реду, односно, наравно није у потпуности све у реду, али он није бесомучан, с обзиром да може да иде у Цркву, да се моли, да се причешћује. Али, само су у његовој души налазе проблеми неуролошке и психолошке природе.

 

Дакле, неке ствари треба да прихватимо такве - какве су, али постоје и друге ствари које се помињу у кинеској изреци: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. За те ствари и ситуације које се не решавају, рекли смо да треба да их прихватимо онаквима какве јесу. Али за оне ствари које су решиве, потребно је да нешто урадимо. На пример, жена коју муж злоставља не може да каже: „Решење је у томе да прихватим ситуацију таква - каква је“. Излаз није прихватање злостављања, већ је потребно сести и разговарати, како би се нашао заједнички језик, као што су недавно учинили једни супружници, који су ми рекли:

 

Сели смо и рекли: наш брак не може овако да се настави. Морамо да увидимо шта се догађа и да пронађемо неко решење. Пролазе месеци, године, а ми не можемо пронаћи заједнички језик међу собом. Свађамо се, изједамо једно друго, вичемо. Потребно је наћи излаз. Не можемо наставити овако све док не постанемо седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци или стогодишњаци.

У овој ситуацији је потребно ударити шаком о сто, у позитивном смислу речи, затражити своја права, сагледати у чему је проблем, јер да би један супружник разумео другог и потребе његове душе он мора да схвати да: „Ја се нисам удала за тебе да бих изгубила сопствени живот, да би моје срце потамнело, да би довео и себе и мене до тешке физичке болести. Потребено је да размотримо шта се догађа са нама двома“.

 

За неке ствари решење је почети са променама у свом животу. Измени оно што ти се не допада. Тако ми је на Светој Гори говорио један познаник, који није могао да остане у једном манастиру. Он се борио са тим једну, две, три године, а затим је отишао у други манастир. Упитао ме тада:

 

Да ли сам добро урадио?

Зашто губити разум, зар није боље учинити нешто од чега твоја душа може да процвета, оживи и да би ти достигао нешто узвишено. Тако ми је једна особа рекла:

 

Зар није развод боље решење у поређењу са мучењем које се никада неће окончати?

У суштини, готова решења и рецепте није лако давати. Ја сад кажем: „Развод!“ - а неки ће рећи: „Отац је рекао да је развод у реду, па ко хоће нека се разводи!“

 

Ја то нисам рекао, него да је у неким случајевима, за одређене људе боље да се разведу, да би се догодило нешто, што би променило тај „систем“ како не би заједно изгубили себе. Да би се решили неки проблеми неопходно је нешто променити код куће, у нашим односима, у породици, на послу.

 

Некога на послу стално ниподаштавају, забадају му нож у леђа, вређају га, исмевају. Он тамо не може да каже: „Ја сам хришћанин! Ја подносим жртву! Због кога? Имам породицу, децу, имам плату“, тамо једноставно мораш да затражиш своја права. Зато хајде да разјаснимо, шта значи бити хришћанин, и шта значи бити смирен.

 

У Цркви се то назива расуђивање: Бог нас непрестано просветљује, како да одговоримо на сваки животни изазов. Негде није потребно ништа учинити и прихватити све како јесте, а у другој прилици морате ударити шаком и рећи: „Не! Ово мора да се промени! Од понедељка ћу бити друга особа. Ја имам право да будем срећан, али како да будем срећан, ако ми од нервозе опада коса, ако се разбољевам, ако ми коса седи, ако ми лице прекривају боре, ако ме боли желудац, ако не могу да спавам ноћу? Наћи ћу неко решење“.

 

Али, опет је добро што живимо у оваквом времену, јер ово о чему сада говорим, у давним временима је доживљавано као сан летње ноћи. Било је епоха када је жену тукао муж, и она је свакодневно трпела батине. Она би једноставно рекла: „Имам мужа, који ме повремено ошамари“. Она је о томе причала само са неком од својих пријатељица. Данас је другачије. Недавно је био међународни дан борбе против породичног насиља.

 

Тако дакле, за неке проблеме треба наћи решење код куће. Али ево још једног проблема. Ми обележавамо још и дан борбе против насиља над мушкарцима. Постоје и такви мушкарци који трпе батине од својих жена. Знам такве случајеве. Али, решење није у томе да се делимо на партије и таборе и проналазимо победнике и губитнике, већ да сви будемо победници у љубави у свом дому, и да живимо у слози једни са другима.

 

Неки супружници ми чак нису ни говорили да желе да пронађу решење, него су ме питали ко је од њих двоје у праву. Ја сам рекао:

 

Па добро, ако кажем да је један у праву, шта ћеш ти учинити касније? Зар нећеш рећи: „Отац ми је рекао да сам у праву!“

Дакле, у следећој свађи, он ће то искористити и рећи: „Отац је мени рекао да сам у праву!“

 

Ради се о томе да не побеђује онај ко је у праву. Христос је победио не због тога што је у праву, Он је победио зло, зато што је прихватио да се лиши сопственог права и да буде распет. То је противречна логика, коју Црква уноси у наш живот. Уколико неко жели да жртвује нешто за добробит своје породице, а да притом не шкоди својој души, треба га пустити да то учини. Он ће тражити, одустајати, мењаће се , али све дотле, докле му је очувана духовна равнотежа и спокој. Али, уколико га све то разграђује, онда је потребно наћи друго решење.

 

Извор: Православие.ру

Share this post


Link to post
Share on other sites

Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе.

http://manastirpodmaine.org/arnimandrit-andrej-konanos-voleti-nevoljenog/

Share this post


Link to post
Share on other sites

– Да ли осећаш забринутост?

Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме:

– Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш?

Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем.

Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем.

Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило.

Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру.

Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.

На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захављујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“

Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо.

Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. Замислимо следећи разговор:

 

– Лоше се осећам.

– Нешто се догодило?

– Не, али се бринем.

– Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је?

– Не.

– Вруће?

– Не, све је у реду.

– Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто?

– Нећу, хвала ти!

– Можда си жедан?

– Нећу!

– Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони?

– Не, све је у реду.

– Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема.

– Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем.

– Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ – одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“.

Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа?

Уколико би ти могао да осетиш да је  сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави.

А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.

Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида.

Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили.

Биће земљотрес, говоре неки. И научници не могу да кажу када ће се то догодити јер ни они не знају тачно. Када ће се то догодити, за пет недеља или пет месеци? По целој Грчкој се прича о томе да се не сме спавати у кућама, под кровом, јер може да се догоди током ноћи. Сви чекају. Чекају и боје се. Паника која се појавила због земљотресa на крају може довести до погубнијих последица од самог земљотреса.

Све ово се догађа јер немамо истинску веру. Ако стварно верујеш у Бога онда те неће мучити брига о ономе што се може догодити сутра или прекосутра.

Оно што ти је неопходно да знаш, Господ ти је већ рекао. Рекао не само о ономе шта ће се догодити сутра, већ и шта ће бити када наступи крај света, о Другом доласку, учинио све да се ти не бринеш и да знаш да постоји Царство Божије које те, надам се, очекује; знаш да постоји и место пребивања далеко од Бога – место које се зове пакао. Господ ти је рекао оно што је потребно и корисно, а за друго ти није потребно да знаш.

Зашто?

Зато што је Бог милостив и човекољубив. Он зна и схвата нас јер је и Сам био Човек. Значи да и ти треба да будеш бољи човек, разумеш другог и не оптерећујеш га јер нас саме Господ не оптерећује, не оптерећује нас Својим бригама и знањем јер ми нисмо у стању то да поднесемо. Он нам даје само оно што можемо да поднесемо и не жели да у нама ствара забринутост. Господ нам није рекао када ће се догодити Други долазак јер зна да ће нас то забринути. Бог жели да знамо са чиме можемо да се сусретнемо у животу, да увек будемо спремни да се подвизавамо спокојно, мирно, са поверењем и да када Он дође, можемо да Га сретнемо са радошћу.

Ако те сваки дан који проживиш приближава Богу, онда шта год да се дешава нека се дешава.

Како је наш живот постао чудан! Уместо да од њега направио рај, ми смо га претворили у пакао. Имамо све и опет све време бринемо; ако домаћинство има један ауто, бринемо се за тај ауто, ако их има више, брига расте пропорционално броју аутомобила који су паркирани испред куће. Имаш викендицу? Још једна брига: да је не опљачкају. Ставио си аларм и опет бринеш: шта ће бити ако се аларм поквари? Имамо у кућама идеалне системе заштите, електронску пратњу, аларме, псе који чувају наше терасе, вртове, гараже… А колико сада има осигуравајућих компанија! Можете да осигурате све што је потребно. И опет се наша душа брине, не можемо мирно да спавамо. Ми непрестано осећамо нелагодност, са нама се нешто догађа. Многи имају и физичке проблеме због непрестаног стреса. Осећају тежину на срцу, повећава им се крвни притисак, не могу да дишу. Све то су болести душе које се одражавају на телу. Када је душа узнемирена, то потреса и тело. Када је тело немирно, онда се и душа мучи. Све је међусобно повезано.

Када си у стању да схватиш да оно што те брине није толико важно колико ти се чини, онда престајеш и да бринеш. Јер забринутост осећаш када мислиш да оно што те мучи представља проблем епохалног значаја. Сваки дан чекаш и говориш: „То ће се обавезно догодити!“ Ако се то што очекујеш не догоди, разболећеш се. На пример, ти јако желиш да се прошеташ. То је јако лепо, али та шетња не представља смисао твог живота. Околности могу тако да се уреде да нећеш моћи да бираш време за шетњу. Међутим, ако сву своју душу даш у ту шетњу и будеш покушавао да по сваку цену прошеташ, мучно ћеш преживљавати ако се то не догоди. А тако је једноставно рећи себи: „Нисам успео, па добро, ништа страшно, следећи пут!“

Ако наша душа постане тако гибка да смо у стању да спокојно, без тврдоглавости мењамо своје планове, своје одлуке, тада ћемо научити да шта год да се догоди то прихватамо спокојно говорећи: „Одлично, то ми је Господ послао! Желео сам једно али ми је Бог дао друго. Значи да је тако било угодно Богу!“

Ми најчешће желимо да све добијемо на силу, тврдоглави смо, упорни у своме и јако тешко преживљавамо сваки губитак. Обратио сам пажњу на то једном приликом када сам желео да купим књигу која ме је занимала. Кренуо сам у књижару али је тамо нисам нашао. Онда сам отишао у другу радњу али је и тамо моје трагање остало без резултата. Време је пролазило и књижаре су почеле да се затварају. Почео сам да бринем, журим да добијем своје и ипак купим ту књигу. Пошао сам у трећу књижару али ни тамо није било књиге. Нервирао сам се, говорио себи: „Морам одмах да одем у још једну књижару, треба да пожурим, нећу успети, затвориће књижару!“ И у том тренутку, када сам скоро почео да трчим улицом, изненада сам помислио: „Хајде да замислим да ми је пошло за руком, да сам на крају купио књигу. Да ли ћу одмах почети да је читам? Не. Зашто је онда не бих и купио касније? Рецимо, сутра.“ Тако сам се смирио.

Свима нама је потребно да не будемо тврдоглави, да не будемо упорни у достизању свог циља и тада се нећемо ни бринути, нећемо патити, већ ћемо бити у стању да спокојно кажемо: „Нека на свему буде воља Божија! Господ ће све уредити.“ Хајде да се учимо на примеру Светитеља који не само да нису туговали када нису добијали оно што су желели, већ нису ни туговали када би нешто изгубили. То их није бринуло, није узнемиравало, они су то примали са миром у срцу и са захвалношћу Богу, а о губитку су спокојно говорили: „Добро је што ми је Бог допустио да ово изгубим!“

Међутим, ако ја са осећањем забринутости сада кренем на Свету Гору ја ћу је носити у себи и тамо. Данашњи светогорски монаси су људи нашег времена, нису дошли са друге планете, још увек нису анђели већ људи. Међутим, стари Светогорци који су отишли из спокојног градског света да би живели још мирнијим животом на Светој Гори и себе у потпуности предали Богу, када би каснили на брод за Атос нису се нервирали већ су говорили:

 

– Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!

 

Да ли знате када је долазио следећи трајект? Тек следећег дана. Један трајект дневно.

А ми, када каснимо на аутобус, на трамвај, не стижемо на метро, мучимо се и тугујемо. Седамо на следећи аутобус који долази након десет минута и нисмо у стању да се смиримо током целог пута. А они су говорили: „Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!“ – и њихова лица су била мирна. Монах се враћао назад у свој манастир, скидао са леђа ранац са храном и почињао да се моли, затим поново ишао у башту и почињао да ради. Други ритам, други живот.

– Да, оче, рећи ћете ми ви, али када је то било! Ми данас нисмо такви. Данас стално журимо. Ако не будемо журили, удавићемо се у мору овог света.

А ја вам кажем: када је потребно ти пожури, али затим буди спокојан. Није ствар у томе да ли да се споља журиш или не, главно је да не допустиш да то јурцање не постане део твоје душе. Да, пожури када је потребно, када има много посла. И у манастирима на Светој Гори када долазе званични гости или је неки празник и очекује се много људи, монаси много раде. Они су у непрестаном покрету, журе, стално нешто раде, али је међутим, њихова душа спокојна, она се нигде не жури, стоји пред Господом. Они се све време моле: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“

То јест, моја душа је предана Христу и ја сам миран. И све иде добро. Ето, тако треба да буде, о томе говори и Старац Пајсије. Он је говорио да док је живео у манастиру Есфигмен он и још један брат су добили послушање да након Свете Литургије кувају кафу за госте. Други монах је био узнемирен, бринуо се и одлазио из храма пре завршне молитве „Молитвама Светих Отаца наших…“[1] да би стигао да скува кафу јер је говорио себи: „Другачије нећу успети!“

 

– Ја сам, говорио је Старац Пајсије, говорио себи: смири се, остани да се помолиш да се смири твоја душа а затим ћеш ићи да спремиш кафу. Бог све зна, Он зна шта ти је дато да радиш.

 

Старац је живео са свешћу о непрестаном присуству Божијем у свом животу, са схватањем да Бог све зна и да увек помаже. Зато Старац Пајсије није журио. Литургија се завршавала, он је узимао нафору и спокојно ишао да кува кафу.

 

– Знате шта сам приметио?, говорио је он, – монаху који је пре мене излазио из храма, ништа није полазило за руком: журио је, нервирао се, просипао кафу, опекао се. Мени је након „Молитвама Светих Отаца наших…“ све полазило за руком, успевао сам све. Како Бог све добро уређује!

 

Какав поучан пример! И ми смо дужни, док још можемо, да не журимо, не нервирамо се, да живимо у мирном ритму и тада ћемо успевати да урадимо све што је потребно.

Потребно је да тако уредимо живот да се душа не брине и да буде мирна. Душа монаха о коме је говорио Старац Пајсије била је узнемирена и зато му ништа није полазило за руком. Међутим, чак и када би успео да изађе на крај са својим задатком али не би имао Божији благослов, његова душа свеједно не би била у миру, већ би изливала немир. У томе је суштина. Не у припреми кафе, већ у нашем унутрашњем миру. Брига не нестаје, већ само нараста када избегаваш Бога и не верујеш Му. Неки људи, на пример, излазе из храма пре завршетка Литургије да би успели да ураде све што су испланирали за тај дан. То није правилно. Живећи истим животом са Црквом научићеш да успеш у свему. Господ ће задати ритам твом животу и тада ће се све догађати у своје време и ти ћеш успети у свему, осећати се спокојно и благослов Божији ће бити на свим твојим делима.

Једном приликом сам питао једног човека:

 

– Како ти савлађујеш осећање забринутости?

 

Он ми је одговорио.

 

– Мени се чини да је оно непобедиво. Сви осећају забринутост, то је неизбежно.

 

Рекао сам му:

 

– То је тачно само за особе које су склоне томе.

 

Заиста, постоје људи који посебно снажно преживљавају све што се дешава око њих и сматрају себе одговорним за то. Код њих је веома развијено осећање кривице и јако им је тешко да сачувају мир у души. Шта год да се догоди њих хвата паника, хтели они то или не. Ову особеност своје личности особа треба да зна јер ће тада научити да управља забринутошћу, контролисати је да не би мучила ни себе ни друге.

Нажалост, данас смо доспели до тога да ово болесно стање доживљавамо као нешто природно. Иако се, ако се само замислимо, разлика одмах примети. Једно је бринути се када очекујемо госте и зато сређујемо кућу, кувамо, спремамо трпезу. У том тренутку смо активни, журимо, имамо позитивну напетост, животну силу јер искрено желимо да сви буду задовољни. Сасвим друго стање је гангрена забринутости која полако разједа душу. Ово мучно стање несигурности које човека чини болесним. Насупрот особи која без престанка осећа стрес због сопствене кривице, стоји уравнотежена особа, човек који све чини спокојно, природно, живи без панике, без болесних брига, то јест, онако како нам је заповедио Христос.

Сетите се, у Делима Апостолским се говори о томе да су Свети апостоли Павле и Сила ноћу у тамници мирно спавали иако су их следећег јутра водили на суд. А сада замислите: за неколико сати ће ти судити, твој живот је под знаком питања, а ти мирно спаваш! Невероватно, рећи ћете ми ви. Међутим, ови велики Светитељи су били у стању да сачувају мир у души и у потпуности повере себе благој вољи Божијој. Зар Творац може да остави Своје створење?

Међутим, ни тада практично није било људи који су поседовали такав душевни мир. По речима Светог Јована Златоустог чак Сам Христос није могао у то време да нађе човека који се не би бринуо о будућности, да би онда могао да нам каже – будите као тај човек! И онда су сви осећали несигурност, бринули се шта ће им донети наредни дан. Није било таквог човека. Христос није могао апостолима да укаже на њега са речима: „Погледајте како је он спокојан! И ви будите као он“. Христос је говорећи о простоти и чистоти срца као пример навео децу. То јест, било Му је лакше да пронађе оне који су чистог срца, него оне који нису бринули. И тада, Он обраћа наш ум, наше очи на природу, цвеће, птице небеске: „Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их“ (Мт. 6:26).

Господ се брине о нама јер смо ми Његово створење, створење Његове љубави, Његовог срца. А ми живимо као да немамо Бога, као да немамо Оца Небеског, као да Христос тобож не постоји, као да Он није поред сваког од нас. Ми сваког трена заборављамо на клетву којом нам се Он заклео. Господ говори: може да дође време да мајка заборави на своју децу, али те Ја никада нећу заборавити, никада те нећу издати, нећу те оставити у време болести, на болесничкој постељи, у инвалидским колицама, бићу са тобом у ономе што те брине, у свим твојим невољама, у сиромаштву и жалости бићу са тобом, обећавам ти. Он је то рекао на Крсту и потписао Својом крвљу. „Нема веће љубави од оне која је у Мени – жртвујем свој живот ради својих ближњих. Ја вас толико снажно волим да и то чиним“, говори нам Господ.

Дакле, твој живот није случајност, ниси препуштен на милост и немилост судбини, Бог пази на тебе, штити те и говори: „Дао сам ти живот, па зар ти нећу дати све што је неопходно за живот и оставити те? Дао сам ти тело, зар се нећу побринути о њему – о јелу, води, одећи, твом дому, о ономе што ти је неопходно, зар се Ја нећу побринути за тебе? Зашто сам ти онда дао тело? Зашто сам ти дао душу? Зар сам те ставио на ту планету да бих те мучио? Наравно да не! Погледај на Голготу, погледај на Моје лице, погледај у Моје очи да би разумео да те Ја волим! А ти се сво време нечега бојиш, стално си узнемирен. Дао сам ти толико доказа Своје љубави а ти си слеп, твоје очи не виде ништа!“

Шта је то? Како можемо да будемо таква чудовишна рана за Бога, вређамо Га својим поступцима, наносимо Му бол, да, бол, јер ми својим животом као да Му непрестано говоримо: „Ја Теби не верујем! Не верујем да Ти постојиш! Не верујем да ме Ти волиш! Не верујем да ћеш ми Ти помоћи!“

Мислите да се ово не односи на вас? Ви ћете ми рећи: „Али, оче, како тако? Ми идемо у храм, молимо се, слушамо црквени радио, како може бити да ми не верујемо?“ А ја вам дајем одговор: „Може“. Зато што теоретски ми верујемо да Бог постоји, нешто знамо и говоримо о томе, али не доживљавамо веру као поверење. Поверити себе значи дати целог себе без страха, у потпуности.

Човек кога су као дете учили да плива, сећа се родитељских речи: „Не брини се, опусти тело, држимо те, ту смо да ти помогнемо, диши мирно. Ако се будеш уплашио, узнемирио, потонућеш“. Тако и Господ говори човеку: „Опусти се, смири се, престани да страхујеш за себе, повери се Богу и тада ћеш осетити шта значи истинска вера, не теоретска, већ вера срца и искуства“.

Покушајте да себе поверите Богу и видећете да је Господ благ, пробајте и осетићете Његову доброту, милост и љубав. Тада ћете разумети оно о чему је говорио Христос дајући нам заповест да не бринемо о сутрашњем дану, већ да живимо данашњим: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт. 6:34). То јест, довољно је и данашњих брига и проблема, не оптерећујте се додатно, живите данас, живите сваки минут тако да осетите да нас Бог воли, воли сваког од нас, без изузетка.

Али… Ти не верујеш да је сваки трен, сваки секунд Он поред тебе? Тада направи један покрет – стави руку на срце и осети како оно куца. Шта то значи? То значи да и у тренутку док ти сумњаш у Њега, Господ брине о теби и зато твоје срце куца. Господ те воли и сведочи о томе куцањем твог срца, твојим дисањем, твојим очима које виде свет, ушима које чују, твојим чулима која могу да пример све дарове Божије који су нам дани у овом свету.

Спознај своју грешност у гордости и нетрпељивости, и смири се под јаку руку Божију, не кривећи никога осим себе. Тада ћеш видети помоћ Божију: како те Бог умирује и код оних који ти се супротстављају ствара наклонст срца према теби.Треба се прво очистити, а онда чистити,себе умудрити,а онда умудривати,постати светлост,а потом просветљивати,приближити себе Богу,па приводити,осветити, а онда освећивати.

Треба да научимо да живимо са осећањем Божијег присуства у свом животу – постепено ће ово осећање прогнати болесну забринутост из душе. Ако будемо успели да осетимо Божију љубав видећемо да ће сви остали проблеми нестати. Смирићемо се, наша душа ће се избавити од бесконачног стреса, напетости, тешкоћа које заправо стварно и не постоје. Ми смо угушени својом логиком, својим рационализмом, ослањамо се на своје снаге, интелект, своје способности, новац и познанства и јако мало верујемо Богу. Док није касно потребно је да то изменимо у себи и оборивши главу кажемо:

„Господе, узми мој живот и учини са њим шта желиш само да осетим да ме Ти усмераваш, да ме Ти држиш, да ме Ти штитиш, да ме Ти љубиш, да се налазиш поред мене! То ми је довољно!“

http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-andrej-konanos-kako-se-izboriti-sa-zabrinutoscu/

Share this post


Link to post
Share on other sites

РАДОСТИ МОЈА НЕКА СЕ ВЕСЕЛИ ДУША ТВОЈА... 
Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захављујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“ 
Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо. 
Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. 
Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа? 
Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави. 
А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео. 
Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида. 

преузето са Црква.нет

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1.9.2018. at 13:26, JESSY рече

kopirala sam tekstove koje su postavili drugi forumasi da bi njegovi tekstovi bili objedinjeni na jednom mestu...:)

Пуно ти хвала! Предивна је тема са много душекорисних текстова. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: «И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима» (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све... Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње... Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно.

Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!»

У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се. Дозвољава ти да учиниш свој грех, да се удаљиш од Њега, и шта ти каже? Сваког дана излази сунце и сија целом свету! Сунце је љубав – зар не? Сваког дана кад излази сунце Господ као да ти поново каже: «И данас сам испуњен љубављу према теби. Дарујем ти нови дан. Не просто зато да би ти појео свој доручак и да би започео дан у радости и тако даље, већ да би то прихватио и размислио: то што сам данас жив значи да ме Господ воли.» Мене. Мене, који сам јуче тонуо у свом егоизму, злоби, љубомори, осветољубивости, радозналости и осудама. Учинио сам много тога што је задовољило мој нарцизам, моје самољубље и моје пороке. И без обзира на то, Христос је поново извео Своје сунце и ја сам угледао светлост и нови дан!

Шта Христос говори свим овим? «И данас те поново волим. Нека си јуче био онакав какав си био. Али данас ти дајем могућност да поново начиниш свој избор.» Христос каже: «И кад пада киша, она не разликује и пада и на добре и на зле.» Она кваси све. Кваси све куће, све ливаде. Киша пада на све. Видиш ли? «Будите милосрдни као што је милосрдан и ваш Отац» (Лк. 6: 36). Односно, имај милосрђе, самилост и љубав према свему, доброту и разумевање. Како су то изванредне особине!

Андрејушка Конанос

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб. Некако кроз разговор дотакли смо се појма „савести“. Питам ја њу: „А како се на немачком каже савест “? Неочекивано, она се спетљала у одговору. Тога дана немачка савест јој није пала на памет. Наредни дан поново смо се срели и она је радосно повикала ко из топа: „GEWISSEN!“ Дакле савест је на немачком „GEWISSEN“. Али не ради се само о томе, поента је у нечему другом.     Ради се о томе да, како сам тада први пут схватио, људи који добро баратају страним језицима, често не владају лексиком повезаном са моралношћу, са духовним животом. „Ја плешем“, „Ми плешемо“ – то знамо. „Ја се молим“,   „Ми се молимо“ – то не знамо. Та теза је касније била потврђена у више наврата у разговору са другим људима. Девојчица, вршњакиња мог сина, живела је неколико година у Француској. Парла француски боље од наставнице. И њу питам исто:   „Како се на француском каже савест?“ Ћути. „А стид“? „А милосрђе?“ Ћути.   „Колико кошта?“ , „Како да дођем до...?“ , „Колико је сати?“ – то све зна. А на пример, фразу типа „увредила сам маму и сад ме је срамота“ не уме да каже. Фали лексике. То нису само лични недостаци у образовању код појединаца, то је принцип грешке усађен у наше образовање, у овом случају филолошко.   Учење језика представља усвајање новог погледа на свет или превођење свог становиштва на други језик. Заједнички дух наше епохе се у потпуности одражава на страницама било ког приручника за конверзацију. На пример руско-турског или руско-немачког. Тамо ћете наћи одељке са фразама које вам могу затребати приликом одседања у хотел, при одласку у продавницу, када мењате новчану валуту, када се изненада разболите. И још много сличних страница о јелу, времену, „Како се зовете“ итд. То је све у реду. Без тога не можемо никуда. Међутим, није у реду то што у таквим приручницима (част изузецима) нећете наћи речи које би вам помогле да се код мештана распитате о њиховом духовном животу или да ви њима испричате о свом. О томе нигде ништа није написано, као да цркве, манастири, постови, недељне службе не постоје у природи, већ само фризерски салони, аутобуске станице и спа салони. То иде до те мере, да чак и васпитаници православних гимназија, када у току распуста посете своје другаре у иностранству, не могу ништа да кажу о себи као о православним људима. Једна таква група је посетила Ирску. Испоставило се да најпростије фразе попут „дан почињемо јутарњом молитвом“ или „проучавамо закон Божији“ или „за време празника уместо предавања имамо литургију“, деца не знају ни да бекну. Чак и термини католичке цркве, који се често подударају са нашим (свештеник, монах, благослов, миса, вечерње, исповест) су им непознати. То је једноставно једна велика и упадљива мрља у образовању.   Тако нас и уче. Тако су састављени школски приручници. Како написати писмо другу, како испричати догађаје са летњег распуста, како коментарисати фудбалску утакмицу... За све постоји одговор у савременим, шареним, паметним и модерним уџбеницима. Тамо само нема ничега што говори о томе да човек има и душу, да он чини не само грешке, већ и грехе. Разлика је важна, с обзиром на то да грешке морамо исправљати, а грехе окајати. Речи грешка и исправљати ћемо лако наћи, а речи грех и покајање нећемо наћи у уџбеницима. Само у академском речнику. Премда је код старијих ученика са гресима „све у реду“, у смислу да греси већ постоје. И реч љубав ћемо наћи, а верност кунем вам се, нећемо. Ни свећом да кренемо да тражимо. Притом верност је свима неопходна. Свако дете жели да му се родитељи слажу и да не одбацују једно друго. Одакле онда узимамо ту верност, кад се таква реч не спомиње у уџбеницима?   На овакав начин ми постајемо таоци безбожничког модела образовања са којим стоји раме уз раме „мрачни средњи век“ у ком немамо шта да тражимо, а ту је и „светла будућност“ ка којој неодложно стремимо. То није ништа страно, као ни простачки стид једног модерног кицоша од свог старог родитеља. Савремено безбожништво се стиди своје хришћанске прошлости и упорно ућуткује све што се тиче родног гнезда. Морал је, веле, траг прошлости, а све што је повезано са бајкама и сновима објасниће нам Фројд. Ето какав је савремени поглед на свет.   Отуда та једнострана лексика у учењу страних језиика и атеистички цензурисани уџбеници.   У току курса проучавања једне земље и њене културе, које је неопходно приликом учења било ког језика, с дететом брзо-најбрже пројуре поред замака, витезова, монаха, ходочасника, витража, статуа, крсташких похода, Пимена са летописима и одвлаче га право ка Ајфеловој кули као да је од ње настао свет.   Упознавање Париза неће кренути од Геновеве или Хлодовеха, већ одмах од Мопасана или чак Сартра. Ако је то Ирска, нећемо кренути од Патрика, већ одмах Џојс. У Чешкој ће бити Гашек или Кафка, уместо Свети Вацлав. И тако се упознајемо и са Италијом, Немачком и многим другим земљама. Зашто је то тако? Испоставило се да је проучавање арапског језика без упознавања са Кураном немогуће, а проучавање енглеског или француског без Библије је могуће? О чему се ту ради?   Дозволите, да вас подсетим на једну свету баналану чињеницу: сва раскош сложеног европског света је поникла из Витлејемске пећине. Све оно чиме се један Европејац поноси је све „оно што долази после“, као што каже Пастернак у „Божићној звезди“. Ено, магарци иду с планине тамо где се родио Богомладенац, иза њих на камилама носе дарове. И идући за овим караваном, као фатаморгана назире се „све оно што долази после“:      Све вековне мисли, сва маштања, сви светови, Сва будућност галерија и музеја, Све враголије вила, сва дела чаробњака, Све јелке на свету, сви снови дечурлије. Сав дрхтај запаљених свећа, сви окови, Сва узвишеност лажног сјаја... ...сво зло и сву свирепост је одувао ветар из степе... ...све јабуке, све шарене балоне.   „Све вековне мисли, сва маштања, сви светови“ потичу од Речи Божије. А галерије и музеји ћуте пред онима којима су библијски сижеи непознати. Неписменост у религиозном животу прети да постане оригинално дивљаштво, и слагаћемо ако кажемо да се знаци тог дивљаштва већ не виде. Још како су видни. Строге забране совјетског времена брзо су смењене не мање опасним прећуткивањем, ипак суштина рата против бесмртности душе се не мења. И као што је говорио Николај Српски да се „на школу без молитве неизоставно наслања политика без савести и брак без верности“. То су повезане ствари и немојмо их раздвајати.     Ипак, завршићемо не констатацијом проблема и набрајањем опасности, већ конкретним предлогом. Нека сви који знају језике (или мисле да знају) провере себе из духовно-моралног и историјског познавања лексике. Нека свако проба, на пример, да исприча о Ускрсу или Божићу на том језику који зна. Нека свако проба да на страном језику исприча о градњи и уређењу православног храма, о светињама које су нам надохват руке. Укратко, можемо да пустимо машти на вољу и да смислимо још неколико таквих сличних задатака. Сваки од њих ће бити користан и што је најважније необичан, будући да нас још нико није „оптерећивао“ сличном делатношћу. Вреди ли спомињати да предавачи страног језика морају да се овим позабаве пре свега?     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Манастир Бањска, древна светиња која се полако обнавља, задужбина краља Милутина и његово гробно место, иако у прошлости више пута рушена, данас је свечано прославио своју ктиторску славу Светог Краља. Свету Литургију служио је архимандрит Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште, уз игумана Бањске оца Данила и саслужење прота из храма Св. Димитрија у Косовској Митровици и Василија Острошког у Лепосавићу, пренео је портал КОССЕВ.   Звучни запис беседе архимандрита Стефана   Звучни запис обраћања оца Данила     Архимандрит Стефан је у беседи подсетио сабране на дела краља Милутина, али и оно где су Срби као народ, како је рекао, подбацили, не успевши да његову задужбину, манастир Бањску до данас обнове.   „Тело Светог Краља сада борави у Софији у још једној његовој задужбини, тако да је он само ишао из једне задужбине у другу задужбину и чува светиње и народ свој. Али он иако нас чува, данас може само да плаче пред Богом за нас своје недостојне потомке, јер какви смо слаби, немоћни да једни друге не можемо подржати и да ето и овај храм и ову светињу нисмо у стању као народ да обновимо“, објаснио је.   Поручио је да за то нема изговора, да ниједно време за хришћане није било лако, а да је управо Краљ Милутин оставио у аманет поруку да „чувамо своју веру и да тиме чувамо свој образ, име и народ“.   „Наше светиње јесу наше лађе у којима ми пловимо кроз ово животно море. Много је бура на овом мору данас, али су наше светиње, наше цркве – лађе које нас спасавају, бродови спасења и то је оно што су нама свети преци оставили. Други народи имају огромне замкове, тврђаве куле и градове, а ми имамо наше светиње. Оне говоре о нама. То смо ми“, рекао је за портал КОССЕВ игуман манастира Бањска отац Данило, који је и упутио поруку верујућем народу: „Нисмо сами, Бог је с нама увек у свим временима, тако је и данас. Опстаћемо и остаћемо на овим светим просторима, молитвама наших светих предака, св. Краља Милутина, св. Краља Стефана Дечанског".   Манастир Бањска саграђен је у 14. веку, а према доступној архиви, био је чак и најзначајнији српски манастир пре свог првог пострадања у 15. веку када је оштећен у пожару. Потом је, верује се, запустео, да би у 19. веку, све до Првог светског рата – био претворен у џамију. Ктитор манастира, Свети Краљ Милутин, сем што је био један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је и ктитор и помагач десетине манастира и цркава на Косову и Метохији, у централној Србији, Македонији, Грчкој, Бугарској, на Синајској гори, Светој гори и у Албанији, али и доброчинитељ. За сваку годину своје владавине, краљ Милутин подигао је по један храм и манастир, укупно њих четрдесет. Најновија обнова манастира започела је 15. августа 2004., када је, после 520 година,  литургију са архијерејима служио патријарх српски Павле. Радови на конацима, које је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију, почели у пролеће 2015. године.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују.     2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог.   3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну.   4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова.   6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.
            Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.   Други архиепископ Српске Цркве   У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.   Историја преноса моштију   Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.   Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.   Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.   Историја култа   У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:   „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).   Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...