Jump to content
Драгана Милошевић

Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

Оцени ову тему

Recommended Posts

«Господе, ако будеш обраћао пажњу на безакоња, ко ће опстати, Господе?» (Пс. 129: 3). Ко ће издржати, ко ће претрпети овај суд? Ако будеш примећивао моје грехове, за мене је немогуће да се спасим. Али ће Твоја милост превагнути, превагнуће једна суза /…/ Дакле, имамо ли ову сузу? Ако је имамо, имамо и наду да ћемо бити у рају.

Дивна је ова суза кад се котрља и Бог је узима, узима је наш анђео, а ти мислиш да нестаје. Бог је узима и односи у рај, где се она претвара у дијамант. И анђели на небу изненада виде снажну светлост и кажу Богу:
— Шта је ово заискрило, шта то блешти међу нама у овом светом сабрању? Шта тако јако светли данас, Господе?

А Он им одговара:
— То је суза једног човека који се каје: једно Моје чедо се покајало. Једно Моје створење је данас плакало, горко је плакало. Узео сам његове сузе и претворио их у дијаманте који ће га чекати како би украсили његов венац кад дође у Моје Царство./…/

Хајде да молимо Бога да нас дотакне оним жезлом којим је Мојсије дотакао стену кад је потекла вода у пустињи. Да Господ дотакне стену нашег срца, које је тврдо као камен и да потече ова животворна суза.
pokajanje-5.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос
НЕМОЈ СЕ ЉУТИТИ НА СЕБЕ И НЕ КРИЈ СЕ ОД СЕБЕ

 

 

Престани да ропћеш! Престани да си стално незадовољан, престани се жалити, преживљавати «неправду» и понашати се као да ти је неко крив. Знаш ли колико људи тренутно страда, баш у овом тренутку? Колико је болесних који с мукама умиру у болницама… То је страшно.

Недавно ми је позвонио јед­ан човек и рекао: «Сутра ујутро идем у болницу, ћерку ће да ми оперишу». Да ли си ти некад седела у болници у ишчекивању новости о стању блиског човека? Мимо тебе пролазе доктори, сестре, а ти седиш и с ума силазиш од узнемирености и брига…

А ти ми ту причаш да имаш проблем.

Молим те, хајде да будемо озбиљнији, јер ми често бивамо просто неблагодарни. Реци бар једном «Хвала!».

Када сам био мали прочитао сам у једној књизи такву фразу: «Мучило ме  то што немам новца за нове чизме, док нисам угледао човека без ногу». И тада сам почео да размишљам о тим речима. Човек је хтео да купи себи обућу, но није имао новаца, и то га је мучило. И тада је угледао човека који није имао ноге. И, вероватно је рекао себи: «Неблагодарни! Не можеш да купиш себи чизме и узроптао си. Но тај човек нема ноге. А ти си здрав, и имаш ноге!»

Не говорим сада o том да си ти просто мученица у свом трпљењу (мада то тако и јесте). Говорим ти o томе да је код тебе све у реду. Ти добро спаваш, не мораш да узимаш лекове, немаш тако озбиљних проблема као други штo имају. И, свеједно, теби се чини да ти је неко (или нешто) крив(о).

Треба да схватиш да се живот састоји из проблема. Они никуда не ишчезавају. Ако мислиш да ће твој проблем ишчезнути, да, ти си у праву, он ће заиста ишчезнути, но, на његово место ће се појавити други проблем.

Проблеми се не завршавају. Такав је живот. Живот – то је бол, труд, брига, и жалост. Схвати то, добро то утуви себи у главу и реци: «ја ћу да научим живети са својим проблемима, као са својим друговима. И ако успем да превазиђем данашњи проблем, онда ће се кроз месец, или три, или кроз годину појавити нови проблем, и поново ћу да се учим таквим речима као «трпљење», «смирење», «духовна зрелост», «мудрост». Мом уму ће се придодати мудрости зато што управо кроз страдања постајемо мудрији». Схвати то.

Нема таквог човека који би живео на нашој планети, а да притом никада не заплаче, да не осети бол, да не претрпи неуспех. А ти гледаш и завидиш, постојано гледаш на друге и завидиш им. И теби се свагда чини да с тобом поступају неправедно, да вечно вегетираш на маргинама живота… Но ниси у праву. Ко је, по твоме, срећан?

Једна жена ми је рекла:

– Вероватно сте ви срећан човек када тако лепо говорите о срећи!

Прекрасно је мислити да је код других све лепо. Но, на самом делу свако има свој бол. Ти се, на пример, бринеш о својој малој деци. Да, и сви ми преживљавамо тешке тренутке због нечег, то је неоспорив факт. И шта нам је чинити? Ништа. Научити се живети са свим тим, благодарећи Бога и сваког тренутка радујући се Његовим даровима.

Ја то говорим свима коју тренутно страдају и којима је тешко. Сви ми страдамо. И теби ћу рећи: тај коме ти завидиш такође има свој бол. Један човек ми је рекао: «Ја завидим тој девојци зато што ми се чини да је она веома срећна!» Ја сам одговорио: «Не могу да ти причам о њеном животу и о животу других људи, зато што је то њихово лично дело. Но знај, да сви ти људи веома страдају. Они имају своје проблеме. Њихови проблеми нису као твоји. Може бити да су они и болесни од рака, нису тако сиромашни као што си ти, код њих нема тог сиромаштва што је тебе посетило. Но, код њих су други проблеми». «Но да, шта је све то у поређењу с мојм проблемима?»

И то је истина. Свако сматра, да је његов проблем највећи. Но Бог ти говори: «Ја долазим у твој живот не да те избавиом од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима».

И тада другачије почињеш да гледаш на своје проблеме, више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије. Прогони од себе униније које ти говори да ће ти свагда бити тако тешко. Дете моје, проблем ће да ишчезне, немој да преувеличаваш. Ти толико преувеличаваш своје тешкоће да размишљајући постојано о њима, осећаш ужас и падаш у панику. А то је неправилно.

Наравно, бива да је човек просто тако устројен. То је већ одређени тип личности, одређени карактер. Неки људи чак и када им предлажеш решење проблема, не могу да га прихвате и да се успокоје. Не! Они ће свеједно да цвиле и ропћу. Дајеш им савет, они се на почетку мало насмеше, а затим говоре: «Не, не могу, такав сам се родио». Еј, па види, рекао сам ти ако на свој проблем погледаш са те стране, он ће се решити. Не, ти људи су опет мислено тамо, у својој бризи, где су већ и навикли.

Човек сам себе гуши грижом савести и забрињавајућим осећањем кривице. Понекад осећамо забринутост и нелагодност због тога што смо у дати моменат срећни. То јест, ако си срећан, теби ће се неминовно десити нешто лоше. Ја не могу да будем срећан! Кроз неколико дана нешто ће се десити! Ти се не можеш просто наслађивати и радовати се. А погледај на све добро у твом животу, како нам је заповедио и Христос. Погледај с оптимизмом, с надом и реци: «Хвала!».

Задивљујуће је то што они који заиста силно страдају (нпр. један мој познаник који сада пролази процес хемотерапије), никад се не жали. Једном сам питао тог човека:

– Да ли се ти уопште некад узнемирујеш? Осуђуејш ли Бога?

То сам га питао да би му дао прилику да избаци из себе свој бол, да искаже своју огорченост, ако је има. Зато што се неким људима чини да их је Бог увредио, и зато им се хоће да Му кажу то што осећају, да Га окриве, да похуле. Ја сам хтео да то  изведем напоље, и зато сам питао свог познаника:

– Вероватно си се спорио с Богом? Вероватно си се смућивао? Вероватно си говорио: «Какав си ти Бог, ако тако поступаш са мном?»

А он је одговорио:

– Шта, ја бих требало да се свађам с Богом? У чему је Он овде крив? Зар је само мени једином лоше?

Ја сам му рекао:

– Наравно, није само теби једином лоше, но, видиш ли, није у сваког са двадесет и четири године дијагноза рак.

– Да, – одговорио је он, – у томе нема људске логике, но постоји и друга логика, коју и сам не могу да схватим.

Тај човек није роптао и није изливао напоље неке тамо увреде.  И то је дивно што постоје такви прекрасни људи.

И теби се ја такође дивим. Ти се уопште не узбуђујеш због тешког карактера свог мужа. А видиш, ту је правда у потпуности на твојој страни. И потресно је то што по том питању ти не потребујеш праведности. Не потребујеш то што бих ти ја указао на твоја права. Овде ти пројављујеш невероватно трпљење и не тајиш у себи никакву увређеност нити огорченост.

Но, дај да те нешто посаветјем. Могуће је и да погрешим, ти ми тада слободно напомени.

Ако те захвати злоба и захтедне ти се да ступиш у расправу с Богом – учини то! Пожали Му се, искажи Му своју огорченост на Њега, но начни разговор с Њим, установи везу с Њим.

– Но ако ја тако с Њим почнем да говорим, значи да се у то време нећу молити! Ја ћу тада само да исказујем своје увреде и огорченост! Тада ћу Му говорити само о мојим страдањима, и само ћу се још више смутити, жалећи се и исказујући масу недоумица!

– А ја мислим да је све то заправо и веома добро за молитву.

– Ма каква је то молитва! То је пре свађа (препирање).

– Препири се! А ја узимам на себе смелост да ти то посаветујем, ослањајући се на речи самог пророка Давида, и не само на њега, него и на мноштво других светих. Свети Силуан Атонски је говорио Богу: «Ти си неумољив!» Да ли ти знаш, шта значе те речи упућене Богу? «Боже, ти мене не жалиш, Ти си жесток и немилосрдан». Може бити да те смућује и само слушање тих речи – добро, ти не говори тако. Ти си добра, примерна хришћанка. Но зар си ти боља од св. Силуана, који је то говорио? Боља од пророка Давида који је противречио Богу? Прочитај псалтир! Сваки дан читај по један псалам или по једну катизму (то је неколико псалама, који се читају сваки дан). Прочитај да би увидела како пророк Давид разговара с Богом. Он се и огорчава, и жали, и препире се с Њим: «Боже мој, зашто си ме оставио (Пс. 21)? Зашто си ме одбацио (Пс. 42)? Докле Господе, када ћеш ме заштитити (Пс. 6)? На мени се утврди јарост Твоја (Пс. 87). Једно сам просио у Тебе, и то ћу искати (Пс. 26).

Реци тако нешто Богу. Установи с Њим везу. Говори с Њим, излиј сву своју горчину, зато што је ти иначе држиш у себи, и она те пече. Ти сакупљаш све увреде унутра у себи, а потом се оне пробијају напоље, и ти ћеш да експлодираш и страдаш.

Твоја је кривица у томе, што ти не причаш о томе. Не делиш с другима своја преживљавања. Немаш човека, којем би се могла поверити и говорити све што би ти се хтело рећи. Износи напоље свој бол, не држи све у себи. То није грех – озвучити неку своју мисао или помисао, исказати своју горчину или увреду. И све се то може рећи или Богу или свом брату (како по телу тако и по духу), сестри, другу…  И то не значи да ћемо се ми тада превише погрузити у своје увреде. Како ми је говорио један монах: «Није да то тако много утиче на мене, но када се оно појављује ја сам дужан да о томе кажем». Кажи и ти о том!

Један човек, који се код мене исповеда годинама, једном ми је овако рекао:

– Оче, понекад ми долази у главу да ти кажем да говориш глупости, но затим схватам да сам вероватно то ја глупав. Свеједно, ето, такве мисли ми падају на ум. Представите себи, докле сам дошао, да тако нешто мислим о теби!

Ја сам одговорио:

– Мени се то свиђа!

– Шта ти се свиђа?!

– Свиђа ми се то што можеш са мном о томе да говориш.

А други човек ме је једном питао овако:

– Оче, шта ти се највише свидело у мојој данашњој исповести?

И ја сам му одговорио:

– Када си говорио о томе шта је теби раније било тешко озвучити. Неке мисли, помисли, све те глупости, које су ти долазиле у главу – свакакве, чудне. Да, и то о чему мислиш у дати моменат. Искажи то зато што се оно накупља, накупља, и у неки момент ти ћеш просто прснути и разболети се – и душевно и телесно.

Ти знаш како се стрес, осећај кривице, неки унутарњи конфликти одражавају на наш организам. Људи, који не умеју да открију своје срце, просто тону под тежином тог терета. И, на крају крајева, то се одражава на здравље. Од стреса и напетости се појављују разне болести – на пример, чир или рак. Често овде није ствар у неком тамо нарушавању режима, него, пре, у душевном «распореду». Ми себе натоваримо свим тим, вучемо тај воз, а како лепо говори Господ: «Приђите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт. 11,28). Ако све будеш држао унутра, нећеш да издржиш и сићи ћеш с ума. Скини са себе то бреме, ослободи се.

Ми постојано осећамо како сами вршимо притисак на себе изнутра. Имамо много тог сакривеног у себи и притом то не можемо да озвучимо, не можемо да откријемо своју душу. А ако би то чинили, наши проблеми би се решавали.

Када говориш своје проблеме наглас тада сам себе слушаш. Ти се делиш са другима или са духовником (ако то питање треба исповедити). А рекавши о томе свештенику, ти ћеш осетити избављење од свега тог кроз блаогдат свете тајне. Јер она потврђује да ти је Господ опростио на Голготи. Христос посматра на све што происходи с љубављу, снисхођњењем, милосрђем. Он те не грди и не кажњава. И то је заиста запањујуће – то што Он не кажњава.

На Атосу су ми причали да је у манастиру светог Павла живео један монах, који је био толико искрен у својим помислима, да је о свему говорио наглас – о свим својим бригама и проблемима. Ништа није држао у себи. И једном је рекао игуману: «Старче, дошла ми је помисао да пљунем на тебе. Истина, ја то нећу да урадим, но ето, говорим ти о том шта ми понекад долази у главу».

А ти све држиш у себи. Ти никад ниси говорила о том шта се скупља код тебе унутра, чак и на исповести. Зар је тај унутарњи притисак, та обмана, лицемерје и спољашња исправност – боље? Када се показујеш таквом каква на самом делу ниси. «Но то је тако ужасно, тако мрско и скверно!» Но види, дете моје, ти ниси то што мислиш. То су само мисли. И ако их ти проговориш наглас, знаш ли колико ће ти потом бити лакше?

Не знаш. Зато што ћеш да кажеш наглас о заиста страшним стварима – о жељи за осветом која је у теби, о зависти, мржњи, љубомори, злоби.

А твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше.

Један дечак ми је рекао:

– Једном су ме мама и тата тако силно увредили да сам помислио: ако они умру, ја ћу се обрадовати!

Разуме се да се дечак у том случају не би обрадовао. То је била помисао која се појавила у његовој глави у тај моменат. Она се појавила из жеље да се освети родитељима, због умора и напетости. Дете није могло да своја осећања изрази речима. Зато су се осећања обликовали у такву мисао о родитељима. И то није била истинска жеља дечака, зато што, да се његовој мајци заиста нешто десило, он би сишао с ума од жалости. Но у тај моменат дечак је дошао до таквог стања да је управо тако помислио.

А ако будемо све остављали унутра, то касније почињеш да окривљујеш себе и да говориш: «Што сам је то помислио о својој мами! Како ме није срамота! Ја сам ужасан син!» А ако се потом с мајком заиста нешти и деси, онда ћеш да кажеш: «То сам ја крив, зато што сам тада  то помислио! Ето ја сам помислио и то се и догодило».

Појављује се порочни круг. И одакле све почиње? Од нежелења проговорити све то, што други човек озвучује с лакоћом, откривајући своју душу, своје срце, не изображавајући од себе неког другог, што он у ствари није.

 Разуме се, не треба све то делити с било ким ко налети. Зато што људи могу да се изненаде од онога што чују, могу да почну да силазе с ума и да викну: «О-о-о-о!!!» И ако чујеш такву реакцију – готово је. Ништа им више не говори. Ти говори о тим стварима само оном у кога имаш поверења – на пример, свом духовнику, којега си ти изабрао. А ако још ниси изабрао, изабери. Да би свагда имао на уму то: «ја имам духовника којег сам сам изабрао и у којега имам поверења, и с којим могу да поделим чак и моје најчудније и најужасинје мисли».

Једном, много година назад, посетили смо Метеоре. У то време смо се занимали мисионарском делатношћу, и зато смо важили за обрасце најпримернијих момака на свету. И један нам је игуман тада рекао:

– Сви ви имате један велики проблем који морате да решите. Тај проблем је већи од тих проблема које имају грешници у аду. Он је огроман.

– Који је то проблем?

– Ваш проблем је у томе што сте ви веома добри. И зато ће вам бити веома тешко видети у себи лоше ствари и говорити о томе. Ви сте толико самоуверени у свом савршенству, ви тако благочестиво изгледате, да сте изградили лажну представу о себи самима и сматрате себе идеалнима. Такав идеалан хришћанин не може да каже на исповести: «Оче, ја, сав тако савршен, у ствари нисам такав какав сам дужан да будем. На самом делу ја сам такав, свакакав, то сам помислио, то сам рекао, то сам урадио и то сам урадио…» Ви ћете помислити: «Како ја могу да кажем све то? Па ја сам образац, сви ме сматрају светим и савршеним!»

У томе и јесте наша лаж. У томе је наша лаж и лицемерје. И управо зато се Господ ни на шта друго не гневи тако јако као на лицемерје. То је страшно. И мени је досадило моје лицемерје. Сви смо ми заиста велики лицемери, и веома лажни. Христос говори: «Ако је неко без греха нека први баци камен!» (Јн 8.7). А ти си без греха?

То јест испада да сам дужан признати, Господе, да сам грешан? «Ако Ми то признаш, Ја ћу те волети још више». А ако Ти ја кажем да сам безгрешан, зар ме нећеш више волети? «Не нећу. Зато што у том случају ти ниси безгрешан. Ти си тада лажов». Колико је у таквом случају бољи грешник, који је свеједно искрен, смирен, отворен, прозрачан, који говори: «Да, ја сам такав. Осећам своју слабост и своје зло». А шта ако ме одједном други човек одгурне од себе – тако да ја паднем још више и нађем се у још већем блату?

Да, а зар тако не бива? Да ли си ти тако поступао с људима. Човек ти прилази открива ти своју душу, а ти се демонстративно ужасаваш томе што си чуо, мада, када би био частан пред самим собом, био би принуђен признати да и ти мислиш исто то, чак и горе.

Кога ја изобаражавам када се вређам и у ужасу говорим другом човеку: «Не могу да поверујем, да ти тако размишљаш! Тешко теби!»

Зато и нећеш наћи свештеника, таквог духовника, коме када приђеш на исповест, да ти он притом покаже колико је он шокиран и поражен твојим речима. Такође, нећеш наићи ни на равнодушност. Свештеник ти никада неће рећи: «Дете моје, немој ми сметати, прави се добар!» Али, неће се ни ужасавати. Ја се не ужасавам ако нешто земно произрасте из земље; или када видим како се глинена посуда прави од глине. «Но је нисам земља!» – рећи ћеш ти. Заиста, ти ниси земља, у теби је душа. Ти си нетрулежан. И ти се бориш. Улажеш напор, кајеш се за своје грехе и раскриваш своју душу.

О том нам је и говорипо игуман Метеора. „Сада је ваш проблем да отворите своју душу на исповести: да разговарати са духовником слободно и да се искрено кајете. Вама је то тешко урадити зато што сте ви „добри момци“.

То је као кад би школски учитељ дошао на исповест и рекао духовнику: «Оче, је пушим. А на часовима сам говорио деци, да пушење није дозвољено». А затим дође још једном и каже: «Оче, на часовима сам причао о томе да код нас не би требало бити страсти, зависности од било чега. А дошавши кући, нисам издржао и попушио сам три цигарете једну за другом, једноставно, нисам издржао». И како тако нешто испричати на исповести…

И то је један од разлога због чега је човек постојано незадовољан.

Он не може спокојно сести и поговорити о том што држи у себи, о том шта га мучи, узнемирава. А један од разлога због чега се одлучујемо да тако поступамо је у том што нам је страшно од самих себе и нисмо у стању признати какви смо ми на самом делу. Теби се чини да је немогуће рећи о себи сву истину – о својим осећањима, жељама, мислима и делима. На пример, како рећи на исповести: „Чула сам да су моју другарицу отпустили с посла и ја сам се томе обрадовала“? Теби није лако то признати за себе, но тако је и било, теби је заиста било пријатно када си то чула.

Или, сазнајеш да се неко од твојих познаника развео, и говориш за себе: «Да, жалосно, но часно говорећи, заслужио је то зато што ми се једном наругао. И ето сада сам потпуно задовољна. Ја се због тог осећам добро и нико о том не зна». Ето тако. И таква стања ти накупљаш у себи, дакле, живиш у лажи. А потом почињу комплекси, болести, психичка растројства, лекови…

Мени се веома свиђа поглед Константина Ганотиса који говори да психолози раде с осећањем кривице. Ти идеш к психологу и говориш о томе шта те узнемирава, у чему се осећаш кривим. А Црква, говори Ганотис, узима са човека његову кривицу, његов грех, што је, наравно, исправно и природно.

Али, срећемо ли то често у пракси? Може ли човек «одати» сву своју кривицу Цркви, или он наилази на противречење, осуђивање?

И следеће питање је упућено родитељима, и учитељима, и свештеницима. Но, у првом реду ја говорим о себи. Када ми човек прилази и говори о неком свом поступку, помажем ли је том човеку да се избави од осећања кривице? Ето, ја сам свештеник, ти – учитељ, тамо неко има неку другу дужност… И, ето, прилази човек и раскрива пред тобом своју душу. Прихваташ ли га ти таквог какав је? Хоћеш ли моћи да га успокојиш, или ће он да оде од тебе у још горем стању? Да ли ћеш успети да урадиш тако, што би човек после исповести рекао себи: «Али, како је добро што сам му све рекао и он није почео да ме грди! Баћушка није дозволио да се осетим као потпуно ништавило».

Запитај себе самог: да ли смо ми верујући слободни од самоосуђивања? Од тога што у нама порађа унутарње незадовољство, осећање неиспуњености и што нас тера да се жалимо на живот? Једно се качи на друго, као карике.

Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор», зато што размишљаш: «Ако ја почнем да се размршавам пред другима, мени ће се смејати; мене ће одбацити, прогањати, нећу више имати другова».

Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. То јест, да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна. «Оче, сагрешио сам, украо сам. И ја се тиме не гордим, него се кајем. Опрости Господе». А ми дубоко подављени својим осећањима, држимо све своје страхове и проблеме унутра, у себи. Како у таквом случају човек може да се покаје и да се исповеди?

Још ћу ти нешто рећи.

Понекад ми пројављујемо прекомерну нетрпељивост ка греху других. «Не  могу то да слушам! То је неподносиво!», и тако даље. Као да је грех о којем смо чули – неко невероватно зло и најстрашнинији преступ на свету. Но, хвала вам велико. Знаш ли које су последице једне такве наше реакције? Човек се толико уплаши, а почиње да мисли: «Пресвета Дјево! Сачувај ме од тог греха. А ако га свеједно учиним, онда ме сачувај од неопходности да о њему говорим неком. Је не бих издржао!»

Будимо часни пред собом. Зар нисмо сви ми грешници? Грешници свих замаља, уједините се! Бацимо се на колена пред Голготом, не гледајући једни на друге, зато што ако погледаш на тога ко је поред, ко зна шта ћеш да угледаш… Јер, твој ближњи је такав као и ти. Идеалних нема. Сви смо ми и добри, и грешни; и страсни, и чисти. Свако носи све то у себи. Мислиш, ти си у блату, а други – савршенство?

Један ми је човек испричао: «Када сам ишао на Атос, угледао сам тамо много људи светог живота. И знао сам да сам ништаван у односу на њих, грешник, лош човек, који је учинио толико лоших поступака».

Када сам се учио на универзитету, на лекцијама педагогике су нам говорили да је потребно да се пред децом понашамо као да никада не правимо грешке. Зашто? Зато што, објаснили су нам, у противном случају ти ћеш престати да будеш за њих образац.

Добро, но зар то није лаж? Да и ја – тај кога ти сматраш за образац – периодично падам,  а затим се кајем. А зар то не може да буде образац? Образац покајања.

А ако унутар тебе тврдо седи убеђање: «други људи никада тако нешто не чине, никада тако не мисле, немају таква осећања», онда то значи да си учинио своју уобразиљу лажном. И мислиш, да ето то је то – истинско хришћанство. А на земљи никад није било искренијег, отворенијег, часнијег земног човека, од Христа. Толико се Он понашао приземљено. До таквог степена приземљено, да је једном сео и прљајући руке Своје у прашини, почео да пише слова по земљи. Док су сви около гледали на грешну жену, Његова рука је шарала по земљи. И Христос као да говори: «Ево ја се спокојно дотичем прљаве земље, а поред мене се налази друга земља – жена, коју сте ви спремни да саставите са земљом! Ви, који се претварате преда Мном безгрешни, ви мислите да Ја завидим вашој праведности и да не примећујем сву ту лаж? Чему лагати?

Зато и нема промена у твојој породици, зато су и у детета такви проблеми, зато се и твој живот све више усложњава. Ти хоћеш да се покажеш другим људима – не таква каква си на самом делу. Споља гледано, ти си таква, а на самом делу – сасвим друга. А то је хаос.

Лично мени се много свиђају такви људи, с којима могу да будем сам свој. Наравно, то не значи да у таквим случајевима не треба да се боримо са страстима и пороцима, уопште не! Но, постојано бити лажан је немогуће.

Једном, када смо путовали колима, возач је укључио радио. Емитовали су неку савремену музику. Но, кроз неко време возач је искључио радио и рекао ми:

– Оче, кад би у колима, сада, уместо тебе био неко други, ја не би укључивао ту музику. А сада сам радостан што сам био сам свој, онакав какав сам. Ја – сам ја, и нека,  ја понекад и слушам такву музику, но то сам ја. А да је на твом месту седео тамо неки други уважавани човек, ја то не бих урадио.

– Вероватно би те тај други човек надахњивао на молитву, саздавао би посебну духовну атмосферу. А ја изазивам жељу за светским забавама.

– Не, није у томе ствар. Ја се не бих молио. Ја бих возио и бојао бих се да укључим музику, то јест, бојао бих се бити самим собом. И у таквом случај, ја бих био већ неко други.

– Не могу да ти кажем за све остале људе, – одговорио сам му, – но лично мени се у сваком случају свиђа то што се ти не бојиш бити самим собом. И мени се свидело што си искључио радио када су у песми кренуле глупе и бесмислене речи.

А ево шта пише отац Епифаније Теодоропулос: «Ја волим када је људима пријатно поред мене».

Другим речима, када људи, који су поред, могу у мом присуству да буду то што јесу. Опет, то не значи да, када нам је пријатно, ми можем да будемо груби. Или лажљиви.

Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање поводом нечег, а у ствари хоћемо да кажемо нештомсасвим друго. Схваташ? На пример, муж виче на жену зато што му се није свидело спремљено јело, но проблем није у јелу. Неразумевање – је у нечему другом. Јело – је само повод – то што је на површини. А што је лакше видети за то се лакше и закачити. Или, на пимер, препирете се са мужем због новца. Но, сам новац ту не игра никакву улогу. Ствар је у нечем другом, о чему вас је срамота и да разговарате једно с другим. Ви не можете да се откријете једно другом, да о томе поговорите, шта сваком од вас недостаје, шта би хтели, шта осећате, зашто вам је болно.

Загледај се у себе и упитај се: «Шта је са мном? Шта ја хоћу у ствари?» Тачно тако помажи и ближњем да види и призна грешке, но немој га бити после тога, када ти буде говорио о њима. У том је  величина и красота наше везе с Богом.

А ако погледамо на то како ми људи обично гледамо на Бога, то испада да је он веома добар, но, истовремено и веома зао. Но, тај Бог којег ми себи представљамо, нема ничег општег с Истинитим Богом.

Но, ти узимаш и изједначаваш своју представу о Богу (то јест своју фантазију) са Реалношћу која је изнад сваке фантазије. Зато ти и говориш: «Бог је такав, ја Га себи управо таквог представљам». Да, ти Га себи таквог представљаш, но Он – није такав. И Бог се никада не срди на тебе.

Ја ти све то говорим зато што си ми написала то писмо. У њему си говорила о осећању кривице, које те потпуно захаватило у моменту када си се најмање надала и гуши те.

Не, дете моје! Диши! Ослободи се! Буди своја, буди таква, каква си и престани жалити се на живот. Уради то!

Један човек (сада је он изврстан митрополит), када је био млад, пришао је свом духовнику и рекао:

– Ја више не могу!

Ето, како је он то добро урадио – просто је пришао и сам признао.

– Више не могу!

– Шта не можеш?

– Не могу више тако да живим! Под страшним сам искушењем.

– И шта хоћеш?

– Хоћу да сагрешим!

Он је мислио да ће духовник рећи: «Не, не може!» А свештеник је погледао на њега и рекао – веома просто и спокојно:

– Па, онда сагреши!

– Шта-а-а? Поново је упитао млади монах.

– Па, а то што хоћеш? Хоћеш да будеш добар на силу? Зар ниси слободан?

– Но Ви узимате на себе смелост…

– А шта да радим? Јер очито да се теби не свиђа што те ја приморавам да будеш добар.

И у то исто време, када је духовник рекао: «Па, онда сагреши!», та мисао је моментално изчезла из главе његовог чада.

Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Не дави себе. Један је човек говорио, да ако то не учините, можете чак бити и свештеници. И у сваком случају – живети веома, веома добро.

Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе и признати да си ти – ти. Како је рекао Господ: «Љуби ближњег свог као самог себе»? Тј. како волиш себе, тако воли и свог брата. Значи, постоји и добра љубав према самом себи.

На пример, ако ја прилегнем по дану на пола сата, то ће да буде моја брига, моја љубав према самом себи. И она ми је на добро. Јер ако ја не одморим мало, ја потом нећу имати снаге, бићу сличан на развалину и нећу моћи ништа да урадим – нити да се молим, нити да читам. Тако да добра љубав према себи постоји.

Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај са својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања која те унеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли део живота, и било која друга. Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. Читајте Лествицу св. Јована Лествичника, читајте Свете Оце, читајте Добротољубље, и увидећете како су искрени били сви ти људи говорећи о себи: «Да, ја сам такав, ја тако осећам и не сакривам се од себе!» И после тога они су се тешили и исцељивали се. Они су се мењали. Њихова душа се успокојавала, ослобађала се од тешког бремена.

И схватио сам, да након тога, пошто човек сагледа себе и прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу – а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће видети љубав која му се обратила.

И пре других, Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико врмена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето, како ће рећи Господ.

Молићу се како би и ти слушала о себи те речи. Да би у тај тренутак, када будеш забринута и постане ти страшно, чула како Господ говори: «Ја те волим!»

Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Размотри своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос

КАКО ЦРКВЕНИ ЉУДИ ПОСТАЈУ ЛАЖНИ

 

Већина нас је пришла Цркви да бисмо познали Бога. Ипак, бива тако, да после недуго времана ми постајемо некако лажни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.

Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости.

Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.

Али нешто друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике, но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће опростити се тако брзо са страстима.

Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.

То је тај исти случај, када људи говоре о својим ближњим, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»

Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.

Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је као и пре с нама.

И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао на броду из Дафнија у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

– Старче, дођите овамо, да не седит са мирјанима!

А Старац је одговорио:

– Али, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују на други начин. Ми почињемо да се свађамо, на пример због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затворене или отворене двери)…

Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.

Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља и смирења. И ако ми себе признамо таквима какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо скренули са тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо, зато се и не види.

Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће овде угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бивало и у парохијском храму.

А једна жена, која живи у иностранству и активни је парохијан у тамошњој цркви, често ми пише да је спремна покидати своју косу, јер не може више да издржи. «Изгубила сам веру!» – једном је написала. Зашто је то тако? Зато што смо сви ми људи, људи са својим проблемима и слабостима. И уколико ми то препознајемо, наш карактер ће се поправљати. Помиривши се са самим собом, признавши себи, ми ћемо моћи рећи свом ближњем: «Какав си ти, такав сам и ја. Ја те волим. Опрости ми, и ја теби опраштам».

Лаж у односу према себи самом, лицемерје и фарисејство само усложњавају наш живот.

Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, придобићемо и божанственост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се преобратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.

Због тога је Господ и начинио апостоле (а потом и свештенике) својим наследницима међу људима, да се ми, налазећи се у њиховој близини, не бисмо бојали, да бисмо видели – они су исто такви као и ми, и они разумеју све наше тешкоће, зато што и сами пролазе кроз те тешкоће. Што чиним ја, чиниш и ти.

Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код «жењених свештеника». Рекао је да «нежењени свештеници» као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења пелене. Када купујеш пелене и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа.

И говорећи о опасности за црквене људе да постану лажни, очевидне лутке у излозима, присећам се једне кинеске пословице: «Потребно је научити дете да лови рибу, а не да ју је једе».

Када човек лови рибу, он самоуверено стоји на земљи. Код њега су његове кукице, штапови за пецање, мамац. Он сам бира место за пецање, развија своје методе и технике, и на такав начин ступа у свој сопствени однос са морем. На каквој год обали био, он је увек био у стању да упеца (а онда и поједе) најмање једну рибу, зато што он зна како се то ради, то је његов таленат, његово омиљено занимање. Но, ако човјек навикне да добија храну само на готово од стране других људи, тада он неће моћи јести рибу.

То је уобичајена замка у коју често упадамо, то нас чини све више и више зависнима од других. «Дођи овамо, – кажемо ми једни другима, – ја ћу да те нахраним, почастићу те рибом». Исто то се понекад дешава и у цркви. Али, зар није потребно да сами одрастамо како бисмо се приближили Богу? Зар није потребно да сами тежимо ка томе како би наша душа процветала? Да чврсто стојимо са сопственим ногама?

Човек нам помаже да се приближимо Богу, он је мост. Али не можеш вечно стајати на мосту, мост не може бити животни циљ. Ти идеш и ја те држим за руку да се ти не би спотакао, да не би изгубио равнотежу и пао. Али, колико то може да потраје? Колико дуго је потребно да те ја држим за руку, да би ти могао ићи? Твој главни задатак је да научиш да ходаш сам. Ти можеш. И када успеш у томе, ти ћеш се обрадовати. И након тога ја те нећу заборавити, зато што ћеш ме ти још више волети. Ти ћеш схватити да наши односи нису узајамна зависност, као кад људи једни друге «гуше» сопственим егоизмом, везујући их за себе. Једноставно, ти си уз моју помоћ пронашао Бога.

Али, уколико сам ја теби показао на Њега, а ти се концентришеш искључиво на мој прст, онда почињеш мислити: «Какав диван прст има попа! Како ми је предивно показао на Бога!» Да, али уколико ти не пођеш на ту страну на коју ти прст показује, на крају ћеш пољубити путоказ са натписом «Рај». Но, ми треба да дођемо до Раја. Самостално.

Људи често очекују од духовника готова решења и јасне смернице које треба да следе. А такви односи су незрели. То је детиња психологија. У извесној фази [духовног развоја] то се и може разумети, али ту фазу је неопходно проћи као један сегмент свог духовног пута. Не може се вечно детињити. До када дете може питати учитеља: «Је ли истина да су два и два четири?» У шестом разреду не постављају таква питања! Размисли и сам одговори [на своје питање], ти можеш!

И то је снага, то је увереност, а не егоизам. То је оно што је апостол Павле имао на уму, говорећи: «Све могу у Христу који ми моћ даје» (Фил 4, 13). Ако ми не осећамо ту свемоћ коју носи у себи божанствена благодат, која живи у нама, онда ћемо и стално запиткивати: «Како овде да поступим? А тамо? Шта Бог хоће од мене?» Тако је немогуће чути глас Божији.

Господ је рекао: «Који улази на врата пастир је овцама… И овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену» (Јн 10, 2 – 3). Ако ми знамо и слушамо Његов глас, онда знамо и једни друге. Волимо једни друге. У нама се јавља лична свеза са Христом и са другима. Ти и Господ. Господ и ти. И у неком тренутку ти говориш: «Ја и Бог». И раствараш се у Њему, осећаш како са Његовим благословом и благодарећи Његовој љубави, постајеш благодаћу једно са Њим.

Све су то кораци на путу духовног узрастања. И док још нисмо постигли резултате, ми све време хоћемо да слушамо упутства, шта радити. Ми још нисмо научили да сами куцамо Богу и да му говоримо: «Господе, кажи, ја те слушам! Обрати ми се, подај души мојој да те чује!»

Ствар је у томе што је већина нас одрастала зависећи од родитеља. «Ја чиним тако, зато што Црква тако каже!» Не, ти чиниш тако зато што су те родитељи приморали да то чиниш. Дакле, твоји успеси нису твоја заслуга. И на самом делу ти ништа ниси усвојио, затворио си своје срце. Све се дешавало по аутоматизму.

Такви људи су научили да се Богу обраћају чисто формално. Они сами не разумеју зашто тако поступају, или пак говоре: «Тако су ме учили. Тако су ми говорили.» Да ли Господ то хоће од нас? Просто понављање, имитацију, лишено било какве животне силе и свежине? Је ли то љубав? Сећам се како ми је једна жена причала како се радовала када јој је дете било мало. Радила је са њим све што је хтела: водила га је у цркву, слала га на исповест, на духовне разговоре и ходочашћа, дечак је био помоћник у олтару... Ја сам ју је упитао:

- А сада?

- Сада нема више ништа од тога, све је одбацио!

Ја сам јој рекао:

- Твоје дете је то онда радило тако зато што си ти тако хтела. Али ти ниси усадила у његово малено срце љубав према Богу. Уместо тога, ти си све време сину сервирала готова решења и ниси му давала прилику да сам размисли, да ризикује и да се опече.

Када човек сам учи да лови рибу, дешава му се да греши. Он губи мамац, губи време, те преврће кофу са уловом, али тако стиче искуство. А ова жена је хтела да њено дете одрасте у стакленику, и мислила је да ће оно бити идеално и савршено. Али свако дете одрасте, и онда то више није дете него мушкарац или жена. Он или она сада живе у Лондону и недељом изјутра воли да попије кафу са друштвом, уместо да оде у цркву. Зато што у детињству, долазећи у цркву, ови људи нису ништа научили. Ишли су у цркву јер су их родитељи приморавали да то чине. И сада се испоставља да је све то било залудно.

Из тога следи да је потребно да изађемо на сопствени духовни пут, а не да бринемо о спољашњој, видљивој побожности.

То је као кад родитељи спремају своје дете за излет или га уче неком занату. Ево ти ранац или алат, и ја ћу те научити како се са свим тим носити, и све могу спокојно да оставим [и одем]. Моје дете, или мој друг, мој ближњи, може да пређе преко мене као преко моста на ону страну. Притом, мост може да се сруши, скрши, али ти познај себе, гледај на крајњи циљ, на ту обалу – на Бога. Нико ти не може одузети Његов загрљај.

Ето зашто човек који стреми духовном савршенству, а не нарученој побожности, никада не пада и не јадикује. Али, ако се ти не научиш да гледаш реално на себе и око себе, ако си се навикао да те неко апсолутно води, и најмања мука ће да те сломи и ћеш пасти.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Андреј (Конанос): Не бој се да се радујеш

 

andrej konanos

Немој се нервирати због ситница!

Колико година си у Цркви? И шта радиш толике године? Да ли напредујеш? Видиш ли промене? Сазреваш ли? Или се можда и даље бринеш, нервираш и свађаш са свима из околине и остаје спољашњи човек иза којег се крију неред и лаж? Колико година си са Христом, а да ли си стекао истински морал и једноставност у манирима? Да ли си постао прави човек?

Овде сам навео карактеристичне црте које треба да послуже као знак тога да је наш живот у складу с духовним животом Цркве. Слушај пажљиво «дубину срца» где све постаје тихо. Колико често стремиш тамо, толико је већи твој штит од овоземаљске туге. Чујеш, али се не бринеш. Боли те, али не лудиш. Миран си и издржљив. Није једноставно сломити те! Нико и ништа не може да те узнемири! На увреду се не вређаш, не падаш у тугу. Избор је на теби!

Да ли ћеш сачувати своју душу заједно са Христовом благодаћу? Све је то храна за размишљање. Христос ти помаже да све другачије видиш. Христов ум те усмерава, испуњава твој свакодневни живот духовном светлошћу, учи нас да волимо и да будемо вољени, да будемо блиски по духу, човечни и свети.

Живи

Живот без смисла и циља. Тако сваког дана оцењујеш дане које си проживео. Сатима се мучиш, умараш, досађујеш, остаривши пре времена. Добровољно све то себи сугеришеш. Постоји решење, постоји излаз! Испуни свој живот лепотом, своје дружење, свој дом, свој посао. Мењај се.

Тражи оно што те не задовољава и побољшавај то. Не повлачећи се, не предајући се и не гунђајући. Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози и свештеници. Несвесно се слажеш са стеченим васпитањем, ни мрвицу се не потрудивши, живећи без напора, без жртве. И твоје срце обузима дубока туга. А све је због тога што си заборавио да је пожртвованост једна ствар, а самоубиство је сасвим друга.

Решење је следеће: живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. На то си позван и дат ти је таленат да то оваплотиш.

Христос је дошао на земљу да би оживео и васкрсао наша срца и наша очекивања, а не за то да би нас умртвио. Дошао је да искорени нашу лаж, а не радост нашег живота. Са Христовим гласом који звучи у теби твој живот постаје лепши, мирнији и радоснији.

Ако се мучиш, пронађи оно чему тежиш и спроводи то у живот! Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање – не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.

Често не живимо својим животом. Зато се мучимо и исцрпљујемо.

Једна девојка је постала фризерка и била је срећна. То је било оно о чему је сањала. А друга студира медицину, али се мучи, пошто то није њена жеља. Имала је погрешан приступ одабраном путу.

А ти се не бој да се радујеш. Довољно је да све чиниш са захвалношћу Богу. Не бој се да будеш срећан. И живиш и ствараш зато да би се радовао! Унеси славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чини бодро, живи истински. Тражи пут исправљања и промена. У сваком случају, немој узалуд траћити време, већ живи надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.

Ево, причестили смо се – примили смо у себе «живу» Христову Крв, нека оживе и наша крв, и срце и сав наш живот! То желим и теби, и себи, и целом свету. Јер, Христос је васкрсао учинивши нас достојнима бољег живота, који треба да проживимо радосно и надахнуто.

Снага је у молитви!

– Да ли се молиш?

– Да, молим се.

– А тачније? Да ли се молиш Богу или се молиш за своје потребе?

Али немој журити да кажеш да се молиш «Богу». Зато што ова молитва није као наши свакодневни послови. «Молим се, – кажеш, – додирујући Бога» – Онога Ко је мир и љубав. Погледај доказе праве молитве: мењаш се набоље, срећан си, лице ти сија, симпатичан си, налазиш се у стању блаженства.

Иако кажеш да се молиш размисли зашто твоје дете не види промену у твојој души, без обзира на то што о себи говориш као о духовном човеку и што идеш у цркву. Сетимо се каква је била снага молитве Господа. Кад се Христос молио за нас на Јордану – Небо се отворило, на Тавору – заблистала је Божанска светлост, на Маслинској гори – римски војници су падали на земљу. Ето каква је молитва.

Таква молитва доликује и нама. Она нас одваја од буке свакодневне таштине и окружује нас тишином и миром. Кад си заиста у молитви заборављаш на све: дан, сат, место, време, храну и потребе. Живиш на другом месту. Као свети Нектарије, који се «растварао» у неометаној молитви попут тишине морске бонаце.

Молитва је пут у непознато место, пут преко мора и океана.

Молим се како бих постао као Он, не да бих пребацио на Бога сопствено бреме патње и брига. Молим се да ме промениш, Христе мој, али не да бих Тебе «изменио» по угледу на себе.

Неопходан услов за молитву јесте да ставимо ум у срце. Да га умиримо и пребивамо у тишини срца. Она представља врата за тамо где нема проблема.

Али постоји разлог због којег не подносим тишину молитве. Мој разум је обузет непрекидном бујицом мисли, мој живот је таштина и освајају га добра овог света.

Неки кад се моле заборављају на своје проблеме! Растварају се у благодати божанског додира. Брига одлази. Душу испуњавају нада, љубав и сигурност.

А кад се хладиш за молитву, поткрадаш самог себе, лишаваш себе нечег значајног и фундаменталног. Биваш напуштен и беспомоћан.

Свакодневно се моли помало. А ако не можеш да разговараш с Богом, разговарај, рецимо, са женом, или с мужем или с децом. Почни од малог, труди се да омекшаш своју душу, да је учиниш осетљивијом за своје «видљиве» ближње, за свог брата у Христу. Захваљујући овом малом у твом животу Господ ће те довести до молитвеног расположења. То је као почетак. И тада постајеш «опијен» молитвом, почињеш да је твориш и више никаква животна таштина не може да те одвуче.

Лако размишљам о молитви, али ми је тешко да је творим. Речи су увек важније од дела. Опростите.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Показатељи духовног раста

 
print22x20.gif
 

 

260388.p.jpg
    

 

Иако ми дуги низ година идемо у цркву, то се не да приметити ни по чему. Питање: ако ми толико времена проводимо у Цркви, шта ми тамо радимо? Ето, ја сам од малих ногу у Цркви, али да ли ја напредујем или сам у застоју? На пример, ти већ пет година посећујеш приватне часове енглеског, како би научио језик. А затим идеш на аеродром и када треба да се чекираш испоставља се да ти не можеш да урадиш ни такву основну ствар. И мама говори свом детету:

– А шта си радио на тим часовима за ових пет година? Ајде, кажи нешто, разговарај са мном.

– Али ја још нисам научио да причам на енглеском!

– А шта си онда научио?

Разумете, шта имам у виду?

Ето, неко иде у теретану, килажа му је 90 килограма. Прође пет месеци, а килажа је порасла на 105. Питају га?

– Па шта ти тамо радиш, где ти све време идеш?

А он одговара:

– То су све мишићи! Истопио сам сво сало и набио сам мишиће!

Хоћу да кажем да када се ми нечим бавимо, природно је да се надамо видљивом резултату. Да видимо себе у помало измењеном стању.

Многе жене овако говоре:

– Посматрам своју породицу и ми већ дуго идемо у цркву, а код куће и даље вичемо једни на друге, вређамо се, још увек желимо да се разведемо и упркос свему и даље нема љубави међу нама...

А по чему бисмо могли да разумемо да нас живот у Христу мења? По томе што нас такав живот приморава да напредујемо и духовно се развијамо, растемо. И за то постоји неколико показатеља.

Први је тај да што више успеваш, више преточаваш спољашњу срећу у унутрашњу. Ако ја желим да будем срећан по материјалним критеријумима онда желим добар стан, скупа кола, новац, комфор. Све је то спољашња срећа. А ако се будем развиајо духовно, онда ме та спољашња страна живота неће више у тој мери обузимати. Тојест, нека и немам кола, али ћу бити добро, возићу се аутобусом, или ће ме пријатељи негде одбацити. Иста је ствар и ако не будем имао велелепну кућу, опет ће у мени све бити добро.

Један од показатеља да успеваш у духовном животу јесте тај да не обраћаш пажњу толико на ствари, које те окружују. Чак и ако је твој стан бедан, срце ти је радосно јер си са својом женом и децом. То је успех. И већ не падаш у депресију, јер ти се покварила фризура!

То су ознаке почетника. За онога ко је на почетку пута, криви су сви остали. Али то није случај са оним ко је провео године уз Христа. Њему нису криви други, он ће увек наћи смирење и сматраће добрим све што га окружује.

Због тога, многи људи који су везани за материјалне ствари, данас у доба кризе, пате. Онај који је до кризе био срећан, тај је и сад задовољан, јер никада није био везан за спољашње ствари, никада није мислио шта ће данас да пије – кока-колу или воду: «Нека, шта фали, попићу водице. И нећу куповати нову одећу, ићи ћу у старој. Нећу ићи на одмор у скупи хотел, поћи ћу у своје село и живећу једноставније.»

С духовно успешним човеком је пријатно, он је кротак и не ропће. А да ли се ви стално жалите?

Имам сестру од стрица, недавно сам попричао са њом преко телефона. И она ми је рекла:

– Оче, хоћу да те питам нешто. Да ли твоје емисије уопште имају неки резлутат?

– Шта мислиш под тим?

– Људи их слушају, али има ли неке користи од тога?

– А што ме то питаш?

– Просто из радозналости. Да ли водиш неку статистику?

– Знаш, такве ствари се не мере статистиком. То само Бог зна.

Ако бих почео да водим статистику, схватио бих да се човек не мења тако лако. Ево, један господин из Атине ме моли већ десет година да кажем његовој жени да исправи свега један свој недостатак – да не гунђа, не ропће. Он ми каже: «Оче, молим те реци ми: шта моја жена ради код тебе све ове године? Реци јој да престане да гунђа већ једном! Ако то урадиш, упалићу свећу за тебе, високу као што си ти! Реци јој, она тебе слуша.» Ја сам му шапнуо на уво: «Она чак и мене не слуша... Поштује ме све док јој идем уз длаку, али ако јој станем на жуљ одмах креће: “Оче, молим те! Не можеш да станеш на страну мог мужа! Треба са мном да се слажеш!”» И њен супруг ме је питао: «И какав је то духовни успех, када и даље ропће, нервира се и виче?...»

Други показатељ духовног раста је јединство. Обједињење срца, обједињење људи, обједињење душе. То је показатељ да човек постаје све духовнији. Када човек не дели, већ спаја. Не сматра да су други увек лоши, грешни, зли, не говори да су сви подли. А ако ти тако осећаш, значи да си далеко од Христа. Онај ко напредује на духовном плану сматра да су сви остали добри. Тада он оправдава људе: чак и ако неко згреши, ти разумеш да има неки свој разлог. А са злим човеком је довољно мало попричати, па ће почети да плаче. Понекад разговарам са неким и видим човека који као да је пуштен из затвора. На крају он ми последњи прилази и плаче.

Мораш да имаш разлог за љутњу. А ако заборавиш на све то, онда ћеш бити у јединству са људима и нећеш се осећати одбаченим. Тада ћеш волети свог комшију и ако се паркирао тачно пред улазом у зграду, или ако држи кесу са смећем пред твојим вратима. Можда је он мушичав, чудан, али и у њему се крије болећива душа, несигурна, оптерећена проблемима.

Имајте на уму, да је последња молитва, коју је Христос изговорио пре него што је напустио овај свет била ова: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду.» (Јн. 17: 21). Да се људи не би разделили, да се не би расточили у хиљаде фракција и партија, већ да би имали љубав, да би били уједињени. Ако сте обједињени с људима, све ће вам ићи од руке.

Писала ми је једна жена из иностранства да је близу тога да изгуби веру, иако су јој родитељи богослови. А зашто? Зато што се то што они говоре потпуно разликује од тога што они демонстрирају својим понашањем. Једно говоре, а друго раде. Таква недоследност, такав конфликт, таква противречност – то није најбоља проповед у нашем друштву. Јер суштина није у томе шта ти причап, већ шта чиниш. Неће твоје добре речи дирнути неког, него твој живот и понашање, искуство и мирис. Не парфем Коко Шанел, већ мирис душе.

Уколико ти зрачиш нервозом, напетошћу, злобом, завишћу итд., онда нико други неће добити духовну корист од тебе. Тај ће рећи себи: «Шта ја имам да идем у цркву, ако она тамо иде, а остаје иста као и раније, уопште не напредује?» И син већ мисли: «Мама од малена иде у цркву и сада има 60 година, али ја не бих волео да постанем такав, као што је она.»

Јединство, душевна уравнотеженост, љубав у нашем дому показују, да смо духовно успешни. И то је најбоља проповед.

Следећи важан показатељ духовног развоја јесте одсуство фанатизма. Онај ко је фанатичан није напредовао на путу ка Господу. Човек који воли Бога и осећа Га не може постати фанатик. Он не инсистира и не истраје насилно ни у чему. Чак и оно за шта он зна да је добро, не покушава силом да наметне другом. Он просто каже следеће:

– Ако хоћеш, друже мој, прихвати то што ти говороим, а ако нећеш и тада поштујем твоју одлуку. Ја постим, хајде да видимо шта ти једеш. Шницлу? Шта се ту може, пријатно ти било!

– А тебе не узнемирава, оче, то што ја једем шницлу?

– А шта ту има да ме узнемирава? Ти то желиш, а ја постим. Ако ти не примећујеш моју мантију, не примећујеш кашу коју ја једем, ако тебе те ствари ничему не уче, шта још могу да ти кажем, што би утицало на тебе? И зашто да те притискам? Зар је успех вршити притисак на друге?

Фанатизмом никоме не можеш помоћи. Не присиљавајте своје дете, супругу (супруга)... Нека свако од нас сам себе принуди, а ми ћемо се према другима односити са добротом и благошћу. Нико није крив пред нама. Криво је једино наше «ја». А сви остали су добри.

Када будемо то осећали, онда ћемо бити заиста срећни и спокојни. Муж, који се стално жали на своју жену, има унутрашни проблем. Ако си у миру са самим собом, онда ћеш волети и своју жену. Жена, која непрестано гунђа и криви све око себе, има лични проблем и пошто она не може да га реши, жели да измени цело друштво. Све је раздражује.

Једна жена је говорила свом сину:

– Добићемо мир, када ти одеш од куће.

И момак се одселио, оженио се, а његова мајка наставља да ропће...

– Сада си ме повредио, – говорила је она, – али ја ћу остати таква каква јесам.

А син јој је одговорио:

– Мама није у томе суштина, него у томе да се загледаш у дубину своје душе и да покренеш унутрашњу борбу. Нису околности у твом животу криве за све, већ немир у твојој души.

Ја никада не желим да се посвађам са неким. Последњих година се не расправљам с људима са којима се не слажем. Ако хоћеш нешто да урадиш по своме, уради то. Али да ли си тада срећан? Главни доказ тога да се не развијеш духовно је то што си несрећан. Није потребно да ја вичем на тебе са пиједестала. Свако ће сам наћи одговор у свом срцу.

Депресија у твојој души, усамљеност, несаница, узнемиреност, стрес – све су то докази да нешто ниси урадио како треба. И не морам фанатично да вичем. Помолићу се за тебе и волећу те.

Не будите фанатични ни у чему. Будите благи. Дајте места другом да сам нађе свој ритам, свој тренутак да промени живот.

Share this post


Link to post
Share on other sites

«РАЈ», А ЗАПРАВО ПАКАО

Све што нас окружује, све што имамо, су дарови које нам је Бог дао, како би наш ум био усмерен на Бога сваки пут кад погледамо на њих. Када посматрамо Његове дарове, ми мислимо о Њему, када посматрамо Његова блага, ми мислимо о Њему, јер нам је Он све то дао. Бог је дародавац, од Њега проистиче све што је добро на земљи и на небу: твоја супруга, твоја деца, дом, здравље, све што имаш ти је дато од Бога. Да ли ми то разумемо? Не, ми то често заборављамо.

Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:

— „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“

Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.

А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!

Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.

— „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“

Ја сам му на то рекао:

— „А можда није добила цвеће?“

— „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“

Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.

Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.

 

Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.

А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).

Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.

Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.

Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!

Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/98645.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ: ПЕТ РЕЧИ КОЈЕ ОТВАРАЈУ НЕБЕСА

Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас би желео да прозборим о тој молитви. И не просто то: данас би желео нешто још смелије – да ми изговорамо ту молитву, да не говоримо само о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је.

Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју свецелу усресређеност, онда је изговарај у себи. Пробај.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине и Речи Божија, момилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа.

Сада, када ти слушаш, теби није тешко изговарати у себи ту молитву, тако да би она текла потоком, а када се емисија заврши и продужиш радити своје свакодневне послове, ти је и онда постојано произноси.

Она је изузетно силна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је он ишао и било где да се заустављао, због тога јер се њој научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима:

  • И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи.

Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност, ка Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све.

Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти здраво прилепљујеш ка Христу, и сједињујеш са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, но само говори Христу. Хоћеш изговарати „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме ...

Ето, ја опет то рекох. Шта, теби је тешко то слушати? Но, нека теби то не буде тешко. Нека теби не буде тешко слушати име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Ко је заволео тебе и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења усредоточена су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко слушати име Христово, говорити Њему, волети Њега.

То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бдије над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да они изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“[1].

Свима нама би било добро да творимо ту молитву, и добро би било знати да у човеку који седи преко пута тебе и слуша те, јесте општа тачка додира са тобом – у њему је име Самога Господа и та општа љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас ми Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме!

 

Монаси је изговарају цели дан. У крајњој мери, добар монах, да би био истинским монахом, није дужан бити „монахом“ тј. усамљеним, већ је дужан да увек буде у друштву – у друштву молитве, а пре свега молитве Исусове. Он је обавезан да свагда носи бројанице у рукама, а пре свега – у срцу. Сваки чворић – то је жудња, сваки чворић – то је љубав, сваки чворић – то је приношење, славословље, призивање тог светог и свемогућег имена, имена Господњег.

Монах се цели дан моли.

  • Куда ти идеш? – говорио је неко иноку на Светој Гори, видевши, да тај излази из манастира, не узевши са собом бројанице. – Зар се војник отправља у рат без оружја?

Где ти идеш без својих бројаница? То твоје оружје – бројанице, увек држи у рукама, да би молитва из руку прешла у ум, а из ума у срце. Потом отпада неопходност и за бројаницама, и ти ћеш окушати неизречена и јединствена искуства.

Хајде, рећи ћу ти понешто, јер ипак нисам заборавио? Шта ниси заборавио? Нисам заборавио, да говорим људима који живе у свету. Данас ја не говорим монасима. Знам, да сам се помало опустио, и ти, наравно, мислиш, што ... Не-не, ја ово говорим теби и о твојим проблемима. Знам да имаш своје проблеме: расходи, беба, болест, сваковрсни брачни проблеми. Понеко се нечему спрема, понеко о нечем машта, понеко живи са својом болом и радошћу, са разним својим проблемима. У свакога своје, и ето већ понеко од вас говори:

  • Прошли пут ти си нам добро говорио о актуелним, нашим, савременим питањима, која нас тиште. А шта сад? Ти ћеш нам говорити о Исусовој молитви, умној молитви, која је одређена за монахе? Какве везе то има самном?

Има. То има везе и са тобом, јер је то начин увести Христа у твој живот, овде и сада. Управо стога што је твој живот многодимензионалан, у њему је пуно брига, ти си располућен и раздељен, од јутра до вечери дужан си обавити много послова и не успеваш урадити бар нешто за Бога, помолити се како следује. Зато и постоји та молитва, која се назива монологна, што значи, да она садржи једну реч, један израз, једну кратку реченицу, коју, уколико би је рекли и малом детету – свега пет речи! – то би их и оно научило.

На тај начин ти се фокусираш. И немаш никавих оправдања, као што некада говориш:

-Ја желим да се помолим, али не успевам. Не знам шта да кажем. Немам шта да кажем на молитви.

Имаш шта да кажеш! Спремаш ли ти храну? Твори молитву! Мешаш ли храну у посуди? Сваки пут када промешаш кашиком, говори: Господе Исусе Христе, помилуј ме. И док спремаш храну, унутар тебе улази Божија благодат, улази свецело благоухање тог имена, улазе животворни сокови тог имена.

Исусово име је пуно животворних сокова, благослова, сила. Ова молитва је веома моћна. О, када би се ми њоме молили, када би смо ми живели њоме и наслађивали се осећајем Христовог присуства, док је творимо!

Знаш ли шта значи постојано произносити нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би он пришао к теби? Када ти на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће.

Када ти некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу теби ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и ти говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази.

Овога нема мало, тога је сасвим много – да бисмо ми данас прозборили о тој тајни, каја нам приближава тако узвишеног Бога, тако близу нама. Уколико Христос дође тамо, где си сада ти, у твоју собу, и она се напуни Његовог присуства, ти ће схватити да поред тебе нису само кревет, сто, кухиња, посуде, телевизор и све што тамо имаш, већ је поред тебе и са тобом Неко Други. Ко је то? Онај, Кога си позвао.

Постоји у Старом Завету таква заповест, где Бог говори: „Пуди пажљив! Не изговарај узалуд име Господње!“[2] – то јест не поштујући, не уважавајући, не љубећи, не „обожавајући“ Бога. Како се каже: „очисти најпре уста, пре него произнесеш име Божије“.

Страшно је изговарати Његово име. Зашто? Зато што Његово име – то је Његово присуство: ти призиваш Христа, и Он долази. То је изузетно велико. Он долази. Само размисли: да би у тебе ушао Христос, када ти Њега призовеш.

Он Сам говори ово:

  • Пре него Ме призовеш, Ја ћу теби говорити. Ти ћеш Ме позвати, и Ја ћу ти рећи: ево, Ја сам дошао! Шта желиш? Реци ми, шта хоћеш, да би Ја то урадио за тебе.

И ти говориш Њему:

  • Господе Исусе Христе, помилуј ме! Ето шта. Ја желим да ме Ти помилујеш.

Ми можемо рећи много тога о молитви, но, на жалост, све то није наше, све је туђе. И ако би смо ми творили молитву, тада не би радили емисије о молитви, већ би живели њоме, и не би говорили о њој, већ би узносили молитву, и благодат молитве би се ширила свуда, без да смо ми урадили емисију. То је оно чиме се занимају монаси на Светој Гори, то је оно, чиме су се бавили велики светитељи, који су говорили веома мало, у сили. Говорили су другима само и само о добром и нису желели излазити из те насладе, коју су окушали, и из тог великог жртвовања човечанству. Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу.

Да ти кажем то помало грубо? Ми смо дубоко покривени мраком, сви ми, и не знамо много о нашој Цркви. О, када би смо ми знали, који хлеб у себи садржи то, што ми називамо умном молитвом!

Свети Никодим Светогорац се обраћа ка Христу у „Акатисту Исусу Христу“ и постојано говори: „Исусе мој! Исусе мој!“ – а затим говори Христу разне ствари. Он каже:

  • Исусе, благодарим Теби, што си ме удостојио великог доброчинства и дара умне молитве.

То је нешто велико, то је велико искуство.

Ти говориш:

  • Но, ми не можемо учинити много у свету.

У праву си. Но, ево сада ти слушаш, а потом ћеш отићи нешто радити и можеш се при том помолити. Мислиш, Бог то неће ценити? Уради, оно мало што можеш у овом животу.

То је добро дело – призивати име Исусово. Уколико обратимо пажњу, увидећемо да и на Светој Литургији чинимо то постојано – говоримо: „Господе, помилуј!“ За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо – и две речи: „Господе помилуј!“

  • Боже, помози нам! Дај нам Твоју милост! Смилуј се над нама! Помози нам! Дај нам оно што је свакоме на потребу! Помилуј нас!

Имаш ли бројанице? Ти их не носи са собом, бећ их држи у руци. Ти их уништи, доведи их у лоше стање, истањи их до нити, али само – пази – да то нико не би приметио. Када ти држиш бројанице и молиш се, онда сте само ти, Бог и твој духовник дужни знати о томе. Шта ти радиш, како радиш, да ли си нешто осетио, плачеш ли, имаш ли минуте умиљења, боговиђења, осећаја Божијег присуства, осећаш ли да излазиш из овог света и преживљаваш ли оно, што ми је пре неки дан рекла једна старица ...

  • Молила сам се и рекла: „ Узми ме, Боже, да би ја умрла! Желим да овај час умрем!“ Тог тренутка рекла сам: „Пусти ме да умрем!“

Али све то не треба бити видно. Све то дужно је да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе.

У души постоји скривена соба, постоји врт у дубини, који је намењен само за Бога. Ту не треба улазити више ништа, нико не треба знати шта ми чинимо, само наш духовник и Бог. Бројанице не треба показивати, оне нису за демонстрацију, не за шепурење, нису за то да бисмо од себе правили великане, а, како се каже, када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши двери твоје, помоли се Оцу твоме, Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узратиће теби јавно.[3]

Помоли се у тајности, стави у свој ум, дубоко у своју душу, урежи унутра то име: „Исусе мој, Христе мој“ – то ја најбољи печат, а после се не бој. Неки питају, шта ће бити са Другим Доласком, са антихристом, са печатима. Наш печат нека буде то име, да би ти њега урезао у своме срцу, у уму, у својој души.

     Говори у себи: „Исусе мој, Христе мој, Боже мој, Господе мој“, - само не фоормално, не технички, не систематски, не хладно, не монотоно, не као да испуњаваш неки метод или тактику, већ дај своје срце, зато што молитва захтева срце, молитва захтева љубав, она захтева силну жељу, захтева људе заљубљене у Христа, у истину, у светитеље, у Цркву, у Небески свет.

Ето тако стоје дела. Данас ми говоримо о тешким стварима, међутим како смо рекли – хајде да урадимо оно мало што можемо у овом свету. А да ли је то тако тешко урадити, то о чему смо ми сада говорили са вама?

Ова молитва је веома моћна, независно од тога, да ли си ти то разумео. То јест, уради нешто и ти, ти, који немаш времена прочитати Шестопсалмије, прочитати Молбени Канон, ти можеш постојано говорити молитву Исусову. Је ли то тешко? Да, шта је у томе тешко – рећи: Господе Исусе Христе, помилуј ме?

А остало – о умиљењу, о осећају Бога ... Да ли ћеш ти осетити када приђе Божија благодат, или не, то није твоје, већ од Бога. То ће дати Бог, када он зажели, и како зажели и колико зажели. А ти, међутим, можеш ...

Ти имаш уста? Имаш. Имаш језик? Имаш. Рећићу, међутим, и друго: чак и ако си нем, имаш ли ти ум? Имаш ли срце, постоји ли у теби душа? Ето, та душа је и дужна говорити. Та душа треба да се разледи, јер је замрзла као глечери који се сада, међутим, такође топе. И они се топе! Како онда душа да се не растопи? Ево од тог имена, она ће мало по мало, да се разледи.

То име је тако врело, тако пламено, тако преузвишено, да растапа било који лед. Исусе мој, Христе мој, Творче мој, Боже мој! – то је највећа и најмоћнија молитва!

http://www.pravoslavie.ru/srpska/99087.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:

– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!

Питам их:

– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?

– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом…

– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?

– Па ништа…

Једном су ми испричали:

– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!

– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?

– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!

– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».

Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.

Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?

– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).

Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:

– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?

Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:

– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?

Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:

– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?

Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:

– У праву си, опрости ми.

Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».

Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.

Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.

Share this post


Link to post
Share on other sites

КАДА ТУГЕ КРИЈУ БЛАГОСЛОВЕ И ДАРОВЕ

 

Kada-tuge-kriju-blagoslove-i-darove-320x

Данас  желим да запамтиш ријеч ,,прикривени благослов“,.Дакле, благослов који је скривен под нечим  што изгледа као туга, мука, казна, проблем, трагедија итд. Иза сваког феномена у животу знај да се крије неки благослов, иза било које животне ситуације. Не постоји ништа што се догађа у твом животу, од јутра када се пробудиш до тренутка када заспиш, а да нема виши циљ који делује за твоје добро, твој интерес и у твоју корист. Сигурно није све пријатно, идилично, не ствара све задовољство и ужитак, али је све засигурно корисно. То је оно што говори апостол Павле: ,,онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28).  Када човјек има љубав према Богу и гледа на живот, Христовим очима и са вјером да је све оно што се догађа за његово добро, онда све и помаже на добро, све то постаје наша помоћ. Проблеми постају наши сарадници, препреке које чине да посрћемо у ствари нас тјерају да трчимо још више, јер када посрћеш, залијећеш се и трчиш брже, и ништа ти у животу се недешава како би те уништило.
 Та слика која се укоријенила у нашој глави, то увјерење које се урезало у нашу душу након неке васпитне мјере у облику казне коју смо некада примили о Богу који није подршка нашем животу, него онај који кажњава наш живот, да је он препрека за наш успјех и стално нам говори: ,,не“, и да нам ,шта-год  желимо да постигнемо долази препрека од  Бога, огромна рука и жељезни зид који говори ,,не, нећеш то урадити, ја, (Бог) ћу те спријечити ,“ управо ово увјерење које је урезано у нашу душу је потпуно погрешно. Једна од помисли коју је Христос сотворио у нашој души је пријатељска помисао према Богу.

 

 Све што се дешава у твом животу има добар циљ. И иза сваке трагедије крије се скривени благослов. Због тога сам ову малу тему данас започео фразом ,,прикривени благослов “. Чули сте за светог Јована Кавсокаливита који је палио своје колибе на Светој Гори јер није желио да има никакву личну имовину, и кад би се год  његова душа закачила за нешто, палио би је и одлазио у другу. Читао сам у једној књизи која описује кроз роман његов живот и каже: ,,Зашто то чиниш?“ а он одговара: Палећи моју колибу имам бољи поглед ка небу. “Дакле, оно што неком изгледа као катастрофа, он каже, ја палим моју колибу и када она изгори, отвара се изнад мене небо и боље видим. Немам препреку, немам плафона, немам нешто  што би ме ограничавало и тако се отварам.
 Проблем који проживљаваш у ствари те отвара. Отвараш се, шири се срце твоје. Расте твоја савјест и пространост твог ума, смјешташ у себе нове ствари, постајеш флексибилан. Да би дошло ново у твој живот треба да оде старо. А да би отишло то старо-понекад  управо одлазак, повлачење тог старог узрокује узнемиреност. Када избациш тросјед из твог дневног боравка настаје проблем, али док га гледаш, говориш, нека га, не помјерај га да неправимо сада неред, остави га ту како јесте. Желиш да промјениш свој живот, а говориш, остави то како јесте. Е, не може тако – остави како јесте. Да би се промјенио наш живот и да би дошли другачији дани у наш живот  треба да се десе преуређења. Та преуређења често долазе кроз врло динамичне догађаје, веома тешке, усудићу се да кажем и врло трагичне, који наносе и бол. Одвајање наноси бол, оставља трагове, али не, другачије неиде. Оно што ће те спасити у тим тренуцима промјена јесте да твоја душа буде флексибилна, односно, да се не противиш вољи Божијој и току ствари. Тако како живот доноси ствари, тако теци и ти, теци настави да течеш, да корачаш, као што и вода у ријеци тече и неиде на другу страну, и баш због тога што неиде у контра правцу, не постоји ни проблем. Због тога постоји такво комотно кретање. Проблем  настаје када неко контрира, када жели да иде против Бога, против живота, против догађаја. Дакле прво је да се крећеш са животом, а друго је да имаш вјеру. Да гледаш на ствари (догађаје) са вјером.

 

А вјера значи да гледаш на догађаје који још нису ни дошли као да су већ ту. И да то што гледаш буде оно оптимистично. Да гледаш на свјетлост Христову и да говориш ,, Да, Господе Исусе Христе, дођи.“Чекам, дакле, кроз ову муку свјетлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање. Инвестираћеш, и  ставићеш сав свој новац – мислим на инвестицију твоје душе – на свјетлост. Инвестираћеш у свјетлост, на то ћеш да се ослониш, и рећи ћеш: ,,Из овога ће нешто добро изаћи. “То ми је говорио један мој пријатељ који има много дјеце, када се нашао у проблему приликом рођења новог дјетета, неке болести итд… ,,Дошао нам је поново један поклон, спакован наравно у тужан омот, али чекам да видим благослов који ће ускоро доћи.“ Нешто добро ће доћи.
 Гледао сам један филм који је приказивао неког у Америци коме је горјела кућа, а тамо су куће знате, саграђене од гипско – картона а не од бетона као овде у Грчкој, и док су други безнадежно гледали, он је имао склоност да гледа оптимистично на ствари, говорећи пријатељу: ,,Ово је нешто најбоље што је могло да ми се догоди. Тако ћу једино моћи да отпутујем гдје сам желио, у тропске шуме и да урадим нека истраживања. Никада се нисам одвајао одавде. “Односно, никада се нисам мрднуо од удобности моје куће, сада са овим пожаром је прилика да одем тамо гдје сам желио. Видио је трагедију као једну велику прилику да уради нешто друго. И свака трагедија у нашем животу, видјећеш, након неког времена може да се развије веома повољно за твој живот, врло благословено за ствари које се тичу твог живота и да донесе нешто веома добро за твоју душу, за тебе, за твоју радост, за друге…  Због тога, научи и ти да гледаш иза запаљених колиба као Св. Јован Кавсокаливит, да видиш како се отвара бољи поглед на небо, већа радост у твојој души, већа снага у твом срцу. Нека те не ломе проблеми него нек те оснажују и буди спреман за боље које долази и које већ сада јесте присутно у твом животу. Имај очи да то видиш.

Добра вам снага!

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
andrej-konanos.jpg
Твоји проблеми се разрешавају тек онда, када престанеш да тако снажно преживљаваш ствари, како то тренутно чиниш. Иначе оне ће те сломити пре или касније. Наравно, твој проблем је довољно сложен, али у ствари ситуација није таква каквом је ти сам себи представљаш. Знаш зашто? Усредсредио си своју пажњу на неправилне тачке проблема, паничиш, бојиш се, и због тога не можеш да пронађеш решење. Вода твоје душе је мутна, и не можеш да увидиш шта се дешава на дну, нити да разлучиш шта лежи у основи твојих дела, твојих жеља. Растројен си. Веруј да то неће донети плода. Треба да поступаш као подвижници, који су када их је нешто узнемиравало то остављали по страни, због тога, што како искуство показује, решење ће с временом обавезно доћи, и преживљено те приморава да хладнокрвније прихваташ живот. Тако ћеш достићи зрелост, обогатићеш се, постаћеш мудрији, напредоваћеш духовно, и учићеш се да другачије посматраш ствари.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОДВИЗАВАЈТЕ СЕ ЈЕР ПРОПАДОСМО

Беседа о старцу Пајсију Светогорцу

    Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“

– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.

Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.

Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човелу и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.

Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.

Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?

Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.

Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.

Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“

Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...

    

У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:

– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!

– Да, али сам га опрала.

– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.

Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!

Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:

– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.

Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?

Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.

Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.

Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.

Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.

Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?

Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.

У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!

Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:

– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?

И ти одговараш:

– Просто сам те посматрао.

Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.

Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:

– А ко ти је рекао, да то радиш?

Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“

Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.

Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:

– Да! Јел могу да се причестим?

Рекао сам му:

– Наравно да можеш.

Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“

Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.

    

Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“

Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.

Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.

Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.

Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.

Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.

Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:

– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.

Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.

Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:

– Пусти нека тече крв, само настави молитву.

Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.

И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.

На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.

Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/99965.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites