Jump to content

Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

Оцени ову тему


Препоручена порука

Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе.

Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:

– Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?

Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:

– Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.

 

Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност.

Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.

Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:

– Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 174
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот.

На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе.

Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.

Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушавање да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан.

Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм – да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: „Ти мораш да идеш у храм!“ Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: „Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин – срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:

Можда и ви желите да одете?

Тада Му је Петар одговорио:

– Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?

Господ као да одговара на Његове речи:

– Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).

 

Неко од нас може рећи свом детету:

– Дете моје, ја желим да ти останеш са мном не зато што сам ти отац или мајка, не зато што закон захтева да останеш поред мене до својих 18 година, већ зато што желим да се осећаш срећним поред мене. Да ли желиш да останеш? Ако ти дам могућност избора, да ли ћеш отићи? Да ли на пример вечерас остајеш зато што се бојиш да те не ударим ако будеш хтео да идеш, или зато што се радујеш могућности да будемо заједно?

 

Ето, то и јесте циљ и њега није тако лако достићи, међутим, Бог жели управо то и никога не приморава. Пожелели сте и дошли, а ако неко жели да оде, може тако и да учини. Господ жели да ти слободно поступаш по својој жељи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Када је блудни син рекао свом оцу: „Желим да ми даш мој део, желим да одем и живим како ја желим!“ – његов отац је, иако у дубини душе није желео то, испунио његову вољу. Дао је сину његов део имања са речима: „Дете моје, ја те волим, али љубав није принуда“.

Не можеш да желиш да те неко заволи на силу, јер то онда није љубав. Не можемо да приморамо своје жене или мужеве да нас воле на силу, ми не можемо и немамо права да своју децу принуђујемо на то. Љубав се не може наметати, човек се једино може надахнути на њу. Зато отац блудног сина говори: „Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те толико јако волим да где год кренуо, таквог као ја не можеш наћи. Знам да ћеш живети развратно, у блуду, да ћеш имати непријатности, али ћеш се некада вратити мени. Не желим да те задржавам и нећу то радити.“

Ето тако је отац сину дао слободу избора. Зашто? Зато што је сам био спокојан и сигуран у љубав коју је осећао према свом детету. Када си сигуран у оно што радиш, онда си и спокојан. Када је у кући свађа и викање, чак и из најправилнијих и најдостојнијих побуда, оне престају да буду добре. Не сме се грдити дете за то што ради. Ако је твоје дете учинило нешто неприлично, ти правиш много већи грех правећи скандал од тога, да би га на тај начин усмерио правилним путем. Зло не може да буде исправљено новим злом. Ето зашто говорим: неопходно је да на почетку сам учиниш први корак, сам постанеш срећан, искрено се радујеш томе како живиш.

Дозволите ми да вам испричам како је поступио један човек, будући Светитељ када је, вративши се кући, затекао своју жену са другим. Он је веома волео своју жену, али је знао да се љубав не може наметнути, он је веома желео да и она њега воли, међутим, схватио је да то није могуће. Тада јој је рекао: „Пошто си са другим, то значи да не желиш да будеш са мном. Опрости, одлазим.“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Отишао је и постао ученик Светог Антонија. У питању је Свети Павле Препрости, велики подвижник и велики чудотворац Цркве који је чак прогонио зле духове. Он је тако снажно волео своју жену да је уважавао њену слободу чак и када је грешила. Он није могао на силу да је примора да га заволи, међутим, он је није ни мрзео. Он је рекао: „Питање је шта ћу чинити сам са собом. Ако је неопходно да будем болестан заједно са тобом да би ме заволела, ако је неопходно да се разболим да бих те натерао да постанеш онаквом какву желим да ти будеш, то је онда бесмислено.“ И са речима: „Идем макар себе да спасим!“, устао је и отишао у пустињу.

Ми смо дужни да се учимо овоме, учимо да се окренемо себи – у добром смислу ове речи, да се побринемо о својој души, о миру унутрашњег света. У питању није презир према другим људима, већ указивање помоћи јер ако будеш у стању да им предаш тај спокој и мир, онда ћеш их учинити бољима, док напротив, свађа која је настала из жеље да помогнеш и измениш ситуацију не представља помоћ.

Када мучимо друге, тиме показујемо да заправо ми сами имамо проблеме. Ми се трудимо да их не примећујемо и често пребацујемо кривицу на туђа леђа. А ето, можеш отићи до свештеника и искрено му рећи:

– Оче, искрено речено, моје дете није криво за оно што се догађа. Заправо ја имам брдо проблема, ја се свађам са мужем, нервирам се, нервни систем ми је ослабио, не могу да се уздржим и избацујем своја негативна осећања на дете и притискам га.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Иако често, жене искрено и говоре:

– Оче, често грдим своје дете и вичем на њега и то је моја кривица. Рецимо, нешто се десило између мога мужа и мене, посвађали смо се, нисмо се међусобно разумели. Ја не желим са њим да се расправљам јер је јачи од мене. И ето, ја избацујем зло на своје дете, грдим га без разлога, иако говорим да је то на његову корист.

Ова „пуцања“ представљају сведочанства да сама мајка често осећа унутрашњу нелагодност, да има сопствене проблеме. Други није крив што смо ми несрећни. Ни дете, ни муж, ни жена. Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: „Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет.“

Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: „То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!“

Тако говоримо ми. А ето, Свети Пајсије Светогорац, када би видео грешке других људи, никада им ништа није наметао. Узимао је увек грешке других људи на себе, иако није био крив. Говорио је:

– Ја сам крив!

– Ах, оче, па у чему си ти крив? Људи због којих тугујеш не живе овде, дошли су и отишли. Зашто себе оптужујеш због њих?

– Да сам био добар, они се сада не би свађали.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Једном је старцу дошао један брачни пар. Они су му испричали да су се развели. Уместо да им одржи лекцију и натера их да се покају, Старац је рекао:

– Ја сам крив што су се они развели. Да сам био у добрим односима са Богом, да сам се помолио, они се не би развели… Где је молитва? Ја немам смирења и Бог ме не слуша.

Он ништа није наметао другима, већ је увек желео да исправи себе. И говорио је као и сви Светитељи: „Код мене ствари нису у реду, ја имам проблеме, не други“.

Размислите о томе, „код мене“, а не код мог детета, мог мужа, моје жене. Ето, тако свако треба да говори о себи: „Знам да сам крив. Тражићу кривицу у себи, а не у другима, потрудићу се да им не стварам проблем у животу“.

Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:

– Има да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!

Дете дрхти од страха и мисли у себи:

– Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!

И трпи, чека, ћутке испуњавајући наредбе и затим одлази из дома. Често заувек.

Знам сина који је свом оцу рекао:

– Ти сада више ништа не можеш да урадиш. Напунио сам 18 година, одрастао сам! До виђења!

А затим је устао и отишао. Ето примера принудног и неуспешног васпитања.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Када дете заврши школу и ступи у живот одраслих, како ће живети? До тренутка док је са тобом, од себе правиш учитеља и примораваш га да учини нешто. Када почне да живи својим животом, да ли ће постити? Када оде у Енглеску на школовање, да ли ће тамо одлазити у храм? Тамо ће одлазак у храм имати велику вредност, јер он ће то чинити сам, чинити оно што је изабрао, што је сам решио. И ако он каже: „Могу да изаберем: могу да одспавам, могу да останем будан целу ноћ, а могу и да одем у храм и то ћу и урадити“, значи да су га правилно васпитали. Једино такво васпитање и има вредност. Управо то и треба да буде циљ родитеља, без обзира на све тешкоће.

Човек који поседује истинску слободу и у души ближњег ствара спокојство и осећање слободе. Онда човек може слободно да изрази своје мишљење, не бојећи се онога што ће чути као одговор. Рецимо, многе жене страдају, нервирају се, ако треба да разговарају са својим мужем, да изнесу своје мишљење јер муж то не трпи, не жели да слуша, жели да наметне своје мишљење. Запамти: то није дух слободе, већ притисак, ти не дајеш души човека који живи поред тебе да расте и цвета пред Богом. А када се ваша породица стварала, имали сте заједничке наде, заједничке разговоре, маштали сте о свом животу, како ћете ићи тим путем држећи се за руке… Међутим, почиње свакодневица, рутина, умор и душа као да се скупља. Заборавља се све оно што је некада било драго.

Велика ствар је умеће да се слуша други и уважи туђе мишљење. У школи где предајем више ми се допадају деца која ми супротставе своје мишљење, која не прихватају одмах то што им говорим; она ми се допадају више од оних који се увек и у свему слажу. Ја не желим да чујем формално „да“, желим да дете објасни зашто он говори: „Да, оче, слажем се са тим“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ако је дете поделило своје мишљење са тобом, чак и ако се разликује од твог, веруј ми, ти си стекао нешто јако велико, ти си освојио његово поверење, он ти открива душу иако се и не слаже са тобом, а то значи да те се не боји. Кога би изабрао: човека који ћутке седи пред тобом, а изнутра га изједају сумње, његове мисли лутају, замарају се, губе се међу хиљаду несхватљивих ствари или човека који ти једноставно говори: „Оче, не слажем се са оним што ти говориш, чини ми се да је то тешко, имам друго мишљење по том питању“?

Ја у том тренутку одговарам:

– Реци шта мислиш, не бој се. Хајде да поразговарамо. Ти ћеш изнети своје мишљење, а ја ћу ти рећи шта о томе говори Црква и ако ми пође за руком да те уверим, биће добро. Ако не будем могао да те уверим, ништа страшно. Живот ће те уверити. Отићи ћеш од мене, живећеш својим животом, чинићеш своје грехе, чинићеш оно што желиш, али знам да сам био у праву у разговору са тобом и да ће те сам живот научити. Међутим, не могу да делујем на тебе на силу, не могу да ти наметнем оно о чему ти говорим, чак ако је то и истина.

 

Чак и ако си изговорио најбоље, најправилније речи, друга особа треба да их прихвати слободно и сложи се са њима. „Ко хоће за Мном да иде?“ (Мк. 8:34) – да ли сте размишљали некада о томе, колико је то страшно?

Ко од вас је био данас у храму? Онима који су били желим да кажем да сте ви јаки. Господ жели да сви идемо у храм, међутим, ми имамо толику слободу пред Њим да Му мирно можемо рећи: „Данас не желим да идем у храм јер хоћу да спавам. Не желим да идем у храм, зато што ме мрзи, не желим да идем у храм, зато што… нећу.“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А шта Бог чини? Он љуби свакога од нас. Чека. Зар ти је Он нечим нанео штету? Зар те је Он нечим казнио? Зар ти је нанео неко зло? Не. Ти дишеш, осећаш свој пулс, а Бог ти говори:

– Ниси дошао у храм, али те Ја и даље волим. Желим да дођеш к Мени, али желим да и ти то пожелиш! Желим да дођеш по својој слободној вољи.

 

Мени се веома допада када млади људи добровољно долазе на исповест. Питам их:

– Ко те је довео, мајка, отац?

– Нико! Ја сам.

Постоје деца која долазе на исповест у тајности од родитеља, код куће о томе нико ништа не зна, они иду у храм добровољно. Родитељи таквог детета можда мисле да се он бави нечим лошим чим није код куће и мајка му додијава својим проповедима, а он жели да буде ближе Богу, жели и – долази. Ово има веома велики значај. Јер постоје деца коју доводе насилно, приморавају их, међутим, Бог не жели то, јер је принуда прави пакао. Ако те ја на силу ставим у рај, ти ћеш се осећати тамо као у паклу. Зато је Христос рекао:

– Желим да Ме волите, али желим да то буде ваш слободни избор, да Ме заволите по својој слободној вољи!

Како нам често недостаје вера у Божији Промисао и мислимо да можемо и да смо дужни да нешто одлучимо, поправимо, исправимо, упадамо у хистерију и говоримо: „Ако одмах нешто не урадим, он ће пропасти! Ако не будем викао на своје дете, он ће пропасти када порасте!“

Наивно сматрамо да имамо велику снагу да утичемо на људе око нас, да можемо нешто да кажемо и да ћемо тиме изменити своје дете или блиску особу. Не! Нећеш ти изменити своје дете! Бог то чини! Божији Промисао ће изменити твоје дете. Где ти је дете сада? Где ти је муж сада, твој друг? Ми не знамо шта они раде, али је Господ поред њих. Не можеш преко телефона пратити теби драгу особу, постављати му сваких 10 минута питање: „Где си, шта радиш?“, „Да ли знаш колико је сати?“, „Када ћеш се вратити кући?“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Немогуће је непрестано осећати ту ужасну несигурност у другог, мислити да се можда све изменило, можда ме више не воли… Потребно је поверити се Богу и рећи од свег срца: „Боже мој, предајем у руке Твоје човека кога волим!“ И поверовати да се Господ брине о њему, смирити се. Тада ћеш видети да га Бог неће оставити.

Испричаћу вам за један храбри и неочекивани поступак Светог Порфирија Светогорца. Једном му је на исповест дошао мушкарац. Исповедио је све своје грехе, осим једног, који је био најозбиљнији у његовом животу. Био је ожењен, али је варао жену са љубавницом. Сви су живели у Атини и тај човек је имао одраслу децу, студенте који су се школовали такође у Атини. О свему томе није рекао Старцу. Када је исповест била завршена, Старац Порфирије га је питао:

– То је све? Завршио си исповест?

– Да, завршио сам.

Старац је прочитао молитву за разрешење грехова над њим. Мушкарац је био спреман да оде, отворио врата, међутим, Старац Порфирије му је рекао:

– Сачекај, хоћу да ти кажем још нешто.

Мушкарац се окренуо према њему, а сам у себи је помислио: „Па ето, а још и говоре да је он Светитељ и да све види. Ништа није ни наслутио, не зна шта кријем од њега“. Старац је, гледајући му у очи, рекао:

– Дозволи ми да те посаветујем. Жену са којом вараш своју супругу немој више довозити у тај атински хотел где си увек са њом. Неко од твојих синова студената могу да те виде и могу веома да се наљуте на тебе. Ако је твоја страст толико снажна да ниси у стању да се зауставиш, иди даље где те нико неће видети.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мушкарац је изгубио моћ говора од запрепашћења. Био је поражен да је Старац знао за његов грех, али да о томе није говорио са гневом, већ је показао уважавање према њему. Насилно чак ни исповест не може да се догоди. Немогуће је приморати човека да се исповеди ако он то сам не жели. Сам то треба да пожели и сам да говори о томе.

Старац не само да га није прекорио, већ му је и рекао како лакше да учини грех, да је потребно да буде опрезнији да би сачувао добре односе са децом. Да ли можете то да замислите?

Зашто је Старац Порфирије то учинио? Зар да би Господ оставио овог човека? Не. Међутим, неопходно је да будеш Светитељ да би некоме тако нешто рекао. Старац је знао шта ће бити даље. Рекао му је:

– Дао сам ти савет, међутим, то није све. Молићу се усрдно Богу за тебе и Он те неће оставити.

Прошло је време и тај човек је заиста изменио свој живот. Тада је дошао Старцу и на коленима, у сузама исповедио свој грех. А затим је Старцу Порфирију рекао:

– Оче, дирнуо си ме тиме што ниси почео да ме грдиш, ниси почео да ме плашиш. У мени се све преокренуло. Изненада сам схватио да пошто ме ти не принуђујеш, ја сам морам себе да натерам да се променим. Ти си успео да ми, не осуђујући ме, помогнеш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како је предивно исправљати некога, не свађајући се никада са њим! Како је добро када човек по твојим очима схвата шта желиш да му кажеш, када осећа твоју љубав и одговара истим. И где год да оде, увек ће се вратити јер ће га благост твоје душе обавезно позвати назад. Тако је учинио и Старац Порфирије. Тај човек је изменио свој живот без притискања. Како је то предивно и правилно! Да нас нико не приморава на силу да нешто радимо. Да можемо у Цркви да се осећамо слободно и да се трудимо, радосно говорећи: „Зар могу да будем толико незахвалан према Господу, Који све види, све зна, Који ме не кажњава, даје ми шансу да постанем бољи? Не, никако нећу бити такав!“

Наш Бог је добар и милосрдан, Он није некакво страшило које нас вечно принуђује. Хајде дакле да васпитавамо и своју децу без психолошког притиска, хајде да их не плашимо. Тај строги, ужасни бог који нас грди, који нам се чини чудовишним – то није наш Бог!

 

Старац Пајсије је говорио да га је мајка од малих ногу научила да се моли, не говорећи му никада о молитви. „Када смо били мали“, сећао се он, „говорили смо у себи: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме!’. Наша мама нас никада није приморавала да то изговарамо, није захтевала да се помолимо. Ми смо једноставно слушали како је она изговарала: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме!’ док је месила тесто за хлеб“.

Тако је и потребно живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис твоје душе, он ће га схватити. Мајка Старца Пајсија им је додавала јело из пећи и изговарала молитву, падала би виљушка на под, она се није нервирала, разбијала се чаша, његова мајка се молила. „То нам је она предала, осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је била утеха за наше родитеље“.

Упоредите ове речи са речима једног младића:

– Када долазим кући, не осећам никакву радост. Не волим своју кућу, иако је велика, лепа, прекривена теписима, клима уређајима; не свиђа ми се, непријатно ми је у њој.

 

Замисли се, зашто се твоје дете не осећа код куће тако добро, као што се осећао Старац Пајсије у свом дому? Једном приликом ми је дошла мајка једног младог човека и рекла:

– Оче, мој син долази теби на исповест већ шест месеци и ипак није престао да пуши! Шта радиш ти све то време?

– А шта ти хоћеш да ја радим?

– Па… Треба да буде неки резултат!

– А ти ниси приметила никакав резултат?

– Не, моје дете пуши као и раније!

– А то што твој син наставља да долази на исповест, без обзира што пуши, зар то није добро?

– Али, оче, ја сам мислила да ти можеш да утичеш на младе.

– Па зар то није добар утицај? Што он долази и често се исповеда?

– Да, али не само то, он треба да прекине да пуши!!!

 

Другим речима, тако ти желиш да укажеш свом детету шта треба да исправи у себи. А како ће он то учинити, како ће он то исправити? Ако си тако добра мајка, зашто ти сама не учиниш то чудо, већ га тражиш од мене? Уради то ти! Исправи своје дете!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Постоје деца која желе да учине сто грехова, али се боре са собом, уздржавају се и учине само три, само два, само један грех. Млади човек има много жеља које га муче. Духовник све то зна. Зна, зато што младић говори:

– Оче, желим да урадим и то и то, али од свега тога, ја само пушим.

Ја не говорим да је добро када пушиш, али и то је боље него да учиниш сто других грехова… Бог види да је и то пушење – борба коју млади човек има. Али његовој мајци то не могу да објасним. Она види све по своме и сви ми гледамо на то што се догађа, јако уско, на људски начин. Бог гледа на наш живот са свих страна и зна све о сваком човеку, његово душевно стање, проблеме, унутрашње расположење. Говорећи о томе, Старац Пајсије је наводио следећи пример. Претпоставимо да је човек у свом животу извршио два убиства, али његова унутрашња злоба је толика да жели да изврши сто убистава, међутим он се уздржава. Ми за таквог човека вичемо:

– Убица! У затвор, иза решетака!

А Бог зна да је тај човек од сто могућих убистава, учинио само два. Ми судимо као људи, а Бог суди божански, зато Он не осуђује као што ми то чинимо и не изводи закључке које ми сами изводимо. Бог нас воли јер зна све о нашем карактеру и души. Наравно, жена које се жалила на пушење сина, била је добра и веровала у Бога. Шта сам могао да јој одговорим? Рекао сам:

– Ако си тако добра, онда ти и учини чудо! Шта хоћеш од мене? Учини то сама.

– Али, оче, зашто тако говориш? Шта, зар сам ја лоша мајка? Зашто ме грдиш?

– Не грдим те, али мораш да схватиш да понекада и деца добрих родитеља могу да скрену са правилног пута. Свашта се дешава. У једној породици муж може бити добар, а жена учинити грех. А у другој породици је жена пример за врлину, а муж лако може да одступи и учини неки грех. Међутим, у томе нема њене кривице. Дешава се тако у животу. То уопште не значи да је у кући увек неко крив. Бог то допушта да би испитао наше трпљење, непоколебљивост, смирење, молитву, љубав, слободу човека.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Један човек ми је причао о нечему што се догодило у његовој породици. Одговорио сам му:

– Да ли можеш сада да заволиш своју жену, сада, након што је то урадила? Када је била жена за пример, теби је било лако да је волиш, била је као анђео. Сада, након што је то учинила, да ли си у стању да је прихватиш? Да ли можеш да је волиш истински? Раније си волео савршенство. То је лако. А волети грешницу, волети блудницу, прихватити је, не подсетити на оно што је учинила, не приморавајући је да се осети понижено, да ли можеш? То ће и бити истинска љубав. То је божанско понашање. Господ управо тако поступа. Да ли си у стању да поступаш као Он?

Ето, то и јесте величина. И Бог позива свакога од нас да то достигнемо. Све оно о чему сада говоримо, захтева трпљење од нас. Живот захтева трпљење.

Неки људи желе да измене друге јако брзо, желе тренутне промене. Када идеш у неки центар за мршављење, тамо ти постављају питање колико килограма желиш да скинеш. Ти им одговараш: „13 килограма. Колико ће времена то захтевати? Желим да то иде брже“. Међутим, у животу се тако не дешава. Можеш да смршаш за два месеца, али карактер није нешто што можеш да измениш за два месеца, па ни за две године. Свако има свој животни ритам. Неопходно је да се научиш да чекаш. Време мења човека. Неопходно је да кажеш себи: „Показаћу трпљење ради свог детета, ради своје жене, ради себе самога, постепено, уз Божију помоћ, изменићу се“.

Једном је отац Светог Силуана замолио свог сина да припреми јело за њега и раднике. Био је петак. Младић је заборавио на то, припремио јело са месом и однео га оцу. Отац Светог Силуана никада није нарушио пост петком, међутим, видевши колико се радује син што је све сам припремио, замислио се, говорећи у себи:

– Шта сада да радим? Да ли да му кажем да то нећу јести, да ли да му кажем…

Ништа није рекао, захвалио је сину и сео да једе, али се у себи помолио да син некада схвати своју грешку. Прошло је време и Свети Силуан је схватио ово. Међутим, његов отац се уздржао и ништа му није рекао. Он се направио да ништа не схвата и не примећује, док се ми све време увек трудимо да се покажемо паметним и говоримо: „Открио сам га! Све знам о њему!“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема нигти ће их икада бити - каже Архимандрит Трпчевски   Архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Ђурђеви ступови у Беранама, рекао је за ТВ Прва, да су још прије мјесец дана почеле припреме за свечаност усатоличења владике Методија и дочек патријарха Порфирија 26. септембра у овом манастиру.
      - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема, нити ће их икада бити - каже архимандрит Трпчевски.
      Архимандрит се телефонски укључуи у Јутарњи програм ТВ Прва, а у студију је био Ненад Чанак, па је Трпчевски искористио прилику да каже да није умјесно да се политичари баве Црквом, јер се Црква окупља око Христа, а Ненад Чанак се окупио око свога Христа, а то је Мило Ђукановић.
        -  Да је било среће, Архијереји, њих 41, који су дошли на устоличење на Цетињу били би присутни и они би говорили најбоље и најприсније и најреалније о догађају који се догодио. Како што је ружно да се ми свештеници бавимо политиком, тако је исто ружно да се и политичари баве Црквом. Јер нама је Христос глава и ми се окупљамо око Христа, а политичари се окупљају око предсједника, а у овом случају, као господин Чанак који се окупио око свога Христа, а то је Мило, који је наравно и некрштен. Ми се окупљамо Христа и ми служимо у име Христово, а ја у излагању Ненада Чанка ниједном нисам чуо да је поменуо да је нама глава Христос и да је нама Бог Христос коме служимо, а не служимо ми ни Русији, не служимо ни предсједницима, ни политичким странкама, него наше служење је служење Свете божанске Литургије у храмовима и наравно у послушности надлежним епископима, патријарсима и поштујући њихове одлуке, као одлуке које доноси Црква, са призивом Светога духа- казао је игуман. 
      Он је подсјетио да архијереји који су дошли, нажалост нису могли да дођу на Цетиње.
      - Нису били они који треба да буду, али су били они који не треба да ту буду. Ненад Чанак и Мило Ђукановић и Вељовић. По мом мишљењу, требало је да дођу архијереји из цијелог свијета. Било је мало и незгодно и срамота да дочекамо госте аутомобилским гумама и остали стварима. Не мислим да су то Цетињани, то су људи скупљени из цијеле Црне Горе, који су немо послушни прошлом режиму, које гонио Цркву и владике - рекао је архимандрит Данило и додао:
      - Чанак је учен човјек, али свети Козма Етолски, један велики светац из 19. вијека, је говорио да ће зло доћи од учених људи, не од простих. Учење, знање, је мач са двије оштрице.
      https://dan.co.me/vijesti/drustvo/arhimandrit-danilo-trpcevski-durdevi-stupovi-i-berane-se-spremaju-za-docek-patrijarha-5081832
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Како је лепо, величанствено и радосно, када знаш да је 56 - ог Епископа зетског и 41 - ог Митрополита црногорско - приморског, Високопреосвећеног Г. Јоаникија, као што је вековима и било, у Трон увео поглавар Српске Цркве. Некада је то био Архиепископ Жички (Пећки), а од 1346. године, Патријарх Српски. Овога пута такву велику част имао је Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије.
       
      И то управо на Цетињу, том скоро па шестовековном центру Српске Православне Цркве у Црној Гори. Све док је Српске Цркве и Цетињског Манастира на Цетињу, биће и Цетиња, јер је Цетиње и настало као имање Цетињског Манастира тј. као имање Српске Цркве. Поједине цетињске дириговане букаџије, тоталне незналице историје, често и некрштени људи, криминалне структуре, или пак страни и домаћи плаћеници који уопште немају никакве везе за правим Цетињем и Православном Црквом, поново су доживели тешки пораз. Велики део Цетиња ни у недељу а ни раније није био у друштву тих изманипулисаних или пак потплаћених људи који су по Бог зна који пут, противзаконито, антиуставно, безуспешно и на улици, покушали да узму образ црногорске престонице. Као и вековима раније, сви опаки и зли науми разбијали су се о освештане зидине Цетињског Манастира који је 1484. године основао српски феудалац из Зете, Иван Црнојевић. Као знамење српске царске империје Светих Немањића, Црнојевићи су оставили и грб Немањића на Олтару Цетињског Манастира. Тај свети немањићки грб и дан данас краси Олтар манастирског храма цетињске светиње. О томе је врло јасно и недвосмислено у својој "Историји Црне Горе' писао Митрополит црногорски, приморски и скендеријски, и стриц Његошев, свети Петар Цетињски. Да се зна чији је био и остао тај духовни бисер Црне Горе и српског народа. Победило је дакле поново Свето Цетиње. Оно Цетиње које је верно аманетима светих предака. Оно Цетиње чија историја и памет не почињу у Брозовом Јајцу нити у Кумровцу. Оно Цетиње које зна своју величанствену историју и које се држи своје Свете Српске Православне Цркве, своје светосавске и светопетровске традиције, светолазаревског и светопетровског Косовског Завета, свог немањићког духовног континуитета и своје велике цетињске светиње.
    • Од JESSY,
      · Високопреподобни оче, повод за наш поновни сусрет је намера да још једну од значајних тема расветлимо у разговору са вама као свештеним лицем: то су пандемије и вакцина, о којима се и даље у јавности расправља на узнемиравајући начин. Објавили смо мишљење лекара – др Марио Пеицхев, на основу личног сведочења некога које спасавао животе током пандемије, лично се уверавајући не само у високу стопу морталитета, већ и немоћи многих својих колега да се супроставе трагичној кончини. Желимо да разговарамо са вама о хришћанском погледу на пандемију. Почнимо са овим: какво би требало бити хришћанско гледиште о употреби лекова за лечење? Да ли хришћанство одбацује лечење болести људског тела?
       · Нама, хришћанима, мера за све је Свето писмо. Тамо, у Светом Јеванђељу, видимо самог Спаситеља како у земљи припрема лек којим ће помазати очи слепцу, и он прогледа. Пазите, потпуно је прогледао тек након другог помазања. Мислим да је пример више него јасан. Даље, у Апостолу читамо да  је дар лечења долази од Светог Духа. Бог је снисходљив према људским слабостима и одговара на наше молбе да повратимо изгубљено здравље, иако смо ионако осуђени на смрт. У  предању наше свете Цркве имамо Св. Бесребренике који су својој људској медицинској вичности додали моћ молитве и зато се називају врачима (лекарима) и чудотворцима. Ово је православно хришћанско схватање медицине. Несумњиво је присутан Божји благослов.
       · Прошле године, у претходном интервјуу, са вама смо се дотакли тајне причешћа, који се више не поставља, и чини се да је разјашњен. Појавио се нови проблем – вакцине. Да ли вакцинација омета хришћански живот и спасење човека? Да ли хришћанин напушта Цркву ако жели да се вакцинише, да ли је то на било који начин повезано са исповедањем његове вере?
       · Да бисмо били сигурни да нећемо склизнути у индивидуална схватања, најсигурније је придржавати се Црквеног предања, „старине“. Вакцине се у медицинској пракси користе више од 250 година. За ову четвртину миленијума ниједном Синоду или Црквеном сабору није пало на памет да их одбаци као нешто што стаје на пут спасења. „Бунт према вакцинисању“ је модеран феномен са коренима у окултним и езотеријским учењима, саставни је део New Age погледа на свет. Стога, савесни православни хришћани морају да избегавају таква осећања на сваки могући начин. То је тема сујеверја.
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Вашој пажњи препоручујемо новообјављене ауторске текстове и интервјуе катихете Бранислава Илића, који су објављени у "Православном мисионару", званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе, као и у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије:  
      Катихета Бранислав Илић: Псалтир - тонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу
      Интервју катихете Бранислава Илића са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву
      Интервју катихете Бранислава Илића са протопрезвитером Немањом Кривокапићем, настојатељем Светониколајевског храма у Котору и професором Богословије Светог Петра Цетињског
      Др Катарина Станковић и Милена Антовић у интервјуу за "Православље": Сваки глас нова је молитва, свака Литургија прилика за корак ближе вери
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...