Jump to content

Recommended Posts

Guest ja

Др Славица Шевкушић

Институт за педагошка истраживања, Београд

Тема: УСПЕШНА КОМУНИКАЦИЈА

ОСНОВНЕ ЗАКОНИТОСТИ КОМУНИКАЦИЈЕ

КАО ИНТЕРПЕРСОНАЛНОГ ОДНОСА

А/ Два паралелна канала комуникације: вербални и невербални

(Поред свесног, великог утицаја на понашање имају механизми несвесног.

Вербална комуникација је више под контролом свести, док је невербална

или "језик тела" више под контролом несвесног дела личности. У том

смислу, важно је пратити невербалну поруку код саговорника и овладати

сопственом да би комуникација била успешнија).

Б/ Узајамност (реципрочност) понашања

(Квалитет комуникације, као и могућност избијања конфликта, условљен је

понашањем обе стране у односу. У комуникацији учествују менталне

способности, ставови, искуство, вредности и вештине комуницирања сваког

од саговорника. Није толико пресудно то шта други говори или како се

понаша, већ како ми то доживљавамо. («Не узнемиравају нас ствари по

себи, већ то како о њима размишљамо, како их тумачимо»).

Ц/ Комуникација се састоји из два повезана процеса - изражавање и

слушање

(Успешна комуникација подразумева дијалог, размену између особа које су

у њу укључене. Проблеми настају кад нема дијалога (монолог) или кад нема

правог, активног слушања).

Д/ Начин и правила комуникације зависе од контекста

(Свака размена одвија се у оквиру неке ситуације, односно контекста

комуникације, ван кога је и не треба разматрати. Контекст комуникације

одређују фактори као што су: број учесника, узраст, пол и улоге учесника,

њихово претходно искуство, време одигравања, карактеристике простора и

слично, а они утичу на то шта ће се саопштити, као и на који начин ће се то

учинити (садржинска и формална страна поруке).

2

КАРАКТЕРИСТИКЕ НЕПРИЈАТНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

· Омаловажавање, етикетирање ( глуп си, лењ, неспособан, некултуран)

· Критиковање, нападање (ти си крив, то ништа не ваља)

· Наређивање (сместа да си то урадио)

· Наметање своје воље и мишљења (јер ја тако хоћу)

· Негирање личне одговорности (нисам крив, натерали су ме)

· Немогући, уопштени захтеви (обећај да то више никада нећеш

урадити, рећи)

· Давање савета, “поповање” (требало би да одеш и да се извиниш,

тако се то ради)

· Неслушање (саговорник прича само о себи)

· Интерпретација, тумачење (мислио си да ћеш тиме нешто постићи)

· Недостатак поверења у саговорника (нисам сигуран да је то истина)

· Неусклађеност вербалне и невербалне комуникације

Када се другима обраћамо на овај начин (без обзира да ли су у питању деца

или одрасли), они буду преплављени непријатним осећањима и могу

постати њима тако заокупљени да не могу да нас слушају, да уче, раде и

слично. То су најчешће следећа осећања:

· обесхрабреност (пад самопоуздања, малодушност, туга, колебање;

дешава се да нека деца прихвате као истину оно што им је речено, на

пример, да су глупа и неспособна па су склони да лако одустају,

правећи се, притом, да им није стало);

· бес (осећање понижености најчешће доводи до беса и жеље за

осветом; деца су тада склона да ометају рад у одељењу, а често

покушавају да омаловаже и увреде другу децу и наставника);

· страх и забринутост (повлачење у себе, пасивност и страх од казне

ометају иницијативу и активност у комуникацији и раду; ово се детету

дешава чак и кад само није доживело непријатност, већ је гледало како

је доживљавају његови другови).

3

ОПШТА ПРАВИЛА УСПЕШНОГ КОМУНИЦИРАЊА

УВАЖАВАЊЕ САГОВОРНИКА

ИСКРЕНОСТ, ОТВОРЕНОСТ

РЕВЕРЗИБИЛНОСТ (не комуницирамо са другима на начин на који не

би волели да други комуницирају са нама; не кршимо правила

пристојности, тактичности и лепог понашања)

АКТИВНО СЛУШАЊЕ

ЕМПАТИЧНОСТ (саосећање, разумевање другог, "улазак" у његову

улогу; трудимо се да разумемо како се други осећа, која његова потреба

није задовољена, уместо да га процењујемо и тумачимо)

КОРИШЋЕЊЕ ЈЕДНОСТАВНИХ РЕЧИ, СА ЈАСНИМ ЗНАЧЕЊЕМ

УПОТРЕБА ЈЕЗИКА ПОЗИТИВНЕ АКЦИЈЕ (говоримо шта желимо од

других, а не шта не желимо, шта нам смета; захтевамо а не наређујемо;

наводимо конкретне акције и понашања које очекујемо да други преузму)

"ЈА ПОРУКЕ" УМЕСТО "ТИ ПОРУКА" („ја“ поруке су оне којима

преузимамо одговорност за сопствено понашање, осећања, потребе, док

другоме препуштамо одговорност за његове; трудимо се да избегавамо

негативно процењивање и вредновање других особа)

УСМЕРЕНОСТ НА "ОВДЕ И САДА"

ОТВОРЕНОСТ ЗА НОВО, ДРУГАЧИЈЕ

УПОТРЕБА ХУМОРА

4

ШТА НАМ ПОМАЖЕ ДА СТВАРНО СЛУШАМО САГОВОРНИКА ИЛИ ШТА ЈЕ

ТО АКТИВНО СЛУШАЊЕ:

Ми слушамо нашим телом подједнако као и нашим умом

- Важно је да гледамо у лице саговорника

- Важан је контакт очима

- Заузимамо "отворен" став тела (не прекрштамо руке, не окрећемо

леђа…)

- Нагнемо се према саговорнику

- Водимо рачуна о својим покретима и изразу лица

Слушамо оно што се говори

- Посвећујемо саговорнику наше време и пажњу

- Трудимо се да не прекидамо саговорника док говори

- Усмеравамо се на централну тему разговора, а не на споредне детаље

- „Стављамо се на место“ саговорника

- Постављамо повремено питања у вези са темом

- Сумирамо у неколико реченица суштину проблема (резиме)

- Помажемо саговорнику да се бави оним што се стварно десило, а не

интерпретацијом догађаја

Слушамо како је нешто речено

- Пажљиво пратимо саговорникову невербалну комуникацију

- Обраћамо пажњу на тон којим је нешто речено, брзину којом се говори,

боју гласа

НЕВЕРБАЛНА КОМУНИКАЦИЈА

Невербалном комуникацијом изражавају се осећања, расположења,

особине личности и интерперсонални ставови (став према другоме:

симпатија, одбојност, заинтересованост, равнодушност).

Невербална порука има јачи утицај на саговорника него вербална; када се

не подударају, људи се чешће ослањају на невербалну поруку, више јој

верују, док се вербални садржај у таквој ситуацији занемарује (ово посебно

важи за децу и младе јер се они, због оскуднијег вербалног репертоара,

више ослањају на невербалне поруке).

Целокупан утицај поруке у комуникацији састоји се од: вербалног – око 10%,

паралингвистичког (тон, боја гласа, брзина, емоције) – 40% и невербалног

дела (гестови, покрети, мимика) – 50%.

· Односи вербалне и невербалне поруке:

а) невербална појачава вербалну

б) невербална замењује вербалну

ц) противрече једна другој

· Може ли се вежбати способност тумачења невербалних порука?

Ова способност може се успешно вежбати. Постоји литература која

се бави овим подручјем међуљудских односа, као и семинари на

којима се уче најважнији невербални знакови и њихово значење.

Такође се може вежбати и у свакодневном животу (пажљивим

посматрањем понашања људи, посебно на састанцима, скуповима,

јавним местима, гледањем ТВ-а уз повремено искључивање тона,

итд.).

· Могу ли се контролисати сопствене невербалне поруке?

Да, када се освесте и када се зна њихово значење. Међутим могу се

контролисати само крупни гестови (они који су више под контролом

свести), док се микрогестови не могу контролисати (великим делом

несвесни). Постоје професије у којима је то веома важно (наставници,

политичари, адвокати, глумци).

Важно: Нису сви знаци подједнако важни за откривање правих

осећања, расположења и ставова. Постоји скала вероватноће за тумачење

невербалних знакова; у врху скале су они знаци који се најмање могу

котролисати јер су несвесни и стога најтачније говоре о осећањима,

расположењу и интерперсоналним ставовима онога ко их емитује; следе

знакови који се лакше могу контролисати, па се њима лакше може и

«манипулисати».

СКАЛА ВЕРОВАТНОЋЕ ЗА ТУМАЧЕЊЕ НЕВЕРБАЛНИХ ЗНАКОВА

(са типичним примерима гестова)

I АУТОНОМНИ ЗНАЦИ (најпоузданији показатељи за тумачење невербалне

комуникације; на пример: бледило или црвенило лица, ширење и скупљање

зеница, појачано знојење, дрхтање руку, убрзано дисање…)

II ДРЖАЊЕ ТЕЛА И ГЛАВЕ (мишићни тонус тела одражава став

саговорника према ономе што слуша и гледа; два положаја тела: нагнуто ка

напред или повијено уназад; три положаја главе: глава спуштена према

грудима најчешће означава процењивање, неслагање; подигнута равно,

неутралан став, разматрање могућих опција; мало накренута у страну –

заинтересованост, усмереност пажње).

III ЗНАЦИ НОГАМА (прекрштене могу значити дистанцу, одбрамбени став,

„ограђивање“, али то је и културолошки знак; прекрштене у облику броја "4"

– свадљив, борбен став; дрмање ногом – нестрпљивост, жеља да се што

пре прекине комуникација).

IV ЗНАЦИ РУКАМА (прекрштене – дистанца, ограђивање, одбрамбено;

чврсто преплетени прсти – негативан став; положај длана: окренут ка горе -

искреност, отвореност, предлагање сарадње; окренут ка доле –

демонстрација моћи, контроле, ауторитета; длан на доле с испруженим

кажипрстом – гест јасног показивања надмоћи).

V ИЗРАЗИ НА ЛИЦУ (изглед уста и положај обрва, осмех; најлакше се могу

контролисати, па им се због тога најмање може веровати).

Невербални гестови не могу се посматрати и тумачити изоловано већ као

"реченице", односно више гестова заједно. Такође, узимају се у обзир

карактеристике контекста у коме се одвија комуникација, као и неки други

фактори који могу утицати на процену:

- ограничења саговорника (хирург који се «млако», тј. пажљиво рукује да

не би повредио руку или човек који има артритис...)

- образовање, моћ, друштвени положај саговорника

- старосна доб саговорника, итд.

Литература

Гордон, Т. (1998): Како бити успешан наставник, Креативни центар,

Београд.

Ђорђевић, Б. и Ј. Ђорђевић (1988): Ученици о својствима наставника,

Београд, Просвета.

Пеасе, А. (1991): Говор тијела, Љубљана – Загреб, Заложба Младинска

књига.

Радовановић, В. (1993): Емпатичност средњошколских наставника,

Психологија, бр. 1-2, (11-50).

Шевкушић, С. (1995): Принципи ефикасне комуникације у настави, Настава

и васпитање, бр. 1-2, (152-163).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nikada nije bilo više sredstava za komunikaciju i nikada manje istinske veze među ljudima. Što više „komuniciramo“, to se manje razumemo. Što nam tehnologija pruža veće mogućnosti za kontakt, to smo udaljeniji jedni od drugih.

Otuđenje je sve veće, usamljenost sve izraženija, sve teskobnija, sve stravičnija, sve bolnija.

Otuđili smo se od drugih zato što smo se otuđili od sebe. Od malena učimo da nije važno ono što mislimo i osećamo, već ono što nam može doneti prihvatanje, odobravanje i neku materijalnu korist. Napustivši sebe, pretvaramo se u naprave koje mehanički ponavljaju tuđe reči, tuđe postupke, u lutke koje oponašaju opšte usvojene emocije. A između naprave i naprave, lutke i lutke nema, niti može biti bilo kakve veze.

Ako nam se čini da nas drugi ne razumeju, to je zato što ne razumemo sami sebe.

Razumevanje često brkamo sa nečim što ono nije, što mu je čak potpuno suprotno. Tražeći razumevanje, neretko zapravo tražimo odobravanje i potvrdu da smo ono što nismo. Kada tu potvrdu ne dobijemo, rasrđeno se okrećemo od ljudi, koji nam nisu pružili ono što je nemoguće dati.

Kada se osetimo pogođenim jer nam izgleda da nas ne razumeju, koristiće nam da se upitamo da li to negoduje naše stvarno biće ili je uvređena naša umišljena ličnost.

Biće dobro i da se zapitamo razumemo li mi druge? Jesmo li spremni da se udubimo u drugo biće? Ili bismo samo da dobijemo tuđe razumevanje, kao kakav :D?

Istinska komunikacija je ili dvosmerna ili je nema. Nećemo biti u dodiru, ako stojimo po strani. Nužno je da se unesemo čitavim svojim bićem. Tek onda ćemo se osetiti zaista ispunjenim. Kako, međutim, da razumemo druge ako ne razumemo sebe? I kako da se ikom posvetimo, ako smo sebe napustili?

Da bismo komunicirali međusbno, neophodno je da najpre komuniciramo sami sa sobom. To je osnov svega.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Osnov međuljudskih odnosa je komunikacija! Ne postoji način da ne komuniciramo. Način funkcionisanja i sve što radimo u životu neodvojivo je od komunikacije, čak i razmišljanje, kada smo sami, spada u komunikaciju. Komunikacija se ne vezuje isključivo za reči (verbalna komunikacija) već i za položaj i pokret tela tzv. govor tela (neverbalna komunikacija). Kad ignorišemo nekog šaljemo poruku - dakle komuniciramo. (Čovek povremeno govori , a neprestano nešto saopštava)

Neverbalna komunikacija je izraženija među ljudima koji se poznaju duže i često se dešava da umesto pojedinih reči nekoj, nama bliskoj osobi, uputimo samo pogled ili slegnemo ramenima a da pritom ta osoba potpuno razume šta smo hteli da kažemo. Neverbalni način komunikacije, takođe, dobro funkcioniše i u radnim sredinama jer mnogo informacija dobijamo kada nekog samo pogledamo. Po držanju tela dotične osobe možemo da zaključimo da li je pravi momenat da se nekome obratimo, tj. možemo da vidimo da li je neko prezauzet, preumoran, besan ili dobro raspoložen.

Činioci komunikacije:

Pošiljalac - osoba koja šalje poruku

Informacija - poruka koja se prenosi

Kanal - put koji poruka prelazi

Primalac - osoba (ili više njih) koja prima poruku

Važnost ova četiri činioca je u tome što svaki od njih mora da bude u potunosti jasan i konkretan jer kod nepovratnih procesa poput komunikacije vrlo često dolazi do zabune. Naime, mi ne možemo da vratimo ono što je rečeno niti možemo da se predomislimo kada gestikuliramo. Samim tim, komunikacija je proces koji ne može da se vrati u nazad (ireverzibilan proces). Naravno, možete kasnije dodatno da objasnite to što ste želeli da iskomunicirate ali ima situacija kada dodatna objašnjenja ili promene izjava i sl. prosto nemaju istu snagu kao ono što je prvobitno rečeno.

Pošiljalac mora da zna šta želi da saopšti i na koji način to želi da uradi, da pritom na jasan i direktan način pošalje poruku. Ako želimo da saopštimo nekome da smo, na primer, ljuti na njega, to nećemo naglasiti osmehom i opuštenim držanjem tela, naprotiv, imaćemo namrgođeno lice i krut stav. Naravno, ukoliko želimo da istaknemo da smo zadovoljni nečim, nećemo se "snužditi i tugaljivo sedeti u ćošku", nego će osmeh biti veoma vidljiv a položaj tela otvoren i opušten.

Informacija mora da bude potpuna, da primalac shvati i na pravi način prihvati poruku, da potom prikaže reakciju i na taj način postane pošiljalac nove poruke - povratne informacije. Kada uputimo nekom informaciju kojom želimo da saopštimo da želimo da dođe na na važan sastanak, na primer, nećemo mu mahnuti rukom u nekom pravcu. Potpuna informacija bi trebala da bude takva, da nekom verbalno damo do znanja šta se dešava uz eventualno ukazivanje u kom pravcu će sastanak biti održan. Ovaj proces se ciklično menja tokom svakog našeg razgovora.

Na uspeh komunikacije utiču i filteri tj. kanali, kroz koje poruka prolazi kada je odašiljemo tj. kada je primamo. Ti filteri mogu biti puno stvari, na primer, naše trenutno emotivno stanje - ukoliko smo ljuti ili uplašeni nećemo imati dovoljno strpljenja da svakom ukažemo potrebnu toleranciju, pa će poruka, iako nismo hteli (prošavši kroz tunele našeg raspoloženja) postati ljutito izrečena. Pozicija u kojoj se nalazimo, na primer, ako smo suviše daleko od nekoga postoji šansa da nećemo čuti šta nam se govori. Time će kanal biti nepristupačan. Osim same sadržine i suštine poruke koju šaljemo, važan je i sam način kojim nešto izgovaramo (boja i tonalitet glasa), mimika lica i tela koji prate poruku. Svi navedeni faktori imaju mogućnost da nehotice promene poruku. Pošto su i verbalna i neverbalna komunikacija podjednako važne i međusobno se prožimaju i dopunjuju, njihova usklađenost je kamen temeljac uspešne komunikacije.

Mnogi misle da je komunikacija ostvarena u trenutku kada su nekome rekli da, na primer, nešto urade. Međutim, uspešna komunikacija ostvarena je u onom trenutku kada je primaoc tačno shvatio šta je pošiljalac poslao. Postavlja se pitanje kako možemo znati da je primaoc primio poruku u obliku u kojem je odaslana, a odgovor je: dvosmernom komunikacijom tj. povratnom informacijom ili feedback-om. Povratna informacija će «reći» pošiljaocu da je primalac razumeo poruku, shvatio njenu važnost, i šta s njom (eventualno) treba da uraditi.

Povratna informacija se šalje parafrazirajući reči pošiljaoca i ona ne podrazumeva isključivo verbalne, već i neverbalne odgovore. Klimanje glavom, pružanje ruke kao pokazatelj postizanja dogovora, podizanje obrva kod neshvatanja i sl. takođe daju sagovorniku povratnu informaciju.

http://znanje.infostud.com/saveti/Osnove_komunikacije/154

Share this post


Link to post
Share on other sites

Komunikacija između partnera

Par nije jednostavan ”zbir dve osobe”, bar ne onda kada govorimo o ljudskim bićima. Odnos između partnera podrazumeva postojanje paralelnih nizova različitih nivoa međusobnih veza. Osnova na kojoj se bazira svaka veza jeste komunikacija. Zahvaljujući komunikaciji ljudi se upoznaju i privlače međusobno, opstaju u vezi i prevazilaze teškoće koje s vremena na vreme destabilizuju njihov odnos.

Tri nivoa komunikacije

1. Verbalna komunikacija – to je komunikacija uz pomoć reči. Na ovom nivou komunikacije je mnogo lakše kontrolisati sadržaj poruke koju šaljemo sagovorniku a moguće je čak i lažiranje onoga što želimo da prenesemo.

2. Paralingvistička komunikacija – odnosi se na semantičke aspekte jezika. Neki od njih su ton kojim govorimo, jačina glasa, ritam, ekstralingvistički znaci (uzdah, na primer), a ključno jeste prenošenje izražajnog značenja.

3. Govor tela – podrazumeva neverbalnu komunikaciju koja se odvija uz pomoć pokreta, gestova ili izraza lica.

Treba insistirati na komunikaciji

Komunikacija ima neprocenjiv značaj za uspostavljanje socijalnlih kontakata uopšte, ali unutar para ona dostiže svoju maksimalnu vrednost. Najveći broj problema koji se javljaju u zajedničkom životu dvoje ljudi izaziva pogrešan i neadekvatan način komunikacije.

Savremeno doba, ritam života i promene u načinu življenja su dovele do gubitka komunukacije, ne samo na nivou partnerskog odnosa, već i na nivou porodice u celini. Dan se uglavnom provodi na poslu, van kuće, a kada se stigne kući ukljućuje se televizor čime se mogućnost konverzacije svodi na minimum.

Da bismo živeli sa nekim neophodno je da poznajemo njegova mišljenja i stavove. Neophodno je da znamo čime je motivisano ponašanje našeg partnera. Jedini način da to saznamo je razgovor. Potrebno je shvatiti da je uspešno ostvarivanje komunikacije nešto što zavisi od obe osobe koje su u odnosu, pa je neophodno da svaka od njih preuzme deo odgovornosti.

Umeće slušanja

Kao i mnoge druge veštine, i umeće komunikacije se uči. U momentu kada prestanete da razgovarate, činite korak nazad u razvoju odnosa. Vremenom se sve više navikavate na takav način interakcije sa svojim partnerom i, ostavljajući komunikaciju po strani, činite fatalnu grešku. Kada dođe do problema i nesuglasica i komunikacija postaje otežana; zahteva mnogo više ulaganja, ali ima i veći značaj nego u uobičajenim okolnostima. U skladu sa tim postoji jedno prilično provereno pravilo: nikad ne idite ljuti na spavanje. Trudite se da što je uspešnije moguće raspravite nesuglasice u trenutku kada se jave.

ceo tekst

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/komunikacija_izmedju_partnera.62.html?news_id=170338

Share this post


Link to post
Share on other sites

мислим да је ипак време да се мало посветимо овој теми  :drugarstvo:

успешна комуникација је само она комуникација која не оставља ништа недоречено, јер ништа се не подразумева само по себи

У речима других не треба тражити "репове", не треба оставити ствари неразјашњене, посебно када је комуникација на нету, јер тада често ствари остају недоречене...

Share this post


Link to post
Share on other sites

       

Предрасуде.

    Сама  реч  говори, по мени  уопштено  расуђивање о  неком  или  нечему.

   

    Мислим, да  је  јако  широка  па  укључује  инвентивност  јер  може  да  се  угради

    и  у  фолклор.

    Пс.-  Фолклор- народословље, наука о  предању, обичајима,...

    Успешна  комуникација  не  сме  да  укључује  предрасуде, али ми  имамо

    лични  искуство  које  понекад  може  и  да  потврди  предрасуде.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Uvek primim k znanju nešto ali volim sama da prosudim

NAJČVRŠĆI most koji spaja i najviši zid koji razdvaja, to smo mi sami, naše predrasude, strahovi od novog, vezanost, kratkoročni lični interesi...

Предрасуде су врста ставова који се не заснивају на валидном искуству нити на рационалним аргументима. Предрасуде су тенденциозне генерализације, афективно оптерећене и веома отпорне на промену.

naše rasuđivanje je  najčešće vrlo subjektivno

# Komunikacija je proces razmene misli, osećaja i poruka

# proces prenošenja poruke između ljudi, koji se nužno odvija kad god postoji interakcija

    *  što manje stranih reči

    * rečenice trebaju biti kratke

    * izbegavati zamenice ( oni, neki neke, to, prema ovome) i

    * ne preterivati sa upotrebom prideva

    * prilagoditi se govoru sagovorniku

    * ne govoriti samom sebi

Share this post


Link to post
Share on other sites

Uvek primim k znanju nešto ali volim sama da prosudim

NAJČVRŠĆI most koji spaja i najviši zid koji razdvaja, to smo mi sami, naše predrasude, strahovi od novog, vezanost, kratkoročni lični interesi...

Предрасуде су врста ставова који се не заснивају на валидном искуству нити на рационалним аргументима. Предрасуде су тенденциозне генерализације, афективно оптерећене и веома отпорне на промену.

naše rasuđivanje je  najčešće vrlo subjektivno

# Komunikacija je proces razmene misli, osećaja i poruka

# proces prenošenja poruke između ljudi, koji se nužno odvija kad god postoji interakcija

    *  što manje stranih reči

    * rečenice trebaju biti kratke

    * izbegavati zamenice ( oni, neki neke, to, prema ovome) i

    * ne preterivati sa upotrebom prideva

    * prilagoditi se govoru sagovorniku

    * ne govoriti samom sebi

          Ово  је  екстра

        *  što manje stranih reči

    * rečenice trebaju biti kratke

    * izbegavati zamenice ( oni, neki neke, to, prema ovome) i

    * ne preterivati sa upotrebom prideva

    * prilagoditi se govoru sagovorniku

    * ne govoriti samom sebi

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da se podsetimo

Dijalog (od starog Grčkog "Dialogos" što znači razgovor) predstavlja vođenje pismenog ili usmenog razgovora i protiv razgovora između dve ili više osoba. Njegova suprotnost je monolog, razgovor jedne osobe sa ili protiv sebe samog (pre svega kod drame).

Svesna upotreba dijaloga počinje kod Sofista, koji im služi za saznavanje, ili raspravljanje problema u smislu klasične Dijalektike  (Teze i Antiteze)

Umeće komunikacije

Neki od naših načina komuniciranja nose više poruka od one koju smo izrekli, nešto uvek ostane neizrečeno, a to visi u vazduhu i nosi izvesne posledice. 

Šta mogu biti skrivene poruke u našim odnosima s drugim ljudima i kako ih oni mogu čuti :

„ Uopšte te nije briga kako se ja osećam.“

„ Ne veruješ da mogu sam da rešim problem.“

„ Misliš da nisam pametan koliko i ti.“

„ Misliš da je u meni krivica“

„ Misliš da moja osećanja nisu važna“

„ Ne uzimaš me ozbiljno“

Kad god nekom nešto kažemo, mi kažemo nešto i o njemu. Svaka poruka drugom čoveku (naročito detetu) kazuje šta mislimo o njemu, prema tome vrlo je važno da to shvatimo kada nekom upućujemo neku poruku. Govor može biti konstruktivan ili destruktivan.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Naredbe, usmeravanja, komandovanje

Ovim porukama smo rekli drugom čoveku ( ako smo roditelj, rekli smo je svom detetu) da njegova osećanja i potrebe nisu važne, on treba da sledi ono što mi smatramo potrebnim, indirektno kazujemo da ne prihvatamo čoveka onakvog kakav jeste, izazivamo otpor, ljutnju, strah, težnju za uzvraćanjem udarca, neprijateljska osjećanja. Šta smo hteli, a šta smo dobili ? Da li smo zaista to hteli porukom koju smo poslali? Možda nam je namera bila da neko prestane sa apsolutno neprimerenim ponašanjem, ipak da li smo to i postigli ili smo izazvali kontraefekat : inat, neprijateljstvo i odgovor u vidu agresivne reakcije ? Razmislite o tome.

2. Upozoravanje, ubeđivanje, zastrašivanje

Izrekli smo ovu poruku, primenili smo psihologiju zastrašivanja, naveli smo nekog da oseti strah ili da postane snishodljiv, ovom porukom mi praktično pozivamo drugog na iskušavanje posledice, vrlo često čovek ( naročito dete) uradi nešto samo da bi video hoće li zaista doći do posledica kojim smo im pretili, u isto vreme  smo stvorili i podsvestan otpor, a i neprijateljstvo.

3. Moralisanje, propovedanje

Postavili smo se kao neprikosnoveni autoritet, namećemo dužnosti i obaveze, ovako izazivamo osećanje krivice, osećaj da osoba nije dobra ni moralna i da čovek nije sposoban sam da proceni valjanost nekih uverenja, da li je uspostavljen dijalog? Možda privremeno, na duže staze rodiće se otpor ili neiskazana netrpeljivost.

Share this post


Link to post
Share on other sites

4. Savetovanja, nuđenja rešenja ili predloga

Šta možemo da iskažemo savetom i zašto npr. deca najčešće odbijaju roditeljske ideje i savete?  Savet može da iskaže da se osećamo superiornim u odnosu na drugog, možemo izazvati nečiju zavisnost od nas, osećaj inferiornosti, šta dobijamo time što neko postupa samo po našim, a ne po sopstvenim idejama?

5. Pridikovanje, nuđenje logičkih argumenata, podučavanje

Čin podučavanja drugoga često kod „učenika“ stvara osećaj manje vrednosti, podređenosti, otpor, ignorisanje. Ljudi ne vole da im se pokazuje da nisu u pravu, šta će nam biti komentar iza leđa? „ On samo priča i priča, a ja treba da sedim i da ga slušam...“npr. ili „Šta on misli da ja to ne znam, a on uvek sve zna...“ Ovakvim stavom doprinećemo kod drugih da jednostavno ignorišu činjenice, po principu : E, baš me briga! I tačka. Da li smo zaista to želeli, pitanje je sad?

6. Ocenjivanje,  kritikovanje, neslaganje, ubeđivanje

Ove poruke najviše izazivaju osećaj kod drugog ljudskog bića da se oseti neadekvatnim, inferiornim, glupim, bezvrednim, lošim. Negativne kritike povlače za sobom kontra – kritike ( npr. Nisi ni ti bolji...) , u isto vreme tako možemo uticati na druge (naročito na decu) da čuvaju svoja osećanja za sebe i da ih kriju.  I deca i odrasli mrze negativne ocene, na njih reaguju braneći se kao bi sačuvali pozitivnu sliku o sebi, ovaj stav može izazvati i mržnju, čak i kad su ocene tačne.

7. Hvaljenje, usaglašavanje

Uobičajeno je verovanje da pohvale pozitivno deluju, ipak one često umeju negativno da deluju. Pozitivna ocena koja ne odgovara čovekovoj predstavi o sebi može da izazove osećaj da ga lažemo, da manipulišemo njim odn. da na perfidan način pokušavamo da podstaknemo nekog da uradi ono što mi hoćemo, možemo izazvati osećaj da nismo zainteresovani za nekog ili da ga ne razumemo, na kraju svaki put kad pohvala izostane, izazvaćemo znak pitanja – pronalaženje razloga zašto  je pohvala izostala ili prosto osećaj  da osobu ne razumemo i da pohvalom želimo da je se na najkraći mogući način rešimo. Čudno je koliko ne znamo o međuljudskim odnosima, čemu li nas uče u životu?

8. Ismevanje, posramljivanje

Ovim porukama poražavajuće delujemo na nečiju sliku o samom sebi, čovek se može osetiti bezvrednim, lošim, nevoljenim. Kako će nam uzvratiti : Najčešće istom merom : „Pazi ko mi kaže...“  Ko dobije ovakvu poruku, neće biti spreman za promenu, poreći će svoju manu i naći za sebe opravdanje. Čemu će onda služiti znanje da smo u pravu?

Share this post


Link to post
Share on other sites

9. Interpretiranje, analiziranje, dijagnoza

Ovakve poruke nose konotaciju da smo nekog „pročitali“, da znamo šta su mu motivi ili zašto se ponaša na način na koji se ponaša, to može biti izvor frustracije, čovek može biti posramljen zato što je otkriven, a ako analiza i tumačenje nisu tačni, čovek se oseti nepravedno nabeđenim. Ovim takođe poručujemo da smo superiorniji, mudriji, pametniji i porukom tipa : „Mogu da te čitam kao knjigu“ presecamo i prekidamo komunikaciju i osoba sa kojom razgovaramo počinje da probleme zadržava za sebe.

10. Razuveravanje, saosećanje, tešenje, podržavanje

Ni ove poruke često nisu delotvorne onoliko koliko mislimo da jesu, ako je neko uznemiren i mi ga razuveravamo, pokazujemo da osobu ne razumemo, mi tako praktično upućujemo skrivenu poruku da želimo da naš sagovornk prekine neko osećanje i tu komunikacija često može biti prekinuta jer čovek oseća da želimo da prekine da se oseća onako kako se oseća npr. obeshrabreno ili neraspoloženo, ali prekidom komunikacije to osećanje u čoveku nije prestalo.

11. Iskušavanje, proveravanje, ispitivanje

Šta je zapitkivanje, proveravanje, drugačije rečeno to je odsustvo poverenja, sumnjičavost, postavljanje pitanja uslovljava narednu poruku, ako neko s nama hoće da podeli svoj problem, mi ga pitanjem ograničavamo, Podsetimo se unakrsnog ispitivanja. Zašto je ono neprijatno? Zato što zahteva da priču moramo da ispričamo tačno onako kako to zahtevaju , postavljena pitanja, jedno je sigurno : tako nećemo otvoriti i olakšati komunikaciju, ograničićemo je na ono što mi želimo da čujemo, a ne na ono što osoba želi da nam kaže.

12. Povlačenje, zabašurivanje, povlađivanje, odvraćanje

Ovakve poruke iskazuju da nismo zainteresovani za osobu s kojom komuniciramo, da je omalovažavamo, odbijamo. Ako nam se neko obrati s iskrenom namerom da  razgovaramo i ako mi okrenemo razgovor na šalu, tako ćemo ga samo povrediti. Odlaganjem se problemi neće rešiti, čovek pored nas će ubrzo zaključiti da svoja važna osećanja i probleme odnese negde drugde

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није потребан никакав увод јер би био омаловажавајући. Владика је све лијепо рекао.

О комуникацији

Епископ Григорије

Говорећи недавно у Цркви о Херувимској пјесми која гласи: "Ми који Херувиме тајанствено изображавамо и Животворној Тројици трисвету пјесму пјевамо, сваку сада животну бригу оставимо" , поменуо сам једну ријеч која је, мислим, кључна за разумијевање овог стиха и онога шта он значи за наш живот. Та кључна ријеч у нашем црквеном језику јесте: БЛАГОДАТ, а када бисмо покушали да је преведемо на свакодневни језик, она би значила: милост. Покушаћу да она буде кључна у овом излагању. Хтио бих да кажем много тога за кратко вријеме, а то значи да неће све бити баш сасвим протумачено, него ће више бити дато у неким назнакама, смјерницама за размишљање.

Савремени свијет у коме живимо је у једном вртлогу, и мој је утисак да се помало налази у лавиринту. Управо као што и свако од нас - ако би хтио да буде искрен према самом себи - врло често, свјесно или несвјесно западне у лавиринт, у разне "егзистенцијалне перипетије". И ми се сналазимо уз помоћ онога што нам је Бог дао и уз помоћ онога што смо сами настојали да изградимо у себи, на себи и око себе. Интелигенцијом, снагом, вољом, жељом, добром намјером, брзином, хитрином, мудрошћу, лукавством покушавамо да разријешимо свакодневне потешкоће, или оне перипетије које су мало дугорочније. Тако се понаша и савремени свијет. Без обзира на то што постоје планови, жеље, воље и многе теорије о разним завјерама - о томе шта раде Јевреји, шта раде Енглези, Нијемци, масони, муслимани, Руси итд. - свијет се најчешће налази у једној сопственој заврзлами, али врло често се понаша као оно куче које хвата сопствени реп, или змија која саму себе прождире.

Слично се понашамо и ми, појединачно и заједно. Живећи у некој заједници - од оне најконкретније, најмање, породичне, до неке шире заједнице - ми увијек западамо у многе перипетије. Главно питање и главна мука човјекова је: како из тога изаћи? И како једанпут да поставиш свој живот тако да он није увијек и изнова једна нова заврзлама, нова перипетија, нова агонија, нова борба? И тако најчешће кажемо да је живот борба, и да та борба никада неће престати. И ко год тако тврди, неће погријешити. Али кад већ помињемо борбу, Апостол Павле каже да само онај борац који се бори по правилима добија вијенац на крају, што значи да се мора борити по неким правилима. И друга ствар која је још болнија у томе је да, како Павле каже, многи трче али један побјеђује. Не побјеђују сви. Или, рецимо, ако читате у Јеванђељу како ће бити у онај дан, у онај час када дође Господ: биће два на њиви, један ће се узети, други ће остати; или: биће двије у воденици, једна ће се узети, друга ће остати. То значи да не добијају сви баш, априори, и да не успијевају сви.

Дакле, треба да поставимо питање: како изаћи; или: има ли излаза? Макар ја то знам као свештеник и као владика и као човјек који, на срећу или на несрећу, знам толико стотина људи и ниједног, ама баш ниједног човјека који нема или није имао, или неће можда имати озбиљне проблеме, боље рећи - озбиљну перипетију у животу. Наравно, свако питање које себи поставимо као хришћани извире из наше бриге за овај свијет и, прије свега и изнад свега, из наше бриге за наше спасење. Да бисмо нашли излаз из проблема, треба да нађемо узрок, главни извор тзв. "егзистенцијалних перипетија". А ако би мене неко питао зашто човјек има проблем у 92% или 95% случајева, дошли бисмо до тога да људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Или, тачније речено, зато што погрешно комуницирају.

Ријеч комуникација долази од латинске ријечи: communion, која у ствари значи заједница, или на грчком то исто значи ријеч кинонија. Остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице - преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе - јер личност човјекова је, прије свега, комуникациона и релациона стварност. Овдје би требало да напоменемо да постоје разни начини комуницирања, дијалози (то је грчки појам и значи разговор, диа-логос, кроз логос) који не мора да су само језичког типа. Један дубоки савремени мислилац и теолог Н.Лудовикос каже да наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са свијетом око нас, треба у нашим ријечима да нађе надградњу. Јер, каже он, уколико наше ријечи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље и да их не изговарамо.

На основу тога сам примијетио да веома велики број људи уопште нема лошу унутрашњу комуникацију са неким, нема проблематично настројење, али има проблем са оном спољашњом, у ријечима. Па кад почне погрешно да изговара ријечи, онда проузрокује реакцију код оног другог која је такође неформулисана и нејасна, и долази до поремећаја и оне унутрашње комуникације. (Недавно сам разговарао са неким човјеком, и на све што је говорио, питао сам: "Бога ти, шта ти ти рече?" А, он вели: "Ниси ме добро разумио." -"Ја сам", рекох, "разумио оно што си ти рекао, али шта си ти мислио, ја стварно не знам!" Имао је проблем да изрази то што је хтио да каже, нарочито кад се ја нисам сложио са оним што је рекао.) А то је прије свега зато што човјек често не може да направи личну комуникацију са својом унутрашњошћу, има поремећен унутрашњи дијалог са самим собом.

Врло је занимљива прича о старцу који је говорио општи увод за псалме које читамо увече и ујутру: "Придите поклонимсја Цареви нашему Богу". Када су му неки рекли: "Па како ти то говориш када си сам?" - јер он каже: "Придите", "Ходите" у множини - он је одговорио: "Па, ја то говорим мојим осјећањима, моме уму, срцу, мојој вољи, мом тијелу - они сви треба да приду да се поклонимо." То је већ један веома велики сабор. Већ ту, у себи, треба направити једну велику саборност, треба се сабрати. По ријечима оца Георгија Флоровског, прибрана и самостална молитва увијек је добра, нарочито као увод у ону најважнију - заједничку молитву. А из тога можемо да научимо да је наш дијалог са другима најбоље започети ако смо претходно направили дијалог сами са собом. И ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше ријечи ће бити "надградња" онога што изнутра осјећамо. Тада и тако ћемо дејствовати, дјеловати као сабрани људи који, прије свега, знају шта говоре, и који онда знају и да одговоре, одбране оно што су говорили.

Ријеч је, у ствари, једно везивно ткиво, најосновнији везивни елемент међу људима, јер она прави заједницу, или разрушава заједницу. Зато је Господ безброј пута рекао како је важна ријеч. Нажалост, морамо признати да врло често и пречесто онај човјек који разговара са нама уопште не зна шта је рекао прије само једног минута, и да уопште не може да прати свој језик. Па када му кажете: Ти си то рекао, он каже: Нисам то рекао! Можете, нажалсот, већ сутра да провјерите ово о чему вам говорим. На примјер, посљедњих дана размишљам интензивно о томе у чему је проблем када је у питању наш народ и савремени свијет у коме живимо, и дошао сам до закључка да је проблем управо у комуникацији. Када будете причали са неким Србином, он ће имати озбиљан проблем - саму своју мисао која ће му бјежати и изневјеравати га свако мало. То ће бити јако тешко за вођење дијалога, јер он, у ствари, нема никакав став. Главна карактеристика његовог односа и говора биће та да увијек негира сам себе. Зато што он не наступа као: да! или као: не! - односно, као неко ко зна шта хоће, и зна шта јесте, и зна шта говори.

Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљавамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога једних са другима. Дијалог је за нас најважнији, без дијалога не постојимо јер је он питање наше егзистенције, извор живота. Ми се олако односимо према томе јер смо заборавили његову важност. Из тога извире оно што је још теже: водећи дијалог на површан начин, ми, у ствари, потцјењујемо онога који стоји у односу на нас, који је пред лицем нашим. У том случају, није могуће направити комуникацију, а када није могуће направити комуникацију, није могуће направити ни "комунију", заједницу. Ако немамо заједнице - нема живота, ако нема живота и заједнице, нема љубави; а ако нема љубави - нема среће. И зато су људи несрећни. А због тога што су несрећни, онда даље имамо психолошке посљедице: несрећан човјек има грчевиту потребу да из тога изађе. Међутим, ако не ради ништа на плану сабирања себе, поштовања другога, мирења са самим собом, слушања и уважавања другога, прихватања онога што је добро и не прихватања онога што није добро - онда он буквално производи даљњу несрећу. И несрећа се шири.

Али, ко то има праву ријеч и прави однос према другоме? Ко је тај који може да остави сваку животну бригу и да слично Херувимима и Серафимима - служи? Ко је тај, и какав треба да је тај каквим Господ свакога од нас хоће да види кад улазимо у заједницу са Њим и у заједницу једни са другима? Ту долазимо до онога што је најважније: тај човјек је благодатни човјек, облагодаћени човјек, који је успоставио, прије свега, комуникацију са Живим Богом. Тај човјек је духоносац, богоносац. И зато ће рећи веома цијењени, познати Светитељ 19. вијека, Свети Серафим Саровски: да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. А стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни.

Међутим, ми смо у стању трагања, идења, и увијек изнова помало новог покушаја. Нисмо увијек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо дио заједнице, њен конститутивни елемент, и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, прије свега, имати добру намјеру, имати добру жељу. Али је исто тако важно имати и добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога. Но то још увијек није све. Јер главно питање је: зашто је важна Црква, зашто не може без Цркве? Зато што Црква, Невјеста Христова, и Дух Свети непрестано говоре: "Дођи Господе!", "Маран ата!" А шта, у ствари, значи та ријеч: "Дођи Господе?" То је призив Божанске благодати, ми у Цркви призивамо благодат заједно са Духом Светим који нас је и довео у Цркву. И ту сад настаје једна готово - непојмљивост. Онај који нас је довео, који нас конституише као духовна бића, као бића чезнутљива за Живим Богом, он сада, одједном, заједно са нама моли да дође Господ и да све буде Царство Божије.

Зашто је то тако, и зашто је, по мом мишљењу, много важно да то схватимо? Зато што се ту догађа - ако могу да објасним на онај најпростији начин, народни - да се ми толико запетљамо у овом свијету, да у онај тренутак кад кажемо: "Боже помози", или: "Господе спаси ме", или: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме" - ми се тад отварамо за Бога. Кад жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје један од нас, дио нас, наше"ја", и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. Зашто је то тако? Па, зато што ми без тога не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо ми без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали да нема другог сем да кажемо: Боже помози!

Постоје и људи који не кажу: Спаси ме, Господе. Али, не дај вам Боже да осјетите ту немоћ људске природе, ту једну неописиву немоћ која нема снаге да се обрати Господу Саваоту. Свијет у коме живимо је у проблему само зато што неће да каже: "Боже помози!" И само зато што хоће да каже: "Ја ћу ово да средим", "Ми ово сређујемо". Па имате овај или онај поредак, "нови свјетски поредак", "стари свјетски поредак", па "европски поредак", "јапански", "кинески", "амерички", и што каже Његош: "Нико миран, нико спокојан, нико срећан а нико довољан." То је буквално дефиниција човјека без благодати. Нема теоретске шансе да буде човјек без благодати миран и спокојан и довољан.

Најједноставнијим језиком речено - не можемо ништа без Бога. Али не зато што је Бог то тако намјестио, него зато што је у наше биће уткано то да живимо у заједници. Божије бићетворне силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си (ако си!) искључио Бога Који је буквално Логос свега створенога и Логос самог тебе. Као кад би човјек хтио да буде усправан, а да нема кичму. А и то је пребаналан примјер. Не говорим то зато што сам владика, па хоћу да идете у Цркву, или зато што сам неко ко треба да вас научи како да живите у заједници да би вам било фино. Говорим вам то, прије свега, због тога што је то буквално задатак, назначење човјеково. Живећи у овом животу, као и сви ви, врло често и пречесто на моју велику жалост сам био у животним перипетијама. И ријешио сам перипетије онолико пута колико пута сам рекао: "Боже, помози". Свјесно или несвјесно.

Свети Оци говоре да се треба молити непрестано, да треба стално бити у богомислију. Ових дана сам размишљао о томе и са неким људима размјењивао те своје мисли, схватајући једну невјероватну чињеницу: ако имаш некога кога много, много, много волиш, ти са њим имаш увијек непрестану комуникацију. Чак и када ти се чини да уопште не мислиш о њему. А шта је главна карактеристика те "добре комуникације", комуникације неоптерећене? То да је она врло једноставна. Чини ми се да сам дошао до тога не зато што сам схватио да ја имам такву комуникацију, него ми се учинило да Бог има такву комуникацију са нама, са сваким од нас. Он је непрестано ту, само је ствар у томе да ли ћемо ми да се прикључимо или да се искључимо из комуникације с Њим. Он је непрестано ту са Својом милошћу, са Својом благодаћу, у Цркви и као Црква. Зато је Црква важна: јер је то мјесто гдје можеш да се "конектујеш", ако хоћете да тако кажемо, она је"провјадер". И онда можеш да комуницираш с Њим и са другима, јер хришћани су сви умрежени у једно Тијело, у један организам.

Комуникација са другима и са Живим Богом је услов, предуслов, посљедица и чињеница без које не може да постоји заједница. Знамо сви да заједница не може да постоји без љубави, а да нам је, опет, љубав не само дата него и задата категорија. Према томе, заједница нам је дата као задатак. Свијест о томе много помаже и на том најобичнијем животном плану. У животу у кући, са супругом, са дјецом, са браћом, са сестрама, изграђивање тог чула којим ослушкујемо шта унутра осјећа наш ближњи и ми сами, доприноси очувању мира и љубави. Кад осјећамо да некога волимо, зашто се онда са њим свађамо?! Врло често ћемо рећи - зато што се волимо зато се и свађамо. Не, ми се свађамо зато што не знамо да се волимо и зато што смо неспособни да ту унутрашњу комуникацију, која би требало да је испуњена љубављу, надградимо, спасимо и сачувамо. Чини нам се да је љубав исувише мирна и уљуљкана, а свађа динамична. Човјек хоће жив однос, зато често мучи онога кога воли и прави му рану. Али љубав може бити - и она то и јесте - жива, динамична, изграђивалачка. А свађа је у највећем броју случајева рушилачка.

Међутим, много је тешко комуницирати без благодати у било којој животној ситуацији. И у најпозитивнијој комуникацији, и са рођеном мајком, ако нема благодати - посвађаћеш се. Сем ако неко није формалиста, па због лијепог понашања не реагује. Лијепо понашање много помаже, али је немогуће лажно се лијепо понашати. Немогуће је да ти из уста излазе лијепе ријечи, а да си унутра лоше настројен и да то други не види. Таква комуникација је немогућа. Чак и ако је могућа, то је само код изузетно наивних људи. Прије него што проговоримо са неким, већ је давно почела комуникација између нас. И комуникација траје, и може да траје у односу на некога, а да се деси да никада у животу са њим не проговориш. Наравно, сви имате таква искуства, и можете чак и да се посвађате, и завадите и замрзите некога, а да уопште никада нисте разговарали. И исто тако можеш да заволиш и да комуницираш и да све буде добро, а да никада ништа ниси морао да објашњаваш, нити да изговараш било шта.

Без благодати човјек може да говори, а да његове ријечи ништа не значе. Монашки учитељи Цркве уче да је велико зло празнословље. Али није празнословље кад неко прича много, него је празнословље то да прича о нечему што нема везе ни са чим. Прије свега, нема везе са њим самим и са оним са ким прича, и онда само празно-слови, говори без садржаја, тако да се то ни на шта не односи. Што би рекли људи - "лупа", тј. празну јеку ријечи производи. Али ако бисмо заиста на то обратили пажњу на нашу међусобну комуникацију, видјели бисмо како је много тешко јасно, садржајно, у љубави а не по навици произношења ријечи разговарати. Кад је тако тешко и са најближима градити комуникацију и однос, замислите тек како је кад неко на нас атакује непријатељски. Шта каже Свето Писмо како тад да говориш? -"Не брините, Дух Свети ће вас научити." Чиме да говориш тада? Благодаћу. А не да одговараш из своје главе, својом мишљу, из своје злобе, из своје слабости, из своје немоћи. Било да је позитиван однос, било да је негативан, потребна је благодат

Живимо у свијету који тражи благодат и Црква би у том свијету требало да свједочи једино то да постоји благодат, и да указује на пут којим се она задобија. Задобијају је подвижници, то знамо, али шта би то требало да буде подвиг нашег живота? Управо успостављање заједнице. То је назначење, задатак човјеков. А шта то савремени свијет пројављује данас? Па све супротно од тога. Прије свега, пројављује једну необично велику немоћ пред било каквом заједницом, и то пред оном најприроднијом заједницом између мужа и жене - брачном. Због тога што нисмо способни да правимо нормалну заједницу, препоручују нам се ненормални видови заједнице. И уколико сте против ненормалног вида заједнице, ви сте ненормални. То је потпуно извитоперење овога свијета, зато би свједочанство Цркве требало да буде то да постоје благодат и милост Божија која нас води и изводи из зачараног круга. Ако нећете да признате да сте у невољи, да сте у зачараном кругу, ви ћете инсистирати да увијек постоји неко рјешење и само ћете продубљивати проблем. Као кад бисте били са трактором у неком блату, а инсистирали да се извучете сами; умјесто да позовете, кажете - "имам проблем", неко дође и помогне вам да се извучете. Таква је ствар и са благодаћу.

Наравно, ми нисмо сваког дана и сваког часа у таквој невољи. Врло често неколико дана, и неколико мјесеци прође у некаквом спокоју и животној уређености и ми кажемо: Шта ће ми Бог? Да бисмо непрестано били са Богом, важно је да успоставимо заједницу љубави у којој смо ми са Њим и када не причамо о Њему, и када се не молимо Њему, и када, једноставно, радимо нешто сасвим друго, када зидамо зид, играмо фудбал и сл. Он је ту и ми заједно са Њим, а тако и онај други наш са којим живимо и поред кога живимо. Интересантно је у животној стварности што кад са неким оствариш заједницу по Богу, озбиљну, истиниту, и када га оставиш и одеш од њега или он од тебе, он је увијек ту присутан, само ако хоћеш мало да пазиш, мало да ослушнеш и погледаш. Видјећеш да је он увијек ту и да не можеш да га заборавиш. То је моћ комуникације која је једном успостављена и дотакнута струјом благодати. Зато је много важно и преважно да пазимо, прије свега, на комуникацију срца, духа, душе, осјећања, а онда и ријечи. Јер ако је ова прва добра, а ријечи погрешне, и оне ће се исправити, доћи ће на своје.

Треба да буде много бриге и око онога чиме све почиње и завршава се - то је циљ комуникације. Он почиње добром намјером. А шта је то добра намјера? Добра намјера је у томе да када успоставимо заједницу са неким, не успостављамо је формално, лажно, тек тако, него тако да она никада не престане. Нема играња с тим. То је један од озбиљних разлога зашто, на примјер, није добро да се људи разводе - јер је немогуће развести се. "Де јуре" јесте могуће, али "де факто" је немогуће. Све се у бићима тих људи помијешало, ћелије су се чак помијешале. Ако си ушао у заједницу и хоћеш послије да је прекинеш, то значи да си у почетку био неискрен. Искрено би било да си ушао у заједницу тако да ни по коју цијену нећеш да се прекине. Циљ праве заједнице је то - да буде вјечна, непрекинута. Наравно, неко ће рећи - они ме туку, лажу, краду, отимају ми, морам да прекинем заједницу. То су стварно проблеми са којима се сусрећемо, али то је прије свега девијација комуникација и јавља се као посљедица а не узрок онога што је на почетку требало да буде. Ако узмемо у обзир те двије ствари: шта нам је циљ у животу и шта нам је почетак тог циља, почетак хођења путем, видјећемо да је заједница једна много озбиљна ствар.

Тако је и са почетком хришћанског живота - крштењем. А крштење је, у ствари, пар еxцелленце израз намјере, воље, хтијења за животом у заједници увијек, заувијек. То је твој завјет са Богом. Падаћеш, устајаћеш, испадаћеш, али ти си на крштењу рекао да хоћеш да то буде вјечно. И ти ћеш увијек моћи да се вратиш назад, и ако скренеш, имаћеш за шта да се ухватиш послије. Почетак сваке заједнице је дијалог, и крштење је (ако пажљиво пратите структуру самог обреда, видјећете то) један дијалог онога ко се крштава са заједницом у коју се крштава и са Богом у Кога се крштава. Невјероватно је како све почиње, све стоји и све се креће ка том дијалогу и кроз тај дијалог, и како је он важан. Да би била добра комуникација, треба нам благодат да бисмо комуницирали. Томе сам се увјерио у свом животу. Ослониш ли се да те Дух Божији учи - ти говориш, ма можда и немаш ријечи, али оне имају дејство. Ослониш ли се на своју интелигенцију, искључиш ли Духа Божијега - можеш да западнеш у разна чуда, а да ти никад не буде јасно: шта се то овдје дешава, како то не разумијем?

Много је важно и потребно да ми хришћани између себе покажемо прави дијалог. Не лицемјерно, не лажно, не кобајаги, него стварно. Ту је битан и моменат ауторитета - да увијек знаш у односу на кога стојиш, са ким комуницираш. А главни ауторитет за хришћане у сваком другом човјеку је управо то што је он хришћанин, и што је крштењем постао заједничар са Живим Богом. Кад смо у односу са оним који није хришћанин, њему ауторитет даје то што је икона Божија. Никад и никако и нипошто не бисмо смјели да у комуникацији са ниподаштавањем поступамо према том другом, као што се врло често дешава. Има људи и жена који у тој немоћи за комуникацијом изаберу један врло чудан пут - не могу да се договоре, свађају се, и једно одлучи да ћути. И то може бити неки пут, ако изађе на добар циљ, и ако уопште има добро за циљ. Ако је циљ само да буде мир, а да комуникација трпи, онда је то врло опасан и погрешан пут. Друга крајност су пак људи који стално инсистирају - "дај да то расправимо", што је такође погрешно. Губећи достојанство у комуникацији, у дијалогу једних са другима, ми разарамо заједницу, а у оној крајњој инстанци - разарамо Цркву.

Благодат не само да је потребна за комуникацију која је тако важна, него нам треба благодат за све. Она долази тамо гдје ми направимо простора, и када настојимо да буде међу нама. А када она постане кохезиони фактор, везивни елемент, повезује нас на један потпуно диван начин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...