Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Recommended Posts

Епископ захумско-херцеговачки Григорије

 

Ако би мене неко питао зашто човјек има проблем у 92% или 95% случајева, дошли бисмо до тога да људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Или, тачније речено, зато што погрешно комуницирају.

Ријеч комуникација долази од латинске ријечи: communion, која у ствари значи заједница, или на грчком то исто значи ријеч кинонија. Остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице - преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе - јер личност човјекова је, прије свега, комуникациона и релациона стварност. Овдје би требало да напоменемо да постоје разни начини комуницирања, дијалози (то је грчки појам и значи разговор, диа-логос, кроз логос) који не мора да су само језичког типа. Један дубоки савремени мислилац и теолог Н. Лудовикос каже да наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са свијетом око нас, треба у нашим ријечима да нађе надградњу. Јер, каже он, уколико наше ријечи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље и да их не изговарамо.

...

Човјек често не може да направи личну комуникацију са својом унутрашњошћу, има поремећен унутрашњи дијалог са самим собом.

...

Наш дијалог са другима је најбоље започети ако смо претходно направили дијалог сами са собом. И ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше ријечи ће бити "надградња" онога што изнутра осјећамо. Тада и тако ћемо дејствовати, дјеловати као сабрани људи који, прије свега, знају шта говоре, и који онда знају и да одговоре, одбране оно што су говорили.

Ријеч је, у ствари, једно везивно ткиво, најосновнији везивни елемент међу људима, јер она прави заједницу, или разрушава заједницу. Зато је Господ безброј пута рекао како је важна ријеч. Нажалост, морамо признати да врло често и пречесто онај човјек који разговара са нама уопште не зна шта је рекао прије само једног минута, и да уопште не може да прати свој језик. Па када му кажете: Ти си то рекао, он каже: Нисам то рекао! Можете, на жалост, већ сутра да провјерите ово о чему вам говорим. На примјер, посљедњих дана размишљам интензивно о томе у чему је проблем када је у питању наш народ и савремени свијет у коме живимо, и дошао сам до закључка да је проблем управо у комуникацији.

...

Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљавамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога једних са другима. Дијалог је за нас најважнији, без дијалога не постојимо јер је он питање наше егзистенције, извор живота. Ми се олако односимо према томе јер смо заборавили његову важност. Из тога извире оно што је још теже: водећи дијалог на површан начин, ми, у ствари, потцјењујемо онога који стоји у односу на нас, који је пред лицем нашим. У том случају, није могуће направити комуникацију, а када није могуће направити комуникацију, није могуће направити ни "комунију", заједницу. Ако немамо заједнице - нема живота, ако нема живота и заједнице, нема љубави; а ако нема љубави - нема среће. И зато су људи несрећни. А због тога што су несрећни, онда даље имамо психолошке посљедице: несрећан човјек има грчевиту потребу да из тога изађе. Међутим, ако не ради ништа на плану сабирања себе, поштовања другога, мирења са самим собом, слушања и уважавања другога, прихватања онога што је добро и не прихватања онога што није добро - онда он буквално производи даљу несрећу. И несрећа се шири.

Али, ко то има праву ријеч и прави однос према другоме? Ко је тај који може да остави сваку животну бригу и да слично Херувимима и Серафимима - служи? Ко је тај, и какав треба да је тај каквим Господ свакога од нас хоће да види кад улазимо у заједницу са Њим и у заједницу једни са другима? Ту долазимо до онога што је најважније: тај човјек је благодатни човјек, облагодаћени човјек, који је успоставио, прије свега, комуникацију са Живим Богом. Тај човјек је духоносац, богоносац. И зато ће рећи веома цијењени, познати Светитељ 19. вијека, Свети Серафим Саровски: да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. А стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни.

Међутим, ми смо у стању трагања, идења, и увијек изнова помало новог покушаја. Нисмо увијек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо дио заједнице, њен конститутивни елемент, и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, прије свега, имати добру намјеру, имати добру жељу. Али је исто тако важно имати и добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога. Но то још увијек није све. Јер главно питање је: зашто је важна Црква, зашто не може без Цркве? Зато што Црква, Невјеста Христова, и Дух Свети непрестано говоре: "Дођи Господе!", "Маран ата!" А шта, у ствари, значи та ријеч: "Дођи Господе?" То је призив Божанске благодати, ми у Цркви призивамо благодат заједно са Духом Светим који нас је и довео у Цркву. И ту сад настаје једна готово - непојмљивост. Онај који нас је довео, који нас конституише као духовна бића, као бића чезнутљива за Живим Богом, он сада, одједном, заједно са нама моли да дође Господ и да све буде Царство Божије.

Зашто је то тако, и зашто је, по мом мишљењу, много важно да то схватимо? Зато што се ту догађа - ако могу да објасним на онај најпростији начин, народни - да се ми толико запетљамо у овом свијету, да у онај тренутак кад кажемо: "Боже помози", или: "Господе спаси ме", или: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме" - ми се тад отварамо за Бога. Кад жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје један од нас, дио нас, наше "ја", и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. Зашто је то тако? Па, зато што ми без тога не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо ми без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали да нема другог сем да кажемо: Боже помози!

Постоје и људи који не кажу: Спаси ме, Господе. Али, не дај вам Боже да осјетите ту немоћ људске природе, ту једну неописиву немоћ која нема снаге да се обрати Господу Саваоту. Свијет у коме живимо је у проблему само зато што неће да каже: "Боже помози!" И само зато што хоће да каже: "Ја ћу ово да средим", "Ми ово сређујемо". Па имате овај или онај поредак, "нови свјетски поредак", "стари свјетски поредак", па "европски поредак", "јапански", "кинески", "амерички", и што каже Његош: "Нико миран, нико спокојан, нико срећан а нико довољан." То је буквално дефиниција човјека без благодати. Нема теоретске шансе да буде човјек без благодати миран и спокојан и довољан.

Најједноставнијим језиком речено - не можемо ништа без Бога. Али не зато што је Бог то тако намјестио, него зато што је у наше биће уткано то да живимо у заједници. Божије бићетворне силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си (ако си!) искључио Бога Који је буквално Логос свега створенога и Логос самог тебе. Као кад би човјек хтио да буде усправан, а да нема кичму. А и то је пребаналан примјер. Не говорим то зато што сам владика, па хоћу да идете у Цркву, или зато што сам неко ко треба да вас научи како да живите у заједници да би вам било фино. Говорим вам то, прије свега, због тога што је то буквално задатак, назначење човјеково. Живећи у овом животу, као и сви ви, врло често и пречесто на моју велику жалост сам био у животним перипетијама. И ријешио сам перипетије онолико пута колико пута сам рекао: "Боже, помози". Свјесно или несвјесно.

Свети Оци говоре да се треба молити непрестано, да треба стално бити у богомислију. Ових дана сам размишљао о томе и са неким људима размјењивао те своје мисли, схватајући једну невјероватну чињеницу: ако имаш некога кога много, много, много волиш, ти са њим имаш увијек непрестану комуникацију. Чак и када ти се чини да уопште не мислиш о њему. А шта је главна карактеристика те "добре комуникације", комуникације неоптерећене? То да је она врло једноставна. Чини ми се да сам дошао до тога не зато што сам схватио да ја имам такву комуникацију, него ми се учинило да Бог има такву комуникацију са нама, са сваким од нас. Он је непрестано ту, само је ствар у томе да ли ћемо ми да се прикључимо или да се искључимо из комуникације с Њим. Он је непрестано ту са Својом милошћу, са Својом благодаћу, у Цркви и као Црква. Зато је Црква важна: јер је то мјесто гдје можеш да се "конектујеш", ако хоћете да тако кажемо, она је"провјадер". И онда можеш да комуницираш с Њим и са другима, јер хришћани су сви умрежени у једно Тијело, у један организам.

Комуникација са другима и са Живим Богом је услов, предуслов, посљедица и чињеница без које не може да постоји заједница. Знамо сви да заједница не може да постоји без љубави, а да нам је, опет, љубав не само дата него и задата категорија. Према томе, заједница нам је дата као задатак. Свијест о томе много помаже и на том најобичнијем животном плану. У животу у кући, са супругом, са дјецом, са браћом, са сестрама, изграђивање тог чула којим ослушкујемо шта унутра осјећа наш ближњи и ми сами, доприноси очувању мира и љубави. Кад осјећамо да некога волимо, зашто се онда са њим свађамо?! Врло често ћемо рећи - зато што се волимо зато се и свађамо. Не, ми се свађамо зато што не знамо да се волимо и зато што смо неспособни да ту унутрашњу комуникацију, која би требало да је испуњена љубављу, надградимо, спасимо и сачувамо. Чини нам се да је љубав исувише мирна и уљуљкана, а свађа динамична. Човјек хоће жив однос, зато често мучи онога кога воли и прави му рану. Али љубав може бити - и она то и јесте - жива, динамична, изграђивалачка. А свађа је у највећем броју случајева рушилачка.

...

Живимо у свијету који тражи благодат, и Црква би у том свијету требало да свједочи једино то да постоји благодат, и да указује на пут којим се она задобија. Задобијају је подвижници, то знамо, али шта би то требало да буде подвиг нашег живота? Управо успостављање заједнице. То је назначење, задатак човјеков. А шта то савремени свијет пројављује данас? Па све супротно од тога. Прије свега, пројављује једну необично велику немоћ пред било каквом заједницом, и то пред оном најприроднијом заједницом између мужа и жене - брачном. Због тога што нисмо способни да правимо нормалну заједницу, препоручују нам се ненормални видови заједнице. И уколико сте против ненормалног вида заједнице, ви сте ненормални. То је потпуно извитоперење овога свијета, зато би свједочанство Цркве требало да буде то да постоје благодат и милост Божија која нас води и изводи из зачараног круга. Ако нећете да признате да сте у невољи, да сте у зачараном кругу, ви ћете инсистирати да увијек постоји неко рјешење и само ћете продубљивати проблем. Као кад бисте били са трактором у неком блату, а инсистирали да се извучете сами; умјесто да позовете, кажете - "имам проблем", неко дође и помогне вам да се извучете. Таква је ствар и са благодаћу.

Наравно, ми нисмо сваког дана и сваког часа у таквој невољи. Врло често неколико дана, и неколико мјесеци прође у некаквом спокоју и животној уређености и ми кажемо: Шта ће ми Бог? Да бисмо непрестано били са Богом, важно је да успоставимо заједницу љубави у којој смо ми са Њим и када не причамо о Њему, и када се не молимо Њему, и када, једноставно, радимо нешто сасвим друго, када зидамо зид, играмо фудбал и сл. Он је ту и ми заједно са Њим, а тако и онај други наш са којим живимо и поред кога живимо. Интересантно је у животној стварности што кад са неким оствариш заједницу по Богу, озбиљну, истиниту, и када га оставиш и одеш од њега или он од тебе, он је увијек ту присутан, само ако хоћеш мало да пазиш, мало да ослушнеш и погледаш. Видјећеш да је он увијек ту и да не можеш да га заборавиш. То је моћ комуникације која је једном успостављена и дотакнута струјом благодати. Зато је много важно и преважно да пазимо, прије свега, на комуникацију срца, духа, душе, осјећања, а онда и ријечи. Јер ако је ова прва добра, а ријечи погрешне, и оне ће се исправити, доћи ће на своје.

Треба да буде много бриге и око онога чиме све почиње и завршава се - то је циљ комуникације. Он почиње добром намјером. А шта је то добра намјера? Добра намјера је у томе да када успоставимо заједницу са неким, не успостављамо је формално, лажно, тек тако, него тако да она никада не престане. Нема играња с тим.

...

Много је важно и потребно да ми хришћани између себе покажемо прави дијалог. Не лицемјерно, не лажно, не кобајаги, него стварно. Ту је битан и моменат ауторитета - да увијек знаш у односу на кога стојиш, са ким комуницираш. А главни ауторитет за хришћане у сваком другом човјеку је управо то што је он хришћанин, и што је крштењем постао заједничар са Живим Богом. Кад смо у односу са оним који није хришћанин, њему ауторитет даје то што је икона Божија. Никад и никако и нипошто не бисмо смјели да у комуникацији са ниподаштавањем поступамо према том другом, као што се врло често дешава. Има људи и жена који у тој немоћи за комуникацијом изаберу један врло чудан пут - не могу да се договоре, свађају се, и једно одлучи да ћути. И то може бити неки пут, ако изађе на добар циљ, и ако уопште има добро за циљ. Ако је циљ само да буде мир, а да комуникација трпи, онда је то врло опасан и погрешан пут. Друга крајност су пак људи који стално инсистирају - "дај да то расправимо", што је такође погрешно. Губећи достојанство у комуникацији, у дијалогу једних са другима, ми разарамо заједницу, а у оној крајњој инстанци - разарамо Цркву.

Благодат не само да је потребна за комуникацију која је тако важна, него нам треба благодат за све. Она долази тамо гдје ми направимо простора, и када настојимо да буде међу нама. А када она постане кохезиони фактор, везивни елемент, повезује нас на један потпуно диван начин.

 

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ова тематика спада у изузетно занимљиве области у психологији, од изузетне практичне важности за наше живљење, али и од изузетне важности за наше форумско битисање и са-битисање, с обзиром на то да многи од нас овде проводе доста времена, те да је форум заједница великог броја људи са аспирацијом да буде стварна хришћанска заједница. 

Различити људи овде пишу и саобраћају међусобно - различитог нивоа знања, образовања, различитог темперамента, карактерних особина, нарочито везаних за трпељивост према другом и различитом.  Знање и интелигенција не корелирају нужно са успјешним саопштавањем мисли, а нарочито вјештином саобраћања тј. одношења према другом човјеку. Ту више дођу до изражаја карактерне особине, и важан је етички кодекс. Нажалост, свједоци смо често да не само да веома захтјевни хришћански кодекс не налази примјену, него ни општа правила понашања и поштовања другог као општељудске вриједности.

У живој комуникацији ми се помажемо чулом вида и видимо нечији израз лица, очи, држање тијела, гестикулацију, и лакше нам је да протумачимо правилније шта је неко рекао и шта је мислио рећи, тј. то шта ми мислимо да је хтио рећи.Овдје тога нема, имамо само ријечи, нечију симбол-слику и нашу слику о том човјеку, тј. замишљање њега. Користан осврт

https://pouke.org/forum/topic/157-успешна-комуникација/?page=0

https://pouke.org/forum/topic/40881-зашто-нас-нервирају-људи-које-никада-нисмо-упознали/

https://www.pouke.org/forum/topic/31973-%E2%80%9Ehejtuju%E2%80%9D-na-netu-jer-ne-mogu-to-u%C5%BEivo/

Писали смо много о одговорности за ријеч, писану ријеч, која је и тежа  и трајнија него изговорена. Свједоци смо стално неразумијевања и сукоба на разним темама, велике ирационалности, количине нетрпељивости и агресије који се изливају. Непријатно свима, нарочито уредницима који требају да 'мјере и суде', заташкавају, поправљају. 

 

Позивам све који имају знања о овој тематици и конструктивна (!) запажања да их овде изнесу. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

- Дакле, прво, с нама саобраћа жив човјек, о коме не знамо много и видимо његовве ставове који нас можда иритирају, јер се не слажу с нашим, и можда то тумачимо лично, да се не слаже с нама (то је прва препона у форумској комуникацији). Прво, то што се не слаже, не чини га непријатељем, неким ко ниподаштава нашу личност. На несрећу, неријетко се ставови поистовјећују са личношћу па имамо ружне и тужне исходе.  Сваки учесник у комуникацији треба да изостави личне елементе и да користи што уопштеније и неутралније форме за исказивање мишљења. (нпр. често.. неки... многи... је боље него 'ти, ви.. такви и такви', ето сукоба). Боље је образлагати појаву, него људе, опрезније, мудрије. 

- Ставови о друштвеним појавама и људима (тема 99% форумских расправа) не садрже само интелектуалне судове, него увијек и емотивно суђење. То треба имати у виду, и за себе и за другога. Генерализације, стереотипи, предрасуде, су сљедећа логичка грешка и етичка препона у форумској расправи. Кад је саговорник на теми припадник неке групе, која нам се можда и не свиђа баш, тј.њихова идеологија и начин мишљења, треба имати на уму да он није прије свега и само то - нпр. атеиста, инославни, феминиста, анти-фемниста, конзервативац, либерал, - већ је он поред тога заиста јединствено људско биће. Није ни логички исправно да га стрпамо у неки кош са одр.етикетом, а тек какве све генерализације и предрасуде можемо да му налијепимо, и куда то најчешће води у форумској расправи, стално гледамо.

- Аперцепција: тј. различита виђења. Колико учесника или посматрача, толико верзија догађаја, или говора/писања у нашем случају. Ријетко ко је толико исцрпан да у једном форумском посту елаборира одговор на тему, онда се качимо за различите дијелове реченог, производимо закључке, критикујемо, па крене и осуђивање, расправа итд. Кога занима, нек погледа неколико задњих страна теме о феминизму. Управо је забавно. Дакле, виђење, учитавање, надовезивање на учитано. Једини лијек је провјеравање разумијевања. Дакле, да ли сам те исправно схватио, да си рекао то и то. Најчешће, говорник није мислио оно лоше што смо му учитали. Нека образложи, прије него што 'скочимо' на њега или 'уватимо за гушу'. 

- Чворови у комуникацији, они настају усљед овог погрешног разумијевања. чувено 'учитавање'. А каже х, али Б разумије у. У наставку њихове комуникације, има n различитих исхода... Они би се могли предуприједити овим горе споменутим провјеравањем перцепције и разумијевања. 

- Циркуларност комуникације - Кад дође до сукоба, сваки мисли да је онај други крив,  да је његов говор само реакција на нечију лошу 'акцију', тј. да је он први почео, не ја. Уствари је комуникација увијек и само циркуларна, све стране су 'криве' кад дође до сукоба. Прегледанњем се може доћи до 'окидача', тј. прве спорне изјаве која је произвела сљедећу, и тако укруг. Сваки мисли да само себе брани, док напада другог, ако се један не заустави, од једног коментара имамо ланац препуцавања и увреда. Али истина је да ту нема правог, јер је 'за свађу потребно двоје', да било ко у било ком стадију личног сукоба може стати, да је то зрело, одговорно, па да кажемо, и хришћански.

- ЈА-комуникација - кад морам да кажем нешто другоме, боље да ставим акценат на себе своје виђење, осјећање, него директном оптужбом и суђењем. нпр. Ја се лоше осјећам (или није у реду) кад ти кажеш то. А не ти си овакав и онакав јер си рекао то. У стварном животу веома корисна вјештина, знамо да лијепа ријеч прије може постићи циљ него напад.

 

Чини ми се да сам дотакла основно, па молим допуне....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Отворила ди веома актуелну тему Дијана.

Сви смо ми различити и да ли ми ми трпимо оне што другачије виде ствари де не учи у школи бећ се учи у породици.

Ми морамо прво да знамо да нико није од нас Богом дат, и нико од нас увек у свему у праву. Треба да будемо реалнији према себи и својим способностима. Треба да ставимо себе у кожу оних који омаловажавамо и понижавамо и да се питамо:

Како би се ја осећао да неко други ме нападне и понижава на исти начин као што ја понижавам друге?

Наш језик је довољно богат да се све може рећи, а да не увредиш другога.

Веома често се дешава да се са саговорником у нечему слажеш, а у нечему не.

У том случају би било лепо да се прво наведеш оно са чиме се слажеш ,а онда наведеш оно чувено "али" (страховито моћна реч у комуникацији када не желиш да омаловажиш другога, која се мало употребљава) и онда му наведеш оно у чему се не слажеш.На такав начин се добива нормална комуникација, и сучељавање мишљења са другим, а да га при томе не омаловажавате.Ако саговорник не прихвати такву комуникацију, боље је прекинути комуникацију, јер се на такав начин дижу тензије.

Овако, веома често се хватамо за оно што се не слажемо, или из намере да га понизимо па притоме не бирамо речи и ето конфликта. Конфликтом , осим што хранимо неке сопствене фрустрације и недостатке.

 

И не зборавите и ово да све што напишете овде, остаје дуго и да је заправо све што напишете овде "ваше огледало" и то сведочи о вама какви сте.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мишљења сам да бих ја требала да будем  парадигма  / модел /   :smeh1:  бар  што се тиче форумске комункације .

Форумаши са којима не делим исте ставове по разним питањима, са којима сам, чак  у тоталној диспропорцији по питању многих ствари , зачудо су ми па скоро најдражи. Сасвим  можеш лепо комуницирати / чак мени може бити велики изазов / комуникација  са особама другачијих ставова  по неком питању.Лепо комуницирам са Клаудићем Парадоксологијом ,  Розе цветићем .........итд.

Мислим да сваку форумску комуникацију  треба зачинити са мало емотикона / смајлића / .......па ће тако речи и које изгледају мало грубље бити ублажене.

Мој начин најбезболније комуникације је ................рећи нешто на шаљиво озбиљан начин.

Можда мало некада претерам са шалом ...........али увек ставим  у П.С. Сори 

 

Најважније је да не будемо злонамерни .......да имамо љубави за друге,  који не мисле као ми .........да осолимо, ако се икако може свака комуникација  упућена форумашу другачијих схватања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мишљења сам да бих ја требала да будем  парадигма  / модел /   :smeh1:  бар  што се тиче форумске комункације .

Форумаши са којима не делим исте ставове по разним питањима, са којима сам, чак  у тоталној диспропорцији по питању многих ствари , зачудо су ми па скоро најдражи. Сасвим  можеш лепо комуницирати / чак мени може бити велики изазов / комуникација  са особама другачијих ставова  по неком питању.Лепо комуницирам са Клаудићем Парадоксологијом ,  Розе цветићем .........итд.

Мислим да сваку форумску комуникацију  треба зачинити са мало емотикона / смајлића / .......па ће тако речи и које изгледају мало грубље бити ублажене.

Мој начин најбезболније комуникације је ................рећи нешто на шаљиво озбиљан начин.

Можда мало некада претерам са шалом ...........али увек ставим  у П.С. Сори 

 

Најважније је да не будемо злонамерни .......да имамо љубави за друге,  који не мисле као ми .........да осолимо, ако се икако може свака комуникација  упућена форумашу другачијих схватања.

Dadoh ti amin Rapso samo zato sto si ti do koske ubedjena u to sto govoris  :sunce:

Ti si jedan sto bi Paradoksa rekla od forumasa s kojima je cudno razgovarati  girl_smiley ali cenim te jako zato sto si do koske u tome sto govoris i skroz ubedjena u svoje reci.

 

Da je neko drugi u pitanju, svasta bih rekla, a pre svega da ti dzabe da stavis ps sori, kao da nije bitno sta kazes pre toga.

Nekada davno se na jednoj cuvenoj mail listi upravo takva komunikacija negovala:

 

Pomoz Bog braco i sestre,

!@#$!@$@#$@#$

#$@#$!@#@$@#

$#@%$@#%@#$

Ti si @#$@#$@

Ti @$#@#$@#$@#

@#$@#$@#$@

prastaj i pomjani

potpis

 

Dakle svi ovi znaci izmedju su potpuno patroniziranje, podsmevanje, potpuno odsustvo komunikacije na nivou odrasli -odrasli, ali bitno da se pocetak i kraj zadrze i da budu tu.

 

Al ziva ti nama bila i da, nisam zaboravila, rece kad se vratis sa zimovanja da ces nastaviti ono saljivo sa Lepim, Paradoksom i sa mnome  :coolio:

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1/22/2016 at 17:48, Јелена011 рече

Dadoh ti amin Rapso samo zato sto si ti do koske ubedjena u to sto govoris  :sunce:

Ti si jedan sto bi Paradoksa rekla od forumasa s kojima je cudno razgovarati  girl_smiley ali cenim te jako zato sto si do koske u tome sto govoris i skroz ubedjena u svoje reci.

Da je neko drugi u pitanju, svasta bih rekla, a pre svega da ti dzabe da stavis ps sori, kao da nije bitno sta kazes pre toga.

Nekada davno se na jednoj cuvenoj mail listi upravo takva komunikacija negovala:

Pomoz Bog braco i sestre,

!@#$!@$@#$@#$

prastaj i pomjani

potpis

Dakle svi ovi znaci izmedju su potpuno patroniziranje, podsmevanje, potpuno odsustvo komunikacije na nivou odrasli -odrasli, ali bitno da se pocetak i kraj zadrze i da budu tu.

:))  :))  Па шта хоћеш да ти кажем / гуско либерално феминистичка нашла си на овом православном сајту да шириш те накарадне идеје / искрено до коске  ;)  али ....али ..............не заборави да те притом али заиста искрено много готивим  :smeh2:  :smeh2:  :smeh2:  :smeh2:

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1/22/2016 at 17:48, Јелена011 рече
Dadoh ti amin Rapso samo zato sto si ti do koske ubedjena u to sto govoris

заиста, наивна убијеђеност да је тако, и досљедност 'у шали привали', али притом вјерујем у њену незлонамјерност, и да, и кад подбада, да је то некако дјетињски несвјесно тежине реченог и посљедица. дакле сори и смајлићи, суштина успјешне комуникације  :ani_biggrin:

On 1/22/2016 at 17:41, Рапсоди рече
Можда мало некада претерам са шалом ...........али увек ставим  у П.С. Сори    Најважније је да не будемо злонамерни .......да имамо љубави за друге,  који не мисле као ми .........да осолимо, ако се икако може свака комуникација  упућена форумашу другачијих схватања.

.   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Korisna tema, i nakon današnjeg iskustva, zaista osjećam da je neophodna svima nama.
Sve gore navedeno (mislim na uvodni post) je na mjestu, i nema se šta dodati, tako da ću govoriti o svom iskustvu na ovom forumu.
Pitanje koje se postavlja obično je - zašto sam ovdje? Šta me dovelo, pa i zadržalo? Doveli su me dragi ljudi, a zadržavaju me oni isti, kao i  osjećaj sigurnosti i povezanosti, koji imam među njima. Moje iskustvo, u odnosu na druge forume, govori da ovaj ima dušu, da su korisnici uviđajniji, da se nije zaboravilo na lijepo ponašanje, kao ni na potrebu pružanja pomoći onima koji je trebaju...a trebamo je svi.
Istina, omakne se ružna riječ, jer nismo svi u svako vrijeme dobre volje i jednako tolerantni, ali ne uzme se za zlo (na prvu). Doživjela sam par neprijatnih situacija, i pitala sam se koji su razlozi za to? Nisam agresivna, ne vrijeđam, ne omalovažavam, a opet naiđe neko, i na meni stran način pokaže neslaganje sa mojim mišljenjem. Tada se pitam ko je on/ona i kakvo je biće koje djeluje tako. Šta ga muči, koje nevolje ima, kakav teret nosi...sigurna sam da bijes ne ide iz dobra. Znam po sebi, kada teret postane teži, i narav nam je teža. Ulažem napor da pažljivo zaobiđem konflikt, kako bih izašla iz priče što mirnije...čuvam druge od sebe. Da, baš to, čuvam ljude koje ne poznajem, od sebe. Ko sam ja da im sudim, da ih procjenjujem, da ih omalovažavam...ko sam ja da im kvarim dan? 
Moram još reći, da par njih, koji su u startu izazivali odbojnost i netrpeljivost, sada su jako dragi, i osjećam da bi mi neopisivo nedostajali, ukoliko bi na bilo koji način nestali iz mog života. Osjećam to prema njima jer sam shvatila ko su, i došla do zaključka da su divni.
Ne kažem da ne umijem pecnuti, mada ne djelujem grubo, ali svi mi imamo svoje oružje, samo je pitanje, kad nam je već dato, znamo li ga koristiti pravilno, a da pri tom ne pravimo štetu.
Ja se i dalje učim i trudim, gledam sačuvati sebe, ali opet smatram da najbolje sebe pokažemo onda, i samo onda, kad uspijemo da sačuvamo drugoga od sebe.
 

 

 

 

 

 

Edit - U životu ne napisah duži post...praštajte  :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

:))  :))  Па шта хоћеш да ти кажем / гуско либерално феминистичка нашла си на овом православном сајту да шириш те накарадне идеје / искрено до коске  ;)  али ....али ..............не заборави да те притом али заиста искрено много готивим  :smeh2:  :smeh2:  :smeh2:  :smeh2:

Ja te volim, ukačim ponekad, one reči koje ne ume niko ni da izgovori a na koje ti ponekad ukažeš. Jednostavno ih vidim, vidim pravac a reč je reč ona se ne menja ali je i nedostupna peru ako je van svih sistema i logike.

 

Ne znam, znam samo da otkad sam počeo da se molim i da imam kakav takav odnos sa Bogom a nadam se i on samnom, oduvek sam "čuo" te reči koje niti mogu smisleno da uklopim u kontekst,niti sistematski da ih rasporedim kako bi ih neko klasifikovao po nazivu ali su one tu i diktiraju tempo.

 

Ja sam mislio da samnom nešto nije u redu kad sam hteo da ih podelim, napišem, kažem drugome ali ruku na srce, nisam ni sreo jednu jedinu knjigu pravoslavne tematike a da se nije spominjala ta nadlogika i nemogućnost jasnog iskazivanja.

 

Meni ne smeta to.

 

Nemoguće ja da rapsodi i uživo govori konfuzno isprekidanih misli, odsustvo smisla, dakle? Problem je samo u tome što se ona trudi da objasni i ono što se objasniti ne može a postoji.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Nemoguće ja da rapsodi i uživo govori konfuzno isprekidanih misli, odsustvo smisla, dakle?

 

Joooooj ..........de objasni / konfuzno  ....isprekidanih misli........odsustvo smisla..........ajoj.........ala  si me ukopao ........ :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...