Jump to content

Однос према ближњима који нису спасени (у вечности)?

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Гости

481_h.jpg

 

 

Ја још увек трагам за одговором на питање - какав ће однос људи у рају имати према својим ближњима који нису спашени? И обрнуто. То је једно мучно и тешко питање. Лично мислим да ће Бог, ради једног праведника, спасити многе. Односно, спасавајући једног, спасиће и оне које он (спасени) воли. Јер, како могу да се радујем без оних које волим?
Свети Августин о стању раја и пакла каже следеће. Људи у рају ће знати за људе у паклу, али људи у паклу неће знати за људе у рају, нити за рај уопште. Ја ово разумем на следећи начин. Људи у рају су људи који имају очувану личну везу са ближњима, имају (по)знање ближњих. Они други немају. Они су у апсолутној индивидуалности, у незнању било кога и чега другог. Ипак, Августин на овом месту у De civitate Dei XX, 22 не пружа одговор на питање које мене копа. А то је - како је могућ рај уз знање да је неко вољен ван њега?
Мојсије, апостол Павле, наш владика Николај Велимировић, ради су били да себе лише раја зарад спасења својих ближњих... "Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате." Велике речи које ову моју дилему чине смисленом, као и моје одговоре на то тешко питање (теологумене)... Ја мислим да ће Бог спашавајући једног праведника спасити и све оне са којима је праведник у личном односу љубави. Другачији рај не могу да замислим, а и не желим да будем у њему.

 

Fb profil Aleksandra Milojkova

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 138
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Господ хоће све да спасе и по доброти Својој призива цео свет. Господ души не одузима вољу, али је Својом благодаћу упућује на добро и вуче Својој љубави. Хотећи неког да помилује Господ Сам надахњује

Мислим да је отац Сава дао најприближније тачан одговор. Проблем је у поимању спасења. А ја ћу опет направити аналогију са школовањем. Пре свега није пакао место које је Бог створио из обести своје

Ево још неких мојих теологумена у вези ове теме:   Ако ја као несавршени човек позван на савршенство Оца небеског, могу да волим несавршеног човека, зашто би онда Бог имао потребу да га казни? Ако ј

Teško je šta dodati na ovaj sažeti a sadržajni iskaz. Zaista, kakav bi to raj bio za mene (pod uslovom da sam svjesna i moja ličnost očuvana, što podrazumijeva sve veze ljubavi očuvane), ako ja treba da budem u blaženstvu a neko meni blizak i drag, ne? Kako to ja mogu biti blažena i pjevati osana? Taj raj bi bio pomućen za mene. Osjećala bih nezadovoljstvo, tugu i roptanje, znači lišila bih sebe rajskog stanja svakako. Da li bi to bio Bog ljubavi, da se naše veze ljubavi sa ljudima tako okrutno pokidaju, a da nama, kao Lazaru bezimeniom grešniku, ne bude dozvoljeno i moguće da im pomognemo?

 

Iako potpuni laik/neznalica, tu vidim više pitanja:

- spašće se i oni našim mnolitvama ljubavi i molitvama Crkve... (a zapravo nema čovjeka, ma kako bio napušten ili loš, koga molitvenici za svijet ljubavlju ne obuhvataju)

- da li će Gospod produžiti istoriju dok se svi (ili najveći mogući broj ljudi) spasu 

- tj. zapravo apokatastaza

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Господ хоће све да спасе и по доброти Својој призива цео свет. Господ души не одузима вољу, али је Својом благодаћу упућује на добро и вуче Својој љубави. Хотећи неког да помилује Господ Сам надахњује другог човека да се моли за њега и помаже му у таквој молитви. То треба знати. Када дође жеља да се молиш Богу за некога значи да Сам Господ хоће да помилује ту душу и милостиво слуша твоје молитве. Међутим, не треба мешати жељу за молитвом која долази по Божијем надахнућу, са жељом која се рађа од твоје пристрасности према особи за коју се молиш.


У молитви која тече од чисте туге за живим или умрлим нема пристрасности. Душа у таквој молитви тугује због њега и усрдно се моли, и то је знак Божије милости.


 


Св Силуан 


Преузето са Светосавља 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

О неким стварима се најбоље ћути или прича насамо са Богом - јер може бити погубно за спасење слабих... 

П.С. Нисам присталица апокатастазе, али нисам ни присталица малог броја спасених...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ја сад нешто думам по глави...па зар нам цело Јеванђеље као и сами наши животи не говоре управо о овоме? Зар се кроз оне две заповести, љуби Бога и љуби ближњега свога не огледају ови одговори. Некако искуствено знам да су кроз живот пролазили најгоре они себични, довољни сами себи, егоцентрици, како ли ће тек у смрти да им буде? Мислим да се сви ми спасавамо кроз друге.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Коментари ФБ

 

Sava Janjic

Мислим да ће они у рају волети оне који нису у њему али ови неће моћи да приме ту љубав због своје индивидуалности и затворености срца. Често волимо оне који нас мрзе, али наша љубав им не даје постојање јер подразумева слободни избор ових других да је приме и узврате је. У томе је и трагедија пакла који за многе почиње још овде. Пошто говорећи о љубви, не мислимо о емоцијама које су хемијске реакције у овом свету, већ о начину личног постојања, без обзира на то многи неће узвратити љубав оних који су нашли покој у Христу, радост оних у рају неће бити помућена. Ап. Павле, Св. Владика Николај и други су ово говорили из перспективе овога света и века. У небеском царству неће бити ни брака, ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина. Родбинске, националне и друге везе које постоје у овом свету биће надиђене целовитошћу постојања и радости у Христу. Зато и кажемо да тамо неће бити ни бола, ни туге, ни уздисања.

 

Александар Милојков

Биће надиђене родбинске везе, али то не значи брисање познања ближњих и љубави према њима. Шта са онима које волимо и који нас воле, али немају однос са Богом? О њима ја размишљам. Хоће ли Бог, ако спаси мене, спасити и те моје ближње. Без њих ни ја нисам ја, ма колико они били слаби, грешни, лоши... Хришћанска онтологија говори да један подразумева многе, личност као појам подразумева заједницу. Одвајање ближњих неминовно нарушава целовитост саме, конкретне личности. Није ту само питање емоција, већ самог бића, постојања. Христос није рекао само љуби Бога већ и љуби ближњег. Нити само Бог, нити само ближњи, не могу донети радост човеку. Но, свакако, отоврено питање, а ово изнето су само моје теологумене.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Zato valja blazeno cutati od apokatastazi. Mada nije posve jasno ni sta ce se raditi u tom vjecnom zivotu, a ne samo hocemo li zadrzati odnos sa bliznjima koje smo voljeli i bez koga nismo vise ista ta licnost. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мислим да је отац Сава дао најприближније тачан одговор.

Проблем је у поимању спасења.

А ја ћу опет направити аналогију са школовањем.

Пре свега није пакао место које је Бог створио из обести своје и мржње према грешнику да би се тамо мучили и кували у неким казанима грешници који се нису спасили. Него је то геона = депонија пропалих и неостварених душа/личности. Сабирно место оних који се нису спасили.

 

Живот је школовање за Царство небеско, иде се степеник по степеник и завршава се та школа, диплома је рај( значи нема куповине дипломе, свако мора сам да дипломира на заједничком факултету живота и цркве). 

Спасење је дакле процес и то тежак процес.

 

Као што из живота знамо примере људи који не желе да заврше школу а имају могућност, тако је и по питању раја, неки просто не желе тамо, не желе своје спасење. Они који желе али се не труде довољно, мислим да имају шансу да се спасу љубављу и посредовањем ближњих. Међутим као што рекох има и оних који то просто не желе. Таквима наметати своју љубав ради спасења можемо али нема поенте.

 

Они који су у паклу нису свесни постојања раја зато што се нису потрудили да га достигну, то не значи да они нису свесни постојања својих ближњих који су у рају, али они просто неће бити у стању да схвате да су ови у рају, да је њима добро и да се не муче као што се они муче.

Па то већ имамо овде на земљи примере колико хоћете. Колико је оних који мрзе на цркву и црквене људе и мисле да су то све залуђеници докони који из страха од смрти или неког другог бизарног разлога пуне поповима џепове. А не схватају да је тим људима који су у цркви заправо тамо веома добро и лепо. Дођу и они понекад заинтригирани животом црквених људи у цркву али просто нису у стању да доживе оно што верници доживљавају, оваквих сам видео прегршт. Окрену се и оду и још се испрдају са нама. То је у ствари немогућност поимања раја. Значи такви људи и да их на силу убациш у рај они би остали у паклу своје душе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево још неких мојих теологумена у вези ове теме:

 

Ако ја као несавршени човек позван на савршенство Оца небеског, могу да волим несавршеног човека, зашто би онда Бог имао потребу да га казни? Ако је ја немам, као несавршени, одакле онда Њему савршеноме таква потреба? Бог који кажњава је идол (лажни бог) - пројекција људских фрустрација. Савршенство Божије није у фрустрираној потреби за принципијелношћу већ у љубави која је поистовећена са слободом. На такво савршенство смо, мислим, позвани - љуби непријатеља свога. Има наде за све који су вољени и који воле.
Бог је љубав. У противном, Бог не треба да нас интересује. Ако Бог није љубав поистовећена са слободом, атеизам је наша једина нада.

 

 

П.С.

 

Молим, без саблажњавања, ово су само моја размишљања. Нико није обавезан да их исповеда. Ни сам немам дефинитивни став већ отворено размишљам.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Моја теологумена је, попут Григорија Ниског, донекле... Не знам, нема логике да буде другачије. Опет, Црква је одбацила учење о апокатастази. Али, да ли то значи да апокатастазе нема или да о њој није мудро сада говорити свима? Склон сам да мислим да је ово друго у питању.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наводио сам већ да Свети Августин о животу и смрти говори из две перспективе. Смрт тела је одвајање душе од тела. А смрт душе, али и целог човека, јесте одвајање душе од Бога. Дакле, живот је у својој основи однос. Бесмртна душа није довољна да бисмо били живи људи.
Даље, у прилог реченоме, Августин каже:

Quocirca ut vita carni anima est, ita beata vita hominis Deus est...

Стога, као што је душа живот телу, тако је Бог блажени живот човеку..."

De civitate Dei XIX, 26.

Запазимо како Августин за живот користи два израза: vita (живот) beata vita (блажени живот). То је оно што сам помињао као отачку слојевиту онтологију. Бесмртност душе јесте неки живот, али не живот у пуном и савршеном смислу речи - блажени живот. Сетимо се да је, касније, и Свети Максим Исповедник правио разлику између ειναι (биће) ευειναι (добробиће). Биће имају и задобијају сви, јер ће се Христос, каже Свети Максим, на крају са свима сјединити. Али, добробиће имаће само они који су вољни за то сједињење, односно који су се уподобили божанској вољи.
Међутим, ја сада постављам себи а и свима вама који читате једно питање. Обзиром да ће сви имати биће, али не и добробиће, односно блажени живот, да ће се Христос са свима сјединити, да ли чињеница да ће неки имати само "биће" значи да ће Господ и у Есхатону на свом Телу имати ране? Вечне ране?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не знамо ни шта ће са нама да буде, ни како ће Рај да изгледа, ни да ли ће неправославни бити спасени, ни да ли ће само хришћани бити спасени, ни много других ствари. Расправљање о овој теми је као расправа колико анђела стане на главу чиоде - занимљиво да се убије време, ал непрактично јер до одговора не можемо доћи док не умремо, а тад ће већ бити касно да бисмо рекли некоме.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Бог не може да буде равнодушан према овоме:

 

МОЈА ОТАЏБИНА

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда где је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.

Алекса Шантић

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Тог тренутка је Спаситељ са иконе постао жив. Душа и тело послушника испунили су се неизрецивом сладошћу, и његова душа је Духом Светим познала Господа нашег Исуса Христа. Познала је она да је Он милостив и неописиво кротак и прекрасан, те да јој љубав Божија не допушта да се сећа ичег другог. Од тада његова душа гори љубављу према Господу

 

Не дипушта да се сећа ничега другог је укидање слободе. Не слажем се са реченим. Слично "објашњење" видео сам у неким гностичким списима, учење о забораву. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...