Jump to content

Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијету


Препоручена порука

photo-thumb-21615.jpg?_r=145053295303 Jan   Delete

Kratos

možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte :D

 

 

Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о чему је  сваком хришћанину  пријеко потребно да себи да одговор, који ће бити у складу и са његовом савјешћу, и са етичким захтјевом вјере, (који је као што знамо, веома строг), а спрам слободно можемо рећи реалности изопачености и развраћености савременог свијета и урушавања идеала чистоте у сваком погледу.
Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон. Он је дио биолошке тј.биопсихолошке основе нашег бића и као такав природан и аморалан (не неморалан, у смислу супротности, већ без познавања морала, јер 'врлина је знање'). Међутим психичка надградња полног нагона као природне датости као и оно што је морално прихватљиво за појединца или групу или друштво је ствар и дубоких мање више свјесних или несвјесних процеса, преовлађујуће културе и моралних начела које појединац интројектује (усваја) као своје и којима се свјесно и вољно повинује. Пошто је полни нагон веома јак, а његово остварење није нужно за опстанак појединца (само врсте),  то је то његово остваривање увијек подложно моралном кодексу који појединац усваја.
Морални кодекс хришћанства је веома строг, и у данашњем свијету, бар што се тиче овог аспекта, и одбија велики број људи живљег темперамента од вјере и цркве.  У почетку хришћанства, са онако строгим епитимијама и јачим приитском заједнице, развио се и тај идеал ангелске чистоте (тј.за човјека ипак неприродне, или ако хоћете, натприродне). Данашњи хришћани су раслабљени и тако строга епитимија би довела до духовног умирања личности. Црква је принуђена да снисходи.Оци су прије 15-ак вијекова (готово исто толико вијекова прије Фројда) рекли да се полни нагон не може угушити, само преобразити (тј.не потиснути већ сублимирати).  
 
Блуд и разврат нису новина данашњег времена. Били су присутни у сваком времену подједнако, само су данас формално ослобођени 'секслуалном револуцијом' и погрешно схваћеном људском слободом, као углавном слободом од стеге, тј. одговорности. Оно што је данас другачије је та културна одредница и притисак споља који вуче на то, вјерским језиком, искушења која нису више само плод међуљудских односа, него бомбардовања информацијама модерним средствима/медијима, шунд/порнографском културом. Брак као институција никад није био слабији, а сексуалне слободе веће. Како да се хришћанин сачува и гдје је граница морања и слободне воље у смислу захтјева за целибат осим у црквеном браку и природних тјелесних и душевних потреба а и у односу на природну нужност свог бића - доста је расправљано већ овде.
 
Оно што можда није расправљано, је тај дио терора на ум модерним средствима преношења информација (а преко ума је сва комуникација са вањским, а за нас, и са духовним свијетом), и нужне потребе борбе са помислима, тј. оно што су монаси правилно и Духом Светим и открили да се ако желиш сачувати ум, треба чувати од искушења споља и изнутра.
Некад је борба са помислима била карактеристична за монахе тј. за тај неки виши супањ духовног усавршавања. Данас са инвазијом свакојаких садржаја на ум, и оним захтјевом 'ко пожели жену у мислима, је већ учинио блуд/прељубу у срцу своме', борба са помислима нам свима следује, ако желимо да будемо чисти. Као што каже горње питање, желимо ли?
Ако желимо, можемо ли, са оволиким искушењима и недостатком духовног руководства, јер 'неста светијех'...
 
Иначе, можда треба напоменути да је ова тема настала као наставак, разрада и допуна ове теме,  по којој према заједничком ставу уредништва форума не треба даље дискутовати него се бавити тим питањем са новом концепцијом и из другачије перспективе, схватљиве и корисне за обичне људе хришћане, свјетовњаке.  https://www.pouke.org/forum/topic/41671-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB/ ,
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 327
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Meni je uvek bila simpaticna ona jelte poucna pricica o dva monaha koji su sreli zenu na obali. Jedan je podigao i preneo na drugu stranu posto ona nije mogla to sama, a drugi je po starom dobrom mona

03 Jan   Delete Kratos možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte     Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о че

Занимљива тема! (^_^)/ Кад се каже да је неко "заблудео" подразумева се да се изгубио. Појам "блуд" је нарочито постао везан за злоупотребу полних активности мада се може применити и шире. Што се њих

Meni je uvek bila simpaticna ona jelte poucna pricica o dva monaha koji su sreli zenu na obali. Jedan je podigao i preneo na drugu stranu posto ona nije mogla to sama, a drugi je po starom dobrom monaskom obicaju samo gledao u pod i cutao. No kad su stigli na odrediste, taj koji cutase nije mogao da cuti vise pa je pitao brata - a sto si je podigao i preneo na drugu obalu kad je nama zabranjeno da imamo bilo sta sa zenama? Na sta je dobio odgovor - ja sam je podigao i ostavio na obali, a ti je nosis u mislima jos uvek.

 

Tako da bez obzira sto se ova prica moze tumaciti i iz onog ugla da nije greh ucinio ovaj sto je podigao, nego ovaj sto je dumao o njoj ceo put, mozemo videti i da postoje razlicite vrste ljudi koji imaju razlicite da kazem sklonosti.

Nemamo svi problem sa pomislima tog tipa. Ja poznajem dosta ljudi koji recimo su kao ovaj monah koji je proveo zenu, nece bas da se upuste u neka razmisljanja unutrasnja, niti su takve da kazem prirode ili sklonosti da im masta cini svasta. Retko kada se bore sa pomislima jer nesto i ne stradaju od istih.

Ne zato su sad mnogo jaki pa jelte to ih ne dotice. Nego sto nisu taj tip. Njih blud iskusava na drugaciji nacin.

Imamo i audio i vizuelne i taktilne i uglavnom razlicite tipove.

Ako bilo sta pricamo generalno, necemo ni dokle stici, jer sto je za nekog iskusenje za drugog nije i sto je za jednog lek, za drugog nije.

Za zene je opet drugacije, jer zene svoju telesnost i seksualnost ispoljavaju drugacije.

Dok ce mozda muskarac da odreaguje telesno da zgodnu zenu oblina i ne znam ti cega, zena ce verovatno ostati ranodusna na zgodnog frajera, tj nece nuzno zamisliti nesto bludno sa njim, dok recimo zblizavanje sa muskarcem ce je uciniti podloznijom da padne u taj greh.

Nije nam svima ni nagon podjednako jak. Neko ima jaci nagon prirodno, pa moze izgledati cudno onome koji ima slab ili gotovo da je uskopljen.

Svako treba da podje od sebe i da gleda sebe, nije isti nagon ni u dvadesetim ni u cetrdesetim. Iluzorno je upredjivati recimo coveka od 40 sa slabim prirodnim nagonom i mladica od 20 u punom jeku svog recimo izrazenog nagona.

 

Ne deluje ni na svakoga ista hrana recimo, nema tu pravila.

 

Ja nisam za krajnosti, ni u kom smislu. Ne mislim da je dobro da covek postavi sebi nerealan cilj i da se kao upinje da ga dostigne a pri tom oslabi i razbije se nacisto.

Ako nije licno i konkretno, mislim da je dzabe.

Dakle ako neko recimo pada u greh bluda deset puta nedeljno ili gleda filmove ili se uspaljuje jelte u xy meri, mislim da je realnije postaviti kao cilj da to sto radi smanji. Pa postepeno. I ne vidim da ce mu bilo koji popa obican u tome smetati.

Naravno da ce ga svaki pogledati belo ako on prvo ispovedi rukoblud svakodnevan pa kaze ja ocu da se borim protiv pomisli Isusovom molitvom jer to pokazuje stepen nezrelosti, i idenje iz krajnosti u krajnost tipicnu za neofite i mlade ljude.

I onda ce ispasti eto svestenici nisu za Isusovu molitvu i ne znam za borbu protiv pomisli.

Mislim da je monasku literaturu vise opasno nego dobro citati. Ne zato sto je losa, nego zato sto smo mi ljudi krajnosti, a zrelost jedne osobe se upravo ogleda u tome da se makne od tih krajnosti.

Pa ako takav momak dodje - logicnije je da prvo postavi sa duhovnikom cilj koji mu je dostizan uz trud naravno, ali da za pocetak taj trud ne bude - istjazavanje tela do besomucnosti.

Moze se poceti i laksom hranom...

Ljudi obicno se ubace u veru i krenu neofitski da sve gledaju crno belo.

Laiku koji nije ozenjen pricati o isusovoj molitvi i o borbi sa pomislima je suludo. Bolje nek se ozeni il nek se odluci oce li se zeniti il ici u manastir, a ne da se samo tako u nimbu moli. Dzabe to.

Treba da se trudimo u onome sto nam je dato i da budemo realni, a ne zaneseni.

Ja nisam srela ni jednog svestenika koji je pricao protiv borbe sa bludom, koji je rekao - ma nema veze...a srela sam ih mnoge koji bas iz svog pastirskog iskustva i znajuci povodljivost prirode pricaju protiv krajnosti da bi ljude spustili na zemlju.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Meni je uvek bila simpaticna ona jelte poucna pricica o dva monaha koji su sreli zenu na obali.
To je prica o dva Zen monaha...( nisu pravoslavni...oni bi mozda drugacije postupili) 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To je prica o dva Zen monaha...( nisu pravoslavni...oni bi mozda drugacije postupili) 

 

Ma ja sam cula sa dva monaha...sve te pricice se vrte u sto varijanti to je sad kao popularno  :ani_biggrin:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон

 

Ovo mi sad nije jasno ako je sam nagon blud,strast da li to onda znači da je sexualni nagon posledica pada?

Ja blud ne doživljavam na taj način.Za mene bi neka definicja bluda bila korišćenje(zloupotreba) sexulanog nagona isključivo za zadovoljenje svojih telesnih potreba a ne kao izraza ljubavi i pružanja zadovoljstva  suprotnom polu.Znači u prevodu ako sam sa ženom samo da bi me ona telesno zadovoljilja,da je ona parče meso,krtina koje je tu da zadovolji moje telesne potrebe.Isto važi i za žene. :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кратос, непрецизно сам се изразила. Колико ја знам (а не знам пуно), оци познају и признају природне душевне енергије и једна од њих је полност, а блудом називају злоупотребу тих природних покрета душе. И чак уопштено све страсти су само изопачење таквих природних тежњи и својстава душе, па нпр. нагон агресивности ако се злоупотреби је страст гњева, и сл.

Е сад, други дио питања је мало дискутабилан и то је питање за твог духовника :)

Тј. шта је дозвољено хришћанину, тј. шта хришћанин себи дозвољава а шта не. Љубав се често користи као рационализација и изговор управо за ово што ти описујеш. Црква признаје и благосиља само љубав овјенчану браком, а оно што се подразумијева под 'љубављу' у свјетовном смислу заједно са 'несебичним пружањем задовољства другоме'', не. 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To je prica o dva Zen monaha...( nisu pravoslavni...oni bi mozda drugacije postupili) 

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ово је јако добро речено и потпуно се слажем.

 

Mislim da je monasku literaturu vise opasno nego dobro citati. Ne zato sto je losa, nego zato sto smo mi ljudi krajnosti, a zrelost jedne osobe se upravo ogleda u tome da se makne od tih krajnosti. Pa ako takav momak dodje - logicnije je da prvo postavi sa duhovnikom cilj koji mu je dostizan uz trud naravno, ali da za pocetak taj trud ne bude - istjazavanje tela do besomucnosti. Moze se poceti i laksom hranom... Ljudi obicno se ubace u veru i krenu neofitski da sve gledaju crno belo. Laiku koji nije ozenjen pricati o isusovoj molitvi i o borbi sa pomislima je suludo. Bolje nek se ozeni il nek se odluci oce li se zeniti il ici u manastir, a ne da se samo tako u nimbu moli. Dzabe to. Treba da se trudimo u onome sto nam je dato i da budemo realni, a ne zaneseni. Ja nisam srela ni jednog svestenika koji je pricao protiv borbe sa bludom, koji je rekao - ma nema veze...a srela sam ih mnoge koji bas iz svog pastirskog iskustva i znajuci povodljivost prirode pricaju protiv krajnosti da bi ljude spustili na zemlju.

 

Мислим да је духовно напредовање слично сваком учењу: поставља се мало виши циљ од тренутно комотно достижног, и помало сваки пут помјера навише.

Друга ствар је што целибат, и то не само целибат, већ ни цјеломудреност уопште (јер човјек треба и може бити цјеломудрен и у браку) није могуће остварити  без благодати Светог Духа. Мислим, могуће је, али да не би оштетило здравље ни тјелесно ни душевно, ни духовно, тј. да човјек надилази природу (палу природу), не да је само гуши. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

Јеси рекла. Откуд теби идеја да би они могли завршити.. тако. Па човјек је слободно биће и увијек може ако хоће да влада собом. Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

 

Ja ne znam zasto se vestacki stvara utisak da su muskarci idiotske svinje svi odreda i da bi svaki koji ponese tako zenu pa jos je sam sa njim eto svinja kome ce odma da prorade hormoni i ako ne da je siluje ono bar ce da se nasladjuje tri meseca...

Poenta price nije bila u padanju u blud nego u sasvim drugim stvarima. 

Nije zena vecita fam fatal koja ce svakog muskarca svojom seksualnoscu oboriti.

To je i sa zenske strane malo previse sujete, da su zene toliko neodoljive da mogu da na taj nacin u toj meri uticu na jadne muskarce, a vala i da je telesnost po prirodi nesto gresno i prljavo.

Reakcija ovog drugog je tipicno "blagocestiva", dakle gledacu u pod, izbegavacu zene, drzacu se strogo zakona, a sto mi je u srcu pomisao to nema veze...

A prava blagocestivost ne mora da na taj nacin zazire i prezire seksualnost niti u svemu vidi iskusenje.

Prosto je nesto i do karaktera i do licnosti.

Mozda neka druga stvar koja ce ovom "blagocestivom" biti normalna ovom drugom bude iskusenje...

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јеси рекла. Откуд теби идеја да би они могли завршити.. тако. Па човјек је слободно биће и увијек може ако хоће да влада собом. Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом. 

Наравно и то је могло да се деси / али Дијана није баш фер да је тресне о земљу........... :)) / може да је спусти фино, суптилно.......... :smeh1:

и да полагано оде..... :smeh1:

Шалу на страну, сваки човек је непоновљив, и сваког онај непомјеник качи на неку удицу, на сто начина би ова причица могла да се заврши..........Али из искуства светоотачке литературе...............онај непомјеник монахе подаста качи на удицу блуда/блудних помисли / и искушења са женама ...... из тог разлога је уследио мој  наставак приче са оним епилогом.............

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Каква бре суптилност кад ти се ради о глави! И вјечној души! Спасавај се ко може  :smeh1:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом.
   

 

Сада ће феминисткиње да се наоштре................ :))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тема која се тиче свих нас који у свету боравимо, овакви какви смо, несавршени и склони паду. И свакако за размишљање.

 

Ваљда зависи од стања у ком се тренутно налазимо, а мислим да је тако код већине људи, некада је лакше а некада теже човеку да се са таквим стварима избори (ако уопште осети потребу да се против тога бори, наравно). 

 

Мислим да нема универзалног рецепта. Код некога помаже молитва, код неког пост, код неког разговор са другим људима. Звучи парадоксално, али имаш их и који беже у мањи грех да би се сачували већег, ако то уопште и може да се мери, па тако имаш и оних који се унезвере од алкохола да не би варали жене. Не кажем да је добро, наравно, али кажем да има разних метода који код сваког дају некакве резултате.

 

Ако се постављач теме слаже, можда би се тема могла и проширити на питање: Шта су за вас блудне помисли, која је разлика између сексуалног нагона и блуда, и када секс постаје блуд? Односно, у ком тренутку оно што нам је дато од Бога постаје проблем за наш духовни, и неретко и друштвени, живот?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Шта су за вас блудне помисли, која је разлика између сексуалног нагона и блуда, и када секс постаје блуд?

Не знам, али кад си тинејџер ваљда су блудне помисли кад гледаш девојке са жељом да их....."што боље упознаш" ...али опет то је па норамлно, нес па?

Или је то у ствари сексуални нагон? Који може и не мора да се "одреши од ланаца"

Секс је блуд ваљда кад не можеш да га контролишеш у смислу брзине промене партнера,па онда  пре брака ако је (мада ово је тешка тема, како то избећи?) неки кажу и у браку ако нема љубави....али опет није све тако ултраромантично, некад човеку просто и тај секс са женом, и њој са њим, има то и улогу смањења стреса, зближавања, потомства...

Мислим да је савест кључна, можда би о томе могли?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем.   Звучни запис разговора     Интервју у целости можете прочитати  ОВДЕ     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од JESSY,
      Ако нисам био прошао баш кроз то искушење; ако нисам трпељиво истрајавао у свом делању, ако није прошло време које је требало да прође, ово примање Деснице Свевишњег није се могло догодити. Благословена искушења! Благословени захвати, болни као што јесу, извршени од Лекара душа и тела!

      *Како се све одвија као целина!
      *Како ништа није неважно, ништа није сувишно.
      *Како благослови задиру у дубље слојеве, више него што смо се надали!
      *Како жалости, невоље и недоумице обрађују пољане наших душа као дубоко сечење раоника.
      *Како потпун и крајње непознат, са Небеса – послати мир, разликује се по природи од мира и задовољства који даје земаљски и привремени успех!
      *Како нас учи понизности; како нас просвећује у љубави; како нас уједињује са другима! Оно нам даје снагу, укрепљује нас, и у исто време чини нас кроткијим, без иједне жаоке или оштрих кретања која би могли друге да повреде!

      Страхопоштовање према овој најважнијој стварности поприма стање непрестаног излажења у спољашност, не бивајући под окриљем заштите; тражећи сваког трена да буде Његова Воља – тражећи не својим уснама и гласом, већ целокупним својим животом, без престанка.

      И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање.

      Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао.
       
      https://www.facebook.com/gracanicamanastir/photos/прихватајући-искушења-као-благословако-нисам-био-прошао-баш-кроз-то-искушење-ако/2176788475888008/
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе.
      Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји благослов, крије се поновно рођење, рекреација човека, породице и заједнице. Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која их снађу и задесе. Чини им се да све иде добро и заборављају на Бога најчешће, а Бог понекад попусти неко тешко искушење на човека, да би човека вратио себи. На пример, Бог узима наше дијете. Ово прате јадиковке и вапаји и болови и све остало. После свега овога долази благодат Божија и она нас покрива и мушкарци проналазе мир, прилазе Цркви, долазе на исповест, долазе код свештеника. Због свога детета одлазе у цркву. Бол их тера да траже, тера их за његов мир и моле литургије да се служе за покој душе свог детета.
      Срце које је раније било тврдокорно, а сада се нагло променило, истопило се од бола и отворено је да прима речи Божије. Размислимо о човеку у снази младости. Дипломе, похвале, здравље, све лепо. Али када га болест савлада, он почиње да размишља на другачији начин. `Таштина сујета, све је таштина.` Могу да умрем. А каква је корист од свих ових дипломи и звања које смо стекли? Човек му може прићи и дати му књигу рекавши: `Прочитајте ову књигу и погледајте шта пише! Чује Божју реч, али овог пута је пажљиво слуша. Бол је већ припремила његово срце и припремио га да прими реч Божију.
      И на овај начин се постиже рекреација човека. Након што се опорави, буди се из кревета патње и од сада живи свој живот пажљивије не живећи више са поносом и умишљеношћу коју је имао.
      Болест и туга су по одличности лек божанске бриге неопходан за наше приближавање Богу и за унапређивање наших душа да стекну благодат Божију. Навешћу пример из Старог Завета који је мање више свима познат. Јов је био најбогатији и најсрећнији човек на земљи, али Бог је желео да га учини много познатијим кроз његов бол и патње кроз које ће проћи. И он почаствован је од тренутка када је стављен на тест пред Богом. Био је богат, имућан, побожан човек, али без страдања које је претрпео, он никада не би био познат. Али од тренутка када је почео да страда, да пати и када је почела његова најжешћа и најтежа борба, када је био сав у губи и лежао на ђубришту, он ни тад није узроптао на Бога, са смирењем је све трпео и зато трпљење и страдање био је награђен и обогаћен много више но раније, његова слава је запечаћена и то се је познато све до наших времена. Његов пример је сјајан и јача сваког човека који страда и пролази кроз велика искушења. Ако је онај који је био светац стављен на искушење, ми који смо грешници биће стављени на још веће тестове. Резултат је био тај што га је страдање више посветило, дало му је више година живота и благословило га удвострученом срећом од оних које је изгубио, постајући светли пример током вјекова за сваког ожалошћеног човека који би требало да следи овај пример, има на томе поуку, његовим примером поучени ми требамо увек рећи:
      „Господ је дао, а Господ је узео; нека се слави име Господње. `(Јов 1, 21).
      Сагнимо главу пред Господом и кажимо: `Господ је дао и Господ је узео. А ако је узео моје дијете, није ли Он који ми га је дао? Узео га је. Где је моје дијете? У рају? Али шта он ради тамо? Блаженствује…Иза сваког страдања скрива се воља Божја, коју у почетку не можемо видети и спознати али ћемо ју увидети послије неког времена.
      Много је парабола ове врсте. Као што би то био случај светог Андроника и Атанасије. Њих двоје су били венчани. Андроник је био златар и имао је обиље богатства. Делом зарађеног издржавао је породицу, други је давао сиромашнима, а трећи део зараде давао је без камата људима који нису имали новца. Имао је две блажене ћерке. Али једног дана обоје су умрла због болести. Сахранили су их обоје у исто време. Атанасија јадна жена неутешно је плакала над гробом своје две кћери. И Андроник је плакао, али након неког времена отишао је кући. Остала је тамо само јадна Атанасија која је плакала близу гробнице. „Моја деца моја деца“. Био је скоро залазак сунца кад је одједном угледала монаха који јој је рекао:
      „Зашто плачеш, сестро?“
      „Како да не плачем оче? Сахранила сам обоје своје деце, своје анђеле. Ставила сам их у гробницу, а ја и мој муж смо остали сами. Немамо утеху.“
      „Ваша деца су на небу са анђелима. Они су у блаженству и радости Бога, а ви стојите овде и плачете? А ти си хришћанка“
      Послије овога виђења Андроник и Атанасија су отишли да живе у манастир и посветили су се. (Из житија Светог Андроника и Атанасије). Свако искушење и страдање које нас снађе у животу бива да нас уразуми и врати нас у загрљај Божији, из којега често се самовољно отргнемо и сами почнемо да лутамо по беспућу.
      Јеромонах Никита (Вулић)
      Jeromonah Nikita (Vulić): Iskušenja i bol nas vraćaju u Božiji zagrljaj - Čudo
      WWW.CUDO.RS Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји...  
       
    • Од Иван Ивковић,
      Сине мој, Теодоре, кад већ питаш о томе, добро пази шта питаш и спреми се да то испуниш и на делу. Јер, у Писму је речено: Немојте гордо мислити него св дружите са смиренима (Рим. 12,16). То што ти питаш односи се на људе који су достигли високу меру (духовног узраста). Уколико унутарње око не буде очишћено многим лекарствима, неће моћи да се избави од трња и чкаља и сазда винову лозу која крепи и весели срце. Ако човек не достигне ту меру неће моћи да разликује (оне помисли), него ће му се изругати демони и, њима преварен, пашће у прелест, будући да они мењају ствари како хоће, особито код оних који не знају њихове замке. Љубљени, уздај се у Господа и Он ће дати опроштај срцу твоме (Пс.36,4). Говори Му у свакој околности: Нека буде Господе не како ја хоћу него како ти (Мк. 14,36), и Он ће са тобом да учини по Својој вољи. Сада почуј, сине мој, каква је разлика међу помислима за које питаш. Када ти помисао саветује да нешто учиниш по вољи Божијој и ти у томе налазиш радост, а у исто време и жалост која јој се противи, знај да је та помисао од Бога и принуди се да претрпиш, по речи апостола: Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,27), те испуни вољу Божију. Ако ти дође природна помисао, тј. природна жеља, приљежно је размотри и бићеш у стању да расудиш о њој, јер божанствено Писмо говори: Због тога ће човек оставити оца свога и мајку, и прилепиће се за жену своју, и биће двоје једно тело(Пост.2,24). Знајући да се воља Божја састоји у томе да ми оставимо не само оно демонско, него и природно, апостол је рекао: Тело не користи ништа (Јн.6, 63). Ко се свеже са женом тело је, а ко се сједини са Богом, дух је (1.Кор.6,16;17). Због тога, они који желе да буду духовни треба да се одричу тела: јер, оно што није корисно, штетно је, а штетно треба одбацивати. Онима који желе да у свету живе побожно, апостол је рекао:Брак нека буде у свему частан (Јев.13,4), и остало. А помисли које долазе од демона пре свега су испуњене немиром и тугом, а привлаче нас прикривено и тајно, будући да се непријатељи облаче у овчије одело, тј. предлажу привидно исправне мисли, док су изнутра грабљиви вуци (Мт.7,15), те лове и варају срца незлобивих (Рим. 16,18) оним што изгледа добро, док је у ствари штетно. Писмо говори да је змија била најмудрија, па стога и пази увек на њену главу (Пост.3,1;15), како не би у теби нашла јазбину и, населивши се у њој, направила пустош. И тако, ако и ти желиш да постанеш духован, одбаци телесно, јер чега се ко одриче, то и одбацује. Обрати пажњу на реч Самога Гопода: ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24). А како се човек одриче од себе? Само тако што оставља природне жеље и следује за Њим. Због тога Он (овде) говори заправо о природном, а не о противприродном, јер ко остави само оно неприродно, он још ништа сопствено није оставио Бога ради, будући да му противприродно и не припада. А онај ко је оставио природно, увек узвикује са апостолом Петром: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити (Мт.19,27), и чује блажени глас Његовог обећања које га уверава у наслеђе вечног живота (Мт.19,27-29). Шта је оставио Петар који није био богат и чиме се хвалио, ако не напуштањем својих природних жеља? Јер, уколико човек, живећи духом, не умре за тело, он не може васкрснути (душом). Као што у мртвацу уопште не постоје телесне жеље, тако их нема ни код оних који су духовно умрли за тело. Уколико ниси достигао такву духовну меру, него си још младенац умом, онда се смири пред наставником и нека те он казни милошћу(Пс.140,5). Без савета ништа не чини (Сирах 32,21), па макар ти се то и чинило добрим, јер се светлост демона касније преобраћа у таму. И тако, ако се твоје срце макар мало смути кад нешто чујеш, мислиш или видиш, онда је то демонско. Прими ово што ти је кратко написано, верујући да ћеш, ако се потрудиш, успети, да би Бог који свима даје биће и теби заједно са њима дао да наследиш Његова добра у Исусу Христу, Господу нашем, коме нека је слава, част и сила сада и увек и у векове векова. Амин.
      Одговор истог великог старца истоме, који га је заједно са другима упитао о томе ко је ђаволу дао началство и власт?
      Ако желите да сазнате оно што за вас није неопходно, тј. ко је ђаволу дао началство и власт, схватите то из оног што следи и не сматрајте у својој неразумности вашој Бога виновником зла. Узмите себе за пример: ако се неко од вас по сопственој вољи уклања на зло, он тада зло чини са влашћу и за то бива суђен Богом као онај који је зло учинио самовласно, тј. слободно. И ко му је дао власт? Зар Бог? Зашто би га онда осуђивао? Не сматрајте да због тиранства ђаволовог Бог саучествује у његовом злу. Никако, то је неправедно. Премда су неки од светих и рекли (нешто слично), ипак ви не схватате у потпуности у ком смислу су они то рекли. Бог није спречио ђавола, није му онемогућио да чини зло, због чега је и речено да му је дао началство и власт. Схватите то из ових речи: Ја огорчих срце фараоново (Исх.7,3). Ако је тако, зашто га онда осуђује? То Он говори стога што га раније није казнио. Свако то може да позна из књиге о Јову где се проповеда да је ђаво погубио његово имање и децу. Расуди о ономе што говори Јов: Господ даде, Господ узе, како Господ хтеде, онако и би, нека је благословено име Господње у векове (уп.Јов1,21). Због чега Јов није именовао оног ко је погубио него Оног који је чекао премда је и могао да спречи и задржи оно зло? Схвати још да ни због чега другог није речено ђаволу: Ето ти га (тј. Јова) дајем у руке твоје, него због тога што је ђаво прекоревао Бога називајући Га виновником благодарности коју је овај праведник узносио за доброчинства која су на њега изливена. И тако, пошто Бог није задржао ђавола, говори се као да му је дао старешинство и власт. Бог је спочетка њему поверио добро стрешинство и, давши му једанпут, није му га више одузео. Овај, пак, (тј. ђаво), добивши га, одбио га је и уместо тога се обукао у зло старешинство. А како га Бог у томе не спречава, то се и каже да је Он ђаволу дао началство и власт. У Писму није речено само: Не хте благослов, због чега га Бог и удаљи од њега, него и: Удаљиће се од њега (Пс. 108,17). Не сматрајте Бога виновником зла јер вас то мишљење подвргава осуди, него (сматрајте) да је ђаво сам себе изабрао за старешинство над сваким злом, чему Бог не смета. Јер, у Писму је речено: И заволе клетву, и она му приђе (Пс.108,17), а не говори се да је Бог на њега бацио клетву. И тако, будите непоколебљиви у Господу верујући да је Он началник нашег живота и свега доброг и опростите ми што сам се повео за вашим детињим питањима, оставивши задато савршенство. Чеда, нека Господ наш Исус Христос благослови и умножи плодове ваше у име Оца и са Светим Духом. Амин.
      Тумачење
      Садржајем овог одговора богоносни отац је веома јасно показао да ономе ко се брине о своме спасењу не приличи да пита једино ради знања, јер знање надима(1.Кор.8,1), како говори апостол. Питати о страстима и о томе како треба проводити живот, тј. како се спасти, јесте веома умесно зато што је то неопходно и води ка смирењу. Смирење је спасење у малом, јер је речено: Смирих се и спасе ме Господ (Пс.114,5). А неко од светих говори: „Смиреноумни монах није превише радознао када се ради о несхватљивим питањима, а уображени хоће да испитује и тајне суда Божјег.“ (Св. Јован Лествичник, „Лествица“)
      Међутим, надзорнику болнице, који је питао да ли да изучава лекарске књиге, старац је одговорио: „Корисније је занимати се лекарским књигама него ли мислено пребирати по страстима“, јер је (старац) рекао да ми још нисмо доспели до таквог савршенства да бисмо били потпуно слободни од заробљености страстима. Свети је обојици одговорио како приличи и расудљиво. Рекавши, пак: „Опростите што сам се повео за детињастим питањима“, наговештава, или, тачније речено, јасно показује да су слична питања заиста својствена детињем разуму и да су пуна великог неразумевања, а уз то и погубне гордости.
       
      Из књиге „Духовно руковођење“ (издање манастира Хиландара), питања 59, 62 и 63.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје празника Преподобнг Саве псковског и крипецког, 9. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Цетињског манастира, емитовано је уживо петнаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост  емисије био је презвитер Игор Балабан, парох цетињски. Емисију је својим песмама украсила Николина Ковачевић, проф. философије и песникиња из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.       Емисија је почела молитвом Светом Петру Цетињском чије се нетљене мошти чувају у Цетњском манастиру дарујући укрепљење свима који притичу тражећи његово молитвено посредништво.      О Светом Петру Цетињском, великом архијереју Српске Цркве, Митрополиту Црногорском, Скендеријском и Приморском, огњеносном подвижнику, сузном молитвенику за цео свет, најчистијем девственику, великом чудотворцу, богоозареном пророку, даровитом писцу, прекрасном песнику, храбром војсковођи, вештом дипломати, мудром измиритељу браће, милостивом хранитељу гладних, свеблагом утешитељу невољних и уцвељених, благословеном осветнику Косова, одлучном ујединитељу српских земаља, самоуком полиглоти, првом српском научнику, даровитом историчару, талентованом мистику и вештом практичару живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род, говорио је наш гост - презвитер Игор Балабан.      Отац Игор је наше гледаоце подробно упознао са историјатом и значајем Цетињског манастира, као и са свим знаменитостима које красе ову светињу. Посебну пажњу наш гост посветио је путовању светиња (честици Часног Крста Господњег, десници Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и чудотворној икони Пресвете Богородице Филеримске), које су се благовољењем и чудом Божјим нашле у Цетињском манастиру, да укрепљују верни народ који им притиче.      Као секретар Црквеног суда Митрополије црногорско-приморске, отац Игор је са жаљењем поделио са нама статистику о великом броју разведених бракова. Недостаје нам смирења и спремности да превазиђемо своје "ја" и са љубављу се односимо према другом човеку, а посебно брачника према брачницима, истакао је парох цетињски указујући да се сва животна искушења превазилазе једино снагом вере и љубави, као и спремношћу за праштање.      На самом крају емисије наш гост је упутио пастирску поруку уз кратак осврт на еванђелску перикопу о винограду и виноградарима. Живот је пун искушења и тешкоћа, а наш пут је да се угледамо на Господа и ходимо Његовим путем, да примимо благослов Његов, бивајући спремни и на страдање, али и на наслађивање благодатним даровима Божјим, закључио је отац Игор.     Приредио: катихета Бранислав Илић    
          Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...