Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дијана.

Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијету

Recommended Posts

Data nam je mogucnost da uzivamo u seksu, svima...moje licno misljenje  je da je blud, ukoliko nam taj uzitak postane prioritetan pa trcimo da zadovoljimo zelju ne birajuci nacin i sretstva. Pa normalno da cu uzivati u seksu sa svojim muzem, jer mi je dato da uzivam...tu nikakvog greha ja ne vidim. I jos nesto procitah da je neko napisao o razgovoru sa duhovnikom o seksu...? Seks sa bracnim partnerom je apsolutno licna intima i u zivotu mi ne bi palo na pamet da o tome razgovaram sa duhovnikom....

Mada, mozda neko za vreme posta ne moze da se suzdrzi pa zgresi, pa ispovedi taj greh....ali da neko o svom seksu prica sa duhovnikom, dobija od njega savete, ili sta ti ja znam sta.... to mi je bolesno....

amin-nas

Share this post


Link to post
Share on other sites

евсевије, архиепископ Могиљевски

Постоје код нас, браћо, такве везе које склапа и освећује Сам Бог и које, због тога, нема право да уништи никаква људска власт. Које су то везе? Оне које сачињавају и на које се ослања сав наш друштвени живот. То су најважније везе породичне, грађанске и црквене; за њих се може рећи: што је Бог саставио, човек да не растави. Која је веза на првом месту? Ван сваке сумње, супружничка.

Колико је важна веза међу супружницима види се из тога што ју је Бог створио још у Рају, те је Бог одредио и важан циљ те везе: И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу (1. Мојс. 1:27, 28).

Значи, у браку је корен сваког људског друштва, и благослов Божији, дат супружницима, обухвата цео људски род. Зато велика добробит проистиче од оних бракова који не губе благослов Божији, али и велико зло — од оних супружника који својом кривицом губе тај благослов, или пак склапају своје бракове без икаквог благослова — својевољно. Тако су лоши бракови, склопљени против воље Божије, увећали разврат у свету пре потопа и навукли страшни Божији гнев на цело човечанство.

Господ Исус Христос је показао важност брака не само на тај начин што је изволио да на браку у Кани Галилејској први пут покаже чудотворну моћ Своју, него и тиме што је у Цркви Својој открио за супружнике—Хришћане посебан извор благодати, уврстивши њихов брак међу Свете Своје Тајне. Тајна је ово, т.ј. тајна брака, велика; а ја говорим за Христа и за Цркву (Еф. 5:32), тако описује Апостол високи значај брака хришћанског. Велика је, каже, Тајна Брака, зато што је то приказ пресветог брака Христа са Црквом. Из тог високог поимања хришћанског брака проистичу све обавезе хришћанских супружника.

И, пре свега, зар Хришћани који ступају у брак нису дужни да се на прави начин припреме за тако важну и свету везу која се склапа за цео живот? Црква од оних који улазе у брак захтева извесну пунолетност — највише због тога да би они могли да схвате значај брака и важност оних обавеза које преузимају на себе уласком у брак. Црква такође захтева да будући супружници добро знају Закон Божији, да би кроз неко време могли да уче вери и побожности децу коју ће им даривати Бог. При томе се онима који су пунолетни даје слобода да пристану или не пристану на понуђени брак; забрањује се било каква принуда на брак, да би та веза била—брак из љубави, а не веза ропска. Уосталом, каква треба да буде љубав оних који ступају у брак? Не страствена и слепа која не размишља и не разуме значај брачне везе, него разборита, разумна, покорна вољи Божијој и заштићена страхом Божијим. Ако се младожења и млада тако добро припреме за Свету Тајну Брака, за њих ће угодно бити и извршавање оних важних обавеза које за собом повлачи ова веза коју освећује Црква.

Главне и заједничке обавезе хришћанских супружника су: љубав и верност ово су врлине које највише њихов брак приближавају браку Христа и Цркве. Нека љубав њихова буде чиста, без пристрасности према било каквој користи овоземаљској, љубав која је у сваком случају спремна да и душу да за свога сапутника; верност супружника треба да буде несаломива, непромењена до смрти, верност која је не само далека од дела, него и од мисли и осећања прељубничких. Нека супружници сматрају да једно другом припадају и да једно тело сачињавају— према Светом Писму: И биће двоје једно тело (1. Мојс. 2:24).

Тако нас учи и свети Апостол: Жена није господар од својега тела, него муж, тако и муж није господар од својега тсла, него жена (1 Кор. 7:4). У заједничке обавезе супружника спада такође њихова узајамна помоћ, коју Хришћани не треба да ограничавају само на свакодневне потребе, него треба да то прошире и на духовне потребе, т.ј. треба да помажу једно другом и на путу спасења, да учвршћују једно друго у вери и нади на Бога, да се моле не само једно за друго, него и једно са другим, те да и на тај начин формирају, у свом малом кругу, кућну цркву. Посебно је све то потребно онда када им Бог подари децу, потребно је, кажем, због тога да би се њихова деца продуховљавала кроз хришћанске врлине својих родитеља.

Које су посебне обавезе мужа и које посебне обавезе жене? Оне произилазе из тог односа у који ставља реч Божија мужа према жени и жену према мужу. Јер је муж глава жени, каже Апостол (Еф. 5:23), а жена се назива телом ове главе. Као што глава управља телом, предвиђајући опасности за њега, штити га, тако и муж има власт да управља у кући, има обавезу да чува и штити жену своју; он треба да се првенствено брине о издржавању и њеном и целе породице. Управо тако наређује Апостол: Тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја тела; јер који љуби своју жену, себе самога љуби. Јер нико не омрзну на своје тело, него га храни и греје, као и Господ Цркву (Еф. 5:28, 29).

Шта се каже за жену? Жене, слушајте своје мужеве као Господа... Но као што Црква слуша Христа, тако и жене своје мужеве у свему (Еф. 5:22, 24). Речено је такође: а жена да се боји својега мужа (Еф. 5:33). Каква се овде послушност подразумева, какав страх? Послушност из љубави и страх из љубави. Јер је таква послушност и страх Цркве према Христу, са чиме пореди Апостол и однос жене према мужу. Шта је то послушност и страх из љубави? Послушност у свему ономе што није у супротности са законом, што је добровољно, слободно и искрено; не мучан, ропски страх, него добродушан и пријатељски, т.ј. прибојавање и брижна обазривост да се нечим не повреди вољени и поштовани сапутник.

Уосталом, зар и муж није дужан да поштује жену? И њему прописује апостол Петар да одаје поштовање жени. Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, и поштујте их као слабији женски сасуд (1. Петр. 3:7). О каквом се поштовању ради? Као помоћнице, као домаћице у кући, као мајке деце, а посебно, према речима истог тог Апостола, као и сунаследнице благодатног живота. У том погледу, т.ј. на путу спасења, потпуно су једнака права и предности и мужа и жене, како сведочи апостол Павле: нема мушкога ни женскога, јер сте ви сви једно у Христу Исусу (Гал. 3:28). Да ли жена са своје стране нема права да даје корисне савете мужу? Некада је Сам Бог заповедио Аврааму да послуша Сарин глас, када је она бранила част свог сина Исаака (1. Мојс. 21:12). Тако и хришћанска супруга — нека држи до части своје породице, а ако примети необазриве поступке мужа — нека се труди да га кротко упозорава на погрешке и да га разуверава. Уосталом, побожна жена може и треба да благотворно делује на мужа не толико речју, колико примером: да ако, пише апостол Петар, неки не вјерују речи, онда понашањем жене и без речи буду придобијени (1. Петр. 3:1).

Исти тај апостол Петар наређује хришћанским женама да се труде да се украсе не лепом одећом, него више понизношћу и стрпљивошћу: Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихог духа, што је пред Богом драгоцено (1. Петр. 3:34). Ето, то је истинска лепота која ни у старости неће увенути; ето, то су украси достојни сваког поштовања, који не само да нису губитак за породицу, него чине њено највеће богатство! Јер, честита жена, према речима цара Соломона, вреди више него бисер... ослања се на њу срце мужа њезина: и добитка неће недостајати (Прич. 31:10, 11).

Упитаћете: како треба гледати на живот ван брака, какав у наше време многи воде? Треба, браћо, разликовати чист, целомудрени живот и живот ванбрачни нечист, незаконит.

Први је украс Хришћанства, те се похваљује у речи Божијој; а други се осуђује и учењем Јеванђеља и природним законом, а бешчасти и име Хришћанина. Против толико нечасног живота је довољно навести следеће речи Апостола: Брак нека у свему буде частан и постеља брачна чиста, а блудницима и прељубочинцима судиће Бог (Јевр. 13:4).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Haha oj sto rece Zeljko kukavno srpstvo ugaseno...ovamo se brinemo da nas latini ne pokatolice, a vamo smo i od njih gori po pitanju seksa i uzivanja.

Kakvo crno pravoslavlje, ovo da je seks ok sano za pravljenje dece nema nikakve veze.

Moze postojati i blud u braku aman al sigurno se ne ogleda u kolicini odnosa dnevno nego u kakvoci.

Da li mi koristimo bracnog druga samo za sopstvene porive, kako mu pristupamo i slicno. To nema veze ni s pozama ni sa frekvencom al ako zena prilazi muzu samo da izvuce nesto svoje il muz zeni isto onda je taj odnos blud, cista racunica...pa makar u misionarskoj pozi samo utorkom i cetvrtkom van posta :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ljudi moji, kakve veze uzivanje u seksu sa svojim bracnim partnerom ima veze sa verom u Boga? Kakve veze ima sa postovanjem Boga? Kakve veze ima sa slavljenjem Boga? Neka mi neko objasni ( ali narodskim jezikom, da mogu da razumem, molicu lepo)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Апсолутно. 

 

Људи моји, читајте Песму над песмама. То је православни однос између мушкарца и жене, укључујући и сексуалност. Буквално поезија, цела творевима игра и пева, и све је материјално, и има сока, и све буја, нема ништа неприродно, има и еротике, али прво и изнад свега љубав, чежња за другим, покрет душе ка другом. Отварање и потреба за другим човеком, за личним односом.

Без тога смо једни другима само инструменти за остварење сопствене самодовољности. Други ми треба као објект да бих ја био срећан и задовољан. 

Супер! :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најбољи лек , по светим Оцима , јесте откривање својих греховних помосли на исповести и добијање савета од духовника/свештеника коме се исповедамо.После покајања и исповести непомјеник губи силу уплива на нашу душу и одступа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
.Али се ипак може пројавити објективизација о којој сам говорио

 

И мени се чини да може... Али са друге стране, једном је Хуан јако лепо и јасно причао на ову тему и рекао да је просто чињеница да је секс понекад само секс и да колико год волели ту особу, у тренутку самог вођења љубави, себичност се не може потпуно искључити...

 

Мислим да је то мало компликовано јер се своди на неки начин на питање да ли су моја и твоја плава боја исте... Тако и овде, како ко од нас тумачи разлоге због којих ради било шта, у овом случају зашто води љубав са неким. Сматрам да је најсигурније да се све тумачи у контексту целог односа -  ако иначе волимо ту особу, али озбиљно волимо, одговорно и трајно волимо (па чак и кад не осећамо баш да је волимо :) ), онда је сваки секс у реду, ако је не волимо онда ниједан није. Наравно, из православне перспективе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Znaci svi mozemo opusteno da uzivamo u seksu sa svojim bracnim drugom ( osim kada postimo) ? 

 

не видим зашто не би могло и у току поста, ако секс међу супружницима није ништа негативно :) Не знам да ли је већа штета радити то у посту или не водити љубав са мужем/женом у току више од пола године... И гледати у календар да ли смеш или не... Није то баш најздравије за однос :) Али то је само мој став, нисам ни теолог ни поп. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Сматрам да је најсигурније да се све тумачи у контексту целог односа -  ако иначе волимо ту особу, али озбиљно волимо, одговорно и трајно волимо (па чак и кад не осећамо баш да је волимо ), онда је сваки секс у реду, ако је не волимо онда ниједан није. Наравно, из православне перспективе.

 

Зар православни нису позвани да воле све људе? :)))  

Share this post


Link to post
Share on other sites
Sta ti podrazumjevas pod ovim uzivamo? Kakva je to razlika u sexu kad se posti ili ne posti?

To sto podrazumevam pod uzivanjem, ne bih ti mogla odgovoriti jer odgovor ne bi bio u duhu ovog foruma...a razlika izmedju seksa kad postis ili ne postis, je u tome sto sam mislila ,moze li se uopste i imati seks tokom posta...ili se smatra grehom ili kako vec...ne znam. Meni se sve cini da ono sto smeta je zapravo uzitak...Mada ja uopste ne mislim tako...ne razumem zasto ne bismo mogli i da uzivamo u zivotu i da budemo verujuci...sto da se mracimo...ko ce izmeriti veru nekoga ko propoveda da je zivot dolina placa i moju sto govorim radujmo se dok smo ovde, dok zivimo... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Недјељу Светих Отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свештеномученика Терапонта епископа сардијског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника сабрао се око моштију Светог Василија Острошког Чудотворца из разних крајева васељене.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Владимир, а саслуживали су му барски парох јереј Александар Орландић и јерођакон Атанасије, такође острошки сабрат. Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ.
      Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а на крају богослужења сабранима се обратио о. Владимир, који је између осталог казао да је данас велики спомен на 318 Отаца Првог васељенског сабора, који су бранили и одбранили православну вјеру од злог умишљаја и зловјерја страшне јереси коју је породио Арије.
      – Он је почео да проповједа да Господ Исус Христос није Син Господа Бога живога. А ми добро знамо из Јеванђеља шта су исповједили апостоли, шта је рекао Апостол Петар ”Ти си Христос Син Бога живога, не можемо од Тебе отићи, јер Ти имаш ријечи живота вјечнога”. Арије је нажалост думао нешто што је супротно Јеванђељу и светоотачком учењу.  Свети Оци Првог васељенског сабора устали су ревносно и осудили ту јерес и установили никејски Симбол вјере, који ми исповједамо на свакој Литургији, гдје је главна ријеч да је Господ наш Исус Христос исте природе, једносуштан, са Оцем Небеским и Духом Светим животворним – казао је о. Владимир и подсјетио да је Аријево учење било сатанско, демонско учење, да Господ наш Исус Христос тобоже је просто човјек, а не савршени Бог.
      Нажалост, казао је о. Владимир, кроз разна времена појављују се људи који на врхунцу моћи, на врхунцу неке гордости ума покушавају да устану да се боре против Христовог учења, против Христове Цркве, као што је и у нашем времену.
      – Видимо да неки људи који су на власти мисле да они могу да уреде Цркву Христову, да је њима дато, а не светим оцима, не нашим светим архијерејима, а знамо да су некрштени, да не долазе код Светог Василија, а они би ето жељели да уреде устројство Цркве по њиховом неком науму. Бојим се да то умовање није од Бога, да није саборно умовање у духу светих отаца. Не дај Боже, да неко помисли да крене против Цркве Христове. Не дај Боже браћо и сестре, да неко крене да забија ексере у кивот Светог Василија – казао је о. Владимир и подсјетио на вријеме после Другог свјетског рата, када су људи мислили да могу да се обрачунају са Црквом и испричао да тада великим чудом Свети Василије није дозволио да његове свете мошти однесу из Острога у музеј. Нажалост, казао је о. Владимир, кроз разна времена појављују се људи који на врхунцу моћи, на врхунцу неке гордости ума покушавају да устану да се боре против Христовог учења, против Христове Цркве, као што је и у нашем времену. Дај Боже да Господ ове које су на власти уразуми молитвама Светог Василија, да престану с тим што су наумили и да се покају, закључио је о. Владимир.

      Извор: Манастир Острог
    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • Од Danijela,
      Лакше су од перца и слабије од лаганог ветра. Током дана буде их много, и толико су различите да је немогуће испратити их све и оценити њихов квалитет. Говоримо о помислима.
      Постоје код свих, и не само да су разнообразне. С времена на време су и безобразне. Уз то и празне, неочекиване, или фантазмагоричне. Ко их може ухватити у мрежу, попут лептира? Ко може пребројати колико је зрна песка у пустињи?
      Треба ли уопште обраћати на њих пажњу или је боље одмахнути руком на тог мисаоног мољца, на ту прашину која чезне за мокром крпом?
      Истина, мокра крпа је заиста потребна, али неће бити могуће тек тако откачити ове опасне паразите.
      У својој Првој Саборној посланици апостол Петар подсећа хришћане на њихов пређашњи живот, на ту моралну нечистоту коју су одбацили са гађењем:
      „Довољно је, – говори он, – што сте у пређашњем животу поступали по вољи незнабожачкој, предајући се нечистотама, похотима (мужелоштву, скотолоштву, помислима), опијању, преједању и ружном идолопоклонству; стога се и они (стари пријатељи по греху – прим. А.Т.) чуде што не трчите са њима у исту поплаву разврата и хуле на вас.“ (1 Пет 4: 3–4)
      Врло је важно, и ништа мање изненађујуће, што је апостол на списак похоти, помисли ставио поред таквих очигледних гадости, као што су мужелоштво и скотолоштво. Ако бисмо састављали списак грехова, и њихову класификацију, (чини се) никада не бисмо ставили ефемерне мисли заједно са вапијућим плотским гресима. Очигледно је да не разумемо до краја неке принципијално врло важне ствари.
      Ево Кајин. Пре него што је дигао руку на млађег брата, и убио га, првенац Адама и Еве се мучио мишљу која га није напуштала. Јавни знаци те унутрашње борбе, коју је Каин изгубио, детаљно су описани.
      „А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4: 5–7).
      „Грех је пред вратима, и вуче те ка себи“ – ево је, насртљива, досадна мисао која не да мира човеку ни дању, ни ноћу. То је за сада само мисао, али је она већ грех пред вратима. Човек има власт да се бори са њом, (речено је: „господари“). Ако, пак, она победи, а не ти, грех је очигледан у простору и времену. Десиће се са застрашујућом непоколебљивошћу.
      Окорели грешник и јесте онај човек, којег је победила насртљива мисао. Привукла је пажњу на себе, прешла преко прага, увукла се у срце и не планира да изађе. Дакле, патолошки посесивац, сексуални манијак, незаситни лопов, човек вечно незадовољан животом, гунђало и завидљивац, и тако даље – људи који су изгубили у невидљивој борби. А у овој борби није паметно изгубити, с обзиром да већина људи ни не сумња да таква борба постоји.
      Библијско откривење до цара Давида мало говори о унутрашњем свету човека, између осталог и о помислима срца. Очигледно је да човек није био способан на сагледавање унутар себе, и на пажњу ка помислима. Од Давида и његовог Псалтира, разговор о тајни срца је прозвучао, и сада тешко да се може зауставити.
      Греху предходи мисао, а сталном греховном понашању предходи спознаја читавог мисаоног система греха унутар човека, комплексно разгранатог, попут крвотока. За ово откривење смо захвални сину Јесеја и оцу Соломона. До њега, Свети Дух није имао са ким да разговара о тако тананим темама. Ево примера из псалама:
      „Раздражује грешник Господа; По мноштву обести своје (говорећи): Нема Бога!“ То је из деветог псалма. Тамо се опет каже: рече у срцу своме: Нећу посрнути; из нараштаја у нараштај, бићу без зла. И још: да зграби сиромаха да га увуче у замку своју, савија се, вреба – и бедни упадају у оштре канџе његове; рече у срцу своме: „Заборави Бог, одврати лице Своје да не гледа до краја!“. То јест, да би се ближњи одрао до голе коже, да би се појео на живо, да би се излудо, да би му се подвало, треба пре свега рећи у себи: Бога нема! А ако и постоји, Он не види, заборавља, покрио је лице и слично. Злочинцу је неопходна мисаона основа за делатност. А пошто је неопходна, она је и неизбежна.
      Ове речи-помисли рађају се унутар срца. Ево помисли проклете кћери Вавилонске: она говори у срцу своме: „седим као царица, и нисам удовица и жалости нећу видети!“ Ево шта ће добити за такво окорело размишљање: „Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди.“ (Откр. 18: 7–8).
      „Рече безуман у срцу своме: „нема Бога“. Постали су развратни, починише гнусна дела; ни једног да чини добро“ (Пс. 13:1). Ово су већ речи безумца, и његов неумољиви закључак у облику гнусних поступака и изопачених дела. Свето Писмо, као што видимо, не оставља простора за светски хуманизам, или безбожну доброту. То је доста строго. Многи верници су озбиљно преплашени овом строгошћу Свеблагог Бога. Има разлога за то. Кад бисмо сами измислили Бога, а не да нам Он сам Себе открива, измислили бисмо га као праслику толерантности. Реална строгоћа Писма мрси наше лукаве конце.
      Укратко, није то ништа строжије од ватре која пече Содом. И није строжије од воде што потапа све осим оних у ковчегу. Треба претпоставити да је и у време Содома и Ноја човечанство имало своје чврсте мисаоне конструкције. Тачније, чинило се да су чврсте, све док код једних није почела да надолази вода, а друге да пече огањ.
      Протојереј Андреј Ткачов
      Са руског Ива Бендеља  
      23 / 03 / 2018
       
      http://www.pravoslavie.ru/srpska/111689.htm
    • Од александар живаљев,
      Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој
        Владика Лукијан
      (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr)
      Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном
      Разговарала Снежана Крупниковић
      Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани.
      „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“.
      Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године.
      Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном.
      Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године?
      – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа.
       

      Преосвећени Еп. Лукијан испред
      вуковарског Саборног храма Светог
      Николаја 1992. године

      Саборнa црква
      Светог Оца Николаја у Вуковару данас
      (фото: Википедија)
       
       
      Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене.
      Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене.
      Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас?
      – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи.
      Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес?
      – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе.
      У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању?
      – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21).
      Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ.
      Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину.
      Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија.
      ]
      ]
       
      Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози
      (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr)
      Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској?
      – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“
      На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској?
      – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе.
      Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан
    • Од александар живаљев,
      У Даљу, у Недељу пачисту, лета Господњег 2015, Блаженог Спомена епископ осечкопољски и барањски г. Лукијан, дао је интервју "Православљу - новинама Српске Патријаршије" (објављен у броју 1152).
      Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој
        Владика Лукијан
      (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr)
      Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном
      Разговарала Снежана Крупниковић
      Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани.
      „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“.
      Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године.
      Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном.
      Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године?
      – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа.
       

      Преосвећени Еп. Лукијан испред
      вуковарског Саборног храма Светог
      Николаја 1992. године

      Саборнa црква
      Светог Оца Николаја у Вуковару данас
      (фото: Википедија)
       
       
      Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене.
      Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене.
      Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас?
      – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи.
      Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес?
      – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе.
      У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању?
      – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21).
      Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ.
      Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину.
      Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија.
      ]
      ]
       
      Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози
      (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr)
      Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској?
      – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“
      На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској?
      – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе.
      Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан

      View full Странице
×
×
  • Create New...