Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дијана.

Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијету

Recommended Posts

photo-thumb-21615.jpg?_r=145053295303 Jan   Delete

Kratos

možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte :D

 

 

Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о чему је  сваком хришћанину  пријеко потребно да себи да одговор, који ће бити у складу и са његовом савјешћу, и са етичким захтјевом вјере, (који је као што знамо, веома строг), а спрам слободно можемо рећи реалности изопачености и развраћености савременог свијета и урушавања идеала чистоте у сваком погледу.
Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон. Он је дио биолошке тј.биопсихолошке основе нашег бића и као такав природан и аморалан (не неморалан, у смислу супротности, већ без познавања морала, јер 'врлина је знање'). Међутим психичка надградња полног нагона као природне датости као и оно што је морално прихватљиво за појединца или групу или друштво је ствар и дубоких мање више свјесних или несвјесних процеса, преовлађујуће културе и моралних начела које појединац интројектује (усваја) као своје и којима се свјесно и вољно повинује. Пошто је полни нагон веома јак, а његово остварење није нужно за опстанак појединца (само врсте),  то је то његово остваривање увијек подложно моралном кодексу који појединац усваја.
Морални кодекс хришћанства је веома строг, и у данашњем свијету, бар што се тиче овог аспекта, и одбија велики број људи живљег темперамента од вјере и цркве.  У почетку хришћанства, са онако строгим епитимијама и јачим приитском заједнице, развио се и тај идеал ангелске чистоте (тј.за човјека ипак неприродне, или ако хоћете, натприродне). Данашњи хришћани су раслабљени и тако строга епитимија би довела до духовног умирања личности. Црква је принуђена да снисходи.Оци су прије 15-ак вијекова (готово исто толико вијекова прије Фројда) рекли да се полни нагон не може угушити, само преобразити (тј.не потиснути већ сублимирати).  
 
Блуд и разврат нису новина данашњег времена. Били су присутни у сваком времену подједнако, само су данас формално ослобођени 'секслуалном револуцијом' и погрешно схваћеном људском слободом, као углавном слободом од стеге, тј. одговорности. Оно што је данас другачије је та културна одредница и притисак споља који вуче на то, вјерским језиком, искушења која нису више само плод међуљудских односа, него бомбардовања информацијама модерним средствима/медијима, шунд/порнографском културом. Брак као институција никад није био слабији, а сексуалне слободе веће. Како да се хришћанин сачува и гдје је граница морања и слободне воље у смислу захтјева за целибат осим у црквеном браку и природних тјелесних и душевних потреба а и у односу на природну нужност свог бића - доста је расправљано већ овде.
 
Оно што можда није расправљано, је тај дио терора на ум модерним средствима преношења информација (а преко ума је сва комуникација са вањским, а за нас, и са духовним свијетом), и нужне потребе борбе са помислима, тј. оно што су монаси правилно и Духом Светим и открили да се ако желиш сачувати ум, треба чувати од искушења споља и изнутра.
Некад је борба са помислима била карактеристична за монахе тј. за тај неки виши супањ духовног усавршавања. Данас са инвазијом свакојаких садржаја на ум, и оним захтјевом 'ко пожели жену у мислима, је већ учинио блуд/прељубу у срцу своме', борба са помислима нам свима следује, ако желимо да будемо чисти. Као што каже горње питање, желимо ли?
Ако желимо, можемо ли, са оволиким искушењима и недостатком духовног руководства, јер 'неста светијех'...
 
Иначе, можда треба напоменути да је ова тема настала као наставак, разрада и допуна ове теме,  по којој према заједничком ставу уредништва форума не треба даље дискутовати него се бавити тим питањем са новом концепцијом и из другачије перспективе, схватљиве и корисне за обичне људе хришћане, свјетовњаке.  https://www.pouke.org/forum/topic/41671-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB/ ,

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je uvek bila simpaticna ona jelte poucna pricica o dva monaha koji su sreli zenu na obali. Jedan je podigao i preneo na drugu stranu posto ona nije mogla to sama, a drugi je po starom dobrom monaskom obicaju samo gledao u pod i cutao. No kad su stigli na odrediste, taj koji cutase nije mogao da cuti vise pa je pitao brata - a sto si je podigao i preneo na drugu obalu kad je nama zabranjeno da imamo bilo sta sa zenama? Na sta je dobio odgovor - ja sam je podigao i ostavio na obali, a ti je nosis u mislima jos uvek.

 

Tako da bez obzira sto se ova prica moze tumaciti i iz onog ugla da nije greh ucinio ovaj sto je podigao, nego ovaj sto je dumao o njoj ceo put, mozemo videti i da postoje razlicite vrste ljudi koji imaju razlicite da kazem sklonosti.

Nemamo svi problem sa pomislima tog tipa. Ja poznajem dosta ljudi koji recimo su kao ovaj monah koji je proveo zenu, nece bas da se upuste u neka razmisljanja unutrasnja, niti su takve da kazem prirode ili sklonosti da im masta cini svasta. Retko kada se bore sa pomislima jer nesto i ne stradaju od istih.

Ne zato su sad mnogo jaki pa jelte to ih ne dotice. Nego sto nisu taj tip. Njih blud iskusava na drugaciji nacin.

Imamo i audio i vizuelne i taktilne i uglavnom razlicite tipove.

Ako bilo sta pricamo generalno, necemo ni dokle stici, jer sto je za nekog iskusenje za drugog nije i sto je za jednog lek, za drugog nije.

Za zene je opet drugacije, jer zene svoju telesnost i seksualnost ispoljavaju drugacije.

Dok ce mozda muskarac da odreaguje telesno da zgodnu zenu oblina i ne znam ti cega, zena ce verovatno ostati ranodusna na zgodnog frajera, tj nece nuzno zamisliti nesto bludno sa njim, dok recimo zblizavanje sa muskarcem ce je uciniti podloznijom da padne u taj greh.

Nije nam svima ni nagon podjednako jak. Neko ima jaci nagon prirodno, pa moze izgledati cudno onome koji ima slab ili gotovo da je uskopljen.

Svako treba da podje od sebe i da gleda sebe, nije isti nagon ni u dvadesetim ni u cetrdesetim. Iluzorno je upredjivati recimo coveka od 40 sa slabim prirodnim nagonom i mladica od 20 u punom jeku svog recimo izrazenog nagona.

 

Ne deluje ni na svakoga ista hrana recimo, nema tu pravila.

 

Ja nisam za krajnosti, ni u kom smislu. Ne mislim da je dobro da covek postavi sebi nerealan cilj i da se kao upinje da ga dostigne a pri tom oslabi i razbije se nacisto.

Ako nije licno i konkretno, mislim da je dzabe.

Dakle ako neko recimo pada u greh bluda deset puta nedeljno ili gleda filmove ili se uspaljuje jelte u xy meri, mislim da je realnije postaviti kao cilj da to sto radi smanji. Pa postepeno. I ne vidim da ce mu bilo koji popa obican u tome smetati.

Naravno da ce ga svaki pogledati belo ako on prvo ispovedi rukoblud svakodnevan pa kaze ja ocu da se borim protiv pomisli Isusovom molitvom jer to pokazuje stepen nezrelosti, i idenje iz krajnosti u krajnost tipicnu za neofite i mlade ljude.

I onda ce ispasti eto svestenici nisu za Isusovu molitvu i ne znam za borbu protiv pomisli.

Mislim da je monasku literaturu vise opasno nego dobro citati. Ne zato sto je losa, nego zato sto smo mi ljudi krajnosti, a zrelost jedne osobe se upravo ogleda u tome da se makne od tih krajnosti.

Pa ako takav momak dodje - logicnije je da prvo postavi sa duhovnikom cilj koji mu je dostizan uz trud naravno, ali da za pocetak taj trud ne bude - istjazavanje tela do besomucnosti.

Moze se poceti i laksom hranom...

Ljudi obicno se ubace u veru i krenu neofitski da sve gledaju crno belo.

Laiku koji nije ozenjen pricati o isusovoj molitvi i o borbi sa pomislima je suludo. Bolje nek se ozeni il nek se odluci oce li se zeniti il ici u manastir, a ne da se samo tako u nimbu moli. Dzabe to.

Treba da se trudimo u onome sto nam je dato i da budemo realni, a ne zaneseni.

Ja nisam srela ni jednog svestenika koji je pricao protiv borbe sa bludom, koji je rekao - ma nema veze...a srela sam ih mnoge koji bas iz svog pastirskog iskustva i znajuci povodljivost prirode pricaju protiv krajnosti da bi ljude spustili na zemlju.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Meni je uvek bila simpaticna ona jelte poucna pricica o dva monaha koji su sreli zenu na obali.
To je prica o dva Zen monaha...( nisu pravoslavni...oni bi mozda drugacije postupili) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон

 

Ovo mi sad nije jasno ako je sam nagon blud,strast da li to onda znači da je sexualni nagon posledica pada?

Ja blud ne doživljavam na taj način.Za mene bi neka definicja bluda bila korišćenje(zloupotreba) sexulanog nagona isključivo za zadovoljenje svojih telesnih potreba a ne kao izraza ljubavi i pružanja zadovoljstva  suprotnom polu.Znači u prevodu ako sam sa ženom samo da bi me ona telesno zadovoljilja,da je ona parče meso,krtina koje je tu da zadovolji moje telesne potrebe.Isto važi i za žene. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кратос, непрецизно сам се изразила. Колико ја знам (а не знам пуно), оци познају и признају природне душевне енергије и једна од њих је полност, а блудом називају злоупотребу тих природних покрета душе. И чак уопштено све страсти су само изопачење таквих природних тежњи и својстава душе, па нпр. нагон агресивности ако се злоупотреби је страст гњева, и сл.

Е сад, други дио питања је мало дискутабилан и то је питање за твог духовника :)

Тј. шта је дозвољено хришћанину, тј. шта хришћанин себи дозвољава а шта не. Љубав се често користи као рационализација и изговор управо за ово што ти описујеш. Црква признаје и благосиља само љубав овјенчану браком, а оно што се подразумијева под 'љубављу' у свјетовном смислу заједно са 'несебичним пружањем задовољства другоме'', не. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

To je prica o dva Zen monaha...( nisu pravoslavni...oni bi mozda drugacije postupili) 

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је јако добро речено и потпуно се слажем.

 

Mislim da je monasku literaturu vise opasno nego dobro citati. Ne zato sto je losa, nego zato sto smo mi ljudi krajnosti, a zrelost jedne osobe se upravo ogleda u tome da se makne od tih krajnosti. Pa ako takav momak dodje - logicnije je da prvo postavi sa duhovnikom cilj koji mu je dostizan uz trud naravno, ali da za pocetak taj trud ne bude - istjazavanje tela do besomucnosti. Moze se poceti i laksom hranom... Ljudi obicno se ubace u veru i krenu neofitski da sve gledaju crno belo. Laiku koji nije ozenjen pricati o isusovoj molitvi i o borbi sa pomislima je suludo. Bolje nek se ozeni il nek se odluci oce li se zeniti il ici u manastir, a ne da se samo tako u nimbu moli. Dzabe to. Treba da se trudimo u onome sto nam je dato i da budemo realni, a ne zaneseni. Ja nisam srela ni jednog svestenika koji je pricao protiv borbe sa bludom, koji je rekao - ma nema veze...a srela sam ih mnoge koji bas iz svog pastirskog iskustva i znajuci povodljivost prirode pricaju protiv krajnosti da bi ljude spustili na zemlju.

 

Мислим да је духовно напредовање слично сваком учењу: поставља се мало виши циљ од тренутно комотно достижног, и помало сваки пут помјера навише.

Друга ствар је што целибат, и то не само целибат, већ ни цјеломудреност уопште (јер човјек треба и може бити цјеломудрен и у браку) није могуће остварити  без благодати Светог Духа. Мислим, могуће је, али да не би оштетило здравље ни тјелесно ни душевно, ни духовно, тј. да човјек надилази природу (палу природу), не да је само гуши. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

Јеси рекла. Откуд теби идеја да би они могли завршити.. тако. Па човјек је слободно биће и увијек може ако хоће да влада собом. Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

 

Ja ne znam zasto se vestacki stvara utisak da su muskarci idiotske svinje svi odreda i da bi svaki koji ponese tako zenu pa jos je sam sa njim eto svinja kome ce odma da prorade hormoni i ako ne da je siluje ono bar ce da se nasladjuje tri meseca...

Poenta price nije bila u padanju u blud nego u sasvim drugim stvarima. 

Nije zena vecita fam fatal koja ce svakog muskarca svojom seksualnoscu oboriti.

To je i sa zenske strane malo previse sujete, da su zene toliko neodoljive da mogu da na taj nacin u toj meri uticu na jadne muskarce, a vala i da je telesnost po prirodi nesto gresno i prljavo.

Reakcija ovog drugog je tipicno "blagocestiva", dakle gledacu u pod, izbegavacu zene, drzacu se strogo zakona, a sto mi je u srcu pomisao to nema veze...

A prava blagocestivost ne mora da na taj nacin zazire i prezire seksualnost niti u svemu vidi iskusenje.

Prosto je nesto i do karaktera i do licnosti.

Mozda neka druga stvar koja ce ovom "blagocestivom" biti normalna ovom drugom bude iskusenje...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јеси рекла. Откуд теби идеја да би они могли завршити.. тако. Па човјек је слободно биће и увијек може ако хоће да влада собом. Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом. 

Наравно и то је могло да се деси / али Дијана није баш фер да је тресне о земљу........... :)) / може да је спусти фино, суптилно.......... :smeh1:

и да полагано оде..... :smeh1:

Шалу на страну, сваки човек је непоновљив, и сваког онај непомјеник качи на неку удицу, на сто начина би ова причица могла да се заврши..........Али из искуства светоотачке литературе...............онај непомјеник монахе подаста качи на удицу блуда/блудних помисли / и искушења са женама ...... из тог разлога је уследио мој  наставак приче са оним епилогом.............

Share this post


Link to post
Share on other sites
Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом.
   

 

Сада ће феминисткиње да се наоштре................ :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тема која се тиче свих нас који у свету боравимо, овакви какви смо, несавршени и склони паду. И свакако за размишљање.

 

Ваљда зависи од стања у ком се тренутно налазимо, а мислим да је тако код већине људи, некада је лакше а некада теже човеку да се са таквим стварима избори (ако уопште осети потребу да се против тога бори, наравно). 

 

Мислим да нема универзалног рецепта. Код некога помаже молитва, код неког пост, код неког разговор са другим људима. Звучи парадоксално, али имаш их и који беже у мањи грех да би се сачували већег, ако то уопште и може да се мери, па тако имаш и оних који се унезвере од алкохола да не би варали жене. Не кажем да је добро, наравно, али кажем да има разних метода који код сваког дају некакве резултате.

 

Ако се постављач теме слаже, можда би се тема могла и проширити на питање: Шта су за вас блудне помисли, која је разлика између сексуалног нагона и блуда, и када секс постаје блуд? Односно, у ком тренутку оно што нам је дато од Бога постаје проблем за наш духовни, и неретко и друштвени, живот?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Шта су за вас блудне помисли, која је разлика између сексуалног нагона и блуда, и када секс постаје блуд?

Не знам, али кад си тинејџер ваљда су блудне помисли кад гледаш девојке са жељом да их....."што боље упознаш" ...али опет то је па норамлно, нес па?

Или је то у ствари сексуални нагон? Који може и не мора да се "одреши од ланаца"

Секс је блуд ваљда кад не можеш да га контролишеш у смислу брзине промене партнера,па онда  пре брака ако је (мада ово је тешка тема, како то избећи?) неки кажу и у браку ако нема љубави....али опет није све тако ултраромантично, некад човеку просто и тај секс са женом, и њој са њим, има то и улогу смањења стреса, зближавања, потомства...

Мислим да је савест кључна, можда би о томе могли?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • Од Danijela,
      Лакше су од перца и слабије од лаганог ветра. Током дана буде их много, и толико су различите да је немогуће испратити их све и оценити њихов квалитет. Говоримо о помислима.
      Постоје код свих, и не само да су разнообразне. С времена на време су и безобразне. Уз то и празне, неочекиване, или фантазмагоричне. Ко их може ухватити у мрежу, попут лептира? Ко може пребројати колико је зрна песка у пустињи?
      Треба ли уопште обраћати на њих пажњу или је боље одмахнути руком на тог мисаоног мољца, на ту прашину која чезне за мокром крпом?
      Истина, мокра крпа је заиста потребна, али неће бити могуће тек тако откачити ове опасне паразите.
      У својој Првој Саборној посланици апостол Петар подсећа хришћане на њихов пређашњи живот, на ту моралну нечистоту коју су одбацили са гађењем:
      „Довољно је, – говори он, – што сте у пређашњем животу поступали по вољи незнабожачкој, предајући се нечистотама, похотима (мужелоштву, скотолоштву, помислима), опијању, преједању и ружном идолопоклонству; стога се и они (стари пријатељи по греху – прим. А.Т.) чуде што не трчите са њима у исту поплаву разврата и хуле на вас.“ (1 Пет 4: 3–4)
      Врло је важно, и ништа мање изненађујуће, што је апостол на списак похоти, помисли ставио поред таквих очигледних гадости, као што су мужелоштво и скотолоштво. Ако бисмо састављали списак грехова, и њихову класификацију, (чини се) никада не бисмо ставили ефемерне мисли заједно са вапијућим плотским гресима. Очигледно је да не разумемо до краја неке принципијално врло важне ствари.
      Ево Кајин. Пре него што је дигао руку на млађег брата, и убио га, првенац Адама и Еве се мучио мишљу која га није напуштала. Јавни знаци те унутрашње борбе, коју је Каин изгубио, детаљно су описани.
      „А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4: 5–7).
      „Грех је пред вратима, и вуче те ка себи“ – ево је, насртљива, досадна мисао која не да мира човеку ни дању, ни ноћу. То је за сада само мисао, али је она већ грех пред вратима. Човек има власт да се бори са њом, (речено је: „господари“). Ако, пак, она победи, а не ти, грех је очигледан у простору и времену. Десиће се са застрашујућом непоколебљивошћу.
      Окорели грешник и јесте онај човек, којег је победила насртљива мисао. Привукла је пажњу на себе, прешла преко прага, увукла се у срце и не планира да изађе. Дакле, патолошки посесивац, сексуални манијак, незаситни лопов, човек вечно незадовољан животом, гунђало и завидљивац, и тако даље – људи који су изгубили у невидљивој борби. А у овој борби није паметно изгубити, с обзиром да већина људи ни не сумња да таква борба постоји.
      Библијско откривење до цара Давида мало говори о унутрашњем свету човека, између осталог и о помислима срца. Очигледно је да човек није био способан на сагледавање унутар себе, и на пажњу ка помислима. Од Давида и његовог Псалтира, разговор о тајни срца је прозвучао, и сада тешко да се може зауставити.
      Греху предходи мисао, а сталном греховном понашању предходи спознаја читавог мисаоног система греха унутар човека, комплексно разгранатог, попут крвотока. За ово откривење смо захвални сину Јесеја и оцу Соломона. До њега, Свети Дух није имао са ким да разговара о тако тананим темама. Ево примера из псалама:
      „Раздражује грешник Господа; По мноштву обести своје (говорећи): Нема Бога!“ То је из деветог псалма. Тамо се опет каже: рече у срцу своме: Нећу посрнути; из нараштаја у нараштај, бићу без зла. И још: да зграби сиромаха да га увуче у замку своју, савија се, вреба – и бедни упадају у оштре канџе његове; рече у срцу своме: „Заборави Бог, одврати лице Своје да не гледа до краја!“. То јест, да би се ближњи одрао до голе коже, да би се појео на живо, да би се излудо, да би му се подвало, треба пре свега рећи у себи: Бога нема! А ако и постоји, Он не види, заборавља, покрио је лице и слично. Злочинцу је неопходна мисаона основа за делатност. А пошто је неопходна, она је и неизбежна.
      Ове речи-помисли рађају се унутар срца. Ево помисли проклете кћери Вавилонске: она говори у срцу своме: „седим као царица, и нисам удовица и жалости нећу видети!“ Ево шта ће добити за такво окорело размишљање: „Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди.“ (Откр. 18: 7–8).
      „Рече безуман у срцу своме: „нема Бога“. Постали су развратни, починише гнусна дела; ни једног да чини добро“ (Пс. 13:1). Ово су већ речи безумца, и његов неумољиви закључак у облику гнусних поступака и изопачених дела. Свето Писмо, као што видимо, не оставља простора за светски хуманизам, или безбожну доброту. То је доста строго. Многи верници су озбиљно преплашени овом строгошћу Свеблагог Бога. Има разлога за то. Кад бисмо сами измислили Бога, а не да нам Он сам Себе открива, измислили бисмо га као праслику толерантности. Реална строгоћа Писма мрси наше лукаве конце.
      Укратко, није то ништа строжије од ватре која пече Содом. И није строжије од воде што потапа све осим оних у ковчегу. Треба претпоставити да је и у време Содома и Ноја човечанство имало своје чврсте мисаоне конструкције. Тачније, чинило се да су чврсте, све док код једних није почела да надолази вода, а друге да пече огањ.
      Протојереј Андреј Ткачов
      Са руског Ива Бендеља  
      23 / 03 / 2018
       
      http://www.pravoslavie.ru/srpska/111689.htm
    • Од александар живаљев,
      Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој
        Владика Лукијан
      (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr)
      Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном
      Разговарала Снежана Крупниковић
      Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани.
      „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“.
      Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године.
      Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном.
      Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године?
      – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа.
       

      Преосвећени Еп. Лукијан испред
      вуковарског Саборног храма Светог
      Николаја 1992. године

      Саборнa црква
      Светог Оца Николаја у Вуковару данас
      (фото: Википедија)
       
       
      Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене.
      Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене.
      Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас?
      – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи.
      Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес?
      – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе.
      У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању?
      – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21).
      Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ.
      Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину.
      Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија.
      ]
      ]
       
      Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози
      (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr)
      Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској?
      – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“
      На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској?
      – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе.
      Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан
    • Од александар живаљев,
      У Даљу, у Недељу пачисту, лета Господњег 2015, Блаженог Спомена епископ осечкопољски и барањски г. Лукијан, дао је интервју "Православљу - новинама Српске Патријаршије" (објављен у броју 1152).
      Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој
        Владика Лукијан
      (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr)
      Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном
      Разговарала Снежана Крупниковић
      Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани.
      „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“.
      Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године.
      Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном.
      Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године?
      – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа.
       

      Преосвећени Еп. Лукијан испред
      вуковарског Саборног храма Светог
      Николаја 1992. године

      Саборнa црква
      Светог Оца Николаја у Вуковару данас
      (фото: Википедија)
       
       
      Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене.
      Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене.
      Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас?
      – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи.
      Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес?
      – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе.
      У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању?
      – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21).
      Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ.
      Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину.
      Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија.
      ]
      ]
       
      Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози
      (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr)
      Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској?
      – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“
      На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској?
      – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе.
      Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан

      View full Странице
    • Од Vinke,
      pozdrav,evo ja sam gey,34 godine,do 28 godine sam se suzdrzavao ali pao sam.da covek nastaje ovako ili onako gey to su samo nagadjanja.od same mladosti,dok mi se seksualnost nije otvorila,vise sam se igrao sa devojcicama,kao i danas,preferiram zensko drustvo.pitanje za ostale,KAKO SE BORITI PROTIV SEBE I SVOJE PRIRODE?strah je u nama usadjen jer da crkva na primer govori,nevalja jesti sangarepu,i masa ljudi to poveruje naravno da ce imati fobiju prema toj sangarepi jer je to pravilo crkve i zapisano u bibliji.ja sam to sto jesam,Boga se ne odricem i nije sad na meni da govorim koliko verujem jer je greh i ta gordost.samo mi razjasnite kako da se borim?dali je nekad obican hetero koji nije dobio poziv od Boga da bude clan crkve nego obican vernik pokusao da zivi bez polnih odnosa i da zna da je sex dozvoljen samo u braku i samo ako zelite da imate decu,jer bacanje semena je greh koji naravno vidim ni jedan hetero ni teolog ili bilo ko drugi nije rekao.nijedan hetero nije bio u nasoj kozi da vidi koja je to borba,i koia snaga treba i da se covek kad tad umori od borbe protiv sebe i pada.lagano nas je osudjivati ali niko nezna kako se boriti protiv sebe,jer ceo zivot nemozes.prosto pitanje koje postavim svakom heteroseksualcu...promeni u sebi to sto jesi ili ako nemozes bori se celog zivota da ne padnes u greh i nikad da ne osetis ljubav koja je jedna od najjacih kada se dvoje vole.milion puta je dokazano da ljubav izmedju partnera prevazilazi sve ljubavi,majcinu,ocinsku,sestrinu pa cak i deciju pod izgovorom "vratila sam se ili vratio supruzniku zbog dece: ma dajte znam milion i jedan primer da je to netacno,a  za prvi primer stavljam svoju rodjenu sestru.ovo nije samoodbrana ili pravdanje honoseksualnosti nego samo pokusaj razumevanja sa vaze strane tezinu naseg problema bez toga i da nije greh,vodimo u sebi vecitu bitku za koju nismo dovoljno jaki i padamo ne samo mi nego svako obicno ljudsko bice u taj greh,ponovo,ponovo i ponovo.
×
×
  • Create New...