Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Дијана.

Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијету

Recommended Posts

photo-thumb-21615.jpg?_r=145053295303 Jan   Delete

Kratos

možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte :D

 

 

Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о чему је  сваком хришћанину  пријеко потребно да себи да одговор, који ће бити у складу и са његовом савјешћу, и са етичким захтјевом вјере, (који је као што знамо, веома строг), а спрам слободно можемо рећи реалности изопачености и развраћености савременог свијета и урушавања идеала чистоте у сваком погледу.
Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон. Он је дио биолошке тј.биопсихолошке основе нашег бића и као такав природан и аморалан (не неморалан, у смислу супротности, већ без познавања морала, јер 'врлина је знање'). Међутим психичка надградња полног нагона као природне датости као и оно што је морално прихватљиво за појединца или групу или друштво је ствар и дубоких мање више свјесних или несвјесних процеса, преовлађујуће културе и моралних начела које појединац интројектује (усваја) као своје и којима се свјесно и вољно повинује. Пошто је полни нагон веома јак, а његово остварење није нужно за опстанак појединца (само врсте),  то је то његово остваривање увијек подложно моралном кодексу који појединац усваја.
Морални кодекс хришћанства је веома строг, и у данашњем свијету, бар што се тиче овог аспекта, и одбија велики број људи живљег темперамента од вјере и цркве.  У почетку хришћанства, са онако строгим епитимијама и јачим приитском заједнице, развио се и тај идеал ангелске чистоте (тј.за човјека ипак неприродне, или ако хоћете, натприродне). Данашњи хришћани су раслабљени и тако строга епитимија би довела до духовног умирања личности. Црква је принуђена да снисходи.Оци су прије 15-ак вијекова (готово исто толико вијекова прије Фројда) рекли да се полни нагон не може угушити, само преобразити (тј.не потиснути већ сублимирати).  
 
Блуд и разврат нису новина данашњег времена. Били су присутни у сваком времену подједнако, само су данас формално ослобођени 'секслуалном револуцијом' и погрешно схваћеном људском слободом, као углавном слободом од стеге, тј. одговорности. Оно што је данас другачије је та културна одредница и притисак споља који вуче на то, вјерским језиком, искушења која нису више само плод међуљудских односа, него бомбардовања информацијама модерним средствима/медијима, шунд/порнографском културом. Брак као институција никад није био слабији, а сексуалне слободе веће. Како да се хришћанин сачува и гдје је граница морања и слободне воље у смислу захтјева за целибат осим у црквеном браку и природних тјелесних и душевних потреба а и у односу на природну нужност свог бића - доста је расправљано већ овде.
 
Оно што можда није расправљано, је тај дио терора на ум модерним средствима преношења информација (а преко ума је сва комуникација са вањским, а за нас, и са духовним свијетом), и нужне потребе борбе са помислима, тј. оно што су монаси правилно и Духом Светим и открили да се ако желиш сачувати ум, треба чувати од искушења споља и изнутра.
Некад је борба са помислима била карактеристична за монахе тј. за тај неки виши супањ духовног усавршавања. Данас са инвазијом свакојаких садржаја на ум, и оним захтјевом 'ко пожели жену у мислима, је већ учинио блуд/прељубу у срцу своме', борба са помислима нам свима следује, ако желимо да будемо чисти. Као што каже горње питање, желимо ли?
Ако желимо, можемо ли, са оволиким искушењима и недостатком духовног руководства, јер 'неста светијех'...
 
Иначе, можда треба напоменути да је ова тема настала као наставак, разрада и допуна ове теме,  по којој према заједничком ставу уредништва форума не треба даље дискутовати него се бавити тим питањем са новом концепцијом и из другачије перспективе, схватљиве и корисне за обичне људе хришћане, свјетовњаке.  https://www.pouke.org/forum/topic/41671-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB/ ,

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Meni je uvek bila simpaticna ona jelte poucna pricica o dva monaha koji su sreli zenu na obali. Jedan je podigao i preneo na drugu stranu posto ona nije mogla to sama, a drugi je po starom dobrom monaskom obicaju samo gledao u pod i cutao. No kad su stigli na odrediste, taj koji cutase nije mogao da cuti vise pa je pitao brata - a sto si je podigao i preneo na drugu obalu kad je nama zabranjeno da imamo bilo sta sa zenama? Na sta je dobio odgovor - ja sam je podigao i ostavio na obali, a ti je nosis u mislima jos uvek.

 

Tako da bez obzira sto se ova prica moze tumaciti i iz onog ugla da nije greh ucinio ovaj sto je podigao, nego ovaj sto je dumao o njoj ceo put, mozemo videti i da postoje razlicite vrste ljudi koji imaju razlicite da kazem sklonosti.

Nemamo svi problem sa pomislima tog tipa. Ja poznajem dosta ljudi koji recimo su kao ovaj monah koji je proveo zenu, nece bas da se upuste u neka razmisljanja unutrasnja, niti su takve da kazem prirode ili sklonosti da im masta cini svasta. Retko kada se bore sa pomislima jer nesto i ne stradaju od istih.

Ne zato su sad mnogo jaki pa jelte to ih ne dotice. Nego sto nisu taj tip. Njih blud iskusava na drugaciji nacin.

Imamo i audio i vizuelne i taktilne i uglavnom razlicite tipove.

Ako bilo sta pricamo generalno, necemo ni dokle stici, jer sto je za nekog iskusenje za drugog nije i sto je za jednog lek, za drugog nije.

Za zene je opet drugacije, jer zene svoju telesnost i seksualnost ispoljavaju drugacije.

Dok ce mozda muskarac da odreaguje telesno da zgodnu zenu oblina i ne znam ti cega, zena ce verovatno ostati ranodusna na zgodnog frajera, tj nece nuzno zamisliti nesto bludno sa njim, dok recimo zblizavanje sa muskarcem ce je uciniti podloznijom da padne u taj greh.

Nije nam svima ni nagon podjednako jak. Neko ima jaci nagon prirodno, pa moze izgledati cudno onome koji ima slab ili gotovo da je uskopljen.

Svako treba da podje od sebe i da gleda sebe, nije isti nagon ni u dvadesetim ni u cetrdesetim. Iluzorno je upredjivati recimo coveka od 40 sa slabim prirodnim nagonom i mladica od 20 u punom jeku svog recimo izrazenog nagona.

 

Ne deluje ni na svakoga ista hrana recimo, nema tu pravila.

 

Ja nisam za krajnosti, ni u kom smislu. Ne mislim da je dobro da covek postavi sebi nerealan cilj i da se kao upinje da ga dostigne a pri tom oslabi i razbije se nacisto.

Ako nije licno i konkretno, mislim da je dzabe.

Dakle ako neko recimo pada u greh bluda deset puta nedeljno ili gleda filmove ili se uspaljuje jelte u xy meri, mislim da je realnije postaviti kao cilj da to sto radi smanji. Pa postepeno. I ne vidim da ce mu bilo koji popa obican u tome smetati.

Naravno da ce ga svaki pogledati belo ako on prvo ispovedi rukoblud svakodnevan pa kaze ja ocu da se borim protiv pomisli Isusovom molitvom jer to pokazuje stepen nezrelosti, i idenje iz krajnosti u krajnost tipicnu za neofite i mlade ljude.

I onda ce ispasti eto svestenici nisu za Isusovu molitvu i ne znam za borbu protiv pomisli.

Mislim da je monasku literaturu vise opasno nego dobro citati. Ne zato sto je losa, nego zato sto smo mi ljudi krajnosti, a zrelost jedne osobe se upravo ogleda u tome da se makne od tih krajnosti.

Pa ako takav momak dodje - logicnije je da prvo postavi sa duhovnikom cilj koji mu je dostizan uz trud naravno, ali da za pocetak taj trud ne bude - istjazavanje tela do besomucnosti.

Moze se poceti i laksom hranom...

Ljudi obicno se ubace u veru i krenu neofitski da sve gledaju crno belo.

Laiku koji nije ozenjen pricati o isusovoj molitvi i o borbi sa pomislima je suludo. Bolje nek se ozeni il nek se odluci oce li se zeniti il ici u manastir, a ne da se samo tako u nimbu moli. Dzabe to.

Treba da se trudimo u onome sto nam je dato i da budemo realni, a ne zaneseni.

Ja nisam srela ni jednog svestenika koji je pricao protiv borbe sa bludom, koji je rekao - ma nema veze...a srela sam ih mnoge koji bas iz svog pastirskog iskustva i znajuci povodljivost prirode pricaju protiv krajnosti da bi ljude spustili na zemlju.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Meni je uvek bila simpaticna ona jelte poucna pricica o dva monaha koji su sreli zenu na obali.
To je prica o dva Zen monaha...( nisu pravoslavni...oni bi mozda drugacije postupili) 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To je prica o dva Zen monaha...( nisu pravoslavni...oni bi mozda drugacije postupili) 

 

Ma ja sam cula sa dva monaha...sve te pricice se vrte u sto varijanti to je sad kao popularno  :ani_biggrin:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон

 

Ovo mi sad nije jasno ako je sam nagon blud,strast da li to onda znači da je sexualni nagon posledica pada?

Ja blud ne doživljavam na taj način.Za mene bi neka definicja bluda bila korišćenje(zloupotreba) sexulanog nagona isključivo za zadovoljenje svojih telesnih potreba a ne kao izraza ljubavi i pružanja zadovoljstva  suprotnom polu.Znači u prevodu ako sam sa ženom samo da bi me ona telesno zadovoljilja,da je ona parče meso,krtina koje je tu da zadovolji moje telesne potrebe.Isto važi i za žene. :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кратос, непрецизно сам се изразила. Колико ја знам (а не знам пуно), оци познају и признају природне душевне енергије и једна од њих је полност, а блудом називају злоупотребу тих природних покрета душе. И чак уопштено све страсти су само изопачење таквих природних тежњи и својстава душе, па нпр. нагон агресивности ако се злоупотреби је страст гњева, и сл.

Е сад, други дио питања је мало дискутабилан и то је питање за твог духовника :)

Тј. шта је дозвољено хришћанину, тј. шта хришћанин себи дозвољава а шта не. Љубав се често користи као рационализација и изговор управо за ово што ти описујеш. Црква признаје и благосиља само љубав овјенчану браком, а оно што се подразумијева под 'љубављу' у свјетовном смислу заједно са 'несебичним пружањем задовољства другоме'', не. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To je prica o dva Zen monaha...( nisu pravoslavni...oni bi mozda drugacije postupili) 

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ово је јако добро речено и потпуно се слажем.

 

Mislim da je monasku literaturu vise opasno nego dobro citati. Ne zato sto je losa, nego zato sto smo mi ljudi krajnosti, a zrelost jedne osobe se upravo ogleda u tome da se makne od tih krajnosti. Pa ako takav momak dodje - logicnije je da prvo postavi sa duhovnikom cilj koji mu je dostizan uz trud naravno, ali da za pocetak taj trud ne bude - istjazavanje tela do besomucnosti. Moze se poceti i laksom hranom... Ljudi obicno se ubace u veru i krenu neofitski da sve gledaju crno belo. Laiku koji nije ozenjen pricati o isusovoj molitvi i o borbi sa pomislima je suludo. Bolje nek se ozeni il nek se odluci oce li se zeniti il ici u manastir, a ne da se samo tako u nimbu moli. Dzabe to. Treba da se trudimo u onome sto nam je dato i da budemo realni, a ne zaneseni. Ja nisam srela ni jednog svestenika koji je pricao protiv borbe sa bludom, koji je rekao - ma nema veze...a srela sam ih mnoge koji bas iz svog pastirskog iskustva i znajuci povodljivost prirode pricaju protiv krajnosti da bi ljude spustili na zemlju.

 

Мислим да је духовно напредовање слично сваком учењу: поставља се мало виши циљ од тренутно комотно достижног, и помало сваки пут помјера навише.

Друга ствар је што целибат, и то не само целибат, већ ни цјеломудреност уопште (јер човјек треба и може бити цјеломудрен и у браку) није могуће остварити  без благодати Светог Духа. Мислим, могуће је, али да не би оштетило здравље ни тјелесно ни душевно, ни духовно, тј. да човјек надилази природу (палу природу), не да је само гуши. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

Јеси рекла. Откуд теби идеја да би они могли завршити.. тако. Па човјек је слободно биће и увијек може ако хоће да влада собом. Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наравно да би другачије поступили.Мени су бановили пост када сам на исту причицу на теми емоције и  страсти, на  поставку Парадоксологијину  ове зен причице одговорила, он је само пренео жену и ништа више, а уз то нису били сами, био је присутан још један монах.Да је је дуже носио и да су били сами прича наравно не би имала исти епилог.И молићу лепо зашто бан. ...........Јесам нешто погрешно рекла................

 

Ja ne znam zasto se vestacki stvara utisak da su muskarci idiotske svinje svi odreda i da bi svaki koji ponese tako zenu pa jos je sam sa njim eto svinja kome ce odma da prorade hormoni i ako ne da je siluje ono bar ce da se nasladjuje tri meseca...

Poenta price nije bila u padanju u blud nego u sasvim drugim stvarima. 

Nije zena vecita fam fatal koja ce svakog muskarca svojom seksualnoscu oboriti.

To je i sa zenske strane malo previse sujete, da su zene toliko neodoljive da mogu da na taj nacin u toj meri uticu na jadne muskarce, a vala i da je telesnost po prirodi nesto gresno i prljavo.

Reakcija ovog drugog je tipicno "blagocestiva", dakle gledacu u pod, izbegavacu zene, drzacu se strogo zakona, a sto mi je u srcu pomisao to nema veze...

A prava blagocestivost ne mora da na taj nacin zazire i prezire seksualnost niti u svemu vidi iskusenje.

Prosto je nesto i do karaktera i do licnosti.

Mozda neka druga stvar koja ce ovom "blagocestivom" biti normalna ovom drugom bude iskusenje...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јеси рекла. Откуд теби идеја да би они могли завршити.. тако. Па човјек је слободно биће и увијек може ако хоће да влада собом. Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом. 

Наравно и то је могло да се деси / али Дијана није баш фер да је тресне о земљу........... :)) / може да је спусти фино, суптилно.......... :smeh1:

и да полагано оде..... :smeh1:

Шалу на страну, сваки човек је непоновљив, и сваког онај непомјеник качи на неку удицу, на сто начина би ова причица могла да се заврши..........Али из искуства светоотачке литературе...............онај непомјеник монахе подаста качи на удицу блуда/блудних помисли / и искушења са женама ...... из тог разлога је уследио мој  наставак приче са оним епилогом.............

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Каква бре суптилност кад ти се ради о глави! И вјечној души! Спасавај се ко може  :smeh1:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Може нпр. да је испусти, тресне на земљу и побјегне умјесто да заврши у жбуњу с њом.
   

 

Сада ће феминисткиње да се наоштре................ :))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тема која се тиче свих нас који у свету боравимо, овакви какви смо, несавршени и склони паду. И свакако за размишљање.

 

Ваљда зависи од стања у ком се тренутно налазимо, а мислим да је тако код већине људи, некада је лакше а некада теже човеку да се са таквим стварима избори (ако уопште осети потребу да се против тога бори, наравно). 

 

Мислим да нема универзалног рецепта. Код некога помаже молитва, код неког пост, код неког разговор са другим људима. Звучи парадоксално, али имаш их и који беже у мањи грех да би се сачували већег, ако то уопште и може да се мери, па тако имаш и оних који се унезвере од алкохола да не би варали жене. Не кажем да је добро, наравно, али кажем да има разних метода који код сваког дају некакве резултате.

 

Ако се постављач теме слаже, можда би се тема могла и проширити на питање: Шта су за вас блудне помисли, која је разлика између сексуалног нагона и блуда, и када секс постаје блуд? Односно, у ком тренутку оно што нам је дато од Бога постаје проблем за наш духовни, и неретко и друштвени, живот?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Шта су за вас блудне помисли, која је разлика између сексуалног нагона и блуда, и када секс постаје блуд?

Не знам, али кад си тинејџер ваљда су блудне помисли кад гледаш девојке са жељом да их....."што боље упознаш" ...али опет то је па норамлно, нес па?

Или је то у ствари сексуални нагон? Који може и не мора да се "одреши од ланаца"

Секс је блуд ваљда кад не можеш да га контролишеш у смислу брзине промене партнера,па онда  пре брака ако је (мада ово је тешка тема, како то избећи?) неки кажу и у браку ако нема љубави....али опет није све тако ултраромантично, некад човеку просто и тај секс са женом, и њој са њим, има то и улогу смањења стреса, зближавања, потомства...

Мислим да је савест кључна, можда би о томе могли?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег.    А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио].   Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће.   Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу.   Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо.   Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи.   Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке.   Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима].   Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.   Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“.   Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“.   Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.   Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?   Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.   Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.
      А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.   Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци).   Звучни запис беседе   Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић.   Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг инфо,
      О новим искушењима која нам доноси 5Г технологија, дигитализација  и трансхуманизам синоћ је било ријечи на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом. О овој актуелној теми говорио свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.       Своје предавање отац Оливер је почео појмом дигитализације, односно периода послије Другог свјетског рата када дигиталне технологије полако почињу да се употребљавају и прелазе из војног сектора у комерцијални сектор – индустрију гдје се усавршавају. Он је подсјетио да ми заправо нијесмо били свјесни постојања информационих технологија у друштву све до 80-их година када долази до појаве кућних, персоналних, рачунара. Те осамдесете године су обељежиле долазак рачунара у наше домове, али тада још увијек није било великих искушења. Са првим велики изазовом срећемо се средином деведесетих година када интернет постаје комерцијално доступан упоредо са комерцијалном мобилном телефонијом. По мишљењу оца Оливера тада интернет на неки начин почиње да мијења наше окружење.   „Интернет и мобилна комуникација много тога су побољшали, али су се појавила и нека нова искушења до тада невиђена, као на примјер феномен интернет зависност. Такав феномен је регистрован први пут 2003/2004 године у Финској када је Министарство одбране одлучило да тројици својих војника одобри да буду лишени војне обавезе зато што су дијагностиковали да имају зависност од интернета а у касарнама нијесу могли да им обезбједе интернет приступ“, истако је, између осталог, презвитер др Оливер Суботић.   Говорећи о трансхуманизму др Суботић је нагласио да има позитивних ствари које нико не спори, на примјер угрдња пејсмејкера и сл, али да се већ сада мора размишљати на који начин обезбједити права људи који не желе да буду супер људи и да њихов генетски материјал бити за 300% побољшан:   „Већ сада морамо размишљати да омогућимо људима да у таквом друштву, које ће доћи, не буду дискриминисани.“   Нагласио је да сада када имамо тај изазов пред собом лако да идентификујемо искушења, али треба наћи одговор на који начин да се изборимо са тим  технолошким таласом који долази и доноси нешто што не можемо још увијек да предвидимо у довољној мјери. Постоје два пута и оба су нам потребна, тврди отац Оливер.   „Први је онај који се тиче институционалног дјеловања, дакле нашег заједничког дјеловање са другима. Лично сматрам да треба дати подршку покретима љекара, интелектуалаца, професора, удружење за заштиту животне средине, који се залажу за формирање оаза које нијесу загађене електромагнетним смогом. Други вид нашег одговора је далеко важнији. Треба имати у виду да 5Г технологија представља увертиру за 6Г и 7Г који се већ разрађују. Основна концепција 7Г технологије која је тек на нивоу једног теоријског концепта, више није проток информација, него могућност преноса мисли  – ментална комуникација.“   Ако човјека сведемо на ту врсту менталне комуникације, ако сведемо човјека на мозак, то је један рационализам који до сада у овом технолошком смислу није виђен, истиче др Суботићи износећи став да православље треба да свједочи човјека о свим својим димензијама и ту је суштина:   „Ми тим људима треба да свједочимо да човјек није оно што има у мозгу, него човјек је и мозак, и тијело, и душа, и срце.“   Става је да православље има и да треба да афирмише човјеково пребивање у уму.   „Ум и разум нијесу исто, они су енергије душе, с тим што је разум везан за функције мозга, а ум није“, казао је свешетник Оливер Суботићи и подсјетио да је ум око душе који независно дејствује и представља центар човјековог бића.   Појаснио је зато ми у православљу стално говоримо да је важно ум вратити у срце, молити се умом, јер нас технологија, иако ми то не примећујемо, све вријеме изводи из срца и наш ум расплињава.   „Када човјек има дејствени ум коју је у молитви, срцу, он тачно зна шта је добро а шта лоше за њега, и ту је суштина и на томе треба да радимо“, закључио је свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.       Извор: Митрополија црногорско-приморска
      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      О новим искушењима која нам доноси 5Г технологија, дигитализација  и трансхуманизам синоћ је било ријечи на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом. О овој актуелној теми говорио свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.       Своје предавање отац Оливер је почео појмом дигитализације, односно периода послије Другог свјетског рата када дигиталне технологије полако почињу да се употребљавају и прелазе из војног сектора у комерцијални сектор – индустрију гдје се усавршавају. Он је подсјетио да ми заправо нијесмо били свјесни постојања информационих технологија у друштву све до 80-их година када долази до појаве кућних, персоналних, рачунара. Те осамдесете године су обељежиле долазак рачунара у наше домове, али тада још увијек није било великих искушења. Са првим велики изазовом срећемо се средином деведесетих година када интернет постаје комерцијално доступан упоредо са комерцијалном мобилном телефонијом. По мишљењу оца Оливера тада интернет на неки начин почиње да мијења наше окружење.   „Интернет и мобилна комуникација много тога су побољшали, али су се појавила и нека нова искушења до тада невиђена, као на примјер феномен интернет зависност. Такав феномен је регистрован први пут 2003/2004 године у Финској када је Министарство одбране одлучило да тројици својих војника одобри да буду лишени војне обавезе зато што су дијагностиковали да имају зависност од интернета а у касарнама нијесу могли да им обезбједе интернет приступ“, истако је, између осталог, презвитер др Оливер Суботић.   Говорећи о трансхуманизму др Суботић је нагласио да има позитивних ствари које нико не спори, на примјер угрдња пејсмејкера и сл, али да се већ сада мора размишљати на који начин обезбједити права људи који не желе да буду супер људи и да њихов генетски материјал бити за 300% побољшан:   „Већ сада морамо размишљати да омогућимо људима да у таквом друштву, које ће доћи, не буду дискриминисани.“   Нагласио је да сада када имамо тај изазов пред собом лако да идентификујемо искушења, али треба наћи одговор на који начин да се изборимо са тим  технолошким таласом који долази и доноси нешто што не можемо још увијек да предвидимо у довољној мјери. Постоје два пута и оба су нам потребна, тврди отац Оливер.   „Први је онај који се тиче институционалног дјеловања, дакле нашег заједничког дјеловање са другима. Лично сматрам да треба дати подршку покретима љекара, интелектуалаца, професора, удружење за заштиту животне средине, који се залажу за формирање оаза које нијесу загађене електромагнетним смогом. Други вид нашег одговора је далеко важнији. Треба имати у виду да 5Г технологија представља увертиру за 6Г и 7Г који се већ разрађују. Основна концепција 7Г технологије која је тек на нивоу једног теоријског концепта, више није проток информација, него могућност преноса мисли  – ментална комуникација.“   Ако човјека сведемо на ту врсту менталне комуникације, ако сведемо човјека на мозак, то је један рационализам који до сада у овом технолошком смислу није виђен, истиче др Суботићи износећи став да православље треба да свједочи човјека о свим својим димензијама и ту је суштина:   „Ми тим људима треба да свједочимо да човјек није оно што има у мозгу, него човјек је и мозак, и тијело, и душа, и срце.“   Става је да православље има и да треба да афирмише човјеково пребивање у уму.   „Ум и разум нијесу исто, они су енергије душе, с тим што је разум везан за функције мозга, а ум није“, казао је свешетник Оливер Суботићи и подсјетио да је ум око душе који независно дејствује и представља центар човјековог бића.   Појаснио је зато ми у православљу стално говоримо да је важно ум вратити у срце, молити се умом, јер нас технологија, иако ми то не примећујемо, све вријеме изводи из срца и наш ум расплињава.   „Када човјек има дејствени ум коју је у молитви, срцу, он тачно зна шта је добро а шта лоше за њега, и ту је суштина и на томе треба да радимо“, закључио је свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У Недјељу Светих Отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свештеномученика Терапонта епископа сардијског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника сабрао се око моштију Светог Василија Острошког Чудотворца из разних крајева васељене.
      http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/06/Besjeda-o.Vladimira.mp3

      Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Владимир, а саслуживали су му барски парох јереј Александар Орландић и јерођакон Атанасије, такође острошки сабрат. Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ.
      Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а на крају богослужења сабранима се обратио о. Владимир, који је између осталог казао да је данас велики спомен на 318 Отаца Првог васељенског сабора, који су бранили и одбранили православну вјеру од злог умишљаја и зловјерја страшне јереси коју је породио Арије.
      – Он је почео да проповједа да Господ Исус Христос није Син Господа Бога живога. А ми добро знамо из Јеванђеља шта су исповједили апостоли, шта је рекао Апостол Петар ”Ти си Христос Син Бога живога, не можемо од Тебе отићи, јер Ти имаш ријечи живота вјечнога”. Арије је нажалост думао нешто што је супротно Јеванђељу и светоотачком учењу.  Свети Оци Првог васељенског сабора устали су ревносно и осудили ту јерес и установили никејски Симбол вјере, који ми исповједамо на свакој Литургији, гдје је главна ријеч да је Господ наш Исус Христос исте природе, једносуштан, са Оцем Небеским и Духом Светим животворним – казао је о. Владимир и подсјетио да је Аријево учење било сатанско, демонско учење, да Господ наш Исус Христос тобоже је просто човјек, а не савршени Бог.
      Нажалост, казао је о. Владимир, кроз разна времена појављују се људи који на врхунцу моћи, на врхунцу неке гордости ума покушавају да устану да се боре против Христовог учења, против Христове Цркве, као што је и у нашем времену.
      – Видимо да неки људи који су на власти мисле да они могу да уреде Цркву Христову, да је њима дато, а не светим оцима, не нашим светим архијерејима, а знамо да су некрштени, да не долазе код Светог Василија, а они би ето жељели да уреде устројство Цркве по њиховом неком науму. Бојим се да то умовање није од Бога, да није саборно умовање у духу светих отаца. Не дај Боже, да неко помисли да крене против Цркве Христове. Не дај Боже браћо и сестре, да неко крене да забија ексере у кивот Светог Василија – казао је о. Владимир и подсјетио на вријеме после Другог свјетског рата, када су људи мислили да могу да се обрачунају са Црквом и испричао да тада великим чудом Свети Василије није дозволио да његове свете мошти однесу из Острога у музеј. Нажалост, казао је о. Владимир, кроз разна времена појављују се људи који на врхунцу моћи, на врхунцу неке гордости ума покушавају да устану да се боре против Христовог учења, против Христове Цркве, као што је и у нашем времену. Дај Боже да Господ ове које су на власти уразуми молитвама Светог Василија, да престану с тим што су наумили и да се покају, закључио је о. Владимир.

      Извор: Манастир Острог
×
×
  • Креирај ново...