Jump to content

Препоручена порука

пре 24 минута, Jace Jerimoth рече

@gothic88nika, па добро сад... Није о'ђе реч о некрофилији... XD

Е на ово сам упозоравао: кад неожењени и неудата чита монашку литературу.

Ви'ш како он(а) то замишља. Од овог мож' да се рикне...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 7 months later...
  • 1 year later...
  • 5 months later...
On 11.1.2016. at 22:42, Иван Ивковић рече

Приближавајући се смрти, дрхтимо у агонији и покушавамо да на сваки начин продужимо живот, јер се душа плаши да напусти тело. Зашто се она тога плаши? Зашто нема храбрости, ако је већ чедо Божије?

Ne drhtim pri pomisli na svoju smrt. Plaši me samo smrt bližnjih. Roditelja na prvom mestu i bliskih mi prijateljica.

Znam da ovo zvuči sebično, ali čvrsto želim da me nadžive svi koje volim.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Драгана Милошевић,
      Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт.
      Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeчи утeхe, прeпуштeни сaми сeби и здрaвствeним рaдницимa, нeкaд нeсвeсни вeзaни зa крeвeт, интубирaни сa иглoм у руци, oкружeни aпaрaтимa и другим пaциjeнтимa, умиру сaми.
      Свeсни схвaтajу кoликo je здрaвљe битнo, мoждa и гдe су пoгрeшили, aли oнo штo им je прeкo пoтрeбнo je свaкaкo утeхa. Ниje лaкo. И вeрoвaтнo никoм тaкo нeштo пoжeлeли нe би...
      У тим тeшким трeнуцимa нeкo oд њих пoсeгнe зa вeрoм, aли кoмe дa сe пoвeри. Нa срeћу, вeћ нeкo врeмe у кoвид бoлници у Бaтajници рaди здрaвствeни рaдник Жeљкo Joвaнoвић, зaпoслeн у кaрдиoвaскулaрнoj хирургиjи у Клиничкoм цeнтру Србиje, aли збoг пoтрeбe пoслa прeбaчeн je нa нeкo врeмe нa прву линиjу фрoнтa прoтив кoрoнe.
      Кaжe, ништa чуднo. Чeстo њeгoвe кoлeгe пoпуњaвajу нa тaj нaчин кoвид бoлницe. Oнo штo je чуднo и лeпo je тo дa je Joвaнoвић истoврeмeнo и свeштeник eпaрхиje шумaдиjскe, a служи у Бaрajeву.
      У рaзгoвoру зa Курир oткривa дa je у бoлници здрaвствeни рaдник кojи дaje тeрaпиje и бринe o здрaвљу пaциjeнaтa, aли и свeштeник кojи бринe o њихoвoм духoвнoм здрaвљу.
      - Рaдим нa oдeљeњу интeзивнe нeгe. To je сликa људи пoрaжeних бoлeшћу, нeки и стaрoшћу... Бoрбa зa вaздух, чeстo вeзaни дa нe би нeсвeснo пoчупaли иглe и тубусe кojи их држe у живoту. Oкружeни тeшким бoлeсницимa. To je сусрeт сa тугoм и чeмeрoм. Бoг ми дaje снaгу дa приђeм свaкoм oд њих и дa их пoмилуjeм и кaжeм нeкoликo лeпих рeчи, чaк иaкo тo нe oсeтe и нe чуjу. Пoмoлим сe зa свaкoг oд њих, дaм им тeрaпиjу и тo je oнo штo мoгу - причa oтaц Жeљкo.
      Кaкo кaжe, нa њeгoвoм oдeљeњу имa и свeсних пaциjeнaтa, кojи мoгу дa причajу, тe им je дрaгo дa сa нeким пoрaзгoвaрajу, a буду joш срeћниjи нaкoн сaзнaњa дa je и свeштeник.
      - Кo у испoвeдaoници. Бoлeст примири чoвeкa. Причajу o свeму, aли нajвишe o свojим стрaхoвимa. A нajвeћи стрaх им je oд смрти. Зaштo тaкo, питaтe сe. Зaтo штo сe ти људи плaшe свojих грeхoвa. Плaшe сe судa бoжиjeг. Maлo кo oд њих тугуje зaтo штo oстaвљa кућу и oвoзeмaљскa блaгa, сaмo им je битнo дa сe испoвeдe и дa им дeцa буду дoбрo. Нeкaкo кaд сe суoчe сa смрћу нe мислe вишe o сeби и нe тугуjу тoликo зa oвим живoтoм - кaжe oтaц Жeљкo и дoдaje дa бoлeст oпoмeнe и дa мнoги дoђу дo сaзнaњa дa су трчaли стрaнпутицoм.
      Присeћajући сe jeднoг oд рaзгoвoрa, кaжe дa му чeстo пaциjeнти трaжe дa им oбjaсни штa су пoст, причeст и испoвeст, jeр тo дo сaдa никaдa нису урaдили, a зaпрaвo су у тoj бoлeсничкoj пoстeљи прeпуштeни сeби и Бoгу.
      - Jeднa жeнa ми je рeклa дa joj je жao кaкo je прoвeлa живoт. Mнoгo сe бoрилa и стицaлa мaтeриjaлнa дoбрa и дa je врлo мaлo билa с пoрoдицoм и приjaтeљимa. Кaкo je рeклa: "Живeлa сaм кao дa имaм двa џaкa живoтa. Jeдaн дa трoшим дa стeкнeм нeштo, a други дa уживaм у свojим плoдoвимa". Meђутим, кaкo je рeклa, дoк сe oкрeнулa живoт je прoшao... - присeћa сe oтaц Жeљкo и дoдaje дa су људимa, нaжaлoст, црквa и мaнaстири успутнa мeстa и мeстa нa кojимa oду туристички, a кaд oбoлe схвaтe дa тo ниje трeбaлo тaкo.
      Toгa пoстajу свeсни oни кojи сe бoрe зa вaздух. Oтaц Жeљкo кaжe дa гa мнoги пaциjeнти питajу кaд ћe кући, aли нaжaлoст нeки тo нe дoчeкajу.
      Блaгoслoв влaдикe Joвaнa
      Oтaц Жeљкo Joвaнoвић кaжe дa je зa рaзгoвoрe сa пaциjeнтимa трaжиo блaгoслoв влaдикe шумaдиjскoг Joвaнa и дa сe зajeднo oд пoчeткa пaндeмиje мoлe у свим црквaмa и мaнaстиримa.
      - Moлимo сe свaки дaн зa бoлeснe, aли и зa лeкaрскo oсoбљe, дa и њимa Бoг дa снaгу дa издржe и спaсу штo вишe живoтa - кaжe Joвaнoвић.
      - Teшкo je кaд дoђeм у смeну и сaзнaм дa je нeкo с ким сaм дo jучe причao прeминуo. Mнoгo je битнo дa схвaтимo дa кaд сe чoвeк пoбуни прoтив Бoгa oндa и прирoдa вишe нeћe дa му служи. Oнa сe пoбуни, нaилaзe пoплaвe, зeмљoтрeси, рaзнe бoлeсти... Jeр кaд пoглeдaмo зaтвoри су прeпуни, лудницe су пунe, бoлницe су пунe, a уђитe у црквe. Дa ли тaмo имa гужвe - питa oтaц Жeљкo и нa крajу нaглaшaвa дa нaрoд мoрa дa сe чувa и дa сe присeти кaд je пoслeдњи пут биo у цркви.
      Joвaнoвић кaжe дa нису сaмo пaциjeнти oни кojи трaжe рeчи утeхe oд њeгa вeћ дa тo чeстo трaжe и кoлeгe сa кojимa рaди у бoлници.
      - Чeстo умoрни, нa измaку снaгe, oкружeни чeмeрoм и jaдoм и oни нa нeки нaчин стрaдajу. Дoлaзe дoктoри, прoфeсoри, мeдицинскe сeстрe. Нe причaмo сaмo o бoлeсти нeгo o живoту уoпштe - кaжe нaш сaгoвoрник.
      Преузето: Kurir.rs/Jeлeнa Рaфaилoвић
      ДНЕВНЕ НОВИНЕ КУРИР: НИJE СMРT OНO ШTO ИХ НAJВИШE ПЛAШИ - Епархија Шумадијска
      WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeч...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу Православља, 21. марта 2021. године, у дворани Црквене општине у Футогу, протонамесник Игор Игњатов  одржао је предавање на тему ,,Хришћански подвиг: пост и исповест”.

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Danijela,
      Надежда Нада Томић 15.1.2020. (Ружица Митранић)
      Jan 15 2021 Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету у Женеви. Трагично је настрадала утопивши се у језеру Шампе, заједно са дечаком којем је покушала да спаси живот. Њеним чином инспирисан је споменик на породичној гробници на Новом гробљу у Београду.
      Рани живот и школовање
      Нада Томић је рођена 2. децембра 1896. у Алексинцу, као старије дете дете Јована Томића (1869–1932), српског историчара и академика, и Даринке Томић (1872–1929). Имала је брата Миодрага-Мишу Томића (1898–1983).[1]

      Као дете се са породицом преселила у Београд, где je похађала гимназију до 1914. године, када је, након завршеног седмог разреда, била принуђена да привремено прекине школовање услед објаве рата.[1] Напустила је Србију прешавши преко Албаније с оцем и братом 1916. године.[1] На Крфу је 28. октобра исте године склопљена Конвенција о школовању српске омладине на француским универзитетима и учитељским школама,[2] која српској омладини омогућава студирање у Француској, Швајцарској или Алжиру.[3] Донета је и Уредба о школовању и васпитању српске омладине у Француској, коју је Министарство просвете одобрило 7. октобра 1917. године.[2] Српски ученици гимназија полагали су испит зрелости у једној од двеју значајних српских гимназија у Француској, смештеним у Ници и Болијеу.[4] Овим одлукама је Нади омогућено да 1917. године, након матурирања у Ници, упише Медицински факултет у Женеви, као једна од три студенткиње из Србије.[3] Са братом, који је је уписао Технички факултет у Цириху[3], често се посећивала.
      Сл. 2. Надежда (стоји друга с десна), са колегиницама Медицинског факултета у Женеви, на излету на Salève, у околин и Женеве, октобра 1919; Архив САНУ, 14509/VII–14 (31).

      Надежда је била међу 547 српских студената који су примали стипендију српске владе под условом да ће након студија радити у служби своје земље.[3] Како је била марљив студент, отац јој је предложио да прекине примање стипендије током докторских студија, чиме би се ослободила обавезе враћања у Србију и могла да упише специјалистичке студије у Паризу. Нада га је послушала и одрекла се стипендирања 1921. године, добивши даљу новчану подршку од оца.[5] Са ентузијазмом је приступила спремању своје докторске тезе, али је није стигла да је заврши услед изненадне и преране смрти.[6]
      Боравак у Женеви
      Надежда је била веома посвећена медицини, гајећи велику знатижељу за нова научна открића. Посебно су је интересовали микробиологија[7] и лабораторијски експерименти.[6] Са колегиницама је стажирала у једној дечијој болници, где су се смењивале се по ноћним дежурствима. Нада је током слободних тренутака својих дежурстава шила и плела одећу, па је део својих творевина, који није била наменила себи или брату, давала деци и њиховим мајкама.[8] У априлу 1921. године добила је шарлах приликом учешћа на једној аутопсији на Институту за патологију, што је јавила оцу путем писма.[5] Током наредних годину дана настављали су се њени здравствени проблеми, као последица медицинске праксе и контакта са пацијентима.[9] Из тих разлога, доктор јој је на пролеће 1922. године препоручио боравак у природи у околини Шампеа.[10]

      Поред медицинских наука, Нада је гајила страст и према учењу страних језика.[7] Поред француског, који је течно говорила, током боравка у Женеви научила је енглески језик, а до извесног нивоа је савладала и шпански и италијански.[7]

      Своје познавање француског језика, које јој је било услов за наставак школовања, искористила је да у слободно време преведе српску народну поезију, претежно из Косовског циклуса, како би своје преводе читала колегиницама током стажирања и тиме их информисала о култури и историји свог народа.[11]

      Учење енглеског језика, са којим је је почела самостално, док је била у Србији, наставила је на приватним часовима и на курсу који се давао на једном женевском колежу. На крају течаја учествовала је у наградном конкурсу, где је освојила Шекспиров роман у оригиналу.[7] Након тога, почела је да сакупља Шекспирова дела на енглеском,[7] која је читала у слободним тренуцима током стажирања.[8]

      За шпански језик се заинтересовала не би ли превела један текст о енцефалитису, што је био научни рад једног професора из Мадрида. Како није било превода тог научног текста са шпанског, Надежда је решила да сама научи језик помоћу шпанско-француског речника и граматике, како би превела текст. Самостално превођење било је успешно.[7]

      Учење италијанског језика, што је почела уз помоћ другарице из Италије, ишло јој је лако због сличности са француским језиком.[7]

      Надежда је током својих студија проводила слободно време шетајући се са колегама по природи[9], читајући књиге[8] и посећујући симфонијске концерте.[9] Неговала је своје вештине цртања и сликања,[9] а усавршавала је и умеће свирања клавира.
      Надеждин цртеж оловком. Смрт
      Дана 10. јуна 1922. Нада је свом брату послала разгледницу са сликом језера Шампе и околних хотела, јер је у једном од њих у то време одседала.[10] У тексту на полеђини јавила му је како би требало да наредне недеље пређе у други хотел на препоруку лекара, не би ли била ближе природи.[10] Наредног дана је Миодраг Томић добио сестрино писмо уз вест да се утопила на језеру Шампе.[10] Према изјавама очевидаца, Надежда је 10. јуна око пет сати по подне кренула у пловидбу чамцем по језеру и повела са собом двоје деце из околине,[10] међу којима је био шестогодишњи дечак[12] по имену Клод.[12] Под непознатим околностима, Клод је упао у воду веслајући, па је Нада скочила за њим намери да му помогне.[10] Услед потешкоћа изазваних ветром, инцидент је имао трагичан исход. Надино тело извађено је из језера два сата након утапања, а дечаково је пронађено сутрадан ујутру.[12]

      Миодраг је саопштио трагичну вест родитељима и побринуо се за преношење Надиног тела из Шампеа.[12] Протојереј Орлов одржао је Нади опело у руској цркви у Женеви, затим је Нада привремено сахрањена у гробници Руске православне цркве.[12]

      На захтев Министарства владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Надино тело је пренето у Србију 1927. године.[13] Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у другом реду парцеле 20, у гробници број 19, где је касније направљена заједничка гробница породица Томић и Томанић.[1] На захтев Надиног оца, надгробни споменик јој је направио хрватски вајар Рудолф Валдец.[1] Споменик представља Исуса Христа како Надежду извлачи из воде, док она у наручју држи дечака којег је покушала да спаси. Изнад Надеждиног надимка и година рођења и смрти стоји епитаф „У смрт за другога”

      Сл. 3. Полеђина разгледнице Шампеа, у Швајцарској ; последња Надеждина карта написана 10. јуна 1922, неколико часова пре њене смрти; А САНУ, 14509/VI–Г–88 Аутор чланка: Ружица Митранић
       
      Надежда Нада Томић 15.1.2020. (Ружица Митранић) – СРПСКО СЛОВО
      SSLOVO.WORDPRESS.COM Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету...  
×
×
  • Креирај ново...