Jump to content

Чување од искушења везано за супротни пол


Препоручена порука

Наши преподобни Оци, свети монаси свих времена, брижљиво су се чували од познанства са женским полом. У древним манастирима, женама је улаз био забрањен. Taj свети и благотворни обичај се и дан-данас сачувао на васцелом пространству Атонске горе. Они монаси, који су водили посебно трезвеноуман живот, са особитом брижношћу су се чували од упознавања и општења са женским полом. То се види из житија преподобних Арсенија Великог, Сисоја Великог, Јована Молчаника и других Отаца, најузвишенијих по својој светости. Они нису тако поступали само због своје слободне воље него зато, што је на то указивала неопходност, коју су, као у огледалу, сагледали у свом трезвеноумном животу.

 

Неки монаси тврде да, иако се често налазе у женском друштву, не осећају због тога никакву штету. Не би требало веровати тим монасима: они или говоре неистину, скривајући своје душевно расположење, или воде најнемарнији и најлењивији живот и зато не виде своје устројство, или их пак ђаво поткрада, одузимајући им поимање и осећање штете, како би њихов монашки живот учинио неплодним и припремио им вечну пропаст. О том питању изврсно је расуђивао преподобни Исидор Пелусиот у писму епископу Паладију: "Према изреци Писма, зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор 15,33). Tо превасходно чини разговор са женама. Чак и кад би његов предмет био добар, он је довољно снажан да нечистим помислима потајно исквари унутрашњег човека и да се душа оскрнави док, истовремено, тело остаје чисто. Колико год можеш, добри човече, избегавај разговоре са женама. Ако због неке потребе одеш код жена, нека твоје очи буду оборене ка земљи и оне, код којих си дошао, поучавај да гледају целомудрено. Рекавши им неколицину речи које могу да утврде и просветле њихове душе, без оклевања се удаљи, како дуг разговор не би ублажио и ослабио твоју душевну снагу. Ти ћеш рећи: иако често разговарам са женама, не трпим због тога никакву штету. Нека је и тако! Ја, међутим, желим да сви будете чврсто уверени у то да се камење уситњава водом, и да га пробијају капљице кише, кад стално падају на њега. Размисли: шта је тврђе од камена? Шта је мекше од воде, а посебно од водене капљице? Свагдашњим дејством, међутим, побеђује се и сама природа. Ако пак и тако чврста природа страда, бива побеђена и уситњује се од такве ствари, која је у поређењу с њом сасвим ништавна, како да онда и људска воља, која се лако поколеба, не буде побеђена и измењена дугим обичајем?"[1] Монаха, који живи побожним животом и чува целомудреност, Серафим Саровски је уподобио незапаљеној воштаној свећи. Чест боравак тог монаха у женском друштву сличан је тој незапаљеној свећи, постављеној међу многе друге, запаљене свеће. Незапаљена свећа тада почиње да се топи јер на њу дејствује топлота, која потиче од упаљених свећа, постављених око ње. "Срце монаха", говорио је старац, "мора бити изложено слабљењу ако монах допусти себи да често општи (разговара) са женским полом."[2] У његовом постојећем облику, сједињење полова је природно (тј. својствено је палој природи). Девственост је натприродна. Према томе, онај који жели да своје тело сачува у девствености, неминовно га мора држати даље од оног тела, са којим природа тражи да се сједини. У тела мушкарца и жене положена је невидљива сила, која привлачи тело ка телу. Онај, који се приближава жени, неминовно бива изложен утицају те силе. Уколико је чешће зближавање, утолико је убрзанији а самим тим и снажнији утицај. Уколико је снажнији утицај, утолико слабија бива наша слободна воља којом, уз помоћ Божију, намеравамо да победимо природу. Женски ликови, њихови погледи, њихови гласови и њихова нежност веома се снажно утискују у наше душе услед дејствовања природе, а посебно када природи садејствује (помаже) сатана.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У тренутку кад се обраћамо женама и кад се ствара утисак, ми то не осећамо. Међутим, кад се повучемо у самоћу, утисци, које је душа усвојила, појављују се тада у њој са необичном снагом и узрокују страшну блудну битку. Блажени Јероним приповеда о себи да у време, кад је живео у Риму и често био у друштву побожних дама и девојака из светске престонице, ни у уобразиљи ни у телу није осећао ни најмање сладострасно кретање. Међутим, кад се блажени повукао у Витлејемску пустињу и посветио најстрожим монашким подвизима, у његовој уобразиљи су изненада почели да се приказују ликови жена које је видео у Риму. У старачком телу, исцрпљеном жеђу, гладовањем, бдењем и трудом појавиле су се младалачке жеље. Победа је била веома тешка јер је, као што се то обично и догађа, у помоћ палој природи притекло очигледно садејство ђавола. Оно, што се догодило блаженом Јерониму, догађа се свим монасима, који из општежића пређу у живот у безмолвију.[3] Они опитно познају колика је важност утисака о којима они, што су се препустили расејаности, немају никакву представу. Сви они утисци, којима је душа била изложена у људском друштву, у безмолвнику се подижу као мртваци из гробова, настојећи да (безмолвник) сагреши у помислима и осећањима, све док милошћу и вољом Божијом не падну у пустињи сви наоружани људи, који су изашли из Египта. Тада ново израиљско поколење улази у обећану земљу. Утицају утисака с посебном лакоћом бивају подвргнуте чисте душе, које грех нису упознале на делу. Оне се могу поредити са скупоценим лакираним столовима, који се налазе у гостинским собама велможа и богаташа. На таквим столовима и најмања огреботина бива веома упадљива, и нарушава њихово достојанство. Напротив, људи који се нису сачували могу се упоредити са оним столовима који стоје у кухињама, и на којима се свакодневно сече поврће и остале намирнице. За те столове, прекривене безбројним бразготинама, десетина или стотина нових бразготина нема никакав значај. Ђаво настоји да телесним утисцима зарази чисту душу. Управо се тиме и објашњава разлог због којег су се Свети Оци са тако појачаном брижљивошћу клонили жена. Преподобни Арсеније Велики изговорио је мноштво грубих речи знаменитој Римљанки, која је посебно због њега из велелепног Рима дошла у пустињски египатски скит, где се изненада појавила пред њим. Арсеније је своје грубе речи закључио грубом, али светачком отвореношћу: "Моли Бога да Он из мог срца избрише сећање на тебе", рекао је Римљанки. Преподобни је тим речима изразио сву тежину и опасност борбе с утисцима, борбе која монаха спушта до паклених врата, борбе коју је Арсеније, очигледно, опитно упознао.[4] У том смислу би требало разумети и следеће речи преподобног Макарија Великог: "Уље храни светиљку запаљене лампе, док се пламен сладострашћа подстиче од обраћања женама.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Женско лице је љута стрела, која рањава душу. Ако хоћеш да будеш чист, бежи од сусрета са женама, јер се у тим сусретима крије снажно дејство греха, које је слично дејствовању дивљих звери. Приближавање огњу није тако опасно, као приближавање младој жени. Док си млад, избегавај разуздано дејствовање блудне страсти и обраћање женама. Онај, који истовремено пуни утробу и нада се да ће задобити чистоту, обмањује самога себе. Страшнији је потоп који изазива поглед на лепо лице, него потоп, који узрокује морска бура. Ако у свом уму изобразиш женско лице, оно ће те присилити да презреш и само чување ума. Слама, која се баци у ватру, ствара пламен; тако и сећање на жене распламсава страсну пожуду."[5] Велики Макарије то не би могао да каже, да није претрпео страшну борбу са утисцима, примљеним неочекивано и у потпуном незнању. Сасвим је тачно и истинито рекао Свети Тихон Вороњешки у поукама својим монасима: "Љубљени, чувајте се жена да не бисте сагорели. Ева увек поседује своју нарав, увек прелешћује." Старац је упитао ученика: "Зашто Свети Оци забрањују монасима, а посебно оним младим, кратко познанство са женама?" Ученик је одговорио: "Да монах, након кратког познанства са женом, не би с њом пао у блуд." "Тако је! Падање у блуд је крај, и он крунише кратко познанство са женом, које је монаху забрањено од Духа Светога", одговорио је старац и наставио: "Међутим, то познанство се не завршава увек телесним падом, али је увек повезано са растројством и душевном неплодношћу." Жена се руководи чулима пале природе, а не разборитошћу и духовним разумом, који су њој потпуно страни. Њен разум је оруђе у служби чула. Будући привучена чулима, она ће се брзо заразити пристрашћем, не само према младом или монаху зрелих година, него и према старцу, од којег ће начинити свог идола, а затим у великој мери и сама постаје његов идол. Жена у свом идолу види савршенство, труди се да га у то увери и увек у томе успева. Кад се услед погубних и сталних утицаја и похвала старац зарази преузношењем и гордошћу, благодат Божија се удаљује од њега. Помрачује му се и ум и срце, тако да он у свом слепилу постаје способан за најбезумније понашање и за неустрашиво нарушавање свих заповести Божијих. Далила је у свом наручју успавала израиљског судију, снажног Самсона. Тада га је лишила услова (косе) уз који му је саприсуствовала и садејствовала благодат Божија, а онда предала иноплеменицима да му се наругају и да га казне (в.Суд 16,421). Примећено је да жена, накратко се упознавши са монахом који живи у добро уређеном манастиру или се користи поукама духовног старца, за своју прву дужност сматра извођење свог миљеника из таквог манастира и његово удаљавање од старца, без обзира на корист какву монах има од манастирске строгости и од старчевих поука. Она искључиво жели да овлада предметом своје страсти. У свом безумљу, она сматра да је способна и довољна да замени старца којег, напротив, проглашава недовољним и неспособним. Не штеди никаква средства да би достигла свој циљ - ни средства која јој нуди свет, ни средства која јој нуди сатана. Своје пристрашће, а често и порочну страст, она назива живом вером, најчистијом љубављу, осећањем мајке према сину, сестре према брату, кћерке према оцу, једном речју, свим најсветијим именовањима, настојећи да посредством њих сачува недирнутим задобијено наслеђе - несрећну душу монаха који јој се поверио. У жени преовлађује крв; у њој посебно снажно и истанчано дејствују све душевне страсти а превасходно славољубље, сладострашће и лукавство. Ова последња прикрива прве две.

 

Овде се нипошто не понижава и не прекорева женски пол! Он је, исто као и мушки, од Бога почаствован чашћу човештва (човечије природе) и образа Божијег; он је (женски пол) искупљен непроцењивом Спаситељевом крвљу; будући искупљен и обновљен, он заједно са мушким полом сачињава нову твар у Христу (в.Гал 3,28). Жене су овде представљене онаквима, какве бивају када поступају према безаконим законима пале природе, под руковођењем своје необуздане крви. Показавши се способним да посредством ласкања и преваре изведе Адама из раја, а што је Адам пред Богом посведочио о својој жени (в.Пост 3,12), женски пол и сад наставља да испољава и доказује ту способност, изводећи из благочестивог живота монахе који му се покоре, као да их изводи из раја. Монах је обавезан да љуби све ближње, па међу њима и жене, али љубављу правилном и јеванђелском; он ће према њима несумњиво и показати такву љубав кад се, познавши и своју и њихову слабост, сачува од душегубне штете, понашајући се према њима крајње опрезно, не упуштајући се у кратко познанство, уздржавајући се од слободног обраћања и чувајући своја чула, особито вид и додир.

 

Св. Игњатије Брјанчанинов - Принос савременом монаштву

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наиђох на ово па рекох да поделим с вама пошто волите такве теме а и пост је у току... ;)

 

Paradoksalna šta kažeš na ovo kao feministkinja? :D

Не заборави да се све наведено може исто рећи ако се посматра у контексту односа монахиња према мушкарцима. Зато сам мало и прилагодио наслов... :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Uopste se ne cudim sto ortodoksni jevreji ni ne sede za istim stolom sa zenama, ukoliko nisu njihove...

To mi je potpuno sizofreno stanje, vidjam ga i kod muskaraca i kod zena u neofitskom periodu ili tamo negde oko klimaksa.

 

Mnogo je lakse misliti da su zene\muskarci "neduhovni", da su musko zenska prijateljstva nemoguca, da treba da zivimo "molitveno", a pri tome ostajemo u gradovima, za racunarom, u svojoj slobodi cesto sa roditeljima ili bez ikoga nad svojom glavom.

Kad sam jednu zenu kojoj je tako sve bilo "svetovnjacki", pitala sto ne ide u manastir nije razmislila ni sekund pre izjave "ju pa ja sam dama, gradsko dete, zar ja da kopam krompir i da slusam neke starije zene bez skole".

Jok, sta joj fali? Radi, sama je, ni jedan muskarac joj nije dovoljno dobar ni pobozan, radovno je u crkvi, ustaje u cik zore da se moli, cita psaltir dnevno, sva je u "podvigu", ali podvigu koji ona sama bira po svojoj volji i ne prilagodjava se nikom, nikoga nema da joj poremeti njene sopstvene planove niti ogranici njenu slobodu... Stvarno, sto bi ona isla u manastir?

 

Ovakvi tekstovi pisani za monahe pre mnogo vekova uopste ne prilice coveku sada. Ko zeli da ide u monahe put pod noge, bez kompjutera, telefona i ostalih smicalica. 

 

Coveku koji zivi u svetu ne prilici da ide u ovakve krajnosti, to je samo zamka kako je on duhovan a drugi nisu.

 

Ko je na taj nacin duhovan, za njega je poslusanje u manastiru.

 

I onda ako jeste u manastiru, da, onda mi je sasvim logicno da se u mladosti i u periodu dok je mlad monah kloni zena jer raspiruju strasti. Pogotovo ako je sto bi o Justin rekao kaludjer, tj ako je vec imao iskustvo telesnog zivota... Isto vazi i za zene...pa tamo negde u starosti kad telo klone i strasti i prirodno se utisaju moze i da se maje sa svetom.

 

Kratos, ovakvo shvatanje zena je prilicno uobicajeno bilo tamo davno daleko  :sunce:

Eto uticaja pozitivnog feminizma, zene se vise ne smatraju kao pohotne, bludne, hodajuci antihristi kojima samo seks moze da ublazi histeriju, nesto smo vise od komada namestaja i nasrtljivaca na musku pohotu koje inace ne bi bilo da nema zena jelte  :))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Vo imja Oca i Sina i Svetoga Duha...A  da se mirjani fino pozene i svak nek gleda svoju zenu kao sebe samog  i usavrsava se u ljubavi a ne u bestelesnom postojanju jer "i ako jezike andjeoske govorim a ljubavi nemam nista sam...i td.",i nece u opste morati druge da vidi kao demone...Misliam kapiram ovo kao monasku literaturu i tu je skroz na mestu,al sta ce ovo ljudima koji su u svetu osim da odlepe skroz??U oba pravca govorim.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наши преподобни Оци, свети монаси свих времена, брижљиво су се чували од познанства са женским полом

Ovde se moraju razjasniti neke stvari.

Dakle, ovo je MONAŠKA LITERATURA.

Iz svog ličnog iskustva , kada sam u fazi neofita gutao ovakve tekstove, za rezultat sam dobio otudjivanje od ljudi i veliki problem u komunikaciji.

Treba ljudima objasniti, što mnogi duhovnici i čine, da nije svaka literatura za običnog vernika, može da nanese dosta štete, posebno kod ljudi koji su novi u veri.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ада м је створен од земље и у земљу да гледа. :D А   ђевојке

 

" Нисам вила да гањам облаке већ ђевојка да гледам преда се" . :smeh1:

 

 Некад било, а сад ,  12:smeha:  12:smeha:  12:smeha:  /систем поремећених вредности/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

al sta ce ovo ljudima koji su u svetu osim da odlepe skroz??

 

Pa ovo i jeste tekst za monahe, sta se bunite? Doduse ne znam sto ga Ivan postavi kad ovde nesto i nema monaha, ali dobro.

Видите, нисам стручњак за психологију али мислим да се у текстовима тог (психолошког, у стручном смислу) типа примењује појам "освешћивања". Спознајући стварност кроз очи другог добијамо могућност да феномене посматрамо објективније. Сматрам да би православном хришћанину у свету користило познавање монашког виђења ствари, макар површно, јер би онда постао способнији да испита и сопствено настројење, под условом да се држи искрености, простодушности и сл.

 

Уосталом, тема се од самог почетка налази у подфоруму Монаштво. Према томе нема дилеме. :)

 

1c1.jpg

http://knowyourmeme.com/photos/261677-deal-with-it

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 2. августа 2021. године, на празник Светог пророка Илије, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том светитељу у београдском насељу Миријеву.
        Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански Сава, протојереј-стафрофор Драган Предић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Калем.
      „Велика је духовна радост и благослов за све нас што смо се данас окупили у овом храму посвећеном Светом Илији да се њему помолимо, да служимо свету Литургију, да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер то је и предокус и гарант нашега спасења. То је и место на којем реално доживљавамо да смо становници Царства Божјег. Живимо у ово м свету, имамо многе тешкоће и као појединци и као заједница и као народ, али и поред свега тога имамо не само веру, него и чврсту спознају да смо створени за много више, да смо створени за радост, за лепоту, за љубав, за заједницу и да је пуноћа свега тога у Господу нашем, а Он нам, не само то, него и читавог Себе даје кроз Цркву, дарује управо у светој Литургији“, истакао је патријарх Порфирије.
      „Ми светитеље славимо, а међу њима и Светог Илију, јер знамо да они, уподобивши се Христу, имају слободу према Богу. Знамо да су као наша браћа, осећајући љубав према нама у нашим невољама, увек уз нас. Светитеље Божје славимо и због тога што их имамо као примере на које треба да се угледамо. Један од таквих примера јесте и Свети пророк Илија који је био део изабраног народа Божјег у временима када је већи део народа одступио од Господа. Време у коме је живео Свети Илија је сличном нашем данашњем времену. И тада су многи људи, као и данас, живели без вере у живога Бога, која подразумева подвиг, испуњавање јеванђељских заповести, која подразумева жртву, без вере која засигурно, онда када је праведна како смо данас чули у Апостолу, има снагу да помаже не само онима који веру имају, него и онима који су слабашни у вери. У том смислу ми треба да се молимо да имамо праведну веру. Молитвом је могуће да се исправе и они који немају чвсту и јаку веру. Могуће је да се исправе и наши ближњи, они које волимо, они са које делимо живот и кроз чије постојање и ми видимо смисао свога постојања. Свети Илија, од ране своје младости, у том и таквом народу, доживљавао је себе као странца, али није одступао од вере у једнога Бога. И зато му је Господ дао, како се описује у Старом Завету, силу и моћ да сведочи Бога међу онима који су извитоперили веру, да сведочи Бога тако што је чинио силом Божјом безбројна чуда. Истовремено, ниједног тренутка није приписивао себи силу и снагу“, рекао је, имеђу осталог, патријарх Порфирије и додао:
      „Треба да имамо веру као Свети пророк Илија. Ми имамо истиниту, праву православну веру. Имамо је не да бисмо се њоме поносили и китили и хвалили према другима. Имамо је пре свега као дар и задатак да ту веру сведочимо аутентичним, исправним и исто тако православним начином живота, а тај живот извире из наше вере као поверења у Бога. Вера није само свест да постоји нека свесилна моћ која се зове Бог, него је вера поверење у личнога Бога, који се нама открио, који је био међу нама, који је један од нас. То је поверење у то да је Он онај који руководи нашим животима и да зна добро зашто понекада бивамо позвани да се распињемо на крсту, а зашто онда опет имамо могућност да учествујемо у слави победе и васкрсења Христовог. Вера је поверење и препуштање себе љубави Божјој у смирењу без роптања, без гунђања, без побуне, чак и без много питања зашто нам се нешто дешава. Поверење у Бога бива изражено нашим осећањима, нашом свешћу о томе да је сваки тренутак баш такав какав јесте нама дат као шанса за спањење“.
      Поред многобројног верног народа светој архијерејској Литургији су присуствовали и председник ГО Звездара г. Владан Јеремић и члан општинског већа г. Душан Игњатовић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

       
      Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.
       
      Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту 
      (Господе, просвети таму моју)
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу Православља, 21. марта 2021. године, у дворани Црквене општине у Футогу, протонамесник Игор Игњатов  одржао је предавање на тему ,,Хришћански подвиг: пост и исповест”.

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Иван Ивковић,
      Кажу: „Срећан живот сe заснива на добрим делима; добрим делима и вршењу њиховом воде нас добри прописи; према томе, прописи су сасвим довољни за постизање срећнога живота.“ Али прописи нас не воде увек добрим делима него само онда ако је дух вољан за то; понекад се прописи узалуд примењују, ако се у души налазе погрешна мишљења. Осим тога, многи људи могу поступати исправно, али не знати да тако поступају. Јер ако неко већ од самога почетка није темељно и добро поучен и образован, он не може да зна када, колико, с ким, како и зашто мора нешто да ради. И он због тога не може да настоји свим срцем, нити ће трајно и с вољом настојати да постигне врлину, него се увек осврће уназад и непрестано оклева.
      „Ако поштени рад“, веле они, „извире из прописа по себи, онда су и сами прописи довољни за срећан живот: постоји оно прво, па према томе и ово друго. „Њима ћемо овако одговорити: да се поштене радње обављају и због прописа, али не искључиво због и ради њих. Кажу даље: „Ако се остале уметности и вештине задовољавају прописима, онда ће се њима задовољити и философија, јер и она представља уметност и вештину живљења.“
      Добар капетан брода јесте онај који наређује: овако окрени кормило, овако разапни једра, овако се служи повољним ветром, овако се противи неповољноме ветру, а онако искористи сумњиви и нестални ветар. И све остале уметнике у њиховој уметности и вештини утврђују прописи: дакле, то исто важи и за уметнике живота. Све те уметности и вештине баве се оруђем живота, а не целокупним животом. Због тога их много штошта омета споља и задржава их и спречава — на пример, нада, пожуда и страх. Али философију, која се претвара да је уметност живота, у њеном деловању ништа не може да спречи, јер она растерује све препреке и прелази преко простих препрека.
      Желиш ли да знаш колико се разликују остале уметности и ова? Код оних других се лакше може оправдати ако неко хотимично погреши, него ако је то урадио случајно; код ове, међутим, највећи грех представља управо то ако неко греши добровољно. Оно што ја кажем треба схватити овако: граматичар се неће поетидети солецизмом ако је погрешио не знајући за то, али ће поцрвенети од стида, ако је грешку учинио знајући за то (свесно). Лекар који не види да се болеснику приближава крај, много више греши против своје вештине, него ако се прави да то није видео и да не увиђа. Али код уметности и вештине живота много је срамнија свака грешка, ако је почињена хотимице. И сад томе додај још ово размишљање, да већина уметности и вештина, а у првом реду већина слободних уметности и вештина, располажу својим сопственим правилима, а не само прописима, као што је случај, на пример, код медицине, са многобројним школама — Хипократовом, Асклепијадовом или Темисоновом.
      Осим тога, не постоји ниједна контемплативна уметност без својих сопствених принципа, које Грци називају догмама, док их ми можемо назвати декретима, законима или наукама, какве ћеш наћи и у геометрији и у астрономији. А сама философија је и контемплативна и активна: она у исто време и посматра и делује. Ти дакле грешиш ако мислиш да она жели да служи искључиво за овоземаљске сврхе: она тежи нечем вишем. Ја истражујем, вели она, целокупни свет, не ограничавам се само на то да живим заједно са смртним људима и задовољна сам ако могу да вам саветујем или да вас опоменем. Мене зову велике ствари и ствари које се налазе изнад вас.
      „Ја предузимам да ти објасним у општим цртама систем неба и природу људи. Открићу ти елементе свих ствари: принципе по којима природа обликује ствари, којим принципима их увећава и одржава, до којег степена распадања и растварања их доводи када пропадну!“
      Тако говори Лукреције, и из тога следи да философија, као спекулативна наука, има своје сопствене аксиоме. Нико неће обављати своје послове како треба ако није поучен како и на који начин мора у сваком датом случају да правилно испуњава своје задатке, а то неће моћи да уради онај који има прописе који постоје за појединачне случајеве, а нема их за све случајеве. И они прописи, дати само за поједине случајеве, сами по себи су веома слаби и тако рећи немају правог корена. Постоје, опет, правила која штите нашу безбедност и мир, и која обухватају целокупни живот и целокупну природу одједном.
      То је она разлика између правила философије и прописа, онако као што се између себе разликују праматерија и њени делови: једни зависе од других, док су оне узроци ових и свега. „Стара мудрост“, кажу, „није прописивала ништа друго осим оно шта треба радити, а шта пропуштати, и у то време су људи били безмерно бољи: а откада су се појавили учени људи, добрих људи више нема. Јер она једноставна и отворена врлина претворила се у мрачну и препредену науку, која нас учи како треба расправљати, а не учи нас како треба да живимо.“ Она стара мудрост била је несумњиво сирова и неотесана у свом почетку, као и све остале уметности и вештине, које су тек касније почеле да се развијају и усавршавају. Али тада за то нису ни били потребни неки одаобани лекови.
      Неваљалство још није било подигло главу тако високо и још се није толико распојасало: а за уклањање обичних грешака били су довољни и једноставни, обични лекови. А сада одбрана и заштита морају бити много теже, утолико уколико су горе грешке и мане које нас нападају.
      Некада се лекарска вештина, медицина, састојала у познавању малобројних трава и биљака, којима је заустављала крварење и исцељивала и видала ране: тек касније се развила до степена многостране и свестране уметности и вештине. И не треба се нимало чудити што је лекарство, медицина, у то време имало много мање посла, јер тада су тела још увек била чврста и снажна, док је храна била лака и неискварена разним вештачким средствима и раскоши: људи су касније почели да траже храну не зато да би утолили глад, него да би је још више подстицали, пошто су пронашли на хиљаде зачина, како би њихова прождрљивост била што већа, а оно што је гладнима било као храна, ситима је служило као сметња. Отуда бледило лица и дрхтање живаца, које је вино довело до раздражености, отуда и мршавост као последица поквареног стомака због прекомерног уживања, а не због глади. Отуда и несигурне ноге пијанаца: и зато се свуда испод коже скупља вода и набрекне стомак који се тешко привикава на то да у себе прими више него што је у стању да прими; отуда излив жучи, ружна боја лица, труљење унутрашњих органа, суви прсти и укочени зглобови, тромост неосетљивих живаца или њихово непрестано трзање, и подрхтавање тела. Што да помињем и вртоглавицу, што болести очију и ушију и мучење загрејаног мозга, па унутрашње чиреве расуте по свим органима помоћу којих се чистимо? Осим тога и безброј врста грозница, од којих једне силно бесне, док се друге повлаче кроз тело као нека куга, а неке опет доводе до тога да сви удови почињу да подрхтавају? Зашто да набрајам још остале безбројне болести, које су казне за неумерени живот?
      Заштићени су од ових болести били сви они које уживање и наслада још нису ослабили, који су владали собом и који су сами себи служили. Своја тела очвршћивали су напором и радом, истинским и озбиљним, тако што су се вежбали и замарали трчањем, ловом, или пак обрађивањем земље: чекала их је храна која је само гладнима могла пријати. И због тога нису биле потребне тако многобројне лекарске припреме, толико справа и толико бочица и судова.
      Здравље је било солидно и једноставно из простог разлога: многобројна јела створише многобројне болести. Погледај само колико ствари које треба да прођу кроз једну једину гушу помеша раскош која пустоши и земље и мора. И зато је неминовно да толике ствари буду супротне међу собом, а ако их узмемо, лоше их сваримо будући да свака тежи на друго место. Па није никакво чудо ако тако променљиве и тако разноврсне болести настају управо због неприкладне хране, и стога нас болести заправо и не нападају, већ је читав наш живот једно боловање.
      Највећи од свих лекара и оснивач медицине (грчки лекар с острва Коса, Хипократ) изјавио је да женама не испада коса и да не болују од гихта у ногама; па ипак, њима сада и испада коса и осећају гихт у ногама. Природа жена се свакако није изменила, већ се изменио њихоз начин живота. Јер, будући да су исто тако разуздане као мушкарци, оне учествују и у њиховим тегобама. Оне ништа мање не остају будне ноћима, ништа мање не пијанче и чак надмашују мушкарце у употреби уља и вина; исто тако, оне поврате оно чиме су претрпале стомак, који се буни против тога, исто као мушкарци избацују из себе вино, исто тако лижу снег да би смириле и стишале загрејани стомак. А у похотљивости не заостају за мушкарцима: рођене да буду пасивне (нека их богови и богиње прокуну и истребе овакав сој!), измислиле су тако неприродну врсту перверзности да саме играју улогу мушкарца! Зашто да се, дакле, чудимо што је највећи лекар инајвећи познавалац природе ухваћен у лажи, кад има тако много жена болесних од гихта и ћелавих! Оне су добре стране свога пола проиграле својим гресима, и будући да су одбациле своју женственост, осуђене су на то да болују од мушких болести.
      Стари лекари нису знали да више пута дају храну и да вином оживљавају било, нису још умели да пуштају крв и да дуготрајно боловање олакшавају помоћу купки и знојења, још нису умели да подвезивањем руку и ногу одводе скривену болесну материју у најудаљеније делове тела. Није било потребно тражити многе врсте лекова будући да су опасности од болести биле тако малобројне! А сада, колико су се прошириле разноврсне болести! То су оне камате које морамо плаћати за своје безграничне и прекомерне насладе и уживања! Нећеш се чудити томе што је број болести неизмеран, ако само пребројиш куваре! Целокупно образовање мирује и учитељи слободних наука и вештина већ седе у усамљеним ћошковима, без слушалаца. У школама говорника и философа влада пустош; али како су зато посећене јавне кухиње, и колико младих људи се гура око огњишта оних људи који раскалашно и раскошно живе! Нећу да поменем гомиле несрећних људи које после завршене гозбе очекују у спаваћим одајама још друге срамне насладе и уживања! Прећи ћу преко оног низа младих људи који се предају похотљивцима, распоређени према народностима и бојама да би били подједнако углађени, да би маље на бради свима биле подједнаке, да би сви имали исту косу, да се међу њих не би умешао неко ко има више или мање гргураву косу. Не желим да поменем ни гомилу пекара и слугу који на дати знак трчкарају овамо и онамо да би донели јело на сто! О добри богови, колико људи може да запосли један једини стомак!Шта? 3ар не мислиш да оне печурке, тај пријатни отров, не врше неки тајанствени посао, упркос томе што се њихово деловање не примећује одмах на лицу места? Даље! Мислиш ли ти да тај снег који се лиже сред лета не изазива грчење јетре? Даље! Мислиш ли да оне остриге, месо које се не да сварити, угојено прљавштином и блатом, не оптерећују твој стомак својом слузи? Даље! Мислиш ли да онај штетни сос направљен од шкодљивих риба неће палити и желудац и црева? Даље! Мислиш ли да ће се она крвава јела, која тако рећи из ватре стављамо у уста, без икакве штете охладити у утроби? Како су ружна подригивања и како је одвратан само задах старог пијанства! Знај да оно што смо појели трули у стомаку и да се не вари.
      Сећам се да се једном причало о изврсној чинији, у којој је кухиња себи на штету прикупили све могуће ствари, али сувише брзо, јер за једно такво и слично ждерање био би потребан читав један дан: у тој чинији су се налазиле остриге, морски јежеви, мрене, дрозгови, и тако даље. Читаву чинију прекрили су морски јежеви и барбуни из којих су биле извађене кости. Човек је приморан да не једе једно јело за другим: сви мириси се помешају заједно… И на столу се дешава оно што би требало да се деси у стомаку: очекујем да ће се на сто једном изнети и оно што је већ прожвакано. У ствари, није ли то скоро исто као кад се унапред одстране љуштуре и коштице, док кувар обавља посао који је одређен за зуб? Тешко је наслађивати се појединим јелима: нека се све одједном изнесе на сто, и нека све буде подједнако укусно. Зашто да пружам руку за једном ствари? Нека дође више ствари одједном, многобројна добра јела нека буду сједињена у једну целину. И зато нека они који су тврдили да се тако поступа из хвалисавости и славољубивости, одмах знају да то није питање понашања, већ питање савести. Оно чиме се обично служи нека буде преливено једним сосом, не мари ништа ако су морски јежеви, остриге и барбуни и тако даље, помешани заједно и заједно скувани и тако изнети на сто. Не постоји нека збрка од које би човек могао боље да повраћа. Као што су ова јела помешана, тако од њих не настају једноставне болести, већ неизлечиве, различите, најразноврсније: а против њих је и медицина почела да се наоружава многобројним средствима. Исто то ти ја тврдим за философију.
      Некада, у време оних људи који су правили мање грешке које су се много лакше могле излечити, она је била најједноставнија: а против садашње тешке моралне искварености треба предузети све мере. И камо среће када би се ова куга ипак напослетку могла савладати! Ми не беснимо само код куће, већ и на јавним местима. Убиства једног или више људи ми строго забрањујемо. А шта је с ратовима и славним злочинима, кад се уништавају читави народи? Не знају за меру ни лакомост нити свирепост. И докле год се овакви злочини врше потајно и од стране појединаца, они су мање штетни и мање страшни: али страхоте се врше на основу закључака сената и на основу гласања народа, и оно што је забрањено појединцима да раде, држава директно наређује. Оно што би, да је извршено кришом, појединац морао платити својом главом, ми хвалимо и истичемо ако је извршено у војничком шињелу. Људи, тaj најблажи сој, не стиде се да проливају крв других људи, да ратују међу собом и да остављају ратове својој деци у наслеђе, онда кад већ и саме безумне и дивље звери међу собом мирно живе. И против овако проширеног беснила постало је и дело философије много теже и философија је стекла толику снагу колика јој је потребна у борби против таквих зала. Лако је било опомињати раније оне који су били пријатељи вина, и који су жудели за финијим јелом, није било тешко привести дух натраг умерености од које се помало био удаљио:
       
       
      Настави читање на изворној страници: Подвижничка слова >>>
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Kоји су разлози за одлазак у манастир, шта значи бити „монах“, шта представља црна одјећа, брада и дужа коса на калуђеру, какав је монашки живот и између осталог да ли у манастиру опстаје онај који бјежи од себе и проблема из свјетовног живота или је манастир за оне који воле бога и одричу се свјетовног живота ради његове љубави…      Све су то питања на која ће нам одговорити јеромонах Порфирије из Манастира Тврдош. Разговарала Сунчица Пешић.   Емисију „У сретање празнику“ реализујемо у сарадњи са Епархијом захумско-херцеговачком и приморском. Ова емисија је посљедња у овом серијалу, слиједи љетна пауза па на јесен у новом серијалу нови гости и нове теме.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
×
×
  • Креирај ново...