Jump to content
Jace Jerimoth

Монашка литература у IV веку (Евагрије Понтијски и св. Макарије Египатски)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа.

 

Интересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати иа ловорикама".

 

Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монаштво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивпш се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи).

 

Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац крји је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста", био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато што је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости.

 

Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу ...

 

У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа". Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве.

 

У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми - духовни и интелектуални.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У Египту је први образовани монах био Евагрије Понтијски (или „Понтик"). Евагрије је био савременик и друг Кападокијских Отаца; у чин ђакона није га рукоположио нико други до Св. Григорије Назијанзин. Као и Кападокијци, Евагрије се одушевљавао читањем и превођењем Оригена, али у време када су они као још млади људи напустили усамљенички живот и постали епископи и активни црквени радници, Евагрије је остао у чину ђакон, а нешто касније отишао у египатску пустињу где се населио међу монахе у месту званом Скит (одакле и потиче назив „скит").

У пустињи је Евагрије започео своју књижевну делатност. Њему припада првенство у разради теоријско-интелектуалног погледа на монашки живот. У то време монаштво се углавном односило са неодобравањем према образовању. Чак су и писање химни сматрали исувише мирјанским занимањем, а за молитве користили само „речи Божије", то јест псалме. Евагрије је, с друге стране, био Грк и по националности и по погледима на свет, сјајно образовани философ, наследник Плагона и његове школе. Недавна истраживања су такође показала да је био доследан оригениста. Евагрије је морао да објасни своје ново позвање — пустињу, аскезу, целомудрије — у категоријама грчке мисли. Природно је да је за тај задатак најпогодније било Платоново учење које је тело сматрало гробницом душе. Ава Евагрије у том смислу верно следи Оригена:

 

“Одвојити тело од душе може само Онај који их је сјединио. Па ипак, оделити тело од душе у власти је и онога који стреми врлини.” (Практик, 52.)

 

Другим речима, духовним напором можемо се ослободити од тела, а у томе се састоји најкраћи пут ка савршенству.

Под духовним напором подразумева се молитва. У Евагријевом учењу о молитви откривамо необично суптилну анализу људских страсти и душевних покрета.

 

На Петом Васељенсном сабору (553. год.) Евагрије је био формално осуђен као јеретик, заједно са Оригеном, чије грешке је делио. У основи, он је био осуђен због својих христолошких назора. Према Евагрију, Христос је био једно од „разумних створења", али за разлику од свих њих, није пао у грех. Због тога ће се у Васкрсењу поново успоставити наше праисконско јединство са Христом. Евагријева дела су по императоровом указу била спаљена. Ипак, његово учење о сазерцању и молитви било је у тој мери популарно међу монасима да се део његових списа сачувао, понекад под другим именом, и касније извршио огроман утицај на источни мистицизам.

 

Дела Евагријева

  1. „Практик". Књига представља пракгични увод у монашки живот. То је најпознатије Евагријево дело о аскетском животу, који је описан као непрестана борба са разним страстима, покретаним од демона.
  2. „Гностик". Наставак „Практика", у којем се описује узвишенији пут монаха-„гностика", који стреми ка познању (гнозису) Бога.
  3. „О молитви". Трактат сачуван под именом Св. Нила Синајског, посвећен узајамној вези између молитве и сазерцања.
  4. „Гностичке главе". Зборник састављен од 600 кратких изрека, тј. „глава", подељених у шест „стотина", а у којима се разматрају догматска и аскетска питања. Ова књига која садржи Евагријеву јеретичку христологију сачувана је само у сиријском преводу.
  5. Већ и површно упознавање са Евагријевим делима открива његов необичан литерарни дар. Осим тога, он је поседовао дубоко познавање људске психологије, и греховно стање човека описивао је веома суптилно. Узећемо као пример његов опис демона духовне досаде, другачије названим демоном поднева (Пс. 91,6). Евагрије га описује као најопаснијег од свих демона:

“Он појачава свој напад на монаха око четвртог часа (10 часова пре подне) и наставља да опседа душу све до осмога часа. Пре свега он ствара утисак да се сунце једва, ако уопште, помера по небеском своду, и да дан има педесет часова. Потом, он монаха приморава да баца поглед кроз окно, излази из келије и пиљи у сунце, не би ли одредио колико још има до деветог часа (тј. до времена обеда) да гледа около неће ли се појавити ко од братије. Надаље, он у срце монаха уноси мржњу према манастиру, према самом животу, према раду...” (Практик, 12.)

 

Централно место у Евагријевој философији заузима његово учење о молитви. У монашком животу основно занимање мора да буде молитва. Следовати за Христом, према Евагрију, значило је идеалну, непрекидну молитву, коју нам је завештао апостол Павле (1Сол. 5, 17). А то се односило не само на отшелнике него и на монахе у општежићу, који су се некако у то време почели појављивати. Требало би приметити да је појава монашких општежића повезана са именом Св. Пахомија, ученика Евагријевог. Монашке заједнице имале су праксу непрекидног богослужења, певања псалама, а усвојиле су и тек насталу идеју непрестане молитве.

 

Осим развоја саме идеје молитве од Евагрија потиче и термин „умна молитва", коју је он разумео као „непрекидно општење разума са Богом" („О молитви”, 3). „Монах — писао је Евагрије — то је човек који се одвојио од свега и који је у хармонији са свиме" („О молитви”, 124). То значи да се монах удаљава од света да би потом, посредством Бога, задобио хармонију са читавом васељеном. Сама реч „монах" долази од грчког „ монос", тј. сам.

 

На тај начин у Евагријевом учењу, паралелно са јеретичким елементима, налазимо и необично важну идеју непрестане умне молитве, која је касније била трансформисана у учење о ,Исусовој молитви" и дубоко се укоренила у православну духовну традидију. Десила се нека врста очишћења Евагријевог учења, и у томе се показала мудрост Цркве, која све прерађује, а усваја само оно исправио и корисно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Други представник источне монашке традиције је Св. Макарије Египатски. Свети Макарије је живео у четвртом веку, но он није аутор дела која му се приписују. Он је био подвижник који није писао, а о којем ми знамо понешто само на основу сведочења његових ученика. Крајем четвртог века појављује се мнопггво списа приписаних Макарију. Но, очигледно да овде имамо посла са псеудоепиграфима, тојест са приписивањем ауторства човеку крји није аутор.

 

Прави аутор је, могуће — неки од Макаријевих ученика који није желео славу те је своја дела потписао именом човека кога је уважавао.

 

Под именом Св. Макарија до нас је дошла колекција од 50 беседа, такозваних „омилија", које представљају духовне поуке различите врсте, као и збирка мањих расправа. Ова дела су уживала изузетну популарност како на Истоку, тако и на Западу. У седамнаестом веку оснивач методизма, Џон Весли, превео их је на енглески језик. Будући незадовољан стањем ствари у англиканској цркви, он се занимао трагањем за традицијом која би му више одговарала. и “набасао” је на дела Св. Макарија.

 

Последњих година делима Св. Макарија бавио се протестантски научник Херман Дерис. У својим истраживањима он тврди да је ова дела. смишљено, Св. Макарију приписао Симеон Месопотамски. О овом последњем знамо да је био предводник месалијанске јереси. Месалијани су били монашка секта која се држала, популарних у то време, дуалистичких идеја. Крајњи израз ових идеја представљало је манихејство, пореклом из Персије. које је тврдило да у овом нашем свету зло начело постоји паралелно са добрим, те да оба имају исту власт, па их у истој мери ваља и поштовати. Умеренији месалијани су тврдили да у срцу човека царују и Бог и Сатана, а да се спасење добија изгнањем Сатане које се постиже непрестаном молитвом. Меслијански пустињаци су одбацивали неопходност постојања Цркве као установе, а свете тајне су сматрали излишним: причешће је за њих било ништа више до подсећање, а крштење —спољашњи символ унутарњег преображаја. Они су били нека врста „харизматика" свога времена, једна од многобројних грана неспокојног монаштва у развоју. У огромној литератури која се појавила у тој средини тешко је спровести јасну границу између православних и месалијанских праваца. Па ипак, у списима „Макарија" нема формално одредивих месалијанских јереси (списак који постоји код константинопољског презвитера Тимотеја и код Св. Јована Дамаскина), него само тенденције и назнаке које је Дерис склон да тумачи као примере месалијанске јереси. Нама се чини да је „Макарије био несумњиво православни писац, који је потекао из исте средине из које и месалијани, и који је тежио (као и Кападокијски Оци) да са њима сачува додирне тачке". Будући протестант, Дерис је на Макаријеве списе применио протестантски критеријум, а заправо — одвајање благодати и природе. Овај критеријум је напросто непримењив на динамичко схватање спасења код Св. Макарија. Укратко, његове назоре је могуће изложити на следећи начин.

 

Макарије чврсто верује у лични карактер хришћанске вере. Знати Бога могуће је само на нивоу личног искуства:

“Благодаћу Божијом све је устројено тако да сваки човек учествује у духовном узрастању према сопственом избору, у сагласју са својом слободном вољом, трудом и напорима, сразмерно вери и борби ... На тај начин, вечни живот задобија се по благодати, али такође и по правичности, јер се двиг напред постиже не само божанском благодаћу и влашћу него и човековом сарадњом (синергијом) и напором; на исти начин, савршено испуњење Божје воље и пуна мера слободе и чистоте биће достигнуте не само човековом влашћу, напорима и снагом него и сарадњом и помоћу Духа Светога.” (Велика посланица, 238.)

 

Наравно, према западним представама оваква тврдња одише пелагијанством, и следствено, пружа Дерису основу да Макарија сматра месалијанином. Али овакво схватање оставља по страни саму основу мистичког учења Св. Макарија. према којем Царство Небеско прожима и освешгава читав видљиви свет, а Христос је уникални центар монашког духовног живота:

 

“Неизрециви и несазнатљиви Бог у доброги Својој унизио је Себе; Он је обукао на Себе удове овог видљивог тела, оставио је Своју сопствену недоступну славу; у Свом милосрђу и човекољубљу он се преображава, отеловљујуе се, долази међу свете, побожне и верне, постаје, према Павлу, „један дух" са њима (1Кор. 6, 17) — душа к души и лице к лицу, да кажемо — чинећи могућим живом бићу да живи у вечној младости, да искуствује бесмртност и учествује у бесмртној слави.” (Беседа 4,10.)

 

Ово упорно инсистирање на централном месту Христа изводи учење Св. Макарија иза уских граница месалијансног дуализма. Спасење човека, за њега, збива се посредством Христа у крштењу и, на тајанствен начин, присуствује у евхаристији. Јединство хришћана, „сијајуће браће" Христа, остварује се у Цркви.

 

За разлику од Евагрија који је у свом грчком интелектуализму човека изместио из реалне историје, ван овог материјалног света, Макарије монашки живот разуме у контексту Ваплоћења, то јест на најреалистичнији начин. У крштењу он види васкрсење душе, које треба да створи услове за васкрсење тела. Општење са Богом је за њега — живо искуство, доживљај, притом не интелектуални, него чувствени. Центар тога искуства, његово „место" опет није интелект (како је код Евагрија и у грчкој философији) него срце. У срце се премешта све добро што постоји у човеку, укључујући ту и разум. Срце је — господар, цар целокупне личности. У срце се премешта сигурност наше хришћанске вере, залога богоопштења.

 

Дакако, „срце” не би требало разумети у сентиманталном смислу, него у библијском. Према древнојеврејским представама душа човека налазила се у крви. Срце је, следствено, сматрано за орган који оживљава душу, који је центар човека као јединства душе и тела.

 

Започињући од Макарија, традиција „умне молитве" постаје традиција „срдачне молитве", „чувања срца”. Касније су се те две традиције ујединиле: разум и срце су схваћени као једна целина. У том облику учење о молитви налазимо нпр. код Дијадоха Фотичког и код других каснијих отаца - подвижника.

 

Из књиге: "Јован Мајендорф - Увод у светоотачко богословље"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре:„Човек пада због тога или због тога", а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад." Ава Доротеј (+620. год.)     Пре четири деценије, један упућеник у Православље, Немац, проф. Ернст Бенц, написао је: „За област источно-православног монаштва такође важи да се идеал и стварност често поклапају само делимично или се уопште не поклапају. Идеал је, међутим, и у временима потпуне пропасти источног монаштва увек изнова спасаван. Стога није искључено да, након садашње епохе привидно потпуног пропадања православног монаштва, не уследи раздобље обнове и практичног остваривања овог идеала" (Ернст Бенц, Дух и живот Православне Цркве, Београд 2004, 105).   Нестајање (тј. „пропадање") источног монаштва, које је поменути писац приметио, није достигло крајње размере. Многи виде данашње време као период започете „обнове и практичног остваривања" оваквог начина живота. „Идеал" је, изгледа, изнова спасен.   ОПШТЕЖИЋЕ   Овај „идеал" је кроз различите историјске околности „оствариван" и „обнављан" на различите начине. Међу њима, нас овде занима општежитељни начин монашког живота. Међу многим чиниоцима који утичу на живот монашких заједница, неке препознајемо као спољашње, на које сами монаси не могу битно да утичу, док за неке примећујемо да су унутрашњи, на које сами монаси и те како могу да утичу.   РЕМЕЋЕЊЕ СПОЉА   Црква увелико рачуна на помоћ мушког монаштва кроз разне службе (свештенослужење, разни облици духовништва, мисионарење, обнова светиња, итд.). Монаси, наравно, одговарају на ове потребе. Њихов одговор потребама епархија, тј. Цркве у целини, обично за собом повлачи учестале изласке монаха из манастира, а неретко и потпуни одлазак монаха из матичне заједнице, ако је ова уопште и заживела. Оваква ситуација доноси одређену корист верном народу и Цркви у целини, али, с друге стране, скупо кошта мушке манастире чије се заједнице изнова осипају и разарају. Потом се поново постављају нови почеци и опет се прижељкује да се дође до какве-такве „устаљености". За кратко време се у манастиру може обновити организован благочестив начин живота, али се исто тако брзо може и прекинути. Овакво стање се тешко може избећи јер су манастири непресушни ресурси за Цркву. Било би незамисливо, и вероватно - саможиво, да мушко монаштво одбија да изиђе у сусрет оваквим захтевима.   Чак и сама могућност озбиљнијих промена ремети унутрашње спокојство монаха. Овакав систем изнова даје побожном свету освежавајуће импулсе. Али, он доводи до тога да, и поред обнове и практичног остваривања монашког идеала, скоро да не можемо око себе пронаћи устаљено и истински заживело мушко општежиће.   Женски манастири су, у погледу свега овога, у далеко повољнијем положају јер су од сличних обавеза растерећени. Једном устоличена игуманија са сестрама има више времена пред собом и боље услове да негује здрав ауторитет у заједници. Зато су женски манастири бројнији и теже се осипају.   Осипање мушких манастира ће многима причинити радост јер ће ићи на корист нечијих духовних потреба. Вероватно се многи монаси не би бавили духовним радом са верницима нити би неки женски манастири добили служашчег и духовника, итд., да није дошло до осипања (да не кажемо - пропадања) монашких братстава. Монах који започне неко корисно служење које је више-мање изван његове сопствене општежитељне средине, врло често може да остане заувек тако „заробљен" и да се никада истински не врати у братство. Ако не би постојале границе оваквим и сличним активностима монаха (и поред тога што су неком од користи), морало би да дође до потпуног укидања монашких братстава. Границе, ипак, донекле могу постављати сами монаси ако имају услове и ако знају шта хоће.   Ипак, и поред свести да братства морају себе да чувају, тешко је борити се против овакве уобичајености. Брига за сопствену кућу и заједницу често може бити протумачена као егоизам и суровост према другима, али ако монаси сами не буду чували своје заједнице, нико други неће им се смиловати.   Наравно, монаштво може да постоји и без братства. Идеал је изнова спасен. Али, тада они делови положених монашких завета који се односе на заједнички живот остају на нивоу маште и жеља. Имајући жеђ за обожењем, монах и изван братства може на уму имати речи преподобног Силуана Атонског, који је рекао: „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу".   Тужна је судбина мушких општежића. Она некад изгледају као дрвеће коме се редовно поткресују гране, те иако су стабла здрава и имају јак корен, никада на њима не можемо видети олисталу крошњу.   МОНАШКИ УСТАВИ?   Можда би било боље када би се и саме монашке заједнице бориле за минимум властите самосвојности. Наравно, нико ни не помишља да употреби одређена поглавља средњовековних владарских типика у смислу да треба ограничавати надлежност епископа. Ипак, минимално држање до достојанства сопствене заједнице треба да претходи томе да други толеришу напредак општежића. У свему овоме, монахољубивост самих епископа мора да буде одоздо пропраћена здравом еклисиологијом која долази из самих манастира. Без јемства да ће у њима бити здрава црквена свест (и поштовање црквене јерархије), ни постојање самих манастира не може да донесе корист Цркви, већ напротив, само проблеме.   Идеја да манастири поседују типике, који одређују и штите устаљени начин живота заједнице, потпуно је у духу изворног монаштва. Чак и летимичан историјски преглед показује да без јасног устава не може ни постојати општежиће које би било стабилно, стабилно у том смислу да је уставом омогућено трајање устројене заједнице. Монашки успех Свете Горе се не крије само у неприступачности полуострва, него управо у Уставу, тачније речено - у толерисању Устава од стране Цркве. Сваком средњовековном манастиру се после изградње давала писмена заштита, која је, наравно, претходила доласку монаха. Међутим, појава монаштва које има криво и изопачено схватање духовништва и Цркве (тј. појава нездравог зилотизма), у новије време, компромитује изворну идеју заштићеног монашког општежића. Бежање из заједнице оваквог типа није грех већ нужност. Незрело монаштво присиљава Цркву да одбаци помисао о порасту ауторитета самих братстава у целини, јер - шта ће нам нездрава (и за Цркву опасна) заједница која би била дуготрајна?   УНУТРАШЊИ ЧИНИЛАЦ - ВЕРОВАЊЕ СОПСТВЕНОМ СРЦУ   Али, поред спољашњих чинилаца који утичу на манастир, постоји лични однос самог монаха према сопственом братству. Квалитет овог односа је у многоме у његовој власти. Пажњу, конкретно, скрећемо на индивидуализам који може бити уведен у хармонију, тј. оплемењен и култивисан, а може да буде и неукроћен.   Ава Доротеј, у поукама које се непосредно односе на живот у заједници, говори како непријатељ („враг") „воли оне који се ослањају на себе". Он објашњава и зашто: „Зато што му (врагу) они помажу и сами себи плету замке". Потом каже: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: ‘Човек пада због тога или због тога', а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога." (Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар 1965, 55)   Из ових речи је јасно зашто Студенички типик каже: „...притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души" (глава 16). И заиста, ко ће самоме себи да укаже на грешке? Ко ће самога себе да изобличи?   Треба знати: другачије на овај проблем гледају побожни људи, другачије Црква у целини, а другачије гледају они који послушно живе у општежићу. Може бити да једино ови последњи, који ствари сагледавају изнутра (онаквима какве оне заиста јесу), имају целокупан увид у овај проблем и не сагледавају га периферно. Сопствене недостатке нам изобличава монашка заједница, која се у чину монашења назива, ни мање ни више, света дружина.   „ИСКУСТВО ПРОМЕНА" И БУНТ ПРЕМА АУТОРИТЕТУ   Ко је живео у манастиру када су се дешавале озбиљне промене у општежићу (нпр. одлазак неке братије из манастира, прелазак братије из других манастира у њихов, промена игумана...), можда никада неће моћи да се стави у положај онога ко тако нешто никада није гледао, онога ко је од почетка свог монашког пута живео у стабилној заједници и имао од првог дана пред собом јасно постављен ауторитет. „Искуство промена" у заједници усађује се у свест монаха и онде борави као неки скривен вирус који чека прилику да се активира. За разлику од овога, монах који је тога бивао поштеђен, по природи ствари, бива искренији и оданији послушник јер у своме искуству нема стечене склоности за борбу против ауторитета.   Суштина проблема са којима се суочава монах који се налазио у братствима која су преживљавала трансформације (чак и најнеминовније, као што је природна смена генерација) јесте у томе да њему треба више унутрашњег напора да прихвати ауторитет. Такав монах, ако се у срцу дигне против игумана, истог трена у своме уму има већ спремне изговоре и оправдања која побуну подстичу. Ако се не одупре таквим помислима, ови „изговори" и ова „оправдања" (која ће тада да испливају из подрума његовог искуства) биће му довољни да га учине неспособним и за најмање послушање. У таквом случају, заливено прљавом водом из ових подрума, зрно самовоље почеће да клија, са циљем да се биљка појави на светло дана - мржња према ауторитету добиће антропоморфни облик.   „Искуство промена" је велики и тешко превладив хендикеп. Онога ко је овим натоварен не можемо много ни кривити за неке поступке који безазленом послушнику ни у ум не могу да дођу. Дух бунта увек изнова све „расуђује" и све „проверава", али нажалост - наопако.   ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ИНДИВИДУАЛИЗМА   Без обзира на све горе речено, одбијамо да непослушност прихватимо као нешто неминовно. Сматрамо да је могуће превазићи оваква искушења, а за такво нешто постоје и успешни примери. Наравно, од борбе за заједницу се увек може одустати, што ће се вероватно често и дешавати. Постојеће стање се брзо може „легализовати" и „узнапредити" изналажењем нових обавеза за монаха, на пример обновом нових манастира, што многи сматрају као пожељно и добро за Цркву. Веровање сопственом срцу, будући да често постаје правило живота, тада се сагледава другачије. Ми се, из наше манастирске и ограђене средине, нећемо упуштати у ову проблематику јер је она поверена онима који ствари сагледавају далеко шире и који се брину о Цркви. Циљ овог текста је указивање на чиниоце који изнутра утичу на начин постојања монашких братстава. Унутрашња идеја општежића, ма колико ми покушавали да је избегнемо, јесте кристално јасна. Ову идеју Ава Доротеј појашњава речима: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу".   ЗАКЉУЧАК   Монаси приликом пострига полажу одређене завете. Ови завети се директно односе на живот у заједници. Ако пажљивије погледамо, у нашој Цркви, и поред заиста живог мушког монаштва, изузетно ретко можемо наћи пример заједнице монахâ која се озбиљније усталила.   Узимајући у обзир многе чињенице, усудићемо се да закључимо:   1) Начин живота мушког монаштва је код нас поприлично индивидуализован и неретко се скоро потпуно састоји од самосталног расуђивања монаха. Оваква уобичајеност, тј. постојеће стање, није исте духовне суштине са духовношћу монашког општежића и поред тога што се наши монаси редовно заветују управо на општежитељни начин живота.   Ако бисмо ово постојеће стање подвргли строгој критици, морали бисмо да кажемо да је неопштежитељни и индивидуализовани монашки живот „легализован", „амнестиран" и накнадно (понекад изнуђено и невољно) признат од стране побожног црквеног тела. Овакав начин монашког живота се лако утапа у духовне, како црквене тако и народне, потребе и тиме стиче (само)оправдање. Али узалуд се тешимо - ово „утапање" неће моћи да изглади недоследности (тј. суштинске недостатке).   Ови недостаци су некада плод неизбежних околности, а некада нису. Понекад потичу од непослушности и духа бунта. Овај дух често не називамо правим именом, већ се истина свесно прећуткује јер нам је његов виновник користан као трудољубив ван своје бивше заједнице. Не укидамо ли овим ћутањем некоме шансу да почне са преиспитивањем сопствених поступака и да започне покајање. На овакав начин сопствена воља монаха добија амнестију и уздиже се на виши ниво. Самовоља се представља као нешто добро, а не погубно. Тиме се несвесно, далеко било, доводи на ниво норме. Оваква „толеранција" отвара теоретску могућност за изопачење које би (у најекстремнијем виду) могло да се дефинише овако: ко се дигне на Оца, уместо казне примиће почасти и пројавиће се као користан и даровит.   Али, пошто постоје и многи објективни и историјски разлози који су више-мање утицали на осипање општежића, не можемо бити оштри критичари, него кажемо другачије:   2) Наше мушко монаштво нема довољно аутономије, тј. нема услова да несметано унапреди животе својих заједница да би подсећали на оно што се обично замишља када се помене појам манастирског општежића. Сама могућност честе промене игумана унапред чини монашко братство униженим и изиграним. И оно што се постигне на пољу општежића, неретко је кратког века јер зависи од самилости спољних фактора. Али, иако монашко братство гледа на овај проблем дубоко изнутра, морамо рећи да је цела Црква шира од општежића монаха, и њена брига за свет надилази и превазилази бригу братства за сопствени мир и спасење. Цела Црква, као и увек, сагледава даље од издвојене заједнице, ма колико ова била оријентисана ка преподобном начину живота. Треба увек имати у виду да еклисиологија и духовност - Црква и монаштво у њој - морају имати исту духовну основу и потку.   Дакле, и поред чињенице да се „идеал и стварност" монаха „често поклапају само делимично или се уопште не поклапају", идеал општежића је данас „изнова спасаван" и спасен. Постоји мноштво детаља који најнепосредније указују на пораст свести о општежићу, те стога није искључено да ћемо убудуће напредовати у обнови и практичнијем остваривању овог идеала.   ЈЕДАН УМ И ЈЕДНО СРЦЕ   „...да бисмо једно били сви, исто мудрујући, исто помишљајући, које један исти пастир напаса и води, и као неки златни ланац једни за друге везани, један другога држите се, и у једно саудите се тело (Еф. 4, 16), под једном главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (Еф. 2, 20-22)." (Студенички типик, глава 17, О поуци игумана братији и о исповедању)     Архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг инфо,
      Епархија Рашко-призренска данас је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија објавила саопштење за јавност поводом активности организације „28. јуни“ која се у јавности представља као безмало најактивнија хуманитарна организација за помоћ Србима на Косову и Метохији и активни борац за права Срба на овим просторима. На основу прикупљених информација постоје више него очигледне индикације о могућим злоупотребама које ова организација врши покривајући нетранспарентно прикупљање средстава за Србе медијском кампањом преко друштвених мрежа, иако никада нису сарађивали са Епархијом Рашко-призренском и раде потпуно без благослова Цркве, за разлику од бројних проверених и искрено ангажованих хуманитарних организација за помоћ нашем народу. Епархија је свештенству и монаштву забранила сваки контакт са овом организацијом и апелује на вернике да буду опрезни на могуће злоупотребе финансијске природе.
      САОПШТЕЊЕ
      С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем:
      Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу.
       
      У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом.
       
      Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе.
       
      Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње.
       
      Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама.
       
      Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације.
       
      Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији.
       
      Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
      Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године.
      http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      САОПШТЕЊЕ
      С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем:
      Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу.
       
      У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом.
       
      Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе.
       
      Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње.
       
      Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама.
       
      Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације.
       
      Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији.
       
      Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
      Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године.
      http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn
    • Од Логос,
      САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ   СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА   МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ   27. децембар 2018. године   Свештенство и монаштво Митрополије Црногорско-Приморске се и ове године, на празник Светих Мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других, сабрало око свога духовног оца и Архијереја Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом Архијерејском Литургијом коју је у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служио Митрополит г. Амфилохије са свештенством.   Митрополит г. Амфилохије је у наставку сабрања предочио извјештај о свом архипастирском служењу и мисији Митрополије у протеклој години. И ове године је, као и током претходних, рукоположено нових свештеника и ђакона и замонашено нових монаха и монахиња, по парохијама се повећава број новокрштених и вјенчаних, а настављено је са обновом старијих и изградњом нових храмова, манастира и конака. Изражена је посебна благодарност Господу и Светом Архијерејском Сабору на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским г. Иринејем на избору и хиротонији Његовог Преосвештенства викарног Епископа Диоклијског г. Методија и избору досадашњег викарног Епископа Диоклијског г. Кирила за првог епархијског епископа мисионарске Епархије Буеносајреске и Јужноцентралноамеричке. Од великог значаја за нашу Митрополију је освећење обновљеног Манастира Свете Тројице у Стањевићима и прослава 680. годишњице ове Светиње, која се скоро два вијека налазила у рушевинама. Током протекле године је обиљежено и литургијски прослављено 330 година од страдања Момишићких Новомученика, 300 година Топаљске комунитади и обнова Његошеве школе у Херцег Новом, 140 година од ослобођења Бара од Турака и 100 година од мученичког страдања Светог Цара Николаја II Романова и царске породице. Наша Митрополија је посебно била почаствована историјском, апостолском посјетом Његове Светости Патријарха Антиохијског г. Јована X и Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја. У оквиру братског сабрања, Митрополит г. Амфилохије је одржао предавање о јединству и саборности Цркве Христове.   Посебна пажња је посвећена даљој мисији и положају Митрополије и осталих епархија наше Цркве у Црној Гори. И поред бројних нерјешених питања и изазваних проблема, широм Црне Горе се, на сваком кораку, уочава неупитна приврженост вјерног православног народа Божјег својој Цркви, а ту чињеницу већ годинама констатују и релеватне институције које испитују јавно мишљење. У протеклој години су и даље вјештачки изазиване и подстицане подјеле и може се слободно рећи да опасни и опаки дух братоубилаштва и даље постоји у Црној Гори. У том смислу, дужни смо да, и поред постојања бројних данашњих  разлика, у ове дане пред прославу Рођења Христовог позовемо све на обнову братске љубави, праштање и помирење уз поштовање свачијег права на слободу мишљења и изражавања.   Питање израде и доношења будућег Закона о правном положају Цркве и вјерских заједница је представљало питање којим је манипулисано и током ове године како би се настављала антицрквена кампања која, у мањој или већој мјери, путем појединих медија траје од 1945. године до данас. У том смислу, покретане су чак и иницијативе којим је, противно правном поретку, тражено одузимање имовине Цркве. С друге стране, више забрињава готово прекинута комуникација надлежног Министарства за људска и мањинска права са Митрополијом у погледу неотуђивог права представника Цркве да, као и сваки други субјект, учествује у припреми Нацрта закона.   Митрополија и овом приликом указује да је неопходно да Црна Гора добије квалитетан, цивилизован и међународно-правно валидан Закон којим ће се уредити начин остваривања право на слободу вјероисповијести и правни правни положај Цркве и вјерских заједница. И овом приликом јавно исказујемо спремност за успостављање цивилизованог дијалога са Владом Црне Горе ради учешћа у припреми будућег закона.   У другој половини ове године, Министарство унутрашњих послова није, као и током претходне двије године, продужило привремени боравак за нешто преко седамдесет свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, па чак и дјеце. Не постоји ни један правно ваљан разлог, нити, пак, ваљано образложење да се наставља са прогоном свештенства и монаштва, па и овом приликом апелујемо на Министарство унутрашњих послова да и даље, у складу са важећим законским прописима, као што је свуда у свијету уредно одобрава привремене боравке свештенству и монаштву.   Уочљиво је да се гомилају бројни друштвени, а посебно морални проблеми у нашем народу. Неопходно је да сви одговорни друштвени субјекти, а посебно носиоци државне власти, посебну пажњу посвете моралној обнови савременог човјека, а посебно угрожене омладине и готово разорене породице. Од посебне је важности да државни органи што прије укључе све релевантне друштвене субјекте како би се зауставио демографски и морални суноврат друштва. Овом приликом позивамо све људе добре воље да у домену својих могућности помогну рад Народних кухиња наше Цркве у Подгорици, на Цетињу, у Беранама и Бијелом Пољу.   Радујући се благим данима долазећег празника Рођења Вјечног Дјетета –  Богомладенца Христа – поздрављамо сав православни вјерни народ и све људе добре воље широм Васељене радосним поздравом:     МИР БОЖЈИ!   ХРИСТОС СЕ РОДИ!   Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...