Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Jace Jerimoth

Монашка литература у IV веку (Евагрије Понтијски и св. Макарије Египатски)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа.

 

Интересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати иа ловорикама".

 

Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монаштво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивпш се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи).

 

Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац крји је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста", био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато што је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости.

 

Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу ...

 

У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа". Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве.

 

У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми - духовни и интелектуални.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У Египту је први образовани монах био Евагрије Понтијски (или „Понтик"). Евагрије је био савременик и друг Кападокијских Отаца; у чин ђакона није га рукоположио нико други до Св. Григорије Назијанзин. Као и Кападокијци, Евагрије се одушевљавао читањем и превођењем Оригена, али у време када су они као још млади људи напустили усамљенички живот и постали епископи и активни црквени радници, Евагрије је остао у чину ђакон, а нешто касније отишао у египатску пустињу где се населио међу монахе у месту званом Скит (одакле и потиче назив „скит").

У пустињи је Евагрије започео своју књижевну делатност. Њему припада првенство у разради теоријско-интелектуалног погледа на монашки живот. У то време монаштво се углавном односило са неодобравањем према образовању. Чак су и писање химни сматрали исувише мирјанским занимањем, а за молитве користили само „речи Божије", то јест псалме. Евагрије је, с друге стране, био Грк и по националности и по погледима на свет, сјајно образовани философ, наследник Плагона и његове школе. Недавна истраживања су такође показала да је био доследан оригениста. Евагрије је морао да објасни своје ново позвање — пустињу, аскезу, целомудрије — у категоријама грчке мисли. Природно је да је за тај задатак најпогодније било Платоново учење које је тело сматрало гробницом душе. Ава Евагрије у том смислу верно следи Оригена:

 

“Одвојити тело од душе може само Онај који их је сјединио. Па ипак, оделити тело од душе у власти је и онога који стреми врлини.” (Практик, 52.)

 

Другим речима, духовним напором можемо се ослободити од тела, а у томе се састоји најкраћи пут ка савршенству.

Под духовним напором подразумева се молитва. У Евагријевом учењу о молитви откривамо необично суптилну анализу људских страсти и душевних покрета.

 

На Петом Васељенсном сабору (553. год.) Евагрије је био формално осуђен као јеретик, заједно са Оригеном, чије грешке је делио. У основи, он је био осуђен због својих христолошких назора. Према Евагрију, Христос је био једно од „разумних створења", али за разлику од свих њих, није пао у грех. Због тога ће се у Васкрсењу поново успоставити наше праисконско јединство са Христом. Евагријева дела су по императоровом указу била спаљена. Ипак, његово учење о сазерцању и молитви било је у тој мери популарно међу монасима да се део његових списа сачувао, понекад под другим именом, и касније извршио огроман утицај на источни мистицизам.

 

Дела Евагријева

  1. „Практик". Књига представља пракгични увод у монашки живот. То је најпознатије Евагријево дело о аскетском животу, који је описан као непрестана борба са разним страстима, покретаним од демона.
  2. „Гностик". Наставак „Практика", у којем се описује узвишенији пут монаха-„гностика", који стреми ка познању (гнозису) Бога.
  3. „О молитви". Трактат сачуван под именом Св. Нила Синајског, посвећен узајамној вези између молитве и сазерцања.
  4. „Гностичке главе". Зборник састављен од 600 кратких изрека, тј. „глава", подељених у шест „стотина", а у којима се разматрају догматска и аскетска питања. Ова књига која садржи Евагријеву јеретичку христологију сачувана је само у сиријском преводу.
  5. Већ и површно упознавање са Евагријевим делима открива његов необичан литерарни дар. Осим тога, он је поседовао дубоко познавање људске психологије, и греховно стање човека описивао је веома суптилно. Узећемо као пример његов опис демона духовне досаде, другачије названим демоном поднева (Пс. 91,6). Евагрије га описује као најопаснијег од свих демона:

“Он појачава свој напад на монаха око четвртог часа (10 часова пре подне) и наставља да опседа душу све до осмога часа. Пре свега он ствара утисак да се сунце једва, ако уопште, помера по небеском своду, и да дан има педесет часова. Потом, он монаха приморава да баца поглед кроз окно, излази из келије и пиљи у сунце, не би ли одредио колико још има до деветог часа (тј. до времена обеда) да гледа около неће ли се појавити ко од братије. Надаље, он у срце монаха уноси мржњу према манастиру, према самом животу, према раду...” (Практик, 12.)

 

Централно место у Евагријевој философији заузима његово учење о молитви. У монашком животу основно занимање мора да буде молитва. Следовати за Христом, према Евагрију, значило је идеалну, непрекидну молитву, коју нам је завештао апостол Павле (1Сол. 5, 17). А то се односило не само на отшелнике него и на монахе у општежићу, који су се некако у то време почели појављивати. Требало би приметити да је појава монашких општежића повезана са именом Св. Пахомија, ученика Евагријевог. Монашке заједнице имале су праксу непрекидног богослужења, певања псалама, а усвојиле су и тек насталу идеју непрестане молитве.

 

Осим развоја саме идеје молитве од Евагрија потиче и термин „умна молитва", коју је он разумео као „непрекидно општење разума са Богом" („О молитви”, 3). „Монах — писао је Евагрије — то је човек који се одвојио од свега и који је у хармонији са свиме" („О молитви”, 124). То значи да се монах удаљава од света да би потом, посредством Бога, задобио хармонију са читавом васељеном. Сама реч „монах" долази од грчког „ монос", тј. сам.

 

На тај начин у Евагријевом учењу, паралелно са јеретичким елементима, налазимо и необично важну идеју непрестане умне молитве, која је касније била трансформисана у учење о ,Исусовој молитви" и дубоко се укоренила у православну духовну традидију. Десила се нека врста очишћења Евагријевог учења, и у томе се показала мудрост Цркве, која све прерађује, а усваја само оно исправио и корисно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Други представник источне монашке традиције је Св. Макарије Египатски. Свети Макарије је живео у четвртом веку, но он није аутор дела која му се приписују. Он је био подвижник који није писао, а о којем ми знамо понешто само на основу сведочења његових ученика. Крајем четвртог века појављује се мнопггво списа приписаних Макарију. Но, очигледно да овде имамо посла са псеудоепиграфима, тојест са приписивањем ауторства човеку крји није аутор.

 

Прави аутор је, могуће — неки од Макаријевих ученика који није желео славу те је своја дела потписао именом човека кога је уважавао.

 

Под именом Св. Макарија до нас је дошла колекција од 50 беседа, такозваних „омилија", које представљају духовне поуке различите врсте, као и збирка мањих расправа. Ова дела су уживала изузетну популарност како на Истоку, тако и на Западу. У седамнаестом веку оснивач методизма, Џон Весли, превео их је на енглески језик. Будући незадовољан стањем ствари у англиканској цркви, он се занимао трагањем за традицијом која би му више одговарала. и “набасао” је на дела Св. Макарија.

 

Последњих година делима Св. Макарија бавио се протестантски научник Херман Дерис. У својим истраживањима он тврди да је ова дела. смишљено, Св. Макарију приписао Симеон Месопотамски. О овом последњем знамо да је био предводник месалијанске јереси. Месалијани су били монашка секта која се држала, популарних у то време, дуалистичких идеја. Крајњи израз ових идеја представљало је манихејство, пореклом из Персије. које је тврдило да у овом нашем свету зло начело постоји паралелно са добрим, те да оба имају исту власт, па их у истој мери ваља и поштовати. Умеренији месалијани су тврдили да у срцу човека царују и Бог и Сатана, а да се спасење добија изгнањем Сатане које се постиже непрестаном молитвом. Меслијански пустињаци су одбацивали неопходност постојања Цркве као установе, а свете тајне су сматрали излишним: причешће је за њих било ништа више до подсећање, а крштење —спољашњи символ унутарњег преображаја. Они су били нека врста „харизматика" свога времена, једна од многобројних грана неспокојног монаштва у развоју. У огромној литератури која се појавила у тој средини тешко је спровести јасну границу између православних и месалијанских праваца. Па ипак, у списима „Макарија" нема формално одредивих месалијанских јереси (списак који постоји код константинопољског презвитера Тимотеја и код Св. Јована Дамаскина), него само тенденције и назнаке које је Дерис склон да тумачи као примере месалијанске јереси. Нама се чини да је „Макарије био несумњиво православни писац, који је потекао из исте средине из које и месалијани, и који је тежио (као и Кападокијски Оци) да са њима сачува додирне тачке". Будући протестант, Дерис је на Макаријеве списе применио протестантски критеријум, а заправо — одвајање благодати и природе. Овај критеријум је напросто непримењив на динамичко схватање спасења код Св. Макарија. Укратко, његове назоре је могуће изложити на следећи начин.

 

Макарије чврсто верује у лични карактер хришћанске вере. Знати Бога могуће је само на нивоу личног искуства:

“Благодаћу Божијом све је устројено тако да сваки човек учествује у духовном узрастању према сопственом избору, у сагласју са својом слободном вољом, трудом и напорима, сразмерно вери и борби ... На тај начин, вечни живот задобија се по благодати, али такође и по правичности, јер се двиг напред постиже не само божанском благодаћу и влашћу него и човековом сарадњом (синергијом) и напором; на исти начин, савршено испуњење Божје воље и пуна мера слободе и чистоте биће достигнуте не само човековом влашћу, напорима и снагом него и сарадњом и помоћу Духа Светога.” (Велика посланица, 238.)

 

Наравно, према западним представама оваква тврдња одише пелагијанством, и следствено, пружа Дерису основу да Макарија сматра месалијанином. Али овакво схватање оставља по страни саму основу мистичког учења Св. Макарија. према којем Царство Небеско прожима и освешгава читав видљиви свет, а Христос је уникални центар монашког духовног живота:

 

“Неизрециви и несазнатљиви Бог у доброги Својој унизио је Себе; Он је обукао на Себе удове овог видљивог тела, оставио је Своју сопствену недоступну славу; у Свом милосрђу и човекољубљу он се преображава, отеловљујуе се, долази међу свете, побожне и верне, постаје, према Павлу, „један дух" са њима (1Кор. 6, 17) — душа к души и лице к лицу, да кажемо — чинећи могућим живом бићу да живи у вечној младости, да искуствује бесмртност и учествује у бесмртној слави.” (Беседа 4,10.)

 

Ово упорно инсистирање на централном месту Христа изводи учење Св. Макарија иза уских граница месалијансног дуализма. Спасење човека, за њега, збива се посредством Христа у крштењу и, на тајанствен начин, присуствује у евхаристији. Јединство хришћана, „сијајуће браће" Христа, остварује се у Цркви.

 

За разлику од Евагрија који је у свом грчком интелектуализму човека изместио из реалне историје, ван овог материјалног света, Макарије монашки живот разуме у контексту Ваплоћења, то јест на најреалистичнији начин. У крштењу он види васкрсење душе, које треба да створи услове за васкрсење тела. Општење са Богом је за њега — живо искуство, доживљај, притом не интелектуални, него чувствени. Центар тога искуства, његово „место" опет није интелект (како је код Евагрија и у грчкој философији) него срце. У срце се премешта све добро што постоји у човеку, укључујући ту и разум. Срце је — господар, цар целокупне личности. У срце се премешта сигурност наше хришћанске вере, залога богоопштења.

 

Дакако, „срце” не би требало разумети у сентиманталном смислу, него у библијском. Према древнојеврејским представама душа човека налазила се у крви. Срце је, следствено, сматрано за орган који оживљава душу, који је центар човека као јединства душе и тела.

 

Започињући од Макарија, традиција „умне молитве" постаје традиција „срдачне молитве", „чувања срца”. Касније су се те две традиције ујединиле: разум и срце су схваћени као једна целина. У том облику учење о молитви налазимо нпр. код Дијадоха Фотичког и код других каснијих отаца - подвижника.

 

Из књиге: "Јован Мајендорф - Увод у светоотачко богословље"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Епархија Рашко-призренска данас је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија објавила саопштење за јавност поводом активности организације „28. јуни“ која се у јавности представља као безмало најактивнија хуманитарна организација за помоћ Србима на Косову и Метохији и активни борац за права Срба на овим просторима. На основу прикупљених информација постоје више него очигледне индикације о могућим злоупотребама које ова организација врши покривајући нетранспарентно прикупљање средстава за Србе медијском кампањом преко друштвених мрежа, иако никада нису сарађивали са Епархијом Рашко-призренском и раде потпуно без благослова Цркве, за разлику од бројних проверених и искрено ангажованих хуманитарних организација за помоћ нашем народу. Епархија је свештенству и монаштву забранила сваки контакт са овом организацијом и апелује на вернике да буду опрезни на могуће злоупотребе финансијске природе.
      САОПШТЕЊЕ
      С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем:
      Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу.
       
      У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом.
       
      Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе.
       
      Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње.
       
      Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама.
       
      Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације.
       
      Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији.
       
      Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
      Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године.
      http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      САОПШТЕЊЕ
      С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем:
      Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу.
       
      У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом.
       
      Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе.
       
      Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње.
       
      Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама.
       
      Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације.
       
      Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији.
       
      Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
      Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године.
      http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn
    • Од ризница богословља,
      САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ   СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА   МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ   27. децембар 2018. године   Свештенство и монаштво Митрополије Црногорско-Приморске се и ове године, на празник Светих Мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других, сабрало око свога духовног оца и Архијереја Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом Архијерејском Литургијом коју је у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служио Митрополит г. Амфилохије са свештенством.   Митрополит г. Амфилохије је у наставку сабрања предочио извјештај о свом архипастирском служењу и мисији Митрополије у протеклој години. И ове године је, као и током претходних, рукоположено нових свештеника и ђакона и замонашено нових монаха и монахиња, по парохијама се повећава број новокрштених и вјенчаних, а настављено је са обновом старијих и изградњом нових храмова, манастира и конака. Изражена је посебна благодарност Господу и Светом Архијерејском Сабору на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским г. Иринејем на избору и хиротонији Његовог Преосвештенства викарног Епископа Диоклијског г. Методија и избору досадашњег викарног Епископа Диоклијског г. Кирила за првог епархијског епископа мисионарске Епархије Буеносајреске и Јужноцентралноамеричке. Од великог значаја за нашу Митрополију је освећење обновљеног Манастира Свете Тројице у Стањевићима и прослава 680. годишњице ове Светиње, која се скоро два вијека налазила у рушевинама. Током протекле године је обиљежено и литургијски прослављено 330 година од страдања Момишићких Новомученика, 300 година Топаљске комунитади и обнова Његошеве школе у Херцег Новом, 140 година од ослобођења Бара од Турака и 100 година од мученичког страдања Светог Цара Николаја II Романова и царске породице. Наша Митрополија је посебно била почаствована историјском, апостолском посјетом Његове Светости Патријарха Антиохијског г. Јована X и Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја. У оквиру братског сабрања, Митрополит г. Амфилохије је одржао предавање о јединству и саборности Цркве Христове.   Посебна пажња је посвећена даљој мисији и положају Митрополије и осталих епархија наше Цркве у Црној Гори. И поред бројних нерјешених питања и изазваних проблема, широм Црне Горе се, на сваком кораку, уочава неупитна приврженост вјерног православног народа Божјег својој Цркви, а ту чињеницу већ годинама констатују и релеватне институције које испитују јавно мишљење. У протеклој години су и даље вјештачки изазиване и подстицане подјеле и може се слободно рећи да опасни и опаки дух братоубилаштва и даље постоји у Црној Гори. У том смислу, дужни смо да, и поред постојања бројних данашњих  разлика, у ове дане пред прославу Рођења Христовог позовемо све на обнову братске љубави, праштање и помирење уз поштовање свачијег права на слободу мишљења и изражавања.   Питање израде и доношења будућег Закона о правном положају Цркве и вјерских заједница је представљало питање којим је манипулисано и током ове године како би се настављала антицрквена кампања која, у мањој или већој мјери, путем појединих медија траје од 1945. године до данас. У том смислу, покретане су чак и иницијативе којим је, противно правном поретку, тражено одузимање имовине Цркве. С друге стране, више забрињава готово прекинута комуникација надлежног Министарства за људска и мањинска права са Митрополијом у погледу неотуђивог права представника Цркве да, као и сваки други субјект, учествује у припреми Нацрта закона.   Митрополија и овом приликом указује да је неопходно да Црна Гора добије квалитетан, цивилизован и међународно-правно валидан Закон којим ће се уредити начин остваривања право на слободу вјероисповијести и правни правни положај Цркве и вјерских заједница. И овом приликом јавно исказујемо спремност за успостављање цивилизованог дијалога са Владом Црне Горе ради учешћа у припреми будућег закона.   У другој половини ове године, Министарство унутрашњих послова није, као и током претходне двије године, продужило привремени боравак за нешто преко седамдесет свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, па чак и дјеце. Не постоји ни један правно ваљан разлог, нити, пак, ваљано образложење да се наставља са прогоном свештенства и монаштва, па и овом приликом апелујемо на Министарство унутрашњих послова да и даље, у складу са важећим законским прописима, као што је свуда у свијету уредно одобрава привремене боравке свештенству и монаштву.   Уочљиво је да се гомилају бројни друштвени, а посебно морални проблеми у нашем народу. Неопходно је да сви одговорни друштвени субјекти, а посебно носиоци државне власти, посебну пажњу посвете моралној обнови савременог човјека, а посебно угрожене омладине и готово разорене породице. Од посебне је важности да државни органи што прије укључе све релевантне друштвене субјекте како би се зауставио демографски и морални суноврат друштва. Овом приликом позивамо све људе добре воље да у домену својих могућности помогну рад Народних кухиња наше Цркве у Подгорици, на Цетињу, у Беранама и Бијелом Пољу.   Радујући се благим данима долазећег празника Рођења Вјечног Дјетета –  Богомладенца Христа – поздрављамо сав православни вјерни народ и све људе добре воље широм Васељене радосним поздравом:     МИР БОЖЈИ!   ХРИСТОС СЕ РОДИ!   Извор: Митрополија црногорско-приморска
×