Jump to content
Jace Jerimoth

"16 Personalities" - тест личности

Који је Ваш тип личности?  

60 члановâ је гласало

  1. 1. (1-4) Аналитичари / (5-8) Дипломате / (9-12) Стражари / (13-16) Истраживачи

    • 1. архитекта
    • 2. логичар
    • 3. командант
      0
    • 4. дебатер
    • 5. адвокат
    • 6. медијатор
    • 7. протагониста
    • 8. активиста
    • 9. логистичар
    • 10. бранитељ
    • 11. извршитељ
    • 12. конзул
    • 13. виртуоз
      0
    • 14. авантуриста
    • 15. предузимач
    • 16. забављач


Recommended Posts

VAŠ TIP LIČNOSTI JE:
“LOGIČAR”
(INTP-A)
intp.png
Ekstrovertan
UM
Introvertan
26%
74%
Intuitivni
ENERGIJA
Realistični
68%
32%
Logički-fokusirani
PRIRODA
Principijelno-fokusirani
69%
31%
Planeri
TAKTIKA
Tragači
40%
60%
Asertivni
IDENTITET
Oprezni
53%
47%

“Da li je pile prešlo put ili je put prešao ispod pileta zavisi od Vašeg izbora referentnog sistema.”

Albert Ajnštajn

INTP tip ličnosti je prilično redak, čini tek tri odsto stanovništva, što je definitivno dobra stvar za njih, jer ne postoji ništa zbog čega bi bili više nezadovoljni nego da su “obični”. INTP osobe se ponose svojom inventivnošću i kreativnošću, svojom jedinstvenom perspektivom i snažnim intelektom. Obično poznati kao filozofi, arhitekti ili sanjivi profesori, INTP osobe su odgovorne za mnoga naučna otkrića kroz istoriju.

NEISPITANI ŽIVOT NIJE VREDAN ŽIVLJENJA

INTP osobe su poznate zbog svojih brilijantnih teorija i neumoljive logike – zapravo, oni se smatraju najviše logički preciznim od svih tipova ličnosti.

Oni vole zakonitosti, i uočavanje razlika između izjava gotovo bi se moglo opisati kao njihov hobi, tako da je loša ideja lagati INTP osobe. Ironično je da uvek treba uzeti reč INTP osobe sa rezervom. Nije da su nisu pošteni, nego ljudi sa INTP tipom ličnosti imaju tendenciju da dele misli koje nisu u potpunosti razvijene, koristeći druge ljude kao grupu za ispitivanje svojih ideja i teorija u raspravi protiv samog sebe, a ne kao stvarne partnere u razgovoru.

Zbog toga mogu delovati nepouzdani, ali u stvarnosti niko nije više oduševljen i sposoban da uoči problem, proučavajući bezkrajne faktore i detalje koji obuhvataju pitanje i razvijajući jedinstveno i održivo rešenje nego što su INTP osobe – samo, nemojte očekivati pravovremene izveštaje o napretku. Ljudi koji dele INTP tip ličnosti nisu zainteresovani za praktične, svakodnevne aktivnosti i poslove, ali kada nađu okruženje u kojem se njihov kreativni genije i potencijal može izraziti, ne postoji ograničenje vremena i energije koju će INTP osobe uložiti na razvoj smislenog i nepristrasnog rešenja.

MUDROST POČINJE SA ČUĐENJEM

Može izgledati kao da lutaju u beskrajnom sanjarenju, ali misaoni proces INTP osoba neprestano teče a njihovi umovi bruje sa idejama od trenutka kad se probude. Zbog tog konstantnog razmišljanja mogu delovati zamišljeno i povućeno, jer često vode kompletne rasprave u svojim glavama, ali su INTP osobe zapravo prilično opuštene i društvene kad su sa ljudima koje poznaju ili koji imaju iste interese. Međutim, to može biti zamenjeno prekomernom stidljivošću kada se INTP osobe nađu među nepoznatim licima i dobronamerno podbadanje može vrlo brzo postati agresivno ako smatraju da se kritikuju njihovi logički zaključci i teorije.

Kada su INTP osobe posebno uzbuđene, razgovor može zvučati nepovezan kada pokušavaju da objasne sled logičkih zaključaka koje su dovele do formiranja njihove najnovije ideje. Često će se INTP osobe jednostavno odlučiti da pređu sa jedne teme na drugu pre nego što se uopšte shvati šta su pokušavali da kažu, pre nego što će pokušati da objasne stvari na jednostavniji način.

Može biti i obrnuto kada ljudi objašnjavaju svoje misaone procese INTP osobama u pogledu subjektivnosti i osećanja. Zamislite neizmerno komplikovani satni mehanizam, upijajući svaku moguću stvar i ideju, obrađujući ih sa velikom dozom kreativnog razmišljanja i vraćajući najlogičnije ispravne rezultate koji su dostupni. To je način na koji um INTP osobe radi, a ovaj tip ima malo tolerancije za emocionalno ometanje njihovih procesa.

NEKA ONI KOJI BI DA POMERE SVET PRVO SEBE POKRENU

Pored toga, pošto im je jedna od glavnih karakterisitka to što su Logički-fokusirani (T), INTP osobe verovatno neće uopšte razumeti emocionalne probleme, a i njihovi prijatelji neće naći emocionalnu podršku u njima. Ljudi sa INTP tipom ličnosti bi mnogo radije dali niz logičkih predloga kako rešiti osnovni problem, što je stav koji nije uvek dobrodošao njihovim, Principijelno-fokusiranim (F) prijateljima. To će verovatno važiti i za većinu društvenih skupova i ciljeva takođe, kao što je planiranje večere ili venčanja, jer su INTP osobe daleko više zainteresovani za originalnost i efikasne rezultate.

Jedna stvar koja koči INTP osobe je njihov nemirni i znatni strah od neuspeha. INTP osobe su toliko sklone preispitivanju svojih misli i teorija, brinući se da su propustili neki kritični deo slagalice, da mogu da stagniraju i izgube se u nematerijalnom svetu u kojem se njihove misli nikad zaista ne primenjuju. Prevladavanje ove nesigurnosti je verovatno najveći izazov sa kojim će se INTP osobe suočiti, ali intelektualni darovi, veliki ili mali, koji će biti poklonjeni svetu kada uspeju, čini borbu vrednom."

 

Иако сам један од оних који редовно исмијава овакве тестове, овај пут су много тога погодили, не све, али много много... 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vaš tip ličnosti je:
“Branitelj”
(ISFJ-t)
Ekstrovertan
Um
Introvertan
35%
65%
Intuitivni
Energija
Realistični
10%
90%
Logički-fokusirani
Priroda
Principijelno-fokusirani
23%
77%
Planeri
Taktika
Tragači
71%
29%
Asertivni
Identitet
Oprezni
24%
76%

“Ljubav cveta samo kad se deli. Možeš je imati više za sebe samo ako je daješ drugima.”
Brajan Trejsi

ISFJ tip ličnosti je prilično jedinstven, jer mnoge njihove osobine prkose definiciji njihovih individualnih osobina. Iako poseduju osobinu Principijelno -fokusirani (F), ISFJ osobe imaju odlične analitičke osobine; iako Introvertni (I), umeju jako dobro sa ljudima i imaju čvrste društvene odnose; i mada su tip Planera (J), ISFJ osobe često prihvataju promene i nove ideje. Kao i kod mnogih stvari, ljudi sa ISFJ tipom ličnosti su više od zbira svojih delova, a način na koji oni koriste te svoje vrline u stvari definiše ko su.
ISFJ osobe su pravi altruisti, nagrađuju dobrotu sa još više dobrote i pristupaju poslu i ljudima u koje veruju sa puno entuzijazma i velikodušnosti.

Skoro da ne postoji bolji tip da sačinjava tako veliki deo stanovništva, skoro 13%. Kombinujući najbolje od tradicije i želje da čine dobro, ISFJ osobe se često bave radom koji ima notu istorije, kao što su medicina, akademski rad i dobrotvorni socijalni rad.

ISFJ osobe (posebno one Oprezne) su često pedantne do nivoa perfekcionizma, i mada znaju da odugovlače, uvek se možete osloniti na njih da će obaviti posao na vreme. ISFJ osobe shvataju svoje odgovornosti lično, stalno daju više, rade sve što mogu kako bi premašili očekivanja i oduševili druge, kako na poslu tako i kod kuće.
Moramo da budemo primećeni da bi nam se verovalo

Izazov za ISFJ osobe je da obezbede da bude primećeno ono što urade. Imaju tendenciju da umanje svoja postignuća, i dok se njihova dobrota često poštuje, više cinični i sebični ljudi će verovatno iskoristiti predanost i skromnost ISFJ osoba da im nametnu posao, a zatim im uzmu zasluge. ISFJ osobe treba da znaju kada reći ne i založiti se za sebe ako žele da zadrže svoje samopouzdanje i entuzijazam.

Prirodno društvena bića, čudna karakterisitka za introvertne, ISFJ osobe koriste svoje izvrsno pamćenje ne da bi pamtili podatke i beznačajne činjenice, nego da bi zapamtili ljude i detalje o njihovim životima. Kada je u pitanju darivanje, ISFJ osobama nema ravnih; koriste svoju maštu i prirodnu osetljivost da bi izrazili svoju velikodušnost na takve načine da dotaknu srca primalaca. Iako to važi za njihove saradnike, koje ISFJ tipovi ličnosti često smatraju svojim ličnim prijateljima, njihov izrazi ljubavi u potpunosti procvetaju tek u porodičnom okruženju.
Ako mogu da Vas zaštitim, zaštitiću Vas

ISFJ osobe su divna grupa ljudi, koja retko sede besposleni ako vredan cilj nije dovršen. Sposobnost ISFJ osoba da uspostave intimniji odnos sa drugima je bez premca među introvertnima, a radost koju doživljavaju da bi ti odnosi obezbedili podsticajnu, srećnu porodicu je poklon za sve uključene. Oni se možda nikad neće osećati istinski udobno kada su u centru pažnje, i mogu se osećati krivima kada zaslužno dobiju priznanje za timski rad, ali ako mogu da osiguraju da se priznaju njihovi napori, ISFJ osobe će verovatno osećati određeni stepen zadovoljstva u onome što rade, stepen o kome mnogi drugi tipovi ličnosti mogu samo da sanjaju.

Poznate ISFJ ličnosti:
Halle Berry, Vin Diesel, Beyonce, Qween Elizabeth II 

Share this post


Link to post
Share on other sites
VAŠ TIP LIČNOSTI JE:
“KOMANDANT”
(ENTJ-A)
entj.png
Ekstrovertan
UM
Introvertan
67%
33%
Intuitivni
ENERGIJA
Realistični
76%
24%
Logički-fokusirani
PRIRODA
Principijelno-fokusirani
54%
46%
Planeri
TAKTIKA
Tragači
58%
42%
Asertivni
IDENTITET
Oprezni
76%
24%

Tvoje vreme je ograničeno i zato ga nemoj traćiti živeći nečiji tuđi život. Ne robuj dogmama — što će reći, nemoj živeti onako kako drugi misle da treba da živiš. Ne dozvoli da šum tuđih mišljenja zagluši tvoj unutrašnji glas. I što je najvažnije, imaj hrabrosti da slediš svoje srce i svoj predosećaj. Oni na neki način već znaju šta ti zaista želiš da postaneš. Sve ostalo je manje bitno.

Steve Jobs

Osobe tipa Komandant rođene su da budu vođe. Ljudi koji pripadaju ovom tipu ličnosti u sebi otelovljuju harizmu i samopouzdanje, a svoj autoritet projektuju na način koji gomile ljudi privlači da se bore za ostvarenje zajedničkog cilja. Međutim, za razliku od svog senzitivnijeg parnjaka, Protagoniste, tip ličnosti Komandant odlikuje se često nemilosrdnim stepenom racionalnosti, koristeći svoju energiju, odlučnost i oštar um za postizanje svih postavljenih ciljeva. Možda je dobro to što ove osobe čine svega tri odsto populacije, jer bi u suprotnom preovladali nad bojažljivijim i osetljivijim tipovima ličnosti kojima pripada veći deo ostatka sveta – ipak, Komandanti su ti kojima moramo da zahvalimo za mnoga preduzeća i institucije koje inače svakodnevno uzimamo zdravo za gotovo.

SREĆA LEŽI U RADOSTI POSTIGNUĆA

Ako postoji išta što osobe tipa Komandant vole to je dobar izazov, veliki ili mali svejedno, pri čemu čvrsto veruju da mogu da ostvare bilo koji cilj ako imaju dovoljno vremena i sredstava na raspolaganju. Zahvaljujući toj osobini osobe tipa Komandant su sjajni preduzetnici, a njihova sposobnost strateškog razmišljanja i dugotrajne usredsređenosti tokom odlučnog i preciznog izvršavanja svakog koraka svog plana čini ih moćnim poslovnim liderima. Ova odlučnost često samu sebe podstiče, jer osobe tipa Komandant svoje ciljeve ostvaruju čistom snagom volje čak i onda kada bi drugi možda odustali i krenuli dalje, dok im njihove društvene veštine omogućavaju da sve druge ljude povuku za sobom i da pri tom ostvare spektakularne rezultate.

“Komandant” ličnost (ENTJ-A / ENTJ-T)

Za pregovaračkim stolom, bilo u poslovnom okruženju ili pri kupovini automobila, Komandanti su dominantni, nepopustljivi i nepomirljivi. To nije zato što su sami po sebi bezdušni ili zli – već pre zbog toga što osobe tipa Komandant istinski uživaju u izazovu, u borbi intelekta, visprenosti koja proizilazi iz takvog okruženja, a ako druga strana ne može to da prati Komandant zbog toga sigurno neće odustati od svoje konačne pobede.

Osnovna misao koja se Komandantu mota po glavi mogla bi da glasi “Baš me briga što mi kažete da sam bezosećajno k****e , sve dok sam još uvek efikasno k****e”.

Ako postoji iko koga osobe tipa Komandant poštuju, to je neko ko može intelektualno da im parira, ko može da deluje sa jednakom preciznošću i kvalitetom kao što je njihov. Osobe tipa Komandant poseduju posebnu veštinu prepoznavanja talenta u drugima, što im pomaže kako prilikom formiranja timova (pošto niko, ma koliko da je briljantan, ne može sve sam da uradi), tako i kada Komandanta treba sprečiti da pokaže previše arogancije i snishodljivosti. Međutim, odlikuju se i posebnom veštinom ukazivanja ne tuđe propuste, što oni čine sa zastrašujućim stepenom bezosećajnosti, a to je momenat kada zaista počinju da zapadaju u probleme.

NEGOVANJE NAUKE O LJUDSKIM ODNOSIMA

Izražavanje emocija nije jača strana nijednog tipa ličnosti iz grupe Analitičara, ali zbog njihove druželjubive prirode, distanciranje od sopstvenih emocija je kod osoba tipa Komandant posebno očigledno i direktno utiče na mnogo širi spektar ljudi. Jedan Komandant će, naročito u profesionalnom okruženju, mirne duše smrviti osećanja onih koje smatra neefikasnim, nestručnim ili lenjim osobama. Za osobe tipa Komandant pokazivanje emocija je znak slabosti, a takvim pristupom se lako stiču neprijatelji, pa bi bilo dobro da Komandanti imaju na umu da u potpunosti zavise od tima koji funkcioniše, ne samo da bi postigli svoje ciljeve nego i radi potvrde sopstvenog kvaliteta i dobijanja povratnih informacija, što je nešto na šta su Komandanti, za divno čudo, vrlo osetljivi.

Osobe tipa Komandant su pravi izvori energije i neguju imidž natprosečnih ljudi – što oni često i jesu. Osobe ovog tipa treba, međutim, da imaju na umu da svoju reputaciju nisu stekli isključivo sopstvenim radom, već da za to treba da zahvale i timu koji ih podržava, te da je važno da priznaju doprinose, talente i potrebe članova tog tima, naročito u emotivnom smislu. Čak i ako moraju da zauzmu stav “foliraj sve dok ne uspeš”, ako su osobe tipa Komandant u stanju da emocionalno zdrav fokus kombinuju sa velikim brojem svojih prednosti, biće nagrađeni dubokim, zadovoljavajućim odnosima i svim izazovnim pobedama koje mogu da podnesu.

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић.         Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је пречасни презвитер Станко Лакетић, професор и главни васпитач Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, настојатељ храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла (познатији као доња црква) у Сремским Карловцима. Аутор и водитељ емисије: Дејан Стојадиновић.        Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Гости новог издања емисије "Лилност и заједница" на ТВ Храм били су протопрезвитер-ставрофор Сергиос (Срђан) Јаношевић  и његова протиница, дипломирани филолог и филмски редитељ Весна Јаношевић. Аутор и водитељ емисије Дејан Стојадиновић.        Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом.     Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет.   Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити.   Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава.   Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима.   С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не.   Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио.   Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла.   Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.   Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(...) по врстама“... „И створи Бог(...) све душе живе(...) по врстама њиховим(...) и би тако(...) и видје Бог да је добро“(...) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)... Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.   Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом - а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем - и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека.   Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.   Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом.   Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике.   Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека.   Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим.   Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност. Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност.   Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем?   Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. - особине које су одређене генима или окружењем - ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају.   Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије.   Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије.   Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности.   Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...