Jump to content
Jace Jerimoth

"16 Personalities" - тест личности

Који је Ваш тип личности?  

60 члановâ је гласало

  1. 1. (1-4) Аналитичари / (5-8) Дипломате / (9-12) Стражари / (13-16) Истраживачи

    • 1. архитекта
    • 2. логичар
    • 3. командант
      0
    • 4. дебатер
    • 5. адвокат
    • 6. медијатор
    • 7. протагониста
    • 8. активиста
    • 9. логистичар
    • 10. бранитељ
    • 11. извршитељ
    • 12. конзул
    • 13. виртуоз
      0
    • 14. авантуриста
    • 15. предузимач
    • 16. забављач


Recommended Posts

 

 

enfj.png

 

 

“Sve što sada činiš indirektno deluje i utiče na sve oko tebe. Tvoj stav može obasjati tvoje srce ili preneti uznemirenost. Tvoj dah može da širi ljubav ili da zamuti sobu sa depresijom. Tvoj pogled može probuditi radost. Tvoje reči mogu da inspirišu slobodu. Svako tvoje delo može da otvori srca i umove.”
Dejvid Dejda

ENFJ osobe su rođene vođe, puni strasti i harizme. Oni predstvaljaju oko dva odsto stanovništva, i često su to naši političari, naši treneri i naši učitelji koji dopiru do drugih i inspirišu ih da postižu uspeh i čine dobra dela u svetu. Uz prirodno samopouzdanje koje stvara uticaj, ENFJ osobe sa ponosom vode druge kako bi zajedno poboljšali i sebe i svoju zajednicu.

JAKA VERA U LJUDE

Ljude privlače jake ličnosti, a ENFJ osobe zrače autentičnošću, brigom i altriuzmom, bez straha ustaju i progovore kada smatraju da nešto treba da se kaže. Oni prirodno i lako komuniciraju sa drugima, naročito lično, a njihova intuitivna (N) osobina pomaže ENFJ tipovima ličnosti da dopru do svakog uma, bilo činjenicama i logikom ili čistim emocijama. ENFJ osobe lako uočavaju motivaciju kod ljudi i naizgled nepovezane događaje, i u stanju su da povežu ove ideje i da ih predstave kao zajednički cilj sa takvom elokvencijom koja je ništa manja od fascinantne.

Zainteresovanost koju ENFJ osobe imaju prema drugima je iskrena, skoro preterana – kada veruju u nekoga, mogu se i previše uključiti u probleme druge osobe, dati im i previše poverenja. Srećom, ovo poverenje često postiče druge ljude da budu iskreniji, jer altruizam i autentičnost ENFJ osoba inspiriše one do kojih im je stalo da i sami postanu bolje osobe. Međutim, ukoliko ne povedu računa, mogu da preteraju u svom optimizmu, ponekad vršeći pritisak na druge i više nego što su spremni ili voljni da idu.

ENFJ osobe su podložni još jednoj zamci: imaju ogroman kapacitet za razmišljanje o samima sebi i da analiziraju svoja sopstvena osećanja, ali ako su previše zaokupljeni tuđom nevoljom, mogu da razviju neku vrstu emocionalne hipohondrije, doživljavajući probleme drugih ljudi kao svoje, pokušavajući da isprave nešto kod sebe što ne treba popravljati. Ako dođu do tačke gde ih ograničava nešto što neko drugi doživljava, to može omesti sposobnost ENFJ osoba da vide dalje od problema i da budu od bilo kakve koristi. Kada se to dogodi, važno je da se ENFJ osobe povuku i razmisle o samima sebi kako bi napravili razliku između onog što stvarno osećaju i onog što je odvojeno pitanje koje treba sagledati iz druge perspektive.

... BORBA NE BI TREBALO DA NAS ODVRATI OD PODRŠKE IDEJI ZA KOJU VERUJEMO DA JE PRAVEDNA
ENFJ osobe su iskreni, saosećajni ljudi koji kažu ono što misle i rade ono što su naumili, i ništa ih ne čini srećnijim od vođenja, ujedinjavanja i motivisanja svog tima sa zaraznim entuzijazmom.

Osobe sa ENFJ tipom ličnosti su strastveni altruisti, ponekad čak i preterano, i najčešće se ne boje da uzmu stvari u svoje ruke i da podrže ljude i ideje u koje veruju. Ne čudi da su mnoge poznate ENFJ osobe američki predsednici – ovaj tip ličnosti želi da vodi u svetliju budućnost, bilo vodeći naciju do prosperiteta ili vodeći svoj drugoligaški softbol tim do pobede posle mukotrpne borbe.

Poznate ENFJ ličnosti:

Barak Obama
 
Abraham Linkon
 
Ronald Regan
 
Opra Vinfri
 
Vilijam Kalen Brajant
 
Abraham Maslou
 
Šon Koneri
Ben Aflek
 
Fransoa Miteran
 
Majkl Džordan
 
Michael Jordan
 
Metju Mekonahi
 
Džon Kjuzak
 
“Deneris” iz Igre prestola

 ima istine u ovome :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овај тест је добар начин да се људи упознају сами са собом и једни са другима. Кад бисмо једни о другима знали особине побројане у описима ових 16 типова личности сматрам да би међу нама било више разумевања, па и љубави. :citac:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Aktivista.

Ne interesuje me čime se baviš u životu. Želim da znam za čim’ čezneš – i da li se usuđuješ da udovoljš onome čemu ti srce teži. Ne interesuje me koliko imaš godina. Želim da znam da li bi rizikovao da izgledaš kao budala –zbog ljubavi –zbog svojih snova – zbog avanture što si živ.”

Oraja Mauntin Drimer

Share this post


Link to post
Share on other sites

не могу а да не приметим да нам је стање на форуму као на политичкој сцени, све сами аналитичари, дипломате и чувари (реда) 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Место са много корисног материјала за проучавање: http://digitalcitizen.ca/personality-assessment/

Поред теста налазе се и детаљно описани сви типови са предлозима за рад на усавршавању. Ово је све у облику pdf докумената. Предлажем да преузмете док је страница још увек у функцији... Али ипак ћу поставити и овде. Материјал је сувише драгоцен...

 

personality-assessment.zip

Share this post


Link to post
Share on other sites
Vaš tip ličnosti je:
“Zabavljač”
(ESFP-t)
 
esfp.png

Ум
Овај аспект показује какву интеракцију имамо са другим људима:

69% Екстровертне особе (Е) више воле групне активности, размишљају док говоре, и добијају снагу друштвеном интеракцијом.

Енергија
Други аспект одређује како видимо свет и обрађујемо информације:

66% Реалистичне особе (S) су разумне, ослањају се на своја чула, обузете су практичним питањима, фокусирају на оно што се догодило.

Природа
Овај аспект одређује како доносимо одлуке и како се носимо са емоцијама:

65% Особе које су фокусиране на принципе су осетљиве (F), следе своја срца, фокусирају се на хармонију и сарадњу.

Тактика

Овај аспект показује наш приступ раду, планирању и доношењу одлука:

64% Особе које трагају су врло добре у импровизацији (P), воле више да остављају своје опције отворене, опуштени су око посла, траже слободу.

Идентитет
Коначно, аспект индентитета подупире све друге, показујући колико смо уверени у наше способности и одлуке:

58% Опрезне особе су самосвесне (-Т), воде рачуна о свом угледу, вуче их успех, перфекционисти су.

 

Ako neko krene spontano da peva ili pleše, onda je to ESFP tip ličnosti. ESFP osobe lako ponese uzbuđenje i žele da se svi ostali isto tako osećaju. Nijedan drugi tip ličnosti nije tako velikodušan sa svojim vremenom i energijom kao što su ESFP osobe kada je u pitanju davanje podrške drugima, i nijedan drugi tip ličnosti to ne radi sa tako neodoljivim stilom.

Rođeni zabavljači, ESFP osobe obožavaju svetla pozornice, ali celi svet je pozornica. Mnogi poznati ljudi sa ESFP tipom ličnosti su zaista glumci, ali oni vole da priređuju predstave i za svoje prijatelja, da razgovaraju sa jedinstvenim i prizemnim dosetkama, da privuku svu pažnju i da se svaki izlazak pomalo izgleda kao zabava. Maksimalno društvene, ESFP osobe uživaju u najjednostavnijim stvarima i za njih nema veće radosti od zabave sa dobrom grupom prijatelja.

To je zaista tako jer ESFP osobe imaju najjači osećaj za estetiku od svih tipova ličnosti. Od doterivanja i odeće do dobro opremljenog doma, ESFP osobe imaju smisao za modu. Znajući šta je privlačno u trenutku kada ga ugledaju, ESFP osobe se ne boje da promene svoje okruženje da bi izrazili sopstveni stil. ESFP osobe su prirodno radoznale, istražujući nove dizajne i stilove sa lakoćom.

Iako ne izgleda uvek tako, ESFP osobe znaju da se ne radi uvek o njima – one su pažljive i vrlo osetljive na tuđe emocije. Osobe sa ovim tipom ličnosti su često prvi koji pomognu nekome da govore o zahtevnom problemu, rado pružajući emocionalnu podršku i praktične savete. Međutim, ako se problem tiče njih, ESFP osobe će verovatno pre izbegavati sukob nego mu se suprotstaviti. ESFP osobe obično vole malo drame i strasti, ali ne toliko kada su oni fokus kritika koje ih mogu doneti.

Najveći izazov sa kojim se suočavaju ESFP osobe je da su često toliko fokusirane na neposredna uživanja da zanemaruju svoje dužnosti i odgovornosti koje omogućuju te raskoši. Kompleksna analiza, zadaci koji se stalno ponavljaju i upoređivanje podataka sa realnim posledicama nisu lake aktivnosti za ESFP osobe. One se radije oslanjaju na sreću ili priliku, ili jednostavno zatraže pomoć od svog širokog kruga prijatelja. Bitno je da ESFP osobe sebe teraju da vode računa o dugoročnim stvarima kao što su njihovi planovi za penziju ili unos šećera jer neće uvek biti nekoga ko će paziti na te stvari.

ESFP osobe prepoznaju vrednost i kvalitet, što je samo po sebi dobra osobina. Ipak u kombinaciji sa njihovom sklonošću da loše planiraju, to može uzrokovati da žive iznad svojih mogućnosti pa su kreditne kartice posebno opasne. Više fokusirani da skoče na svaku priliku nego na planiranje dugoročnih ciljeva ESFP osobe mogu otkriti da je njihov nemar učinio da neke aktivnosti budu nedostupne.

Ne postoji ništa što čini ESFP osobe toliko nesretnim kao osećaj da su zarobljeni okolnostima i da se ne mogu pridružiti svojim prijateljima.

ESFP osobe su dobrodošle gde god postoji potreba za smehom, zabavom ili dobrovoljcem da se isproba nešto novo i zabavno – te nema veće radosti za ESFP osobe od toga da povuku sve ostale sa sobom. ESFP osobe mogu razgovarati satima, ponekad o svemu osim o temi o kojoj su nameravali da pričaju i da dele emocije svojih najmilijih i kroz dobra i kroz loša vremena. Ako samo uspeju da drže sve pod kontrolom, uvek će biti spremni da se upuste u nove i uzbudljive stvari koje svet ima da ponudi i povući svoje prijatelje sa sobom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је пречасни презвитер Станко Лакетић, професор и главни васпитач Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, настојатељ храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла (познатији као доња црква) у Сремским Карловцима. Аутор и водитељ емисије: Дејан Стојадиновић.        Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Гости новог издања емисије "Лилност и заједница" на ТВ Храм били су протопрезвитер-ставрофор Сергиос (Срђан) Јаношевић  и његова протиница, дипломирани филолог и филмски редитељ Весна Јаношевић. Аутор и водитељ емисије Дејан Стојадиновић.        Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом.     Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет.   Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити.   Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава.   Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима.   С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не.   Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио.   Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла.   Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.   Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(...) по врстама“... „И створи Бог(...) све душе живе(...) по врстама њиховим(...) и би тако(...) и видје Бог да је добро“(...) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)... Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.   Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом - а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем - и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека.   Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.   Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом.   Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике.   Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека.   Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим.   Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност. Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност.   Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем?   Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. - особине које су одређене генима или окружењем - ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају.   Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије.   Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије.   Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности.   Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Предавањем Његовог високопресвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог пресвештенства уморовљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“ синоћ, 3. августа, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару настављена је културна манифестација Трг од ћирилице која се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе.       Трг од ћирилице наредних дана, до 10 августа, одвијаће се у Бару, казао је Желидраг Никчевић  подсјетивши да је значај ове манифестације оданост српском писму (ћирилици) и српском језику, који су нас одржали, утврдили у православној вјери, нашој умјетности, култури и науци.   Појаснио је да је идеја Трга од ћирилице суштински једноставна и да се описује ријечима нашега Митрополита да онај ко затире своје памћење и живу стваралачку везаност за претке, тај се као сасушена грана лишава животнога сока и соја и на крају откида од племенитог коријена српстевног .   „Као народ можемо опстати достојанствени у великој породици земаљских народа само чувањем успомене и свог наслеђа, буђењем и оживотворењем те успомене на наше наслеђе светокирило- методијевско, светосавско, Немањићко, Петровићевско до данашњих дана.“   Желидраг Никчевић је подсјетио да се овогодишњи Трг од ћирилице одржава у знаку великих јубилеја из наше историје, а да је вечерашњи програм посвећен управо једном таквом великом датуму који је од огромног значаја за нашу вјеру и духовно наслеђе, као и за наш национални идентитет: 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, 125 година од његовог рођења.   Након тога су духовна чеда Светог Јустина Ћелијског,  владике Амфилохије Радовић и Епископ Атанасије Јевтић говорили о томе „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“.   На почетку свог излагања Епископ Атанасије се осврнуо на Трг од ћирилице и казао да је ова манифестација знак православља. Томе у прилог је додао да је познати слависта Емилиос Тахиаос од Солуна, добар познавалац историје и књижевности словенских цркава од Кирила и Методија до наших дана, рекао је да је ћирилица граница између Истока и Запада, између православља и латинства, римокатоличког и протестантског свијета:   „Ћирилица је тамо где је православље“, казао је владика и додао да је у његовању ћирилице велика заслуга Митрополије црногорске приморске која је у саставу Светосавске аутокефалне цркве друга послије Жиче.   Говорећи о оцу Јустину са присутнима је подијелио сјећање са једног пута у Русији када су га браћа Руси питала какав смо ми то ви народ да нм је Бог дао такве величине као што су Николај и Јустин, заједно у тако кратко вријеме.   „Ја сам слегао раменима и рекао нисмо криви. Слично је у Грчкој. Знате колико се штампа, цитира на сајтовима, у књигама, часописима час Свети Јустина час Свети Николај. Њихове ријечи постале су симбол православља. И заиста велики дар Божји.“   Испричао је да је отац Јустин први ишао на гробове Николајевих родитеља у Лелић и тамо се, како је говорио сам отац Јустин, када је Николај преминуо само три дана молио за њега, а онда се молио њему.   „Он је био жив ходећи светитељ и тако је Јустин растао уз Николаја“, казао је, између осталог, уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије.   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије се присјетио да је први пут имао дар од Бога да види старца Јустина 1959. године на Новом гробљу у Београду, а до тада је само слушао и читао његове књиге. Када је своју одлуку да се замонаши подијелио са о. Јустином он му је одговорио: Радујем се што си сагледао себе са тачке гледишта вјечности. То је уједно и реченица коју Митрополит често говори на монашењу.   Говорећи о оцу Јустину, владика Амфилохије је казао да је он превео и написао 12 томова Житија светих, што је једно од најзначајнијих дјела код нас. Такође, код нас не само да се издају његова дјела него се и штампају нова. По његовим ријечима владика Атанасије је урадио огроман посао, списе о. Јустина, писма сабира те су изашла 22 тома Дјела оца Јустина. На грчки језик је превео и књигу: Човјек и Богочовјек која је доживјела већ 9 издања у Грчкој.   „Упоредо са тим Житијама штампане су и његове три Догматике Православне цркве, од којих су други и трећи том јединствене догматике, како их он назива православна философија истине“, рекао је владика и додао да су његова дјела превођена на руски, француски, њемачки, енглески језик.   Казао је да његова дјела остају као једно богатсво непроцјењиве вриједности и да је Свети Јустин Ћелијски једна изузетна личност, не само у савременом православљу, већ и у савременом хришћанству.   „Када је говорио о Светом Сави, говорио је о Западу. Није био, како га тумаче, антизападни човјек, него човјек који је осјетио сву трагику Запада и усмјерења хришћанства на Западу, а послије и западне цивилизације која се одрицала Бога, првенствено Христа. За оца Јустина, као и за изворну Цркву Божију, без Христа нема ни човјека, ни хришћанства, ни решења људске судбине.“   Отац Јустин је написао да постоје три пада у историји човјечанства: Адамов пад, Јудин пад и одпад од Бога, и пад римског папе.   „Ти падови су одрицања од Бога у суштини и обоготворење човјека коме је дах у носу. Адам је то учинио погазивши заповјест Божију, Јуда је за 30 сребреника продао Небеско за земаљско царство и Христа као носиоца Небеског царства, а римски епископ је себе прогласио за викара Христовог, за непогрешивог, за земаљску славу и част.“   Отац Јустин је написао ако је један непогрешив у Риму зашто да није и онај у Берлину и Њујорку непогрешив.   „Ако је један човјек непогрешив, онда сваки човјек може себе да прогласи непогрешивим.“   Даље је објаснио да је унијаћења било и овдје кроз историју, а да је мишљења да је оно што се догађа у Украјини плод унијаћења од 16. вијека, насиља које је извршила Пољска држава:   „То је плод таквога духа римске надмености, обоготворења човјека, што православље никада није могло да прихвати, иако нијесмо безгрешни. То су искушења људска, али тамо је то постала догма. На Истоку је то искушење које се пројављује сада кроз ова збивања у Украјини.“   Високопреосвећени владика је казао да је и латиница постала догма, те је добро да имамо манифестације као што је Трг од ћирилице у Црној Гори гдје је на снази уништење ћирилице :   „У свим установама ове државе латиница је насилно наметнута. Њој свака част, али се зна на ком писму смо ми постали зрели историјски народи и ко су наши учитељи и просветитељи.“   Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да се нада да ће се вратити црква на Ловћену, јер нема спаса Црној Гори док се то не догоди:   „Црна Гора се обурдава, иде у потпуну пропаст, губи своју савјест, свијест, сазнање, истински идентитет, свим оним што се догађа са овом садашњом Црном Гором, која никада није била зависнија, ропскија него данас, за онога који зна шта је робовање а шта слобода.“   Појаснио је да то робовање значи да робује страстима, властољубљу и частољубљу.   Отац Јустин је бринуо о Косову и Метохији јер је знао шта оно значи не само за нас, него за Европу.   „Као што је 1389. године на Косову Пољу решавана судбина Европе и преко наших костију заустављена тоталитарна најезда султана, исто се догађа и данас. Судбина савремног свијета се прелама преко КиМ. “   Поручио је да ми знамо ко смо и шта смо, и зато и даље носимо крст Светога Јована и градимо цркву Свете Тројице – Бога љубави, која грли све без обзира како се опредјељују:   „Обнављамо Ловћенску цркву, себе и своју душу, градимо на ономе на чему је саграђено свешто  јесмо, по чему смо били, јесмо и остаћемо присутни у овоме свијету“, поручио је на крају свог излагања Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Синоћњи програм својим наступом је уљепшао и Хор Светог Јована Владимира.   Трг ћирилице у Бару се наставља вечерас предавањем на тему „Насиље над Србима“ о којој ће говорити: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Дани Трга од ћирилице се ће се одржавати у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару са почетком у 21 час.   Ове године манифестација је у знаку јубилеја: 800 година аутокефалности Српске православне цркве и и живота њене Зетске епархије – Митрополије црногорско-приморске, 630 година од Косовског боја, 690 година од рођења Светог великомученика косовског цара Лазара, као и 500 година од печатања служабника Божидара Вуковића.   Организатори Трга од ћирилице су: Митрополија црногорско-приморска, Издавачка установа Светигора, архијерејска намјесништва херцегновско и барско, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење издавача и књижара Црне Горе и Српски културно-спортски центар Карађорђе из Херцег Новог.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...