Jump to content
Jace Jerimoth

"16 Personalities" - тест личности

Који је Ваш тип личности?  

60 члановâ је гласало

  1. 1. (1-4) Аналитичари / (5-8) Дипломате / (9-12) Стражари / (13-16) Истраживачи

    • 1. архитекта
    • 2. логичар
    • 3. командант
      0
    • 4. дебатер
    • 5. адвокат
    • 6. медијатор
    • 7. протагониста
    • 8. активиста
    • 9. логистичар
    • 10. бранитељ
    • 11. извршитељ
    • 12. конзул
    • 13. виртуоз
      0
    • 14. авантуриста
    • 15. предузимач
    • 16. забављач


Recommended Posts

Читаоци кажу да је овај тест толико прецизан да је “мало застрашујуће”.

Добићете конкретан, прецизан опис о томе какви сте и зашто радите како радите.

 

 

home-16personalities-community.png

Започни тест ->

 

Опште одредбе

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наша теорија

Када људи заврше наш тест личности, често им прво питање буде “Шта значе ова четири слова?” Наравно, мислимо на оне мистериозне акрониме као што су INTJ, ENFP или ESTJ. Као што сте можда већ прочитали у бесплатном Опису типа или додатним чланцима који постоје на нашем вебсајту, свако слово представља специфичну особину, са додатном варијантом које су наведене на крају. Међутим, пре него што размотримо те особине, прво пођимо на један кратак историјски излет.

Од памтивека покушавамо да се одредимо и сврстамо у категорије на многе начине. Почевши од четири темперамента древних цивилизација – сангвиник, колерик, меланхолик и флегматик – до последњих напредака у психологији, људи су непрестано трагали за добрим, позданим начином да нешто што је тако комплексно и нестабилно као што је људска личност уклопе у добро-дефинисани модел. Још увек смо далеко од тога да то учинимо, мада данашњи модели сачињавају већину наших особина личности и често могу с високим степеном сигурности да предвиде како ћемо се понашати у одређеним околностима.

Ипак, важно је имати на уму, без обзира на који се модел ослањамо, да је наша личност само један аспект од многих – наши поступци су такође под утицајем нашег окружења, искуства и појединачних циљева. У нашим Описима типова и Премијумским Профилима, дајемо опис како ће се људи који припадају одређеном типу личности вероватно понашати – међутим, треба имати у виду да су то само показатељи и тенденције, а не дефинитивне смернице или одговори. Постоји велика разлика између имати 10% неке особине или имати 80%. Ова информација има за циљ да подстакне лично развијање и боље разумевање других и не треба је примати као некакву догму.

Наш приступ има корене у двема различитим филозофијама. Једна датира са почетка 20-тог века и била је замисао Карла Гутава Јунга, оца аналитичке филозофије. Јунгова теорија психолошких типова је можда најутицајније остварење у типологији личности и инспирисала је бројне различите теорије, укључујући и нашу. Један од кључних Јунгових доприноса био је развој концепта Интровертности и Екстровертности – он је теоретисао да свако од нас спада у једну од ове две категорије, у зависности да ли се фокусирамо на унутрашњи свет (Интровертност) или спољни свет (Екстровертност). Ови термини се данас обично другачије дефинишу, при чему је екстровертност синоним за социјалне вештине – међутим оригиналне Јунгове дефиниције се фокусирају на то одакле особа обично црпи своју енергију. У том смислу, интровертност не подразумева стидљивост а екстровертност не значи нужно добре друштвене вештине.

Осим интровертности и екстровертности, Јунг је такође сковао неколико додатних концепата. Најрелевантније за нас су такозване функције просуђивања (било размишљања или осећања) и функције перцепција (било чулних или интуитивних). Према Јунгу, свака особа преферира једну од ових когнитивних функција и сматра да је најприродније да се ослони на њу у свакодневним ситуацијама. Међутим, и друге функције имају своју улогу и могу да се појаве у зависности од околности. Ове функције су такође дефинисане интровертношћу или екстровертношћу особе – нпр. некоме коме је доминантна функција интровертно осећање ће вероватно размишљати другачије од некога ко управља екстровертним осећањем.

Јунгову теорију је 1920-тих година приметила Кетрин Кук Бригз (eng. Katharine Cook Briggs), која је касније постала коаутор једног од најпопуларнијих индикатора типова личности у данашње време, назван Мајерс-Бригзов индикатор типова личности (Myers-Briggs Type Indicator® (MBTI®)). Бригсова је била наставник са страственим интересовањем за типологију личности, и која је развила своју сопствену теорију пре него што је сазнала за Јунгове списе. Заједно са својом ћерком, Изабелом Бригз Мајерс (Isabel Briggs Myers), развила је погодан начин да опише редослед Јунгових одредница за сваку особу. Постојале су четири могућа пара особина личности:

Интровертност (I) или Екстровертност (Е)
Интуитивност (N) или Чулност, (на енглеском Sensing) (S)
Размишљање (енг. Thinking) (Т) или Осећање (енг. Feeling) (F)
Просуђивање (енг. Judging) (Ј) или Перцепција (P)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сетићете се ових термина из параграфа посвећених Јунгу. Према Мајерс-Бригз моделу, прво слово одређује ставове доминантних и наредних функција, док последње слово показује која функција јесте доминантна. За екстровертне особе, доминантна функција се фокусира на спољни свет. Слово Ј означава да је доминантна једна од просуђивачких функција (размишљање или осећања); слово P указује на једну од перцептивних функција (интуиција или чулност). За интровертне особе, слова Ј и P указују на помоћну пре него на доминантну функцију – она је сама по себи већ самоинтегрисана. Наравно, ово је само веома поједностављен опис Мајерс-Бригз теорије – посетиоци који су заинтересовани да науче више треба да прочитају “Различити дарови: Разумевање типова личности” од Изабеле Бригз Мајерс (“Gifts Differing: Understanding Personality Type”, Isabel Briggs Myers).

Због своје једноставности и лаке употребе, овај модел са четири слова сада користе бројне различите теорије и приступи, као што су Соционика, Класификација темперамената по Керзију, Интерактивни стилови по Линди Беренс као и многи други. Међутим, важно је имати на уму да иако су ови акроними идентични или веома слични, њихова значења се не поклапају увек. Један од разлога за овако дуги увод јесте што желимо да разјаснимо да не постоји јединствена дефиниција додељена овим концептима типова – свака теорија их дефинише на свој начин и сасвим је могуће, уколико сретнете петоро људи који сви кажу “Ја сам INFJ”, да ће се њихове дефиниције о томе шта INJF значи, разликовати. Јасно је да постоји много преклапања између теорија које деле ове називе типова – међутим, њихови описи никако нису идентични.

Оставимо за тренутак по страни теорије типологије. Другачији начин гледања на личности људи је кроз призму модела који је базиран на особине пре него онај који је базиран на типу. Шта подразумевамо под тим? Уместо што покушавамо да створимо 4 (или 8, 16, 32…) структуре типова личности и да уклопимо људе у оквиру њих, можемо једноставно да дефинишемо одређени број особина и измеримо склоност људи користећи добро дефинисане скале, гледајући њихове бодове, али не стављајући их у категорије. Можда сте чули за термин амбивертан, што је савршен пример у овом случају. Амбивертност значи да је неко мање или више тачно у средини на скали интровертности-екстровертности, бивајући ни превише друштвен или отворен, ни превише повучен – што је противно претходно описаним Јунговим моделима. Свака теорија која је базирана на типовима вероватно ће са тешкоћом категоризовати људе чији су резултати тачно на линији раздвајања, без обзира колико линија раздвајања имали.

Теорије базиране на особинама људи једноставно тврде да је амбивертна особа умерено ектровертна особа и то је тако, без одређивања типа личности. Такав приступ свакако олакшава да се поуздано измере корелације између особина личности и других карактеристика (нпр. политички ставови), због чега приступи који су базирани на особинама доминирају у психометричким истраживањима – али то је мање више све. За разлику од теорија које су базиране на типу, постаје немогуће дефинисати категорије и типове који би се онда користили као лако доступни појмови за дискусије и препоруке. Сходно томе, иако су катергорије као Екстровертан или Интровертан неизбежно ограничавајуће, оне нам такође дају прилику да се опише значајан део људске личности и да се израде теорије које покушавају да објасне зашто радимо оно што радимо – нешто што је више научно поуздано, међутим, неодређена изјава као што је “Ви сте 37% екстровертни” једноставно не задовољава.

Са нашим моделом, ми смо комбиновали оно најбоље из обе сфере. Користимо формат акронима које су увеле Мајерс-Бригз због једноставности и практичности – али смо редефинисали неколико јунговских особина и увели једну додатну, упрошћавајући наш модел и приближавајући га најновијим откривањима, наиме димензијама личности које се зову Пет великих особина личности. Осим тога, насупрот теорији Мајерс-Бригз, или другим теоријама које су засноване на Јунговом моделу, ми нисмо укључили когнитивне функције као што су Екстровертно размишљање или Интровертну чулност, или њихове приоритетизације, већ смо изабрали пет независних скала и изградили наше типове личности око њих. То нам је омогућило да се добије велика прецизност теста истовремено задржавајући могућност да се дефинишу и опишу различити типови личности.

Прођимо сада кроз наших пет аспеката личности, један по један, а затим ћемо прећи на групе типова.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пет аспеката личности

У овом одељку биће описани пет аспеката личности које, када се комбинују, дефинишу тип личности: Ум, Енергија, Природа, Тактика и Идентитет. Сваки од ових аспеката треба посматрати као двострану целину, са “неутралном” опцијом у средини. Проценте које бисте видели по завршетку теста имају за циљ да покажу под којим категоријама спадате и колико су јаки ваши приоритети.

Прођимо сада кроз аспекте личности један по један:

 

Ум
Овај аспект показује какву интеракцију имамо са другим људима:

Интровертне особе (I) више воле осамљене активности, да размисле пре него што проговоре, и замарају се друштвеном интеракцијом.
Екстровертне особе (Е) више воле групне активности, размишљају док говоре, и добијају снагу друштвеном интеракцијом.

Енергија
Други аспект одређује како видимо свет и обрађујемо информације:

Интуитивне особе (N) су маштовите, ослањају се на своју интуицију, обузете су идејама, фокусирају се на то оно што би могло да се деси.
Реалистичне особе (S) су разумне, ослањају се на своја чула, обузете су практичним питањима, фокусирају на оно што се догодило.

Природа
Овај аспект одређује како доносимо одлуке и како се носимо са емоцијама:

Особе које су фокусиране на логику (Т) су жилаве, следе своје умове, фокусирају се на објективност и рационалност.
Особе које су фокусиране на принципе су осетљиве (F), следе своја срца, фокусирају се на хармонију и сарадњу.

Тактика

Овај аспект показује наш приступ раду, планирању и доношењу одлука:

Особе које планирају су одлучне (Ј), воле више јасна правила и смернице, гледају на рокове као светињу, настоје да заврше ствари.
Особе које трагају су врло добре у импровизацији (P), воле више да остављају своје опције отворене, опуштени су око посла, траже слободу.

Идентитет
Коначно, аспект индентитета подупире све друге, показујући колико смо уверени у наше способности и одлуке:

Асертивне особе (-А) су емоционално стабилне, смирене, опуштене, одбијају да превише размишљају.
Опрезне особе су самосвесне (-Т), воде рачуна о свом угледу, вуче их успех, перфекционисти су.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Групе типова личности

Сада знате од чега се састоји сваки тип. Али како се они уклапају?

Наш систем има два слоја: први (унутрашњи) дефинише наше Улоге, а други (спољашњи) – наше Стратегије.

 

Улоге

Слој Улоге одређује наше циљеве, интересе и омиљене активности. Постоје четири улоге:
 

Аналитичари (Интуитивни и Логички-фокусирани [ _NТ_ ] типови, варијанта и Асертивних и Опрезних особа)
Ови типови личности су рационалне и непристране особе, истичу се у интелектуалним дебатама и у пољу науке или технике. Они су јако независни, отвореног ума, поседују јаку вољу и маштовитост, прилазе многим стварима из практичне перспективе и много су више заинтересовани за оно што функционише него што задовољава све људе. Ове особине чине Аналитичаре одличним стратешким мислиоцима, али такође изазивају тешкоће када су друштвене или романтичне активности у питању.

 

Дипломате (Интуитивни и Принципијелно-фокусирани [ _NF_ ] типови, варијанта и Асертивних и Опрезних особа)
Дипломате се усредсредјују на емпатију и сарадњу, истичући се у дипломатији и саветодавању. Људи који припадају овој групи су кооперативни и маштовити, често играјући улогу “чувара хармоније” на својим радним местима или у друштвеним круговима. Ове особине чине Дипломате топлим и утицајним особама пуним емпатије, али се такође стварају проблеми када се треба искључиво ослонити на хладну разборитост или доносити тешке одлуке.

 

Стражари (Реалистични и Планери [ _S_Ј ], варијанта и Асертивних и Опрезних особа)
Стражари су кооперативни и веома практични, прихватају и спроводе ред, безбедност и стабилност где год да крену. Људи који припадају једном од ових типова су склони да буду вредни, педантни и традиционални и истичу се у логистичким или административним областима, нарочито оним које се ослањају на јасну хијерархију и правила. Ови типови личности се држе својих планова и не беже од тешких задатака – међутим, могу бити веома нефлексибилни и нерадо прихватају различите тачке гледишта.

 

Истраживачи (Реалистични и Трагачи [ _S_P ], варијанта и Асертивних и Опрезних особа)
Ови типови личности су најспонтанији од свих и такође имају способност да се повежу са својим окружењем на начин који је недостижан за друге типове. Истраживачи су разумни и практични, истичући се у ситуацијама које захтевају брзе реакције и способност да импровизују. Они су мајстори алата и техника, користећи их на различите начине – почевши од веште употребе физичких алата до способности убеђивања других људи. Не чуди што су ови типови личности незаменљиви у кризама, занатима и продаји – међутим, њихове особине их такође могу натерати да преузму рискантне подухвате или да се фокусирају искључиво на чулним задовољствима.

 

Стратегије

Слој стратегије показује наш примарни начин обављања ствари и постизање циљева. Постоје четири стратегије:

 

Самоуверени индивидуализам (Интровертни и Асертивни [ I___-А ] типови)
Самоуверени индивидуалисти више воле са сами обављају ствари, бирајући да се ослањају на сопствене способности и инстинкте за разлику од тражења контакта са другим људима. Они знају у чему су добри и имају високо самопоуздање. Ови типови личности чврсто верују да лична одговорност и веровање у себе представљају веома важне вредности. Самоуверени индивидуалисти не обраћају много пажње на мишљење других људи и више воле да се ослањају само са себе.

 

Људске вештине (Екстровертни и Асертивни [ Е___-А ] типови)
Појединци који користе стратегију Људских вештина траже социјалан контакт и склони су да имају добру комуникацију, осећајући се лагодно у друштвеним окупљањима или у ситуацијама када је потребно да се ослоне на људе или да управљају другим људима. Овај тип је уверен у своје способности и не устручава се да изрази своје мишљење. Врло им је важно да имају активну улогу у друштву и да знају шта људе покреће; међутим они нису превише забринути шта други мисле о њима.

 

Вечити напредак (Интровертни и Опрезни [ I___-Т ] типови)
Појединци који користе стратегију Вечитог напретка су тихи и индивидуалисти. Они су склони да буду перфекционисти и вођени успехом, често проводећи пуно времена и труда да буду сигурни да је резултат њиховог рада најбољи могући. Као што само име каже, појединци који користе стратегију Вечити напредак су врло успешни и посвећени свом занату – међутим, они такође превише брину о свом раду.

 

Друштвена интерактивност (Екстровертни и Опрезни [ Е___-Т ] типови)
Последњу стратегију су прихватили друштвени, енергични и успехом привучени појединци. Друштвено интерактивни имају тенденцију да буду немирни, перфекционисти, склони да доживљавају и врло позитивне и врло негативне емоције. Њихова радозналост и спремност да раде врло вредно такође значи да обично постижу високе резултате иако су прилично осетљиви. Појединци који фаворизују ову стратегију такође имају склоност да придају важност мишљењу других људи; они вреднују свој социјални статус и жуде да постигну успех у свему што раде.

 

За детаље погледати табелу типова.

Share this post


Link to post
Share on other sites
VAŠ TIP LIČNOSTI JE:
“PROTAGONISTA”
(ENFJ-T)
enfj.png

 

Barak Obama, Abraham Linkon, Ronald Regan, Opra Vinfri, Vilijam Kalen Brajant, Abraham Maslou, Šon Koneri, Ben Aflek, Fransoa Miteran, Majkl Džordan, Michael Jordan, Metju Mekonahi, Džon Kjuzak, “Deneris” iz Igre prestola

 

http://www.16personalities.com/sr/rezultati-testa

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pogodili 100% :)

VAŠ TIP LIČNOSTI JE:

“AKTIVISTA”

(ENFP-A)

“Ne interesuje me čime se baviš u životu. Želim da znam za čim’ čezneš – i da li se usuđuješ da udovoljš onome čemu ti srce teži. Ne interesuje me koliko imaš godina. Želim da znam da li bi rizikovao da izgledaš kao budala –zbog ljubavi –zbog svojih snova – zbog avanture što si živ.”

Oraja Mauntin Drimer

ENFP ličnosti poseduju pravi slobodarski duh. Često su glavni zabavljači u društvu, ali nasuprot Istraživačima, njih manje interesuje samo uzbuđenje i zadovoljstvo momenta u kome se nalaze već više uživaju u društvenim i emocionalnim vezama koje uspostavljaju sa drugima. Šarmantni, nezavisni, energični i saosećajni, čine 7% populacije i uvek se mogu primetiti u svakom skupu.

MOŽEŠ PROMENITI SVET SAMO JEDNOM IDEJOM

Mada su više od društvenih osoba koji uvek žele da zadovolje druge ljude, osobe koje imaju ENFP ličnost su, kao i svi njihovi rođaci iz grupe Diplomata, oblikovani svojom intuitivnim (N) kvalitetom, što im dozvoljava da čitaju između redova sa znatiželjom i energijom. Oni su skloni da posmatraju život kao jednu veliku, složenu slagalicu gde je sve povezano – ali za razliku od Analitičara, koji tu slagalicu vide kao seriju sistemskih mahinacija, ENFP osobe je vide kroz prizmu emocija, saosećanja i misticizma, i večito traže dublje značenje.

ENFP osobe su jako nezavisne i čeznu za kreativnošću i slobodom, mnogo više nego za stabilnošću i sigurnošću.

Mnogi drugi tipovi ličnosti verovatno smatraju da su ovi kvaliteti neodoljivi , a ako pronađu cilj koji budi njihovu maštu, ENFP osobe će stvoriti energiju koja ih često baca u centar pažnje, a njihovi istomišljenici će ih smatrati liderom i predvodnikom – ali to nije uvek što ENFP osobe, koje vole nezavisnost, žele da budu. Još gore ako se nađu pritisnutim administrativnim poslovima i rutinskim zadacima koje donosi vodeća pozicija. Samopoštovanje ENFP osoba zavisi od njihove sposobnosti da nađu originalna rešenja, i moraju biti sigurni da imaju slobodu da budu inovativni – lako mogu da izgube strpljenje ili da klonu duhom ukoliko su zarobljeni na dosadnoj poziciji.

NEMOJ DA IZGUBIŠ TU “MALU ISKRU LUDILA”

Srećom, ENFP osobe znaju kako da se opuste, i potpuno su sposobni da pređu iz strastvenog, motivisanog idealiste na radnom mestu u maštovitu i entuzijastičnu slobodoumnu osobu na podijumu za igru, često brzinom koja može iznenaditi čak i njihove najbliže prijatelje. Pošto imaju tu kombinaciju osobina, oni imaju prilike da se emocionalno povežu sa drugima, pružajući im dragoceni uvid u ono što motiviše njihove prijatelje i kolege. Oni smatraju da ljudi ne treba da žure da shvate i izraze svoja osećanja, a njihova empatija i društvenost čine to prirodnom temom za razgovor.

Međutim, ENFP tip ličnosti mora da povede računa – ukoliko se previše osloni na svoju intuiciju, pretpostavlja ili predviđa previše o motivacijama nekog prijatelja, može pogrešno protumačiti signale i osujetiti planove gde bi otvoreniji pristup bio jednostavniji. Ova vrsta društvenog stresa predstavlja bauk koji drži Diplomate, usmerene na harmoniju, budne noćima. ENFP osobe su veoma emotivne i osetljive, i kada nekoga povrede, oboje to osećaju.

ENFP ličnosti će provesti puno vremena istražujući društvene odnose, osećanja i ideje pre nego što pronađu nešto što im zvuči kao istina. Ali kada konačno pronađu svoje mesto u ovome svetu, njihova maštovitost, empatija i hrabrost će verovatno doneti neverovatne rezultate.

Poznate ENFP ličnosti:

Robert Douni Kerol Barnet Meg Rajan Robin Vilijams Sandra Bulok Alisia Silverstoun Endi Runi Franc Josef Hajdn

Share this post


Link to post
Share on other sites
Vaš tip ličnosti je:
“Medijator”
(INFP-t)

 

Poznate INFP ličnosti:

Vilijam Šekspir
Dž.R.R. Tolkin
Bjork (Björk)
Džoni Dep
Džulija Roberts
Lisa Kudrou
Tom Hidlston
Homer
Vergilije
 

Fiktivne INFP ličnosti:

“Frodo Bagins” iz Gospodara prestenova
“Ana iz Grin Gejbla”
“Foks Molder” iz serije Dosije Iks
“Diana Troj” iz Zvezdanih staza
“Vesli Krašer” iz Zvezdanih staza
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
VAŠ TIP LIČNOSTI JE:
“KONZUL”
(ESFJ-T)
esfj.png
Ekstrovertan
UM
Introvertan
53%
47%
Intuitivni
ENERGIJA
Realistični
40%
60%
Logički-fokusirani
PRIRODA
Principijelno-fokusirani
40%
60%
Planeri
TAKTIKA
Tragači
73%
27%
Asertivni
IDENTITET
Oprezni
23%
77%

“Bodrite, podignite i ojačajte jedni druge. Zato što ćemo pozitivnu energiju jedne osobe svi osetiti.”
Debora Dej

Ljudi koji imaju ESFJ tip ličnosti su, u nedostatku bolje reči, popularni – što ima smisla, s obzirom da je to takođe vrlo čest tip ličnosti i predstavlja dvanaest odsto stanovništva. U srednjoj školi, ESFJ osobe su navijačice i sportisti, određuju duh, u središtu su pažnje i vode svoje ekipe do pobede i slave. Kasnije u životu, ESFJ osobe i dalje uživaju da daju podršku svojim prijateljima i voljenim osobama, organizuju društvena okupljanja i trude se najviše što mogu da bi svi bili srećni.

U svojim srcima, ESFJ osobe su društvena bića i trude se da budu u toku sa onim što njihovi prijatelji rade.

Raspravljanje o naučnim teorijama ili vođenje debate o evropskioj politici verovatno neće dugo držati pažnju ESFJ osobi. ESFJ osobe se više bave modom i svojim izgledom, svojim društvenim statusom i statusom drugih ljudi. Praktična pitanja i ogovaranja su im med i mleko ali se ESFJ osobe trude da koriste svoje talente u dobre svrhe.

POŠTOVANJE MUDROSTI PREDVODNIŠTVA

ESFJ su altruisti i ozbiljno shvataju svoju odgovornost da pomažu i učine pravu stvar. Međutim, za razliku od njihovih rođaka Diplomata (NF) ljudi sa ESFJ tipom ličnosti će temeljiti svoj moralni kompas na utvrđenim tradicijama i zakonima, podržavajući autoritet i pravila, radije nego crpiti svoj moral iz filozofije ili misticizma. Mada je bitno da ESFJ osobe zapamte da ljudi dolaze iz mnogih sredina i mentaliteta i da ono što njima izgleda tačno nije uvek apsolutna istina.

ESFJ osobe vole da budu na usluzi, uživajući u svakoj ulozi koja im omogućava da učestvuju na smisleni način, sve dok znaju da su cenjeni i poštovani. Ovo je naročito vidljivo kod kuće gde su ESFJ osobe verne i posvećene partnerima i roditeljima. ESFJ ličnosti poštuju hijerarhiju i daju sve od sebe da se pozicioniraju sa nekim autoritetom, kod kuće i na poslu, što im omogućuje da zadrže stvari jasnim, stabilnim i organizovanim za svakoga.

DRUŽENJE UZ IGRU NIJE SAMO ZA DECU!

Pružanjem podrške i svojom komunikativnošću, ESFJ osobe se uvek mogu uočiti na zabavi. Oni su ti koji nalaze vreme za razgovor i smeh sa svima! No, njihova odanost nije prolazne prirode ili zbog toga što je obavezna. ESFJ osobe istinski uživaju da slušaju o odnosima i aktivnostima svojih prijatelja, prisećajući se sitnih detalja i uvek su spremne da reše stvari toplinom i saosećajnošću. Ako stvari ne idu dobro ili postoji napetost u sobi, ESFJ osobe će to primetiti i pokušati vratiti harmoniju i stabilnost u družinu.

Pošto prilično izbegavaju konflikte, ESFJ osobe troše puno energije na uspostavljanju društvenog poretka, i više vole planove i organizovane događaje nego otvorene aktivnosti ili spontana okupljanja. Osobe sa ovim tipom ličnosti ulažu puno truda u aktivnosti koje organizuju, i lako je povrediti njihova osećanja ukoliko su njihove ideje odbačene ili ako ljudi jednostavno nisu zainteresovani. Još jedanput, važno je da ESFJ osobe zapamte da je svako drugačiji i da nezainteresovanost nije komentar o njima ili o aktivnosti koju su organizovali već jednostavno nije nešto što vole.

Najveći izazov za ESFJ osobe je pomiriti se sa sopstvenom osetljivošću. Ljudi se neće uvek slagati i oni će da kritikuju, i mada to boli, to je samo deo života. Najbolja stvar što ESFJ osobe mogu da učine je da rade ono što znaju najbolje: da budu uzor, da vode brigu o onim stvarima o kojima mogu i da uživaju u tome da mnogi ljudi cene njihov rad.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Vaš tip ličnosti je:
“Avanturista”
(ISFP-a)
isfp.png
Ekstrovertan
Um
Introvertan
16%
84%
Intuitivni
Energija
Realistični
33%
67%
Logički-fokusirani
Priroda
Principijelno-fokusirani
47%
53%
Planeri
Taktika
Tragači
40%
60%
Asertivni
Identitet
Oprezni
95%
5%

“Promenim se u toku jednog dana. Probudim se kao jedna osoba a kada odem na spavanje znam zasigurno da sam neko drugi.”
Bob Dilan

ISFP tipovi ličnosti su pravi umetnici, ali ne baš u tipičnom smislu u kome su negde napolju slikajući srećno malo drveće. Mada su dovoljno savršeno sposobni za to. Umesto toga, oni koriste estetiku, dizajn, pa čak i svoje izbore i postupke kako bi pomerili granice društvenih ustaljenih pravila. ISFP osobe vole da poremete tradicionalna očekivanja eksperimentišući sa lepotom i ponašanjem – i velike su šanse da su više puta rekli “Nemojte da me ograničavate!”

Srećni su što su to što jesu

ISFP osobe žive u šarenom, senzualnom svetu, inspirisani vezama sa ljudima i idejama. ISFP osobe uživaju u reinterpretaciji tih veza, ponovnom otkriću i eksperimentisanju na sebi i na novim perspektivama. Nijedan drugi tip ne istražuje i ne eksperimentiše na ovaj način više od njih. To stvara osećaj spontanosti, tako da su ISFP osobe nepredvidive, čak i za svoje bliske prijatelje i voljene.

Uprkos svemu ovome, ISFP osobe su definitivno introvertne (I), koje dodatno iznenađuju svoje prijatelje kada se povuku iz centra pažnje kako bi bili sami i napunili svoje baterije. To što su sami, ne znači da ljudi sa ISFP tipom ličnosti sede i miruju – oni koriste ovo vreme za introspekciju i procenu svojih principa. Umesto da razmišljaju o prošlosti ili budućnosti, ISFP osobe razmišljaju o tome ko su. Vraćaju se transformisani iz svoje meditacije.

ISFP osobe žive za to da pronađu načine da ostvare svoje strasti. Rizična ponašanja kao što je kockanje i ekstremni sportovi su češća kod ovog tipa ličnosti nego kod većine drugih. Srećom, njihova harmonija sa trenutkom i sa svojom okolinom im omogućuje da budu bolji od većine. ISFP osobe uživaju u stvaranju veza sa drugima i imaju određeni neodoljiv šarm.

ISFP osobe uvek imaju pravi kompliment da omekšaju srca onih ljudi koji se spremaju da nazovu njihovo riskantno ponašanje neodgovornim ili lakoumnim.

Međutim, ako kritika dopre do njih, to se može loše završiti. Neke ISFP osobe mogu da podnesu ljubazno formulisan komentar, vrednovati ga kao drugu perspektivu koja će im pomoći da proguraju svoje strasti u novim pravcima. Međutim, ako su komentari oštriji i manje profinjeni, ISFP osobe mogu izgubiti živce na spektakularan način.

ISFP osobe su osetljive prema tuđim osećanjima i cene harmoniju. Kada su suočeni sa kritikom, za ovaj tip ličnosti može biti izazov da se odmaknu dovoljno dugo da ih ne ponese žar trenutka. Ali, taj trenutak ide u oba smera, a pošto se primire svađom uzavrele emocije, ISFP osobe obično sve to proglase prošlošću i krenu dalje kao da se ništa nije dogodilo.

Značaj je u svakom izrazu života

Najveći izazov za ISFP osobe je planiranje budućnosti. Pronalaženje konstruktivnih ideala na kojima će temeljiti svoje ciljeve i pronaći ciljeve koje stvaraju pozitivne principe nije mali zadatak. Za razliku od Stražara, ISFP osobe ne planiraju svoju budućnost u pogledu imovine i penzije. Umesto toga, oni planiraju postupke i ponašanja kao doprinose osećaju identiteta, gradeći portfolio iskustava, a ne imovine.

Ako su ti ciljevi i principi plemeniti, ISFP osobe mogu da deluju sa neverovatnom ljubavlju i nesebičnosti – ali se takođe može desiti da ljudi sa ISFP tipom ličnosti izgrade više egocentrični identitet, postupajući egocentrično, sa manipulacijom i egoizmom. Bitno je da ISFP osobe zapamte da aktivno postanu osoba kakva žele da budu. Nije im baš prirodno da razvijaju i održavaju novu naviku, ali svakodnevno ulaganje vremena u razumevanje svojih motivacija omogućuje ISFP osobama da koriste svoje vrline da slede ono što vole.

Poznate ISFP ličnosti:

Bob Dilan
Pol Makartni
Majkl Džekson
Kevin Kostner
Britni Spirs
Džon Travolta
Elizabeta Tejlor
Kristofer Riv
Donald Tramp
Marija Antoaneta
Julisiz S. Grant
Milard Filmor
Voren G. Harding

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић.         Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је пречасни презвитер Станко Лакетић, професор и главни васпитач Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, настојатељ храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла (познатији као доња црква) у Сремским Карловцима. Аутор и водитељ емисије: Дејан Стојадиновић.        Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Гости новог издања емисије "Лилност и заједница" на ТВ Храм били су протопрезвитер-ставрофор Сергиос (Срђан) Јаношевић  и његова протиница, дипломирани филолог и филмски редитељ Весна Јаношевић. Аутор и водитељ емисије Дејан Стојадиновић.        Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом.     Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет.   Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити.   Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава.   Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима.   С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не.   Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио.   Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла.   Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.   Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(...) по врстама“... „И створи Бог(...) све душе живе(...) по врстама њиховим(...) и би тако(...) и видје Бог да је добро“(...) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)... Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.   Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом - а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем - и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека.   Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.   Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом.   Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике.   Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека.   Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим.   Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност. Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност.   Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем?   Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. - особине које су одређене генима или окружењем - ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају.   Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије.   Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије.   Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности.   Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...