Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Juanito

Све што сте хтели да знате о феминизму...

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ali licna filozofija mi je postmodernisticka, posto mi je ideja da me neko definise pomalo bezveze. Self-defining identites. 

 

Nije to definisanje sebe toliko problem, nego postmodernizam izjednacava svaku vrednost, misljenje identitet, stavlja ih u istu ravan, jer je sve relativno i subjektivno.

A to hriscansto ne prihvata, jer ocigledno hriscanstvo ima vrednosnu hijerarhiju i apsolutizuje. Znaci imas greh, palu prirodu, sta valja sta ne valja, a imas uzor i primer kako da zivis. Imas kakvo misljenje valja, kakvo ne valja. Kako rece avva Zoran, ne mogu misljenje jednog teologa i jedne babe Smiljane biti isto.  U postmodernizmu toga nema. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

zene da valjaju imo bi i bog jednu, jel dovoljno jasno?

Čitala sam više tvojih komentara i pomislila da stvarno ima smisla to što govoriš... Bio si interesantan pogotovo u komentarima o bezuslovnoj ljubavi... Nekako se ovaj komentar odbija od svega o čemu si pisao.. Pa se pitam sta se dogodilo?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како хоћете,али мени је бзв ,да тема иде у некаквом филозофском неразумљивом стилу,цитирајући неку стручну литературу...

Дајте нешто својим речима,мислима,искуством ,овако је све стерилно...

 

Sta nije jasno u tome da esencijalisticki feminizam tvrdi da egzistiraju esencijalisticke diferencijacija muskaraca i zena razvijajuci time etiku brige kao partikularisticko heterogenisticki pluralisticki model koji atakuje univerzalisticko racionalisticko prosvetiljstvo?!! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovo sam slicno pitao davno da li nam liberalizam treba kada sve imamo u pravoslavlju. Znaci sve te politicke teorije sutnuti, koji ce nam :D

 

 

Sve - šta će nam monarhizam kad je (neki kažu) pravoslavlje monarhističko, a ne treba nam ni republikanstvo jer je (neki kažu) to već u pravoslavlju. Ne treba nam ni liberalizam jer je (neki kažu) svaka politička sloboda čoveka već sadržana u Jevanđelju, a ni konzervativizam, jer je (neki kažu) pravoslavlje društveno konzervativno. Tako nam ne treba ni feminizam, jer je suštinska jednakost polova već (neki kažu) nepobitan deo pravoslavlja, ali ni patrijarhalna kultura, jer je (neki kažu) ona suštinski pravoslavna.

 

Pravoslavlje je iznad svih ovih društvenih pozicija, ali nama ovde dole još uvek trebaju da bismo se sporazumeli i razgovarali.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sta nije jasno u tome da esencijalisticki feminizam tvrdi da egzistiraju esencijalisticke diferencijacija muskaraca i zena razvijajuci time etiku brige kao partikularisticko heterogenisticki pluralisticki model koji atakuje univerzalisticko racionalisticko prosvetiljstvo?!! 

 

:))

 

Što je najgore, to što si napisao stvarno ima smisla.  :ani_biggrin:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čitala sam više tvojih komentara i pomislila da stvarno ima smisla to što govoriš... Bio si interesantan pogotovo u komentarima o bezuslovnoj ljubavi... Nekako se ovaj komentar odbija od svega o čemu si pisao.. Pa se pitam sta se dogodilo?

 

Mnogi muškarci koji su odgajani u patrijarhalnoj kulturi ponašaju se fino dokle god se ne pojavi žena koja ima jak stav suprotstavljen muškoj dominaciji. Onda često naprasno kreću pretnje smrću i silovanjem - u poređenju sa onim što ja svaki dan čitam, kordun je super. Meni je njegov komentar danas samo razlog #471 zašto je svetu potreban feminizam, i to nedovoljno neprijatan da bih uopšte reagovala.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Traze ukidanje rodova, znaci nema musko zensko vec sam sebi odredjujes identitet i svi ima to da postuju. Ako kazes da si dzedaj, ima da te ceo svet zove dzedajom a ne muskarcem jer ti tako hoces i ko to ne radi on je netolerantni manijak. Izjednacavanje javne i privatne sfere.

 

:D  не могу да се отмем утиску да се и овде извитоперило, све некако наопако... пре неки дан читам "мушко да роди". Све ме подсећа на "видела жаба да се коњ поткива па 'оће и она".

 

Поштујем напоре да се неко избори за нека своја права и равноправност... али какве то додире опет има са хришћанством у суштини?! То што човека откривају одређене врлине које на пример карактеришу оног ко живи хришћанским животом не значи да је он хришћанин или да је довољно само по себи. Опет, ако посматрам мушко и женско као православац, видим човека како биће које волим и поштујем управо тако као да је Христ распет за све нас.

 

Него искрено оно око дефинисања, ако неко хоће да милсли да је нешто друго (или неко други) зар се то не граничи већ са неким психолошким, душевним или каквим поремећајима и докле то има за циљ да иде? Не мислим овде о бркању једнакости и равноправности (иако није исто). О томе би могао мало прочитати ако неко има нешто да пискара на ту тему.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li u zemlji ili svetu postoji neka feministicka organizacija ili udruzenje zena koje su pristalice feminizma ili se sve bazira na nekom licnom stavu koji kao takav nema nikakvu snagu ?

 

Ima ih dosta, i u Srbiji. Lično nisam u aktivizmu, više sam u teoriji, ali poznajem aktivistkinje. Dosta aktivizma u Srbiji se zasniva na podršci, solidarnosti i pomoći žrtvama nasilja. Ima li nešto što te konkretno zanima? Možda mogu da te uputim na neku konkretnu organizaciju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sve - šta će nam monarhizam kad je (neki kažu) pravoslavlje monarhističko, a ne treba nam ni republikanstvo jer je (neki kažu) to već u pravoslavlju. Ne treba nam ni liberalizam jer je (neki kažu) svaka politička sloboda čoveka već sadržana u Jevanđelju, a ni konzervativizam, jer je (neki kažu) pravoslavlje društveno konzervativno. Tako nam ne treba ni feminizam, jer je suštinska jednakost polova već (neki kažu) nepobitan deo pravoslavlja, ali ni patrijarhalna kultura, jer je (neki kažu) ona suštinski pravoslavna.

 

Pravoslavlje je iznad svih ovih društvenih pozicija, ali nama ovde dole još uvek trebaju da bismo se sporazumeli i razgovarali.

 

Zaboravila si komunizam jer je Isus bio prvi komunista, jer ce lakse proci kamila kroz iglene usi nego bogatas kroz vrata raja, i podajte siromasima bogati koji ce vam repa. 

 

To kad sam pricao Grizliju on ne kapira, on misli da je sa parama srecan, da kad juris pare to nije srebroljublje. A pojavio se skoro na forumu, celu godinu rmbacio za nekog kapitalistu sto uvija duvan u dolare i pusi i eksploatise jadne male programere koji povazdan sede za kompom ne izlaze nikud. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mnogi muškarci koji su odgajani u patrijarhalnoj kulturi ponašaju se fino dokle god se ne pojavi žena koja ima jak stav suprotstavljen muškoj dominaciji. Onda često naprasno kreću pretnje smrću i silovanjem - u poređenju sa onim što ja svaki dan čitam, kordun je super. Meni je njegov komentar danas samo razlog #471 zašto je svetu potreban feminizam, i to nedovoljno neprijatan da bih uopšte reagovala.

ma ne razumijes sta meni smeta, ne bojim se ja neke zenske sile ni muske, meni su prosto takve zene odbojne razumijes, nisu privlacne,a ponekad me i nerviraju, ne govorim za tebe licno nego govorim za kako nas narod kaze muskobanjaste zene, zamisli djevojku u kafani, prekrstila noge onako u muskom stilu, tuce vinjak i udara po poker automatu, psuje, arogantno se ponasa, ima ih takvih u zadnje vreme podosta, sa sve muskim cizmama a u najnovije vreme i muske cipele su usle u modu, evo juce sam gledao fotografiju tu na forumu jedne nase djevojke u muskim cipelama, izludio narod skroz, ne ugrozava to mene, neg to meni odbojno, to je jako daleko od zenstvenosti, bar one koja meni znaci

Share this post


Link to post
Share on other sites

:D  не могу да се отмем утиску да се и овде извитоперило, све некако наопако... пре неки дан читам "мушко да роди". Све ме подсећа на "видела жаба да се коњ поткива па 'оће и она".

 

Поштујем напоре да се неко избори за нека своја права и равноправност... али какве то додире опет има са хришћанством у суштини?! То што човека откривају одређене врлине које на пример карактеришу оног ко живи хришћанским животом не значи да је он хришћанин или да је довољно само по себи. Опет, ако посматрам мушко и женско као православац, видим човека како биће које волим и поштујем управо тако као да је Христ распет за све нас.

 

Него искрено оно око дефинисања, ако неко хоће да милсли да је нешто друго (или неко други) зар се то не граничи већ са неким психолошким, душевним или каквим поремећајима и докле то има за циљ да иде? Не мислим овде о бркању једнакости и равноправности (иако није исто). О томе би могао мало прочитати ако неко има нешто да пискара на ту тему.

 

Ti si blizak radikalnom feminizmu po ovim stavovima. Pogledaj, recimo, ovaj vrlo jednostavno napisan blog jedne radikalne feministkinje baš o granicama samodefinicije.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mnogi muškarci koji su odgajani u patrijarhalnoj kulturi ponašaju se fino dokle god se ne pojavi žena koja ima jak stav suprotstavljen muškoj dominaciji. Onda često naprasno kreću pretnje smrću i silovanjem

 

Да, то сам приметио код ових клинаца гејмера (често млађих од 15 година). Чим нека жена постави критичко питање о играма (која јесу често банална, типа мерење обима кукова главног женског лика, али небитно), крећу да вичу како ће да је силују или убију и креће виртуелна кампања иживљавања и шиканирања. Стварно ми није јасно где клинци данас то купе. Мени својевремено никада, али никада, не би пало на памет да тако нешто кажем жени или било коме другом. А гледао сам и филмове са насиљем, и порниће и играо свакакве игре, па то опет није утицало на моје понашање у реалном животу. У питању је био просто паралелни универзум, чиста фикција. Данашњи клинци гејмери као да не успевају да раздвоје та два света. Можда зато што су одрасли у виртуелном практично не видевши реални, док је у случају нас малкице старијих виртуелни дошао тек касније кад смо већ били изграђени у реалном?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана (15.8.2019.) Њихова Преосвештенства Епископ новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин и Епископ далматински Г. Никодим служили су Свету Архијерејску Литургију у Голубићу.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-     У храму посвећеном овом великом светитељу окупио се велики број верника којима се Епископ Никодим обратио честитавши им данашњу славу. Владика Никодим најпре је захвалио Епископу Лонгину на његовом труду и бризи о нашем народу на овим просторима, коју стално показује иако је одавде удаљен хиљадама километара.   „Владика Лонгин је провео пуно времена на овим просторима, најпре као ђак у крчкој богословији, касније као професор, а онда и као Епсикоп деведесетих година када је овде било најтеже. Он и сада, када је у далекој Америци, стално зове и пита за нас, често нас и посети и за то желим од срца да му захвалим“, рекао је Епископ далматински. Он је такође изразио радост што смо се данас овде окупили у тако великом броју да прославимо једног дивног угодника Божијег који је међу првима пострадао и показао нам како треба да исповедамо веру Христову.   Владика Никодим предао је затим реч Епископу Лонгину који је нагласио да му је пре свега драго што овдашњи свештеници на челу са својим Епсикопом са таквим ентузијазмом чувају нашу стару веру.    „Видим да овде има пуно радости и да се они јако труде, а радује их, наравно, кад има народа који овде борави и долази. Нисмо заборавили светиње Епархије далматинске, а посебно наше манастире и богословску школу и где год да смо отишли, увек смо присутни овде макар молитвом. Јако сам радостан што је баш Владика Никодим овде сад Епископ, млади човек који је рођен овде и после дуго година да је мајка родила сина који је завршио богословију, постао школовани калуђер и кога је Црква поставила на светилник, да буде светлост да би други верници могли слушајући њега, сарађујући са својим Владиком и свештеницима и да душу спасу и веру одрже. Ми овде имамо праву, аутентичну веру, онакву какву је Христос проповедао, а од нас зависи колико ми ту веру живимо и колико од ње имамо духовне користи. Можемо ми да волимо што су цркве старе, што су манастири лепи, а конаци украшени, али ако у нашем срцу и души нема вере, ако нам срце није отворено за Бога и за ближње своје онда ми нећемо имати много користи од тога што се називамо православним хришћанима. Што смо више Духом Светим просвећени и што више има јеванђељске љубави у нама, ми смо јачи, снажнији, радоснији, осећамо да смо сви браћа и сестре и онада нам ништа није тешко. Кад нам је Бог првом месту, онда нам је све друго у животу на свом месту, а ако Бога нема све нам се поремети, приоритети нам се помешају и онда патимо. Ту нам помаже наше свето православље и Црква и зато је добро знати о својој вери, читати житија светаља, то није намењено само калуђерима, већ је за све људе“, поручио је Епископ Лонгин и пожелео да  Господ чува православни народ Далмације и све људе добре воље, да сви живимо у миру и да наше сутра буде веселије.     Извор: Епархија далматинска   ..:: СПЦ - Епархија далматинска ::..
      WWW.EPARHIJA-DALMATINSKA.HR
    • Од Логос,
      У недељу 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Црној Трави.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, протојереј Миомир Јефтић, протојереј Марко Адамовић, јеромонах Никита (Адамовић), јереј Милан Ристић и протођакон Стеван Кричка.  Велики број верника окупио се данас у Црној Трави. После дуго времена овде се обавља Света Литургија сваке недеље, а око храма и парохије брине свештеник Миомир Јефтић. Преосвећени владика је по други пут служио у овом светом храму од доласка за првојерарха Епархије нишке.     Извор: Епархија нишка
    • Од Логос,
      У недељу, дана 11. августа 2019. године, када Црква слави светог мученика Калиника и свету мученицу Серафиму, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Немања Клајић, парох први даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. После заамвоне молитве Преосвештени Владика Херувим проузнео је следећу беседу:       -У име Оца и Сина и Светога Духа!   Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија у нашем Саборном храму Светог великомученика Димитрија где смо принели Бесмртне Дарове за вечни живот и Царство Небеско.    Велики је благослов што нас благодат светога Духа сабира на света богослужења, када нас учи како требамо да живимо у овоземаљским оквирима историје која је обремењена грехом и различитим пошастима које одводе човека од Царства Небескога. Божје снисхођење и Божја љубав је заиста велика и допушта нам да имамо Заједницу са Богом, да обновимо све оно што је нашим сагрешењем уништено. Наша пала природа је огреховљена, али потражује другога човека, потражује заједницу са Живим и Делатним Богом. Често пута се затворимо у своју ”клијет” не желећи да другога прихватимо као брата, да му дамо приступа да нам приђе и каже своје муке и оно што га тишти. Самим тим начином опхођења не творимо љубав Божју, не творимо по Јеванђељу Божјем и нисмо следбеници пута Страдања и Васкрсења. Љубав мора да изграђује односе, да изграђује заједницу. Ако нема љубави онда нема ни заједнице, нема односа. Љубав мора све то да надвлада. Бог из своје љубави шаље свога Сина да се оваплоти и да Његовим Оваплоћењем, Рађањем у историји, уђе та благодат љубави Божје у овај свет. Благодат љубави Божје излила се на овај свет и, без обзира на огреховљеност природе у којој живимо и околностима у којим се налазимо, отвара нам могућност да будемо у заједници. Човек је биће заједнице без које за човека нема живота. Човек не може живети као једна монада, као издвојена јединица у оквиру заједнице. Човек који не жели заједницу са другима заправо не жели заједницу са Богом. Господ Бог нас учи да је ближњи наша икона и наш пут ка сопственом спасењу.   Сваки пут када срећемо свога ближњега заправо сусрећемо Христа, јер смо створени по икони Божјој. Ако смо створени по икони Божјој и ако је љубав Божја међу нама можемо видети да је сваки човек Христос по своме подобију. Желећи заједницу са Богом желимо ту љубав којом Бог љуби човека. Љубећи Бога морамо љубити и ближњега. Јер ако не волимо ближњега не можемо волети ни Бога. Како можемо волети Бога кога нисмо видели, а ближњега свога кога видимо мрзимо? Ту нема љубави, нема изграђеног односа и нема заједнице. Господ Бог нас учи да имамо заједницу једни са другима. Управо у светој Литургији, у заједници љубави и милости Божје, у заједници Тела и Крви Христове сусрећемо благодатни дар Духа Светога. Ту се обнавља заједница и испуњавамо се благодаћу Духа Светога. У молитви Оче Наш, којом се често пута у току једнога дана молимо Свевишењем Оцу, молимо Бога да нам да љубав и вољу његову, да нам да насушни хлеб. Насушни хлеб добијамо кроз благодатну Заједницу, на светој Литургији, као Тело и Крв Христову. На светој Литургији Бог човеку отвара врата небеског живота, отвара онај блажени пут којим људска душа треба да ходи у овоземаљском животу да би задобила славу Небеску.    Ако идемо тим путем и следимо тај подвиг у овоземаљском животу знаћемо да смо небески народ, саборни народ. Све у цркви исходи из саборности, из наше заједнице. Заједницу можемо остварити једино у Цркви, јер у Цркви је помоћу благодати Светога Духа та заједница испуњена оном небеском љубављу којом Господ љуби и милује овај свет. Да Господ не милује и не одржава овај свет својом љубављу било би још горе. Видимо да су многа ”дела” која се чине заправо сурогати свега онога што требамо да чинимо. Често читамо о многим убиствима и недаћама које нас оптерећују и удаљују од заједнице са Господом. Такве ствари се дешавају јер се човек осамио и нема љубави, зато што човек жели да буде сам себи довољан. Када год смо као народ били уз Цркву имали смо благодат љубави Божје, благодат заједнице и саборности. Знали смо да смо небески народ што су нам потврдили и сви наши светитељи почевши од светога Саве. Пуна је Небеска Србија личности који су својим животима угодили Господу и показали смернице које наш народ треба да прати.    Ове године ако Господ благослови и љубав и милост Његова ако се излије имаћемо црквено-народни сабор у Даљ Планини. Сабор којим ћемо да пројавимо нашу заједницу, да пројавимо да смо народ који живи у благодатној заједници Светога Духа.  Кроз саборност требамо да чувамо свој језик, своју традицију и културу. Преображењски Сабор треба да има управо тај карактер и тај дух – да се покрај различитости коју имамо међу другим народима пројави љубав према другим народима. Различитости треба да сједињују, а никако да раздвајају.    Радујем се што ћемо имати прилику да се на светом месту у Даљ Планини сви окупимо око Чаше Живота, да се помолимо Господу и пројавимо саборни дух нашега народа јер је то суштина нашега живота. Будимо сви раме уз раме једни са другима и нека нас изграђује љубав Божја. Онда ћемо знати да смо на путу заповести Божјих, на путу Јеванђеља, знаћемо да смо васкрсли народ.    Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић.   У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној тој светитељки у селу Оклади код Бијелог Поља.

      Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће верног народа тог краја. Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије, говорећи о Светој великомученици Марини, Огњеној Марији, је подсетио:
      -Она је рођена од невјерујућих родитеља, идолопоклоника, али је њу Бог обдарио да је у 12. години повјеровала у Христа Господа, у Онога Који је своју љубав према роду људском потврдио доласком у овај свијет, премногим чудесима, доброчинствима и спасоносном ријечју, а све то запечатио својом Крвљу на Крсту, изливеној. Ње се дотакла сила љубави Христове, сила Његовог Крста и Његовог Васкрсења, слава Божја је њу обасјала и до те мјере уздигла да се више није бојала смрти, него је била рада у то вријеме, када су гонили хришћане, да и она пострада за Христа. Пострадала је и своју вјеру посвједочила као дјевица Христова на величанствен начин.
      -Господ је у вријеме њеног страдања допустио да јој се јави ђаво, да покуша да је одврати од Христа. Света Марина га је крсним знаком свезала, а у нашим храмовима често се слика, управо, како веже и бије ђавола. То значи да је Црква њу препознала као велику заштитницу рода људског од злих сила, јер је, после њене смрти, Господ увјенчао вијенцем непролазне славе и дао јој такву слободу пред Његовим светим Престолом да се заузима за све оне који јој се обраћају и да им брзо помаже, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.
      -Иако њено име у календару није уписано као заповједни празник црвеним словима, Света великомученица Марина се у нашем народу и у свим српским земљама, изузетно поштује. Код православних хришћана њено име се слави међу осталим Светим великим мученицима са Светим Георгијем и Светим Димитријем, зато што је имала праву и чисту вјеру, што се њена душа обесмртила, још, у овом животу и славом вјечном напојила, што је Господ као вјерну своју слушкињу увјенчао таквом слободом и славом да има слободу да стоји пред Божјим Престолом, да се моли за нас, да нас штити и заступа, нагласио је Епископ Јоаникије.
      Храмовна слава је прослављена благосиљањем и ломљењем славског колача. Сабрање је настављено уз трпезу братске љубави. Домаћини овогодишњег славља били су господа Чедо Пантовић и Зоран Обрадовић, којима је, заједно са надлежним парохом Зораном Бубањом, на труду и љубави заблагодарио епископ Јоаникије:
      -Сабирамо се сваке године на овај свети, велики празник и дивно се овдје осјећамо, иако ово није велики сабор. Могао би бити много већи, јер то заслужује овај празник. Али, колики је год са нама је Христос и не осјећамо никакав недостатак што се тиче ове свете службе, али нам је жао што многи, који би могли доћи да се помоле Богу у овој светињи, не долазе и понашају се као да немају за шта Богу да се моле, умјесто да будемо сви заједно када се Богу молимо, а и после за трпезом заједно да будемо. Свуда имамо да једемо и пијемо, хвала Богу, нијесмо гладни, али смо гладни Божје милости и Божје љубави и праве истине, а тога нема без праве и чисте вјере. Хвала нашем о. Зорану који се труди око свих светиња на својој парохији, хвала нашим домаћинима Чеду Пантовићу и Зорану Обрадовићу на љубави. Нека Бог награди њих и њихове домове.
      У беседи којом се на празник Свете великомученице Марине - Огњене Марије, 30. јула 2019. године, обратио верном народу сабраном у храму који је, као реплика Његошеве Ловћенске капеле, подигнут у селу Оклади код Бијелог Поља, Преосвећени Епископ г. Јоаникије се осврнуо на актуелна дешавања у Црној Гори. Најављена отимања светиња, Владика је тумачио кроз чин рушења и скрнављења Ловћенске капеле од стране безумних безбожника:
      -Сабрасмо се у овој црквици, Ловћенској мученици, која је овдје долетјела и ово је, такође, једно велико знамење. У своје вријеме, безбожне власти, које су владале над нашим народом, ријешиле су да понизе Његоша, све под причом да га узвисе, јер њему, као великом пјеснику, наводно, није долично да почива у једној малој цркви, иако је он оставио завештање да се сахрани у цркви, коју су његове руке подигле. То је било кршење завјета Његошевог и безумље безбожника. Тиме су хтјели да угоде онима који су и раније покушавали да руше Ловћенску капелу, а први су је рушили Аустријанци. С тога није било чудно што су се, потом, нашли они који су припадали тој идеологији. Међу њима је било доста и Црногораца, који су ту злу мисао осмислили из Загреба, отуда је дошла та прича. Покојни митрополит Данило Дајковић успротивио се том науму и доживио многе непријатности од ондашњих власти због противљења. Био је означен као назадни елемент, да се противи прогресу, новој напредној власти и добру народа, а он је само тражио да се испоштује Његошев аманет, да се његове кости не дирају и светиња не разара.
      -Честити Митрополит црногорски Данило Дајковић се успротивио злу, али није успио у оном времену. Ипак, његово противљење и његова ријеч за нас је данас од великог значаја. Да се није успротивио тада, не би имало смисла да ми подижемо ове црквице Његошеве, понајвише, по Црној Гори, али и у другим српским земљама. Ово је осма Ловћенска капела, која је подигнута у Епископији будимљанско-никшићкој. У Митрополији црногорско-приморској још више, а има их и у Републици Српској, Србији и по нашој дијаспори. То је свједочанство Васкрсења Христовог, јер из жртве те цркве никоше нове црквице по свим српским земљама. Таква је наша вјера. Оно што је Божје, што је праведно, истинито, вјером засољено, оно је неуништиво. Једино људи кратког вида и кратке памети мисле да ће неко, ако је данас у сили и власти, довијека владати и да ће довијека та прича трајати. То вјетар носи, то је пред очима Божјим дим, пара и пепео, констатовао је владика Јоаникије и указао да се Црква у Црној Гори данас суочава са још горим наумом:
      -Онда је власт рекла да Ловћенска капела, иако је била својина Митрополије, као културно добро, припада држави и донијели су такву одлуку. Шта су послије урадили са Ловћенском капелом – разорили је и оскрнавили. Данас се нешто слично догађа. Та се прича понавља на злокобан начин и свако ко има памети треба да се супростави том злу и злој намјери, да бисмо сачували завјете наших предака, јер смо ми нашим светињама завјетовани и заклети, да бисмо светиње сачували и нашем потомству чисте, неоскрнављене предали и завјет наших отаца од памтивјека.
      Честитајући храмовну славу цркве у селу Оклади, Преосвећени Епископ је истакао:
      -Света Марина брани ову цркву и све хришћане, и сви Свети и Небо Божје заступају оне који право вјерују. Зато се ми не бојимо и зато слободно говоримо. Без тога нема правог живота, нити праве вјере. Човјек, који није спреман да слободно каже своју мисао и своју ријеч, њему нешто му грдно фали и много пати та душа.
      -Ми такве људе жалимо!, закључио је, на крају свог архипастирског слова, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

      Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...