Jump to content
  1. Кратос

    Кратос

  2. Аурор

    Аурор

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине.
      Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића.
      Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког.
      ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи.
      Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије.
      Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.''
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког.
      Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке.
      По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког.
      По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети:
      - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида!
      У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао:
      - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати  и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије.
      Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке.
      Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“


      Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
    • Од Milan Nikolic,
      Рајко Петровић, истраживач–сарадник са Института за европске студије, говорио је данас о расту нестабилности у Латинској Америци.

      Куба, Хаити, Никарагва, Бразил, Колумбија, Перу, Мексико, Аргентина, Венецуела...

      ,,Повлачење САД из Авганистана и Сирије, можда чак и из Европе у неком наредном периоду, доноси додатне тешкоће Латинској Америци, јер САД ће тамо фокусирати сву своју пажњу''.

      https://youtu.be/czj8YqcvK-I?t=3568
×
×
  • Креирај ново...