Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Зоран

Друштвена (не)брига о деци (О малим херојима)

Recommended Posts

Самохрани отац са шесторо деце

Небојша Рошпе са малишанима живи у неусловних 12 квадрата и са месечним приходом од око 300 евра, али упркос свему не губи наду у боље сутра

Постављена слика

Живот у 12 квадрата: Небојша Рошпе са ћеркама (Фото Д. Вукотић)

Коликo ниско човек може да падне у материјалном свету, а да не изгуби достојанство? Одговор је, можда, Небојша Рошпе, самохрани отац шесторо деце. Прашњаво двориште и „дом” у приколици смештеној у београдском предграђу, свакодневица је у којој је ова породица научила да живи. Да невоља никад не иде сама потврђује и болест због које глава ове породице не може више да ради као некада, а деца су пре годину и по дана остала и без мајке... Наговештај помоћи дошао је од општине Палилула, која им је обећала нови, условнији смештај – преграђени контејнер од тридесетак квадрата.

После 30 година рада у луна-парку, где је обављао физичке послове, дочекао је да са породицом живи у 12 квадрата неусловног простора у Крњачи, који су присиљени да зову домом. Живот га није мазио, али најтежи ударац му је био смрт супруге. Снагу за борбу црпи из деце – пет ћерки и сина. Деветнаестогодишња Наталија је једина пунолетна, а Миодраг (17) је принуђен да већ више од годину дана ради. Гордана (8г), Јелена (10), Ивана (12) и Мила (16) су школарци и добро уче.

– Деца су ми „златна”. Никад ме нису разочарала или задала главобољу. Када су почели моји проблеми са здрављем нисам више био у стању да радим, па је син са непуних 16 морао да почне да зарађује, такође у луна-парку – прича Небојша док нам показује свој „дом”.

Tо је једна стара приколица, смештена у дворишту приватне куће. Рошпеови су у протеклих седам година делили и добро и зло. Стари шпорет „смедеревац” заузима највећи део животног простора, али рачуница је јасна – без њега се не може када стисне зима у дрвеној приколици. Да се у кућу не би директно улазило, Небојша и Миодраг су подигли импровизовано предсобље, склепано од дасака и старих тенди. Воде, наравно, немају, купају се у кориту. Септичка јама је на свега неколико корака од уласка у приколицу...

– Простор у којем станујемо је место где се укрштају токови неколико подземних вода. Зимус је, на пример, цело двориште било поплављено, па смо преко камења прескакали да бисмо ушли у кућу – објашњава самохрани отац.

Где је зими вода, лети је прашина, и тако укруг. На његовој деци не може се видети у каквим условима проводе детињство. Лепо су васпитани и уредни, а из прашњавог дворишта одјекује смех, онај најискренији.

Због номадског начина живота карактеристичног за луна-паркове, породица Рошпе се стално селила. Тако су у дечјим крштеницама, у пољу за место рођења, исписани различити градови – Сомбор, Врбас, Котор, Београд... Сам Небојша је до 1970. године живео у Никшићу.

Месечни буџет на који ова седмочлана породица може да рачуна износи 14.000 динара социјалне помоћи плус око 150 евра које физикалишући заради син. Од те суме сваког месеца плаћају четири хиљаде динара за кирију и струју.

Овој породици би ускоро могло колико-толико да „сване”. Општина Палилула у сарадњи са Центром за социјални рад обезбедила им је контејнер од тридесетак квадрата у који би убрзо требало да буду усељени. Када се то деси, за Рошпеове ће и „луксузи” као што су струја, вода и купатило постати стварност.

Без помоћи општине, тврди Небојша, не би био у стању да састави крај са крајем.

– Нисмо гладни. У народној кухињи имамо редовне оброке, па смо макар са те стране растерећени. Када коначно добијемо свој контејнер ваљда ћемо живети достојанственије. Надамо се оном са преградом у коме ће девојчице моћи да имају приватност – каже отац покушавајући да сакрије сузу.

Срећа ће се, чини се, осмехнути и шеснаестогодишњој Мили, ученици Средње школе за негу лепоте, која би требало да од општине добије стипендију.

– Уз стипендију ће све бити лакше, а моћи ћу да се нађем и млађим сестрама. А кад постанем свој човек све ће бити другачије, много боље – не губи веру Мила из чијих очију зрачи неугасиви оптимизам.

Драган Вукотић

-----------------------------------------------

Лимене куће за најугроженије

Рошпеови су само једна од многих породица у Београду које покушавају да преживе од данас до сутра. Контејнери ће постати дом за још неколико породица. Махом су то самохране мајке са много деце које пристојан кров над главом чекају „ко озебо сунце”.

– Само на територији наше општине постоји много социјалних случајева који, поред сиромаштва, кубуре и са здравственим проблемима. Приоритет су наравно најугроженији међу којима је, свакако, и породица Рошпе – објашњава Мила Жмукић, члан Општинског већа Палилуле, задужена за социјална питања, и апелује на све који су у могућности да помогну онима који без помоћи не могу.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Samohrani-otac-sa-shestoro-dece.sr.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Boze.. meni nema nista tuznije od ocevih suza...

ne znam sta bih rekla na sve ovo...

mozda bi forum mogao otvoriti racun..

pa da svi uplacujemo po svojim mogucnostima..

i budemo jedan dio onih koji ce brisati te suze...

Boze.. opet kazem..meni nista tuznije nema no kad vidim da otac place...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest nikolastojanoviccuprija

Neka GOSPOD Nas Premilostivi pomogne i ovoj porodici i ovom coveku da svoju decu izvede na put !

Bilo bi dobro kad bi se pokrenula neka akcija da se pomogne ovoj porodici jer sta su nebitne muke nase naspram iskusenja ove velike porodice !

BOG neka im je u neprekidnoj pomoci !

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neka GOSPOD Nas Premilostivi pomogne i ovoj porodici i ovom coveku da svoju decu izvede na put !

Bilo bi dobro kad bi se pokrenula neka akcija da se pomogne ovoj porodici jer sta su nebitne muke nase naspram iskusenja ove velike porodice !

BOG neka im je u neprekidnoj pomoci !

Amin

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОМОЗИТЕ БРАЋО СРБИ

Ово је молба која је стигла на један други форум, али сам морао да је окачим и овде.

Молба

''Ја сам Јадранка Гавриловић самохрана мајка са десеторо деце и четворо деце из првог брака. Отац им је погинуо 1992. године. Кренули смо из Задра у Кистање у нашу кућу. У међувремену 1993 године се удајем за Предрага којег сам упознала у касарни у Книну. Године 1995 бежимо пред Олујом из Хрватске у Приштину. Покојни муже предраг је имао примања све до смрти. Са њим сам родила шесторо деце. Кад је преминуо никаква примања немамо ни ја ни деца осим мојих осам хиљада динара. У време НАТО бомбардовања године 1999. се повлачимо из Приштине за Делиблатску пешчару у колективни центар. Из колективног центра долазимо у Александрово поред Зрењанина у место у коме и сада живимо.

Молим све добре људе да помогну колико могу мене и моју децу којој је све потребно''.

Њена адреса

Јадранка Гавриловић

Ђуре Јакшића 87

Ливаде, Александрово

код Зрењанина

тел 0641672658

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е сада овако!!!!

Позивам све који су ОЗБИЉНО заинтересовани да помогну да ми се јаве преко ПП!

Оно што ја могу да урадим (а не могу сам) је јако добро за ту дечицу.

Имам добре везе у новинама и то могу сам да одрадим, али не знам да ли је икоме пало на памет да се организује неки фудбалски турнир на ком би се скупљала и храна, гардероба, књиге... а котизација која би била рецимо 5.000 динара по екипи би ишла на рачун те породице. За то ми је већ потребна помоћ Вас одавде.

Конкретно, растрчимо се сви који желимо да помогнемо, ко има контакте са разним организацијама које се баве овом проблематиком нека јавља и нека позива и на учешће на турниру.

Ко познаје некога ко држи балон за фудбал нека замоли да нам уступи да одрадимо тај турнир. Ја ћу питати директора моје основне школе да нам да салу.

Могу да окупим 20-ак и више екипа (медијске куће, факултети, политичке странке...) то је већ 100.000 динара+се бавимо мало и спортом!

Шта мислите о томе!?!?!?!?!?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Петогодишњи чобанин из куршумлијског краја


Постављена слика


Дејан Стевић из Данковића чува по тридесет оваца и јагањаца, шест коза и једанаест јарића. На питање колико је то укупно, подигне главу, зачкиљи на једно око и почиње да пребројава прстима

КУРШУМЛИЈА - У крају где је људи све мање, а запарложених имања све више, неколико десетина оваца и коза на пашњаку представља веће изненађење него чопор вукова.
Стадо се поред пута појавило изненада! Уплашене овце и козе претрчаше преко пута и нестадоше иза клека и трња, ижџикљалог на њиви коју нико годинама не обрађује.
Морам и ја да радим
Мали Дејан Стевић каже да на селу свако мора да ради.
- На селу се тешко зарађује динар и свако мора да ради. Ја данас чувам овце и козе, тата орезује воћњак, а мама ради послове по кући, чува сестру Тамару, која има три године. И пржи крофне! - каже Дејан, а на питање када се игра, без имало размишљања одговара: "Сада!"
Једна, две... пет... двадесет... четрдесет... Док размишљам да оволико оваца у куршумлијском крају нема пет села заједно, из прашине која се подигла појави се још веће изненађење! Био је то дечак који је трчао витлајући штапом изнад главе и дозивао своје мезимице:
- Шарка, Жула, Мики, Цопице, Цакиииии!
После минут-два дечак се поново појави на чистини држећи у рукама јагње, а иза њега стадо се у савршеном миру рашири по пропланку у потрази за оскудном травом, претварајући сивило у прелепу слику сеоске идиле.
- Ја сам Дејан! Дејан Стевић из Данковића и имам пет година - рече дечак и подиже десну руку са раширеним прстима да потврди број година.
- Нестало сена, па зато терам стоку на пашу - наставља он ко матор.
Док иза њега овце и козе с јагњићима и јарићима брсте заостало лишће у шумарку, Дејан у гуменим чизмама, наслоњен на чобански штап, поносно декламује бројно стање свог стада.
- Имам тридесет оваца, тридесет јагањаца, шест коза и једанаест јарића - каже. На питање колико је то укупно, подиже главу, зачкиљи на једно око и поче да пребројава прстима.
- Много - одустаде дечак од пресабирања и натуче дубље капу на чело, а затим пригрну две јакне да би се заштитио од ветра.
Прича  да сваког дана чува овце. Додуше, отац Горан му помогне док их не дотера до пашњака "где не могу да направе штету", а затим се "тата враћа да ради неки други пос'о".
- Брзо ће подне. Морам да отерам стоку на поток да пију воду, а онда идемо кући. Колико је тачно сати? Мајка ми је рекла да у 12 сати почиње да пржи крофне, а ја волим да их једем док су вруће - исприча Дејан и поново поче да дозива Жарку, Жулу, Микија, Цакија, који, један по један, кренуше за њим ка потоку.
- Да ме видиш кад ја упрегнем у чезе коње Бугара и Цигу, па јахууууу низ пут - добаци уместо поздрава и изгуби се иза брежуљка са својим стадом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Rođen da se bori

 

Jasmina Stanković u planinskom selu Melovo odgaja nedonošče rođeno sa svega 600 grama. Pijani svekar pucao na supruga i nju u trudnoći

REG-nedonosce.jpg

VUČJE - Još u majčinom stomaku sudbina je namenila Jovanu Stankoviću, najmlađem stanovniku na obronicima planine Kopiljak, da se bori za svaki dašak vazduha i gram težine. Majka Violeta rodila ga je u 29. nedelji trudnoće carskim rezom i težio je samo 600 grama. „Palčić“ je pet meseci proveo po inkubatorima ali je napredovao u zdravu devetomesečnu bebu od 6,5 kilograma. Jovan sa majkom i bakom Desankom (67) živi u čatmari sa 14.000 dinara penzije.

- Jovan raste od mnogo ljubavi i malo kravljeg mleka. Ničeg drugog nema u kući za zemljanim podom i prastarim ognjištem koje tvdoglavo čuva život u Melovu, planinskom selu nekoliko kilometara od granice sa Kosovom i Metohijom.

Jovanov život je čudo. Njegova majka nema objašnjenja kako je sa 600 grama uspeo da na beogradskom Institutu za neonatologiju preživi i postane nasmejani, lepi dečak.

- Zdrav je i čvrst kao pravi gorštak - priča Violeta, kojoj osmeh ne silazi sa lica, iako je preživela pakao.

U četvrtom mesecu trudnoće bila je meta pijanog svekra koji je nju i svog sina, a njenog nevečanog supruga Slavišu, pokušao da ubije hicima iz lovačke puške. Od tada za nju nije bilo života u toj kući, a Jovanov otac, njen suprug, nije hteo da napusti roditeljski dom!

- Nisam ja od kamena ali moram da živim zbog Jovana. Klonem li jednom, nema mi povratka. Verujte, Jovan mi je vratio svu sreću koja mi je otimana od detinjstva. Pokojni otac voleo je da popije i sve što uz to ide. U prvom braku nisam mogla da imam dece, pošla sam sa Slavišom tešeći se da ću barem brinuti o njegovo dvoje dece.

Ništa što je planirala nije joj se ostvarilo u životu. Rešila je da mora da prekine tu sudbinu, makar i po cenu svog života. Potpisala se 20. januara ove godine lekarima da prvo spasavaju život deteta, a tek onda njen.

„Dobila si sina“, mislila je da sanja kada su je te reči probudile iz anestezije:

- Znala sam da će živeti, jer ne bi bilo fer da ostanem bez sina. Koliko sam patila što nisam mogla da budem pored njega dok je bio na Institutu. Lekari iz Vučja nisu mi dali uput uz obrazloženje da ne dojim. Koga da dojim, ljuspicu koja jedva i diše. Prvu put sam plakala 14. maja kada su mi ga predali da ga nosim kući. Sama, sa bebom od dva kilograma i 900 grama pravo na autobus za Leskovac, a onda još 36 kilometara makadamom do Melova. Kažu nam da nemamo prava da nas preveze sanitet. I dan-danas za svaku kontrolu plaćam dve hiljade dinara samo da nas dovezu do Vučja, a onda opet autobus.

Violeta ništa ne traži. Kada ima Jovana, ima sve što joj treba u životu. Ali, priznaje da joj je teško. Nema na koga da se osloni. Još nije ostvarila pravo na dečiji dodatak, niti je primila ijedan dinar prinadležnosti koji joj sleduju. Suze joj krenu jedino kada se pomene koliko su je svi izneverili i napustili.

I Jovanov otac je isti. Kupio mu je jedanput pakovanje keksa, i to je sve. Dođe da ga vidi, ne branim mu, a nemam snage da sa njim isterujem pitanje izdržavanja. Osmeh mog „palčića“, a uskoro i prvi koraci, ne mogu da se plate.

SVE SAMA PLAĆA U SVAKOJ drugoj državi ponosili bi se bebom koja je sa 600 grama ostala u životu. Za Jovana niko nikada nije pitao. Violeti su čak hteli da naplate kontrolni pregled 5.000 dinara na Institutu. - Pomogla mi je tada doktorka Slavica Miljenović koja leči Jovana od rođenja. Zamolila je da mi ne naplate pregled, a da ja u međuvremenu dostavim uput. Priznajem da me zbunjuje sva ta papirologija. Pismena sam i nisam glupa, ali ne stižem. Pešice mi treba tri sata da siđem do asfalta - kaže Violeta.

ИЗВОР

Share this post


Link to post
Share on other sites

eheeeej

Jasmina Stanković u planinskom selu Melovo odgaja nedonošče rođeno sa svega 600 grama. Pijani svekar pucao na supruga i nju u trudnoći

Постављена слика

VUČJE - Još u majčinom stomaku sudbina je namenila Jovanu Stankoviću, najmlađem stanovniku na obronicima planine Kopiljak, da se bori za svaki dašak vazduha i gram težine. Majka Violeta rodila ga je u 29. nedelji trudnoće carskim rezom i težio je samo 600 grama. „Palčić“ je pet meseci proveo po inkubatorima ali je napredovao u zdravu devetomesečnu bebu od 6,5 kilograma. Jovan sa majkom i bakom Desankom (67) živi u čatmari sa 14.000 dinara penzije.

- Jovan raste od mnogo ljubavi i malo kravljeg mleka. Ničeg drugog nema u kući za zemljanim podom i prastarim ognjištem koje tvdoglavo čuva život u Melovu, planinskom selu nekoliko kilometara od granice sa Kosovom i Metohijom.

Jovanov život je čudo. Njegova majka nema objašnjenja kako je sa 600 grama uspeo da na beogradskom Institutu za neonatologiju preživi i postane nasmejani, lepi dečak.

- Zdrav je i čvrst kao pravi gorštak - priča Violeta, kojoj osmeh ne silazi sa lica, iako je preživela pakao.

U četvrtom mesecu trudnoće bila je meta pijanog svekra koji je nju i svog sina, a njenog nevečanog supruga Slavišu, pokušao da ubije hicima iz lovačke puške. Od tada za nju nije bilo života u toj kući, a Jovanov otac, njen suprug, nije hteo da napusti roditeljski dom!

- Nisam ja od kamena ali moram da živim zbog Jovana. Klonem li jednom, nema mi povratka. Verujte, Jovan mi je vratio svu sreću koja mi je otimana od detinjstva. Pokojni otac voleo je da popije i sve što uz to ide. U prvom braku nisam mogla da imam dece, pošla sam sa Slavišom tešeći se da ću barem brinuti o njegovo dvoje dece.

Ništa što je planirala nije joj se ostvarilo u životu. Rešila je da mora da prekine tu sudbinu, makar i po cenu svog života. Potpisala se 20. januara ove godine lekarima da prvo spasavaju život deteta, a tek onda njen.

„Dobila si sina“, mislila je da sanja kada su je te reči probudile iz anestezije:

- Znala sam da će živeti, jer ne bi bilo fer da ostanem bez sina. Koliko sam patila što nisam mogla da budem pored njega dok je bio na Institutu. Lekari iz Vučja nisu mi dali uput uz obrazloženje da ne dojim. Koga da dojim, ljuspicu koja jedva i diše. Prvu put sam plakala 14. maja kada su mi ga predali da ga nosim kući. Sama, sa bebom od dva kilograma i 900 grama pravo na autobus za Leskovac, a onda još 36 kilometara makadamom do Melova. Kažu nam da nemamo prava da nas preveze sanitet. I dan-danas za svaku kontrolu plaćam dve hiljade dinara samo da nas dovezu do Vučja, a onda opet autobus.

Violeta ništa ne traži. Kada ima Jovana, ima sve što joj treba u životu. Ali, priznaje da joj je teško. Nema na koga da se osloni. Još nije ostvarila pravo na dečiji dodatak, niti je primila ijedan dinar prinadležnosti koji joj sleduju. Suze joj krenu jedino kada se pomene koliko su je svi izneverili i napustili.

I Jovanov otac je isti. Kupio mu je jedanput pakovanje keksa, i to je sve. Dođe da ga vidi, ne branim mu, a nemam snage da sa njim isterujem pitanje izdržavanja. Osmeh mog „palčića“, a uskoro i prvi koraci, ne mogu da se plate.

SVE SAMA PLAĆA U SVAKOJ drugoj državi ponosili bi se bebom koja je sa 600 grama ostala u životu. Za Jovana niko nikada nije pitao. Violeti su čak hteli da naplate kontrolni pregled 5.000 dinara na Institutu. - Pomogla mi je tada doktorka Slavica Miljenović koja leči Jovana od rođenja. Zamolila je da mi ne naplate pregled, a da ja u međuvremenu dostavim uput. Priznajem da me zbunjuje sva ta papirologija. Pismena sam i nisam glupa, ali ne stižem. Pešice mi treba tri sata da siđem do asfalta - kaže Violeta.

ИЗВОР

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...