Jump to content
Човек Жоја

Човекољубље и хуманизам

Оцени ову тему

Recommended Posts

„Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши“ (Јн 8, 11)

 

9686071.jpg?361

Свети Зосима и Света Марија Египћанка, рад о.Стаматиса Склириса

 

Која је разлика између јеванђелског човекољубља и белосветског хуманизма? Наизглед, ове две речи су сличне, а често се и поистовећују. Опасност управо лежи у томе: у замени јеванђелског човекољубља белосветским хуманизмом и претварање хришћана у хуманисте. Прво је оригинал, а друго безуспешна копија и фалсификат. Хуманизам није јеванђелско човекољубље, па тако ни хришћани нису белосветски хуманисти. 

Позната прича о каменовању блуднице из Јеванђеља по Јовану, помаже нам да разграничимо оригинал од фалсификата. Шта су хтеле окупљене јеврејске старешине са кемоном у руци? Хтели су да изврше Закон. Никакво зло они нису имали на уму. Блудница је по Мојсијевом Закону морала бити каменована. Окупљене јеврејске старешине су праслика данашњих хуманиста. Хуманизам почива на јуридичкој принципијелности. Права човека су дефинисана кроз те принципе. Хуманизам је имитирање човекољубља. То није љубав према човеку већ љубав према принципима који су „у тренду“. Отуда постоје разни хуманизми које се ругају један другоме и који се не подносе, не подносе међусобне „трендове“. Но, оно што је свим хуманизмима заједничко јесте да би сваки од њих жртвовао човека ради принципа. У хуманизму никада нису трпели принципи човека ради. Увек је трепео човек ради принципа. Тако, иако је наизглед човекоцентричан, хуманизам није љубав према живом човеку. То је љубав према идеологији човештва, љубав према апстрактним особинама од којих се тка замишљени идеални човек одређене епохе и њеног тренда. Хуманистички борци за људска права не боре се за човека као човека, већ за тренд, за идеје и схватања која су „у моди“. Зато хуманизам није човекољубље већ идеологија. 

Шта је хтео Христос у јеванђелској причи? Хтео је да спаси човека. Управо то Христово спасавање блуднице представља право човекољубље. Погледајмо дубине тог човекољубља како бисмо истакли јасне границе разликовања од његовог сурогата, белосветског хуманизма. Зашто блудница није осуђена? Прво, због недостојности самих судија. На то указују Христове речи упућене јеврејским старешинама: „Који је међу вама без греха нека први узме камен и баци на њу.“ (Јн 8, 7). Но, то је само површина испод које се крије дубина тајне човекољубља. Та површина, као какав талас који удара на савест судија, служи да растера оне који нису кадри да зароне у дубине човекољубља. Запљуснути, након ових Христових речи, таласом сопствене савести, стари хуманисти су се разишли. Нико не осуди блудницу. Бучни талас на површини растерао је бучне, површне и недостојне људе. Настала је тишина, баш као што су и дубине тихе. Пред блудницом је стајао достојни Судија. „Ни ја те не осуђујем,“ рекао је. Овде је тајна човекољубља. Христово неосуђивање је опроштај. Нема тог хуманизма који ће човеку опростити грех. Хуманизам не опрашта, он наплаћује. Коликогод хуманистички проповедници причали о људским правима и слободама, нема тог кривца који се огрешио о хуманистичке принципе а коме су хуманисти опростили. Не само да не прашта непожељна дела и особине, већ хуманизам људе жигоше њима чак и када им наплати кривицу. Лопов остаје запамћен и жигосан као лопов и након одслужене казне и без обзира на његово искрено покајање, са многим последицама по његов даљи друштвени положај. И поред казне и покајања, он остаје да носи терет окајаног и наплаћеног греха. Крене ли да некако организује свој живот у друштву, тражиће му „уверење да није осуђиван“. Само један грех и само једна осуда у хуманизму, заувек одузима то „уверење“ као улазницу у круг „нормалних“. Суд хуманизма неповратно мења само биће човеково. Зато хуманизам није човекољубље. Зато што само биће човека идентификује са његовим особинама, па чак и када оне више не постоје. Никада се хуманизам није одрекао свога камења и каменовања. Никада се није одрекао своје потребе да остави ожиљак и рану на човеку. Није се одрекао потребе да рана постане биће, да постане сами човек. Хуманизам и човекољубље су тако далеко као што су казна и опроштај далеко једно од другог. Јер, када Бог, Човекољубац прашта, он брише грех из човека, као да га никада није било: „Безакоња његова што их је учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће.“ (Јез 18, 21). 

Шта је даље рекао Човекољубац? Рекао је: „Иди, и од сада не греши више.“ Ово значи да опроштај подразумева покајање. Бог ће увек опростити, ако буде имао коме. Зашто је за опроштај потребно покајање? Зато што опроштај није насиље, није казна. Опроштај је дар једне слободе другој слободи: дар слободе Божије слободи људској. А дар је дар, само када постоје двоје: онај који дарује и онај који дар прима. Покајање је прихватање опроштаја. Прихватање опроштаја, пак, јесте познање и прихватање да постоји грех. Ту је почетак мудрости. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Човекољубље је слобода, а хуманизам је принципијелност. Слобода и принципијелност никада не иду заједно. Слобода је љубав и хтење, а принципи су узде и морање. Човекољубље прашта и порађа врлину у слободи. Хуманизам не прашта. Будући да не прашта, њега ни покајање не интересује. Хуманистичко „иди, и од сада не греши више“ није опроштај греха већ отпуст осуђеника и претња новом робијом. Хуманизам тражи „исправно понашање“ милом или силом – најамништвом и надом у добру плату или страхом од казне. Зато човекољубље има синове, а хуманизам робове и најамнике. Врлина и „исправно понашање“ нису исто. Врлина је у славу човека и живота – у славу живог, конкретног човека. „Исправно понашање“ је у славу опстанка система, у славу опстанка идеје, у славу опстанка „тренда“. Врлина је живљење човека, истинитог човека. „Исправно понашање“ је живљење принципа и дресирање човека. 

Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Није, мада постоји белосветски труд да се хришћанско човекољубље претвори у хуманизам, а хришћани у хуманисте. Хуманистички проповедници покушавају да на место хришћанских врлина потуре своје принципе исправног понашања, те да хришћанство и хришћане доведу у „тренд“. Тако је хуманизам произвео хришћанске хуманисте. Шта говоре хришћански хуманисти? Позивају се на Христа, али како? Понављају „ни ја те не осуђујем“, али никада не говоре „иди, и од сада више не греши.“ Хришћански хуманисти су љубав заменили толеранцијом. То „толерантно“ „ни ја те не осуђујем“ није опроштај човеку. То је игнорисање и незаинтересованост за човека. Толеранција је умеће да се игнорише. Толеранција је окретање леђа и разлаз две слободе. Љубав је нешто сасвим друго. Љубав је сусрет две слободе, окретање лица к лицу. Љубав је и вапај за окренутим леђима и брига за другог. Зато хришћане не треба учити хуманистичкој толеранцији, већ Христовој љубави. Хришћани нису позвани да трпе и игноришу грешнике. Они су позвани да их воле. Но, хришћани треба да знају да се љубав према грешнику веома лако претвара у плагијат, у хуманистичку толеранцију, онда када се „ни ја те не осуђујем“ раздвоји од „иди, и од сада више не греши.“ Љубав према грешнику није и не сме бити повлађивање греху. Узалуд је љубити гладног и уморног, а не дати му храну и починак. Љубав треба до породи живот а не смрт. Хришћани имају одговорност према животу и према победи живота. Тек то је право човекољубље. 

Како ће хришћани развити овај Христов етос човекољубља? Тако што ће се по свему угледати на Христа. Прво, да буду слободни као и Он. То значи да љубе не тражећи разлог своје љубави. Само онда када буду потпуно слободни да прихвате човека онаквог какав јесте, са свим његовим врлинама и манама, хришћани ће волети попут Христа. Све док буду волели само врлинске људе, оне који су им „по мери“, хришћани неће престати да буду исто што и идеолози и хуманисти. Наставиће да обожавају принципе и идеје и зарад њих биће увек спремни да се одрекну живога човека. А какво то „добро“ може победити ако изгубимо живог човека? Где је „добро“ ако немамо човека? Дакле, испуњење овог „ни ја те не осуђујем“ лежи у слободном, безусловном прихватању човека, грешника. Како ће хришћани испунити ово друго, „иди, и од сада више не греши “? Како ће своју љубав према грешнику учинити плодотоврном, оном која рађа покајање? Ову поруку човекољубља хришћани треба да упућују првенствено својим беспрекорним животом. Да буду „светлост свету“ (Мт 5, 14). Тек тада могу упутити и братски савет „иди, и од сада више не греши.“ Хришћани треба да остану смирени и истрајни у чекању покајања, као што је отац чекао свог блудног сина (Лк 15, 11-32).

То је тајна човекољубља. Љубав према грешнику, али не и релативизација греха и мирење са „трендом“. Хришћани данас можда више но икад стоје пред искушењем да човекољубље поистовете са јаловим хуманизмом. Такође стоје и пред искушењем да се претворе у насилнике и инквизиторе. Први, као јалови хуманисти, за своју паролу узимају „ни ја те не осуђујем“, а други, као казнена инквизиција, покушавају да наметну оно „иди, и од сада више не греши.“ Оба ова искушења располућујући Христово човекољубље праве сурогат љубави и сурогат правде. Та два сурогата хришћанства воде коначној пропасти човека. Оно што ће хришћанско човекољубље сачувати од белосветског хуманизма и мрачне инквизиције, јесте изговарање и живљење Христових речи јединствено и до краја: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши.“

 

LINK

Autor: Aleksandar Milojkov

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tesko da su Jevreji bili humanisti. Ideja kao sto je ''izabrani narod'' nikako nije humanisticka ideja, vec je to cist nacionalizam, plemenska svest. Jahve nije bio nista drugo do plemenski bog kakve su imala brojna ostala plemena i narodi. 

 

Sa druge strane hriscanstvo kao reakcija na jevrejstvo je nista drugo do humanizam najviseg moguceg oblika, jer sad u centru nije narod, pleme, imperija, drzava, vec covek, licnost, pojedinac sa imenom i prezimenom i svojim zivotom. Naglasava univerzalizam, da su svi ljudi jednaki da nema visih klasa rasa aristokratije elite koja zasluzuje vise prava na nesto jer su eto oni to sto jesu. On se protivi nekakvim apstrakcijama koje cesto prave vise stete nego koristi. 

 

E sad postoje neke granice. Koliko god mi bili covekoljubivi, humani i hriscani, zatvori moraju postojati. Sudije i drzava moraju postojati. Principi i institucije moraju postojati. Dok jos zivimo na zemlji to nam treba, kao sto nam trebaju hrana voda i skloniste. Hriscani mogu da ne jedu ne piju danima da spavaju na otvorenom, ali to nije razlog da sve one koji se zalazu da ljudi imaju kucu gde je toplo da imaju da jedu i piju i svakog ko im to ugrozi kaznimo, nazivamo ''humanistima koji misle i rade po principima a ne po ljubavi''. 

 

Sudija koji osudjuje nekog manijaka na robiju ne osudjuje ga na licnoj osnovi. On moze njega da voli, da bude prema njemu covek, da mu oprosti, ali ga salje na robiju kako bi sprecio dalje njegova losa dela i prevaspitao ga. Robija nije pravda, robija je sklanjanje opasnih ljudi sa ulice koji ugrozavaju zivot i slobodu drugih. Kazne nisu pravda, kazne su instrumenti koji teraju ljude na saradnju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поента је у ономе како се савремено хуманистичко друштво односи према човеку који је погрешио, након што тај грешник одслужи казну. А сурова је истина да то друштво, када једном жигоше, никада више тај жиг не скида грешнику. Прво, то је друштво са све институцијама и само делом одговорно за произвођење таквог појединца, јер генерише модус у којем се тај појединац формира и обликује, а онда некон одслужене казне за почињену грешку скоро да се и не труди да грешника реинтегрише. Дакле двоструки промашај и огрешење према грешнику. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam sto propisujete to humanistickom drustvu kada to postoji u svakom bilo ono humanisticko ili ne. 

 

No za razliku od ostalih humanisticko drustvo recimo drugacije tretira te zatvorenike, umesto biceva, telesnih kazni, giljotina, mnogi od njih zive ko burezi u loju. Plus imaju advokate, imaju pravo da se brane, pre to nisu ni imali, do usvajanja Habeas Corpus Act-a u Britaniji, pa se to kasnije prenelo na SAD i ljudska prava. 

 

A to inkorporiranje kasnije u drustvo, kako ces institucionalno urediti ljude da svakom oprastaju grehe zatvorenika? To je stvar pojedinca. Ako ti mene opljackas, to ti mogu samo ja oprostiti. Ne moze me niko naterati da ti oprostim, ne postoji nikakav mehanizam za to. Da li cu da volim ili ne nije pitanje humanizma, ono se bavi samo time da se prema ljudima ponasa dostojanstveno, da ne budu robovi, da zive mirnim i slobodnim zivotom, da ne zive radi nekih apstrkacija tipa nacija rasa klasa, da ne bivaju muceni, da svi imaju jednaka prava, a da li ce ti ljudi jedni druge da mrze, da zavide, da oprastaju grehe, hoce li posle zatvora zena zatvorenika da ga prihvati ili ne, hoce li ljudi na ulici da okrecu glavu od njega, takve stvari ne moze nista na ovom svetu da resi.

 

Uostalom drustvo ne moze da oprasta, to je bezlicna apstrakcija. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...