Jump to content
  1. Suncokret54

    Suncokret54

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У суботу се у београдској болници десило чудо. Пацијенткиња из унутрашњости Србије, која је била непокретна и трпела је велике болове годинама због кичме, оперисана је како би поново стала на ноге, али није било помака иако је операција прошла без компликација. После буђења из коме поново није могла да покреће ни ноге ни руке. Очај је полако улазио у њу, иако јој се вратио осећај у руке и десну ногу. Ипак није могла да устане сама, па се сваке ноћи, бесане и дуге, молила се Светој Kсенији Петроградској. Њена посвећеност молити и вери натерало је њену сестру да истражи све о овој руској светици. Успела је да набави свето уље и одмах је отрчала у болницу.     "Мажи ме, само немој да ми остављаш то овде. Носи са собом и кад год дођаш понеси га", замолила је сестру, која је чим је закорачила у болничку собу извукла уље и измасирала јој ногу светим уљем. Ниједна ни друга нису очекивале никакво чудо. Али пријао је мирис који се проширио собом. Добила је снагу, и одлучила је да седне мало на кревет иако су је вежбе већ измориле. Уз помоћ медицинске сестре, села је и одмах мочела да подиже ногу у којој јој се вратио осећај. То је радила са лакоћом.    Ово чудо је само још један од доказа да се "где Бог хоће, побеђују поредци природе", али и доказ колико је вера велики темељ нашег постојања. Господ од нас не тражи ВЕРУ У ЧУДА, већ ЧУДО ОД ВЕРЕ, да наша вера буде јака и постојана, како бисмо на тај благословени начин угодили Господу нашем.    У наставку доносимо Вам акатист Свете Ксеније Петроградске:       Кондак 1.   Изабрана угоднице и Христа ради јуродива, света блажена мати Ксенија, која си изабрала подвиг трпљења и злопаћења, похвалну песму приносимо ти штујући свети спомен твој. Ти пак, заштити нас од видљивих и невидљивих непријатеља, да ти кличемо:   Радуј се, блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Икос 1.   Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо: Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради!   Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала!   Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила!   Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се!   Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала!   Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила!   Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо!   Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 2.   Гледајући твој необични живот, јер си презрела дом свој и свако земно богатство, родбина по телу безумном те сматраше, а људи из Петрова града, гледајући смирење твоје, патње и добровољно сиромаштво, појаху Богу: Алилуја!   Икос 2.   Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у сујети великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи. Ми, који се дивимо таквом животу твоме, кличемо ти похвално:   Радуј се, ти која си тешки крст јуродства, од Бога теби дат, на леђима својим понела!   Радуј се, ти која си привидним безумљем сјај благодати сакривала!   Радуј се, ти која си дар прозорљивости крајњим смирењем и молитвеним подвигом стекла!   Радуј се, јер си дар свој на корист и спасење страдајућих показала!   Радуј се, јер си страдања људска прозорљиво, у даљини непрегледној гледала!   Радуј се, јер си жени доброј рођење сина прорекла!   Радуј се, јер си жени тој од Бога чедо испросила!   Радуј се, јер си сваког научила да се Богу молитвено обраћа!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 3.   Силом одозго, од Бога ти дарованој, врелину и љуту студен храбро си подносила, распињући тело своје против страсти и похоте. Зато просветљена Духом Светим кличеш непрестано Богу: Алилуја!   Икос 3.   Имајући, блажена, небо за покров свој и земљу за постељу своју, Царства Божјег ради одрекла си се сваког угађања телу. Гледајући такав живот твој, са умилењем те призивамо:   Радуј се, јер си земаљски дом свој људима уступила!   Радуј се, јер си небеско уточиште искала и примила!   Радуј се, јер си се, немајући земаљска блага, у свем духовном богатила!   Радуј се, јер си нас животом својим трпљењу научила!   Радуј се, јер си љубав Божју људима показала!   Радуј се, украшена плодовима благочестивости!   Радуј се, јер си трпљење и незлобивост свету показала!   Радуј се, љубазна заштитнице наша пред Престолом Свевишњњега!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 4.   Буру животну у граду Петровом усковитлану, кротошћу и незлобивошћу надјачала си, Блажена мати, и бестрашће према трулежном свету стекла си. Зато и појемо Богу: Алилуја!   Икос 4.   Чувши о теби како страдаш Христа ради, жалосне тешећи, немоћне крепећи, заблуделе на прави пут изводећи, народ страдални помоћи твојој прибеже славећи те:   Радуј се, ти која си пут Христов свим срцем заволела!   Радуј се, ти која си крст Христов радосно понела!   Радуј се, ти која си сваку срамоту света, тела и ђавола претрпела!   Радуј се, јер си даровима Божјим испуњена!   Радуј се, јер си љубав ка ближњима показала!   Радуј се, јер си страдалнима утеху пружила!   Радуј се, јер си сузе уплаканих обрисала!   Радуј се, јер си благодаћу Духа Светога чудесно огрејана!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 5.   Боговођеном звездом показала се светост твоја, Ксенија Блажена, која је обасјавала хоризонт Петровога града. Јер си људима који су у безумљу греха гинули јавила пут спасења и све их пока јању призвала, да би клицали Богу: Алилуја!   Икос 5.   Видевши подвиге твоје у молитви, трпљењу студени и врелине, благочестиви људи хтедоше да умање патње твоје, одећу и храну доносећи ти. Ти си пак све то убогима раздавала, желећи да подвиг свој сачуваш. Ми пак, дивећи се добровољном сиротовању твоме, кличемо ти овако:   Радуј се, јер си жегу и студен Христа ради добровољно подносила!   Радуј се, јер си у молитви непрестано пребивала!   Радуј се, јер си Петров град свеноћним бдењем од несрећа ограђивала!   Радуј се, јер си гнев Божји много пута од њега одвратила!   Радуј се, јер си се сваког дана у години ноћима у пољу молила!   Радуј се, јер си сладост рајску у сиромаштву духа окусила!   Радуј се, јер си у сладости тој све земаљско оставила!   Радуј се, јер сва у Богу пребиваш!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 6.   Проповедају светост живота твога, Богоблажена, сви излечени тобом од многих болести, беда и жалости: богати и убоги, стари и млади. Зато и ми, славећи те, кличемо Богу: Алилуја!   Икос 6.   Засијала је слава подвига твојих, Блажена мати, када си ноћу градитељима цркве Смоленске камен тајно доносила, олакшавајући напор зидарима црквеним. Тобом вођени, и ми грешни кличемо ти овако:   Радуј се, јер си нас научила да тајно добра чинимо!   Радуј се, јер си подвигу благочестивости све призивала!   Радуј се, помоћнице градитеља храмова Божјих!   Радуј се, јер си светост црквену заволела!   Радуј се, јер труд наш на путу спасења олакшаваш!   Радуј се, брза помоћнице оних који к теби прибегавају!   Радуј се, блага утешитељ ко свих жалосних~   Радуј се, Петровог града небеска заступнице!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 7.   Желећи да избавиш од жалости уплаканог лекара који је жену сахранио, заповедила си некој девојци на Охту да побегне и тамо себи мужа нађе и утеши. И учињено је онако како си ти прорекла. Они пак у радости клицаху Богу: Алилуја!   Икос 7.   Ново чудо молитве своје показала си, Блажена мати, када си благочестивој жени рекла: "Узми копејку, угаситејку". Тиме си јој прорекла пожар у дому њеном. И по молитви твојој пламен огња угаси се. А ми, вођени тобом, кличемо ти похвално:   Радуј се, ублажитељко жалости људских!   Радуј се, јер си смелост пред Богом за страдајуће показала!   Радуј се, свећо неугасива која у молитвама Богу јарко гориш!   Радуј се, заступнице у бедама и несрећама нашим!   Радуј се, спаситељко од погибељи страстима обузетих!   Радуј се, јер си благочестиву девојку од брака неверног одвратила!   Радуј се, јер оклеветане од очајања избављаш!   Радуј се, брза заштитнице на суду неправедних!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 8.   Путнице бездомна, прешла си пут живота твога у престоном граду отаџбине наше у великом трпљењу, невоље и грдње подносећи. Сада пак, у горњем Јерусалиму пребивајући, радосно појеш Богу: Алилуја!   Икос 8.   Сваком си била све, Блажена Ксенија: невољнима утеха, сла-бима покров и заштита, тужнима радост, убогима одећа, болеснима исцелење. Тога ради кличемо ти:   Радуј се, ти која у горњим становима пребиваш!   Радуј се, ти која се за нас грешне тамо молиш!   Радуј се, ти која благи лик служења Богу објављујеш!   Радуј се, покровитељице пони-жених и прогањаних!   Радуј се, ти која молитвама својим Православље заступаш!   Радуј се, заштитнице увређених и оних који ти се моле!   Радуј се, укрепитељко увређених!   Радуј се, ти која невернике и подругљивце посрамљујеш!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 9.   Свакојаке болести претрпела си, Блажена мати, сиромаштво, глад и жеђ, и грдње људи безбожних који мишљаху да си безумна. Ти се Господу молиш упорно Му кличући: Алилуја!   Икос 9.   Речити говорници не могаху разумети да си ти безумљем својим безумље целога света разобличила и немоћи својом јаке и мудре посрамила. Не видеше у теби силу и премудрост Божју. Ми пак, који помоћ твоју примамо, појемо ти овако:   Радуј се, носитељко духа Божјега!   Радуј се, јер се са Апостолом Павлом немоћи својом хвалиш!   Радуј се, јер привидним безумљем твојим свет разобличаваш!   Радуј се, јер лепоту овога света спасења ради одбацујеш!   Радуј се, јер небеска блага свим срцем љубиш!   Радуј се, јер нас на пут спасења призиваш!   Радуј се, јер страшне грехе пијанства разоткриваш!   Радуј се, јер си бесплатни и милостиви лекар свима била!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 10.   Желећи да спасеш душу, тело си своје са страстима и похотама распела и неповратно себе одбацивши, крст си свој на леђа положила и Христа свим срцем следила, појући Му: Алилуја!   Икос 10.   Бедем си чврсти и уточиште неуништиво онима који ти се моле, мати Ксенија. Тога ради заштити и нас од непријатеља видљивих и невидљивих молитва ма својим, да бисмо ти клицали:   Радуј се, ти која нас на подвиг духовни покрећеш!   Радуј се, ти која нас од вражјих замки избављаш!   Радуј се, тамјане кађени, Богу принесени!   Радуј се, ти која мир Божји у срца људска доносиш!   Радуј се, ти која дух злобе у срцима озлојеђених умртвљујеш!   Радуј се, ти која деци кроткој благослов дарујеш!   Радуј се, јер их тајном молитвом од болести исцељујеш!   Радуј се, јер свету озлојађеном Мудрост Божју показујеш!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 11.   Похвалну песму приносе ти, Блажена Ксенија, они који су твојим молитвама спасени од невоља, жалости и свих напасти, и заједно с тобом радосно кличу Богу. Алилуја!   Икос 11.   Живот твој, Света мати, показао се као озарујућа светлост која у мраку живота овога људе обасјава. Ти си пале у провалију греха избавила и ка светлости Христовој усмерила пут њихов. Зато ти и кличемо:   Радуј се, јер православне Божјом светлошћу просвећујеш!   Радуј се, Христова угоднице, јер си у свету небески живела!   Радуј се, јер си у мукама многим велику благодат стекла!   Радуј се, јер у тами греха благодаћу Божјом сијаш!   Радуј се, јер очајнима руку помоћи на путу спасења пружаш!   Радуј се јер слабе у вери укрепљујеш!   Радуј се, јер дух злобе посрамљујеш!   Радуј се, ти која си животом својим ангеле задивила!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 12.   Благодат обилну изливаш, Блажена Ксенија, на оне који штују спомен твој и прибегавају покрову твоме. Тога ради и нама који се теби молимо источи од Бога реку исцељења, да Му кличемо: Алилуја!   Икос 12.   Појући о многим чудесима твојим, Блажена мати, славимо те и свеусрдно молимо: не остављај нас грешне у жалости, но умоли Господа сила да не отпаднемо од вере наше православне, него да се у њој с тобом утврђујемо и да ти кличемо.   Радуј се, јер си нас састрадању са страдајућима научила!   Радуј се, јер си немоћи наше свеусрдно примила!   Радуј се, јер си нас распињању тела са страстима и похотама научила!   Радуј се, покровитељко и посреднице оних који штују спомен твој!   Радуј се, јер си пут пун невоља прошла!   Радуј се, јер си спасење вечно тиме улепшала!   Радуј се, јер тешиш оне који се гробу твоме клањају!   Радуј се, јер се за спасење Отачаства нашег заузимаш непрестано!   Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!   Кондак 13.   О, света блажена мати Ксенија, у животу твоме крст тешки понела си. Прими од нас грешних мољења која теби приносимо. Заштити нас молитвама твојим од замке духова таме и свих оних који нам зло мисле. Умоли Сведарежљивог Бога да нам пода силу и крепост како би свако од нас узео крст свој и пошао за Христом појући Му с тобом: Алилуја! (трипут)    
    • Од Логос,
      Новохиротонисани епископ Пентапоља Нектарије је са великом љубављу и трудом вршио своју пастирску и филантропску службу као и представљање Александријске патријаршије у Каиру. Подједнако је био доследан у својој списатељској и издавачкој делатности пошто није престајао да пише и објављује књиге.     Изгледа да је оно што је прелило чашу острашћености и зависти, тј. гнева појединих против њега, били су чланци које је објављивао у новинама својих сународника. Ти текстови су изазивали лепа осећања код сународника у Египту, а истовремено су наишли на добродошлицу код тадашње александријског патријарха Софронија.   Неки синодалци, који су се спремали за заузму трон патријарха Александрије, претпоставили су да ће, раније или касније, активни млади епископ Нектарије моћи да се нађе испред њих, када дође час избора новог патријарха. И то са угледом који је све више и више растао.   Из тог разлога постарали су се да убеде патријарха Софронија да Нектарије Пентапољски не само да има амбиције да заузме трон Александрије него и да активно ради на скором преузимању трона. Нажалост, клеветници су убедили остарелог патријарха да је управо то случај. Могуће је да патријарх, који је доста учинио за патријаршију, није могао да духовно процени личност свога епископа. Стога је, размишљајући само световно, сагледао да би трон могао да заузме неки јерарх који се сам намеће. Зрачење, пак, младог јерарха Нектарија било је очигледно. Треба додати, такође, да су они који су заверу сковали против Пентапољског епископа, смерног и смиреног јерарха, тежили и да га подстакну да одреагује на неке њихове неприкладне поступке, попут оног кад су наговорили неког архимандрита да служи без дозволе и благослова у области у којој је служио Нектарије. Али расудљиви и мирољубиви Нектарије није томе придавао значај.   Прогон епископа Нектарија из Александријске патријаршије спроведен је на основу три документа. Ради се о документима патријарха Софронија у којима се оцртава однос патријаршије према оклеветаном јерарху. Ова писма документују заоштравање односа Александријске патријаршије са Пентапољским епископом до његовог јасног изгона са терена патријаршије. Желели су да случај рашчисте брзо и ефикасно. Зар тако није било и са Христом? Први акт, дакле, било је патријархово писмо датирано 3. маја 1890. године које у почетку наводи: „Разрешава се Пентапољски митрополит кир Нектарије управљања патријаршијском канцеларијом, као и патријаршијског представништва и црквене управе“.   У наставку, писмо (посланица) наводи да Нектарије не може да борави у патријарашком здању, да пише и да се храни са заједничке трпезе, док се истиче која тачно архијерејска свештенодејства може да врши уколико га верни позову. Постављена су му ограничења и у погледу посете и кретања у неким крајевима!   Други и трећи акт мученичке драме Нектаријеве потписани су 11. јула 1890. године. Патријарх у првом документу наводи да с обзиром да ће се попунити место патријарашког представника у Каиру, „боравак Вашег преосвештенства у Египту постаје сувишан, пошто се и овим патријарашким обавештењем позива Ваше преосвештенство да напусти наше патријарашко седиште и да оде где год жели“.   Патријарх није могао бити јаснији, па је скупа са овим „обавештењем“ придодао и свој канонски отпуст од Александријске патријаршије, додавши следеће: „Не могавши да се прилагоди египатској клими, одлази у страну земљу и може да врши своје архијерејске дужности, тамо где се јави црквеној власти и од ње добије дозволу. А као доказ даје се Његовом преосвештенству ово писмо канонског отпуста, да га користи када затреба.“   Такав је био отпуст Нектарија Пентапољског, пропраћен магловитом процедуром. Конкретне и званичне оптужбе нису му саопштене, није позван да каже нешто у своју одбрану, никад цела ствар није дошла до суда нити је патријарх прихватио да саслуша свога епископа. Ипак, једна конкретна „оптужба“ је пронађена: није успео да се прилагоди египатској клими! Нешто у смислу: нису им се подударили карактери. Но, у сваком случају, Нектарије, као и сваки други светитељ, није ни могао да се зближи са таквом климом.   Да ли је, међутим, могуће разрешити светитеље?   15. јанура 1998. године, Александријска патријаршија, на предлог патријарха Петра, затражила је опроштај од Светитеља пред његовом иконом „због гоњења и најнеправедније пакости против њега“, и истовремно га је васпоставила у канонски црквени поредак Патријаршије.    Варнава Јангу     Извор: Теологија.нет
      View full Странице
    • Од Логос,
      Новохиротонисани епископ Пентапоља Нектарије је са великом љубављу и трудом вршио своју пастирску и филантропску службу као и представљање Александријске патријаршије у Каиру. Подједнако је био доследан у својој списатељској и издавачкој делатности пошто није престајао да пише и објављује књиге.     Изгледа да је оно што је прелило чашу острашћености и зависти, тј. гнева појединих против њега, били су чланци које је објављивао у новинама својих сународника. Ти текстови су изазивали лепа осећања код сународника у Египту, а истовремено су наишли на добродошлицу код тадашње александријског патријарха Софронија.   Неки синодалци, који су се спремали за заузму трон патријарха Александрије, претпоставили су да ће, раније или касније, активни млади епископ Нектарије моћи да се нађе испред њих, када дође час избора новог патријарха. И то са угледом који је све више и више растао.   Из тог разлога постарали су се да убеде патријарха Софронија да Нектарије Пентапољски не само да има амбиције да заузме трон Александрије него и да активно ради на скором преузимању трона. Нажалост, клеветници су убедили остарелог патријарха да је управо то случај. Могуће је да патријарх, који је доста учинио за патријаршију, није могао да духовно процени личност свога епископа. Стога је, размишљајући само световно, сагледао да би трон могао да заузме неки јерарх који се сам намеће. Зрачење, пак, младог јерарха Нектарија било је очигледно. Треба додати, такође, да су они који су заверу сковали против Пентапољског епископа, смерног и смиреног јерарха, тежили и да га подстакну да одреагује на неке њихове неприкладне поступке, попут оног кад су наговорили неког архимандрита да служи без дозволе и благослова у области у којој је служио Нектарије. Али расудљиви и мирољубиви Нектарије није томе придавао значај.   Прогон епископа Нектарија из Александријске патријаршије спроведен је на основу три документа. Ради се о документима патријарха Софронија у којима се оцртава однос патријаршије према оклеветаном јерарху. Ова писма документују заоштравање односа Александријске патријаршије са Пентапољским епископом до његовог јасног изгона са терена патријаршије. Желели су да случај рашчисте брзо и ефикасно. Зар тако није било и са Христом? Први акт, дакле, било је патријархово писмо датирано 3. маја 1890. године које у почетку наводи: „Разрешава се Пентапољски митрополит кир Нектарије управљања патријаршијском канцеларијом, као и патријаршијског представништва и црквене управе“.   У наставку, писмо (посланица) наводи да Нектарије не може да борави у патријарашком здању, да пише и да се храни са заједничке трпезе, док се истиче која тачно архијерејска свештенодејства може да врши уколико га верни позову. Постављена су му ограничења и у погледу посете и кретања у неким крајевима!   Други и трећи акт мученичке драме Нектаријеве потписани су 11. јула 1890. године. Патријарх у првом документу наводи да с обзиром да ће се попунити место патријарашког представника у Каиру, „боравак Вашег преосвештенства у Египту постаје сувишан, пошто се и овим патријарашким обавештењем позива Ваше преосвештенство да напусти наше патријарашко седиште и да оде где год жели“.   Патријарх није могао бити јаснији, па је скупа са овим „обавештењем“ придодао и свој канонски отпуст од Александријске патријаршије, додавши следеће: „Не могавши да се прилагоди египатској клими, одлази у страну земљу и може да врши своје архијерејске дужности, тамо где се јави црквеној власти и од ње добије дозволу. А као доказ даје се Његовом преосвештенству ово писмо канонског отпуста, да га користи када затреба.“   Такав је био отпуст Нектарија Пентапољског, пропраћен магловитом процедуром. Конкретне и званичне оптужбе нису му саопштене, није позван да каже нешто у своју одбрану, никад цела ствар није дошла до суда нити је патријарх прихватио да саслуша свога епископа. Ипак, једна конкретна „оптужба“ је пронађена: није успео да се прилагоди египатској клими! Нешто у смислу: нису им се подударили карактери. Но, у сваком случају, Нектарије, као и сваки други светитељ, није ни могао да се зближи са таквом климом.   Да ли је, међутим, могуће разрешити светитеље?   15. јанура 1998. године, Александријска патријаршија, на предлог патријарха Петра, затражила је опроштај од Светитеља пред његовом иконом „због гоњења и најнеправедније пакости против њега“, и истовремно га је васпоставила у канонски црквени поредак Патријаршије.    Варнава Јангу     Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима.     Као што сте могли да уочите из наслова мога излагања вашој ћу љубави изложити неколико речи о светости из перспективе Православља, а на основу 1. Петрове посланице да су хришћани род изабрани, народ свети који је позван да објављује τας αρετάς, дела или врлине, како стоји у српском преводу, Онога који нас дозва из таме, a са основним циљем да подсетим да је светост коначна афирмација вечног постојања човека као непоновљиве личности, па самим тим и коначна потврда његове другачијности што би могао и требало да буде важан елемент у екуменском дијалогу.   Реч о светости је неисцрпна и непресушна и ја се нећу трудити да обухватим све аспекте овог појма. Задржаћу се на само одређеним њеним карактеристикама, како су оне разумеване у прошлости, а како данас, са жељом да потражим одговор на дилему изражену у наслову једног скорашњег зборника о светости, који гласи Светост, једна заборављена визија. Овако интригантан наслов изазива читав низ питања, попут: Шта је светост? Ко су свети? Да ли су, и ако да, како је могуће да сами хришћани забораве на светост? Да ли се менталитети постмодерне културе и религиозности директно супротстављају визији и тежњи ка светости?   Значење и развој појма светости   Светост се у хришћанском предању разумева као теоцентричан или, уже, као христоцентричан појам. Она не подразумева људско достигнуће, ма колико да је оно велико већ је искључиво дар Божији у степену личног односа са Личним Богом. У том односу једино што човек може да приложи је слободно отварање ка Богу и слободно прихватање воље Божији, без чега Бог не делује. Ап. Павле каже у 2Тим 1,9 Бог који нас спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена.   Први корак, дакле, који треба да начинимо ка разумевању светости је Светост Божија. Семитску реч кадош Седамдесеторица преводе са άγιος желећи да сачувају њено изворно значење раздвајања, изузимања. Бог је апсолутно различит, апсолутно Други у односу на све створено и чијем постојању се не може наћи паралела у створеном свету. Али, светост Божија није само својство Његове природе јер то онда не би много значило за нас. „Идентитет светости се не налази у супстанцији као таквој, него у Бићу које је слободно од граница сопства – у љубећој и екстатичној Личности“[1], коју ми препознајемо, не на основу Његове моћи и силе која нас потчињава већ на основу кенотичке љубави према човеку.   Хришћанско предање као врхунац ове љубави види установљење Цркве којој је глава сам оваплоћени и васкрсли Син Божији из кога и она црпи своју светост. Тај епитет срећемо у најстаријим крштењским исповедањима вере, да би у Никео-Цариградском символу њему следовали и епитети апостолска, католичанска и једна.   Да се не бисмо сувише бавили општим местима, прећи ћу одмах на прву чињеницу коју желим да истакнем разматрајући питање извора светости, како Цркве тако и њених чланова. Православна теологија 20. века је од стране многих окарактерисана као евхаристијска јер је у Светој Евхаристији поново пронашла онај древни динамизам после неколико векова теолошког преиспитивања, па понекад и лутања. Тако, под Црквом не подразумевамо никакав апстрактни појам већ је то конкретна евхаристијска заједница коју чине конкретни људи са различитим службама у њој и тако сабрани око свог предстојатеља тј. епископа и црпећи свој идентитет од Христа, чине Његово Тело. Тако је свака евхаристијска заједница видљиво Тело Христово[2]. И ово је сада акценат: евхаристијска заједница је есхатолошка заједница. „Есхатолошки идентитет Цркве указује на то да ће последњи догађај свеопштег васкрсења у Христу дати истинито постојање Цркви“[3] , а које ми сада предокушамо у загонетци тј. у икони. Тако се и светост Цркве поистовећује са вечним постојањем, а бити свет, следствено томе, значи „вечно постојати у заједници са Христом“[4].     Речју, оно што желим да нагласим у вези са светошћу је њен есхатолошки карактер који се у историји манифестује учешћем у Светој евхаристији која и јесте сам извор светости. Само тако можемо да разумемо речи светиње светима непосредно пред свето причешће у Литургијама Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, а затим из, на пр. Дидахија (2. век?) „ако је ко свет, нека приступи, а ко није нека се покаје“[5]. Овакав садржај светост има у новозаветној литератури, а посебно код ап. Павла.    Нови садржаји у схватању светости   Историја није стала на овом почетном разумевању мерила светости кроз учешће у Св. евхаристији. У даљој историји можемо пратити својеврсни развој схватања тог појма. Он је, генерално, имао тенденцију сужавања од свих ка некима али и просторног померања из света у пустињу, из парохијске цркве у манастир, из лађе цркве у олтар и на чему бих желео, у наставку, да се више задржим.   После епохе гоњења је тај назив приписиван мученицима и исповедницима, а још касније и после гоњења, другим упокојеним хришћанима који су на различите начине, а нарочито подвигом пројавили евхаристијско-агапијски хришћански етос. Овакво сужавање појма још увек није спорно, али када црквено тело у некој тачки историјског кретања почиње да заборавља евхаристијски тј. есхатолошки свој идентитет онда се неизбежно окреће ка историји, ка моралном животу и натприродним поступцима. И то је, мање више, и данас већинско разумевање светости. Свети су над-људи, изузетно чистог моралног живота најчешће праћеног и натприродним даровима. Међутим, како сам већ рекао, поред овог садржинског померања десило се током историје и просторно померање појма светости од наоса ка олтару или боље речено, од лаоса према клиру.   Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија – од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати.   9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће:   Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе …[6]   Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења – да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног те као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку[7]. Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве. Коначна афирмација те теорије се десила онда када су дарови на рукоположењу почели да се схватају као индивидуални посед рукоположеног и нису више, превасходно, ствар заједнице.   Крајње последице ове теорије никада нису, а засигурно никада и неће бити прихваћене у Православној Цркви. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот.   Прва последица је терминолошке природе. Чланове Цркве који нису рукоположени се најчешће у словенским црквама називају мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани - световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ, али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље да идемо, могли бисмо рећи на основу ове терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али, и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве.   Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивања и сл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Иако у Православној Цркви епископ или презвитер не може сам да служи Св. евхаристију, тј. евхаристије нема без сабрања народа Божијег, ипак лаици у Цркви постају најчешће само корисници сакралних добара које „производе“ свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима. Теолози 20. века су и на Истоку и на Западу много мастила потрошили и труда уложили не би ли повратили достојанство и харизматску природу лаичке службе. Резултати тих напора нису занемарљиви.   Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али, не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4,12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само катихумени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити, бар теоретски, институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4,11-12). Целокупна структура Цркве[8] се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве[9], напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење[10], не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме.   Сумирајући овај еклисиолошко - историјски део излагања желим да поновим две чињенице које сам пошао да акцентирам у вези са светошћу. Прва је да она има есхатолошки карактер и друга, да је светост догађај заједнице одн. евхаристијске заједнице, а не индивидуални посед.     У наставку бих желео да поново кроз ове две карактеристике размотримо савремену религиозност у оквирима Православне цркве у Србији као традиционалне цркве на тим просторима, а што није невезано са ситуацијом у осталим традиционалним европским црквама. Потражићу одговор на питање да ли савремени религијски менталитети доприносе утемељењу хришћанског живота и јеванђелске вере, а посебно како се односе према светости.   Светост и савремени религијски менталитети   Сва социолошка истраживања спроведена у Србији од деведеситих година па надаље показују изузетно повећање процента самодекларисане религиозности. Да бих показао размере те промене искористићу резултате како последњег емпиријског истраживања из 2013. године које је спровела група истраживача на челу са др Мирком Благојевићем, а на репрезентативном узорку од 1056 студената треће године и то 854 са државних и 202 са приватних универзитета у Србији тако и она најранија проф. Драгољуба Ђорђевића из Ниша.   Проф. Драгољуб Ђорђевић је 1982. године спровео у доминантно православном, нишком региону истраживање религиозности становништва и закључио да је процес секуларизације на православно хомогеном простору пустио дубоке корене и узео највише маха у односу на све остале конфесионалне просторе. Неки видови религиозне свести и религиозне праксе су, према Ђорђевићевим истраживањима, дошли до ишчезнућа[11]. До сличних резултата је поменути професор дошао и 1985. године овог пута истражујући религиозност нишких студената. Упоредимо сада резултате до којих је дошао Благојевић 2013. са резултатима Ђорђевића из 1985. године. Подсећамо да су и једно и друго истраживање рађени на специфичном узорку студентске популације. Изнећемо само оне податке који су потребни за нашу анализу.   Према индикатору конфесионалне идентификације студенти се као православни изјашњавају 2013. у проценту од 79,1, а 1985. – 65,6%. Према личној религијској самодекларацији, дакле као религиозни и припадници традиционалне верске заједнице 2013. – 55,8%; 1985. – 2,9%; као религиозан и не припада ни једној верској заједници 2013. – 11,4%, за 1985. немамо податак; као нерелигиозни 2013. – 6,9%; 1985. – 51,2%; као убеђени атеиста 2013. – 5,6%; 1985. – 29,7%. Дакле, 2013. је 69,2% религиозних студената наспрам 2,9% 1985. и 18% нерелигиозних 2013. наспрам 80,9% 1985. године[12]. Резултати истраживања Хришћанског културног центра из 2010. године на узорку опште популације од 1219 испитаника су показали сличне проценте: 67, 3% верује да Бог постоји и 20,4% да постоји нека врста силе која може бити Бог[13].   И само на основу ових података може се, чини ми се, с правом подржати десекуларизацијска теорија јер су људи не само у српском друштву, већ и широм Европе, а нарочито широм света, религиозни у врло високом проценту.   За српско друштво се, такође, може закључити да се „данас православно хомогено српско подручје више не може препознати као подручје у коме су обреди актуелне религијске природе изузетно еродирани а становници у „бегу“ од религије и цркве“[14].   Међутим, уколико се погледају и други индикатори, попут религијске праксе, познавања основа вере и сл. слика се драстично мења а што нам и сопствено искусно говори. Поменућу само један резултат истраживања религијске праксе испитаника. Студенти у истраживању из 2013. године бар једном месечно учествују у литургији у проценту од 9,2, неколико пута годишње 35,7% и никада 51% [15]; општа популација 2010. године 17,1% бар једном месечно, неколико пута годишње 40,9% и никада 42%[16].   Овако велика разлика у процентима између самодекларисано религиозних испитаника и оних који редовно учествују у литургијском животу је очигледан знак да треба да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Он је оправдан уколико као параметар узмемо стање из 1985. кад истраживања показују проценат од 0,3% учествовања студентске популације у литургијском животу бар једном месечно[17], али не и генерално. Ово нас подсећа да треба да се вратимо анализи религијске ренесансе са хришћанске тачке гледишта.   Као полазна тачка треба да нам послужи констатација да самодекларисана религиозност и хришћанска вера нису исто. Та се чињеница често занемарује у црквеним круговима када из најразличитијих друштвених, обично не и из еклисиолошких разлога покушавамо да због сопственог друштвеног потврђивања а понекад и самозадовољства, тријумфалистички истакнемо овај аргумент високог процента религијске и конфесионалне самодекларације. Данашња постмодернистичка религиозност у својој ренесанси не значи повратак на традиционално, у Цркви утемељено и живљено хришћанство. Она „nosi u sebi svašta, a katkada baš ništa zajedničkoga s autentičnim kršćanskim iskustvom stvarnosti“[18].   Основне теме и веровања постмодерне религиозности „готово нечујно и несвесно умеју да се споје и са хришћанским веровањима и са научним дискурсом тако да Ново доба, по много чему, постаје невидљива религија коју појединци суочени са тегобом и тескобом живота у технолошкој ери, нехотице интериоризују као врсту могућег спасења у беспућу у коме се налазе. Нехотице, јер многи постулати Новог доба могу да се открију код оних који верују да су правоверни хришћани, као и код оних који су уверени да уопште не верују“[19]     Нова религиозност је стање свести, менталитет савременог човека који се формира и шири, пре свега, средствима масовне комуникације градећи и ширећи једну глобалну мрежу и то кроз омиљене теме попут личне среће, индивидуалног успеха, здравља подигнутог на ниво светости, младости, лепоте и много весеља и уживања у животу. Једном речју „čovek postmoderne je erotično neutaživ u svojoj narcističkoj žeđi za vlastitom ispunjenošću i ostvarenjem“[20]. Тако се, на крају, намеће закључак да је религиозност постмодерне у својој главној струји, заправо религијски индивидуализам у коме лични елемент искуства нарцисоидног типа односи превагу над свим осталим без икаквог додатног критеријума у процени тог искуства. Кад говоримо о личној срећи као врховном идеалу онда је јасно да се она мора остварити hic et nunc, а не одложено, а посебно не у есхатону. Тако бисмо, на крају, могли да закључимо да менталитет савремене религиозности не доприноси реафирмацији светости као животног циља и идеала већ је, напротив, својом утемељеношћу на историји и биолошкој човековој ипостаси заправо противник јеванђелске визије светости што додатно компликује пастирску делатност традиционалних цркава у којима није потпуно јасна граница између Цркве и света и у којима носиоци савремених религијских менталитета нису људи споља већ они који себе најчешће сматрају члановима Цркве.   Закључна разматрања   Преовлађујуће схватање светости већ дуго времена почива на одређеној врсти елитизма, да Свети Дух преображава и посвећује само одређене појединце због њихових изузетних заслуга. Да је светитељ онај који има „моћ“ и беспрекорну моралну чистоћу. Тако се формира један светитељски стереотип у виду усамљеног подвижника који комуницира са Господом у неком пустињском окружењу. Као што можемо да приметимо ни овакво схватање се не ослања на есхатологију, а поготову не на евхаристијску заједницу.     Закључујући, могу још једном да истакнем да сам овим излагањем желео да подсетим да светост никако не сме да буде заборављена визија, али са својим новозаветним карактеристикама - да је она есхатолошке природе и да „подразумева стварност заједнице, и то communion sanctorum. „Светитељ је односни (релациони) појам“[21]. Светост се у свом новозаветном значењу пројављује као испуњење крштењских завета кроз активно и потпуно учешће у Светој евхаристији где су хришћани род изабрани, народ свети и тек онда ми који смо по природи створени и несвети, „земљани судови“, објављујемо врлине Божије тј. Његову Светост.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...