Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

zlata

Абортус - одузимање дара живота и могућности постанка нове непоновљиве личности

Recommended Posts

Абортус је велика штета. Читао сам да се годишње у Србији изврши око 200.000 абортуса и после се питамо зашто је Србима негативан природни прираштај.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам стварно шта ти људи мисле, мени је то незамисливо... Да неко повреди дете или бебу, па и нерођену. На свакој таквој теми подивљам и почнем да пишем свашта.

Људи су преварени том празном филозофијом која све изокрене наопачке. Њу треба разобличавати увек и свуда.

Share this post


Link to post
Share on other sites

koliko li je samo Mocarta, Tesli, Dostojevskih... abortirano Ipak, setimo se da Bog ne očajava nikada pa nećemo ni mi-Božija premudrost zna kako da to popravi

Управо тако , и ми се онда чудимо данас што немамо нормалне политичаре, што немамо неке разумне и пожртвоване људе који ће да стабилизују државу барем ако ништа друго. Чудимо се ди су нам калуђери , ди су дуовници, што нам мањка попова мисионара, где су Тесле и други научници.

Ал што каже Моци Бог ће да поправи, но знаш како оригинал и поправка нису баш увек исто, поправка је ипак поправка.

Ни Шиптара све укупно нема пуно али код њих није било абортуса и зато је Косово њихово сада...

Но џаба сва прича...

Share this post


Link to post
Share on other sites

koliko li je samo Mocarta, Tesli, Dostojevskih... abortirano Ipak, setimo se da Bog ne očajava nikada pa nećemo ni mi-Božija premudrost zna kako da to popravi

A koliko je samo ubijeno na bolest osuđenih? Onih kojima je pomoć bila neophodna! I koliko "običnih", neinspirativnih ljudi... Zar čisto srce jednog čoveka sa Daunovim sindromom manje vredi od nekog drugog?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest JelenaLela

Не знам стварно шта ти људи мисле, мени је то незамисливо... Да неко повреди дете или бебу, па и нерођену. На свакој таквој теми подивљам и почнем да пишем свашта.

Људи су преварени том празном филозофијом која све изокрене наопачке. Њу треба разобличавати увек и свуда.

Uh, zaista covek da podivlja!!! Duse male...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sabor Srpske pravoslavne crkve (SPC) saopštio je danas da je podržao inicijativu lekara vernika da država zabrani abortus, osim u slučajevima kada se on vrši iz medicinskih razloga.

 

 

Да опет СПЦ не испадне заостала талибанска творевина, као што се види из болодованог, она само даје подршку !

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто би уопште било "назадно" и "талибански" залагати се за забрану абортуса, осим из медицинских разлога? Како се уопште родила идеја да је то назадно, не знам којим сулудом логиком се дошло до тога да је залагање за право на живот сваког човека назадно.

 

On 6/4/2013 at 17:25, ZvonkoM рече

Црква, и уопште сви који су за забрану абортуса, морају прво да добију битку идеолошки - морају да објасне јасно и недвосмислено зашто је то тако. 

 

Звоне, брате, зар се не подразумева зашто је то тако само по себи? Зашто свако ко је једном зачет има право да живи? :/ Мени то изгледа најприродније и најлогичније, од свих дискутабилних тема, у овој стварно не могу ни најмање да разумем супротну перспективу...

 

On 6/4/2013 at 17:35, Анастасија рече

Nazadno je zato što u Srbiji ne žive samo vernici.SPC treba da apeluje na sve,naročito na verujuće da ne čine abortuse osim u izuzetnim slučajevima.Ono što je nama greh i oduzimanje života ne znači da je i svima ostalima.Svako neka čini po savesti i uverenju,a naše je da edukujemo zašto iz MEDICINSKIH razloga abortus nije poželjan a ne odmah " ZABRANA jer je GREH".Sloboda da svako čini po savesti.

 

Мислим да ово питање нема никакве везе са религијом нити са грехом, већ са правом на живот. Како није одузимање живота радња којом се човек (или "нешто што ће бити човек" или "зачетак човека" или "бесмислена гомила ћелија" како год) лишава прилике да живи? Лишава нечег што му је дато, што ће добити захваљујући само протоку времена? Што је право на избор жене (због тог што је дете у њој, хрени се и зависи преко ње) важније од права на живот? Мени је то бесмислено и потпуно нехумано.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто би уопште било "назадно" и "талибански" залагати се за забрану абортуса, осим из медицинских разлога? Како се уопште родила идеја да је то назадно, не знам којим сулудом логиком се дошло до тога да је залагање за право на живот сваког човека назадно.

 

Лично мислим да улога Цркве није да забрањује, већ да са свог становишта,упозорава и мисионари!

Као друго једна од највећих вредности  вере је слобода, а Црква само упозорава да ли је та слобода на корист или штету!

Дакле ако хоћемо резултате и да не буде контра-продуктивно, онда не би требало да стављамо безусловни вето...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Звоне, брате, зар се не подразумева зашто је то тако само по себи? Зашто свако ко је једном зачет има право да живи? :/ Мени то изгледа најприродније и најлогичније, од свих дискутабилних тема, у овој стварно не могу ни најмање да разумем супротну перспективу...

 

Па јесте очигледно нама, али су људи збуњени разним аргументима који преовлађују па треба прво то разјаснити.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 6/4/2013 at 17:43, Зосима рече

Лично мислим да улога Цркве није да забрањује,већ да са свог становишта,упозорава и мисионари!

Као друго једна од највећих вредности  вере је слобода, а Црква само упозорава да ли је та слобода на корист или штету!

Дакле ако хоћемо резултате и да не буде контра-продуктивно,онда не би требало да стављамо безусловни вето ...

Не треба Црква ништа да брани, држава (можда, начелно) треба да брани абортус, сем у оправданим случајевима. За разлику од геј парада и сл., ово је једна од ситуација где слобода једног човека нарушава слободу другог. Где се зарад мањег добра жене дозвољава наношење већег зла детету. 

Да нагласим, не осуђујем жене, и иначе брачне парове, који су то урадили, људи су људи, понекад дете може буквално (ружно звучи али мислим да некад људи то баш тако доживљавају) да упропасти живот. И у тој ситуацији лакше је абортирати. То је људски и разумљиво. Али то не оправдава однос друштва према абортусу као појави.

 

On 6/4/2013 at 17:47, Odahviing рече

Tehnički kada abortiraš ti ne ubijaš čoveka, jednostavno je isto kao da recimo prst odsečeš, samo u većni sločajeva bez trajnih oštećenja (što kad dsečeš prst nije slučaj)

Ja mislim da svako ima pravo da sa svojim telom ima pravo da radi šta hoće. Sa druge strane što smatram da je sasvim nepotrebno vršiti takve stvari i kada bih imao neki uticaj i ja bih apelovao da se ne radi sem kada nema drugog. Ali opet ne mogu i neću da zabranjujem nekome da sa svojim telom radi šta got hoće. 

 

Не сматрам (како ико може да сматра не разумем) да је то само део тела. Како може да буде део тела нешто што ће редовним током догађаја, по правилу, за неко време бити човек? Како може исти скуп ћелија, данас бити део тела, а за неколико месеци човек? У реду, технички није убиство, али суштински је то чин којим ускраћујемо живот једном човеку, који постоји или ће постојати, једном конкретном човеку.

 

Једини аргумент који прихватам је да не треба забрањивати абортус, да жене не би то радиле илегално, и тиме угрожавале себе. Или да неке не би вршиле самоубиства и сл. Због тога, ипак, не тврдим да треба забранити законом абортус, не знам шта је мање зло. Мало сам емотивно реаговао, пошто про-чојс политику видим као врхунац лицемерја и примитивизма.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да ово питање нема никакве везе са религијом нити са грехом, већ са правом на живот. Како није одузимање живота радња којом се човек (или "нешто што ће бити човек" или "зачетак човека" или "бесмислена гомила ћелија" како год) лишава прилике да живи? Лишава нечег што му је дато, што ће добити захваљујући само протоку времена? Што је право на избор жене (због тог што је дете у њој, хрени се и зависи преко ње) важније од права на живот? Мени је то бесмислено и потпуно нехумано.

 

Ima najviše veze sa verom. Doduše ima i ateista kojima je abortus mrzak. Nama (vernicima) sam začetak ako nije odmah život u pravom smislu reči, jeste začetak jednog života iz kojeg će se izroditi nova i neponovljiva ličnost - čovek. Nama je abortus ubistvo tog života i mi tako gledamo i doživljavamo to. Zabrane abortusa su jako opasne,mogu dovesti do cvetanja "crnog tržišta", gde se gubi još više života ili se životi uništavaju. Moje mišljenje je misija crkve da priča i non stop priča zašto je abortus neprihvatljiv ali ne samo sa stanovišta greha, već i sa stanovišta zdravlja i mogućnosti novog života, kao i lekara da sa medicinske strane edukuje i žene i muškarce kakve se grozne posledice mogu da snađu ženu i duševno i fizički, nakon abortusa, a jedna od posledica je sterilitet. Zakonski zabraniti greh može samo da bude kontra produktivam. Žena koja se IZ BILO KOG RAZLOGA odlučila na abortus, ona će ga izvršiti, makar i kod kasapina.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 6/4/2013 at 19:16, Анастасија рече

Ima najviše veze sa verom.Doduše ima i ateista kojima je abortus mrzak.Nama ( vernicima) sam začetak ako nije odmah život u pravom smislu reči, jeste začetak jednog života iz kojeg će se izroditi nova i neponovljiva ličnost - čovek.Nama je abortus ubistvo tog života i mi tako gledamo i doživljavamo to.Zabrane abortusa su jako opasne,mogu dovesti do cvetanja "crnog tržišta", gde se gubi još više života ili se životi uništavaju.Moje mišljenje je misija crkve da priča i non stop priča zašto je abortus neprihvatljiv ali ne samo sa stanovišta greha,već i sa stanovišta zdravlja i mogućnosti novog života, kao i lekara da sa medicinske strane edukuje i žene i muškarce kakve se grozne posledice mogu da snađu ženu i duševno i fizički, nakon abortusa,a jedna od posledica je sterilitet.Zakonski zabraniti greh može samo da bude kontra produktivam.Žena koja se IZ BILO KOG RAZLOGA odlučila na abortus,ona će ga izvršiti, makar i kod kasapina.

Анастасија, ја се у суштини сасвим слажем са тобом, само што не мислим да је ово питање вере, већ мислим да је једноставно чињеница да је зачетак = "začetak jednog života iz kojeg će se izroditi nova i neponovljiva ličnost - čovek". Ја сам се мало залетео, па сам причао о забрани, али када сте ми ти и још пар особа рекли скоро исту ствар да ће жена која се одлучи да прекине трудноћу то и урадити, више нисам тако сигуран. Не знам да ли би више живота била изгубљено са или без забране, сасвим могуће да би било још горе када би било забрањено. 

Иначе, држава би у сваком случају могла да уради више на борби против абортуса на начине који не укључују забрану. Рецимо, у Француској постоји институт тзв. анонимног порођаја, где жене нису обавезне да оставе икакве податке о себи при породђају и могу да напусте болницу чим им стање допусти, без икаквих обавеза према детету. Такође, нешто не примећујем да се прича о лошим странама абортуса, колико се рецимо говори нпр. против пушења, о корисности прања руку, употребе презерватива и осталим општим местима у медицини. И у школама, под хитно увести сексуално васпитање и раскрстити већ једном са причама о томе како "може и без презерватива" и сл., ако је икако могуће. Излазе нам деца после 12 година школовања неспособна за живот понекад. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ukoliko bi se sada potpuno zabranio abortus, ostavio samo za opravdane slucajeve, kriminal bi se udesetostrucio u vrlo kratkom roku bas oko abortusa. Ljudi tesko prihvataju da sve sto se zabrani, bilo to objektivno moralno ili ne, ide u ilegalu i pravi oko sebe citav lanac paralelnih kriminalnih delatnosti koji inace ne bi postojali.

 

Trebalo bi na razne edukativne nacine uticati na mlade da se cuvaju prilikom stupanja u seksualne odnose i da po svaku mogucu cenu izbegavaju abortus koliko god mogu. Jedino je tako moguce postici da buduce generacije imaju sve manje i manje abortusa.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja mislim da je najveci problem u tome sto danas svako udara u svoj klin. S jedne strane imamo neke hriscanske vrednosti a sa druge potpuno sekularizovano drustvo.
Golim zabranama se nista ne postize, sve sto crkva smatra grehom (necim losim za coveka), treba i argumentovati i edukovati ljude zasto je to lose za njih.
To je tesko prevaliti preko usta ali mi smo svakodnevno u zivotu u situaciji da biramo manje zlo. Bolje je koristiti prezervativ (sto crkva takodje osudjuje), nego vrsiti abortus.

Share this post


Link to post
Share on other sites

A zasto je to cinjenica? Zasto su recimo 40 stem celija, nov zivot, jedinka, covek?  Na stranu nasa religiozna uverenja, kako ces ti da objasnis to zeni koja nije tih religioznih uverenja da ne moze da abortira nesto sto je nekoliko celija i uz to je produkt busnog kondoma. 

 

Ово нема везе са мојим религиозним уверењима, све кад оставиш по страни, заједно са ембрионима који умиру природно, у тренутку када се жена одлучи за абортус тај скуп ћелија је нешто што ће, по правилу, редовним током догађаја, без интервенције споља, постати човек. Можеш назвати то како желиш, можда то није човек, али ни логички, ни по неком осећају, не видим како то није исто што и човек, или по чему је мање вредно од човека. Све и ако абортусом не убијаш човека, ти гасиш један живот, правдајући тиме што ће "постати" човек тек за неко време, зависећи од критеријума који ти се највише допада, па можеш да кажеш "није човек ако нема срце/ мозак / предњи део мозга итд". Ко је позван да каже шта је то човек, и све и да се сложим од кад је то човек, шта са чињеницом да ће то, по правилу, сигурно постати човек? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На Православном богословском факултету, који студенте школује од 1920, докторску дисертацију о старозаветној Књизи пророка Данила недавно је одбранила Љиљана Јовановић, прва жена доктор библијског богословља. Докторат на тему „Књига пророка Данила 7-12; Текстологија и Теологија" одбранила је крајем марта. Ментор јој је био професор др Родољуб Кубат, са катедре за Свето писмо Старог завета. У научном раду, који обухвата 552 стране, бавила се детаљном анализом пет поглавља старозаветне Књиге пророка Данила, поредећи различите верзије старогрчких превода и Масоретског текста, изучавајући како наизглед мале разлике, а некада је у питању само другачији везник у два различита превода, утичу на различите рецепције библијског текста и колико мењају његово тумачење. Такође, Осим што је прва жена доктор библистике на ПБФ, Љиљана је у великом тиму професора који преводе Септуагинту са старогрчког на српски језик. Тема разговора са др. Љиљаном Јовановић у новом издању емисије  „ Личност и заједница " била је између осталог и њена одлука да свој живот посвети Теологији, Цркви и Светом Писму као и положају Писма у односу на савремену Теологију и савременог човека. Иначе, треба истаћи да Љиљана потиче из хришћанске, свештеничке породице из Пожаревца.
      Аутори:
      Стојадиновић Дејан
      Стојадиновић Ивана.
    • Од Логос,
      1. Обично се каже да су ‘људска права’ само други, новији израз за оно што се раније називало човековим ‘природним правима’. Стога изгледа готово саморазумљиво рећи да ова права припадају човеку самим тим што је он људско биће, тј. да је људска природа и нужан и довољан услов за њихово поседовање. Тако се чини да је захтев за пружањем одговора на неизбежно питање о ‘извору права’[1] испуњен без много муке. У том случају највећи проблем се налази тек у другом кораку – како остварити сва та права која су неотуђива од људске природе? Ни најмање не желећи да оспоравам важност, неопходност и неодложност сваког напора предузетог у том правцу, у овом тексту ја се ипак нећу бавити тиме, него ћу се, уместо тога, позабавити теоријским разматрањем тзв. ‘људских права’, и то из угла православне теологије.
       
      Речено је да се под ‘људским правима’ подразумевају она права која човек има по самој својој природи. Међутим, није само по себи јасно шта то у ствари значи. Постоји, додуше, један вид одговора на ову нејасноћу који би је отклонио релативно лако. Да су та права ‘природна’ значило би, у овом случају, то да она човеку припадају по његовој природи, а не, рецимо, по томе што је он члан друштва и државе. ‘Природно’ овде, дакле, значи оно што стоји насупрот ‘државном’ или ‘правном’. Отуда, пошто је држава не-природна творевина, и пошто тзв. ‘људска права’ не почивају на државно-правном уређењу, него се често потврђују тек насупрот њему[2] онда су таква права, будући да афирмишу оно што једна неприродна институција брани, по логици ствари – природна. Ако реч ‘природна’ треба да значи само то, онда је релативно лако прихватити да „…људска права постоје пре државе“[3] и да та права, тиме што су за представнике државних власти „забрањене зоне“,[4] „чувају достојанство човека од државе и друштва…“[5] Међутим, баш када се чини да је све јасно, јавља се оно што је са философско-теолошке тачке гледишта најзанимљивије. А то је питање: постоје ли права која јесу људска, а ипак нису ни законска ни природна. Људска, а ипак не од људске природе – може ли то бити? Православни одговор је – да, може. Нису, дакле, сва ‘људска права’ – ‘природна права’. Размотримо ову ‘необичност’ мало подробније.
      Теорија
      2. Човек има право да постане бог. То је његово прво и највише право. Право човека да постане бог јесте људско, а ипак није природно право. На чему, онда, ово право почива? Где је његов извор?
      Право човека да постане бог темељи се на човековој могућности да превазиђе своју природу, а ова могућност почива на томе (а) што Бог превазилази своју природу, и (б) што је човек слика Божија. Размотримо прву тачку.
      (а) Шта уопште значи рећи да Бог превазилази своју сопствену природу? Значи ли то да он излази изван себе, и, даље, на чему се уопште заснива ова његова способност себепревазилажења? Да бисмо могли да одговоримо на ова питања морамо се вратити у прве векове хришћанства у којима је Црква учинила напор да, између осталог, формулише своје веровање у Бога који је, prima facie парадоксално, у исто време и један и три. Изгледа да је Тертулијан био први који је о Богу говорио као о „једном суштаству, а три лица“ (una substantia, tres personae).[6] У Богу се, дакле, може ако не одвојити, а оно разликовати суштаство или природа од лица или личности (Оца, Сина и Св. Духа). Међутим, када се ова синтагма преведе на јелински, онда се јављају следећи проблеми. Ако се реч persona преведе дословно речју πρόσωπον, онда такав превод повлачи за собом уверење да се ту ради о такве три Божије личности које су без онтолошке тежине и које су само три привремене улоге једнога Бога, будући да реч πρόσωπον (као и προσωπεῖον) означава маску коју су глумци користили у позоришту  (а то је, такође, било и првобитно значење латинске речи persona). С друге стране, дослован превод латинске речи substantia био је ὑπόστασις, што је имало онтолошку тежину, али је у овој синтагми само још више учвршћивало уверење да је хришћански Бог налик на оно биће о коме је говорио Савелије: Бог је једно биће у трима привременим или наизменичним улогама. Дослован јелински превод овог израза (μία ὑπόστασις, τρία πρόσωπα) наводио би источне хришћане на помисао да је савелијанизам узео маха и на Западу, и стога су се они у почетку односили према овој синтагми са резервом.
      Да термин πρόσωπον не би звучао савелијански, тј. да не би означавао само маску или улогу, него да би добио на онтолошкој тежини, источни оци (пре свега Кападокијци: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски и Св. Амфилохије Иконијски) су овај термин изједначили са термином ὑπόστασις који је одувек означавао неко стварно (насупрот ефемерном) и самостално (насупрот акциденталном) биће. Испоставило се, међутим, да и ово решење има своје недостатке: у јелинској философији и у раној хришћанској теологији термин ὑπόστασις је био близак (и скоро истоветан) са термином οὐσία који је код Платона бно синоним за самостално постојеће идеје, а код Аристотела је οὐσία означавала темељну стварност без које, као без ὑπό-στασις не би могла постојати ни једна од осталих категорија. Дакле, и οὐσία и ὑπόστασις означавали су оно што може постојати самостално и што има онтолошку тежину. Међутим, рећи „једна ὑπόστασις, три ὑποστάσεις“ било би бесмислено, те су стога Кападокијци почели да употребљавају израз „једна οὐσία, три ὑποστάσεις“. Али, ако ове термине схватимо као синониме (што су на Истоку углавном и чинили), онда ни овај израз није много смисленији од оног првог. Због тога су кападокијски оци схватили термин οὐσία као неку врсту општости (слично Аристотеловој δευτέρα οὐσία али ипак не у потпуности идентичну са њом).[7] Тако су сада и Божија суштина или природа и његове три личности добиле на онтолошкој тежини у изразу μία οὐσία, τρεῖς ὑποστάσεις или τρία πρόσωπα и звучале су стварно, самостално и објективно.[8] Сада се можемо вратити нашој главној теми разматрајући у каквом су међусобном односу божанска οὐσία и три божанске ὑποστάσεις.
      Према Св. Јовану Дамаскину, Бог је бесконачно удаљен од целокупне творевине (па отуда и од човека) „не простором, него природом“ (οὐ τόπῳ ἀλλά φύσει).[9] Због тога, према Св. Атанасију Великом, „ништа од створеног својом суштином ни најмање не наликује свом творцу, него је изван њега“.[10] Стога је Св. Макарије Египатски у праву када тврди да „њихове природе немају ничег заједничког“ οὐδέν κοινόν.[11] Бог је, дакле, у односу на своју творевину апсолутна другост.
      Отуда, када би Бог био одређен (ограничен, заробљен, подвлашћен) својом суштином/природом која је апсолутно различита од свега другог (и која му каже: Бог си и ништа друго до Бог), онда он никада не би могао постати нешто што Бог није (тј. човек). Али, ако се сада присетимо оне разлике између Божије суштине/природе, с једне, и његових трију личности, с друге стране, онда ћемо оно што нас овде највише интересује наћи у чињеници да ранохришћански теолози (посебно Кападокијци) нису ‘утемељење’ Божије или његов raison d’ etre видели у његовој природи = суштини, него у његовом личносном начину постојања, и то пре свега у личности Бога Оца који је извор других двеју божанских личности. Ј. Д. Зизиулас с правом пише: „Кападокијски оци су, по први пут у историји, у биће Бога увели појам узрока (αἴτιον) и значајно га приписали не једној природи Бога, већ личности, Оцу. Брижљиво и постојано правећи разлику између природе Божије и Бога као Оца, они су учили да оно што узрокује да Бог постоји јесте личност Оца, а не једна божанска природа или суштина. На тај начин они су личности дали онтолошко првенство над суштином, и поступајући тако они су ослободили егзистенцију од нужности.“[12]
      Према томе, у Богу личност не почива на суштини, него суштина почива на личности. Ако се тако уопште може рећи, према овој концепцији, Бог себи слободно даје своју суштину/природу. И баш зато што је она у његовој власти, он је може превазићи, може изаћи из ње и (нпр.) постати човек[13] – у овоме је тајна Богочовека Христа. Да личност (читај: слобода) у Богу није изнад његове природе (читај: нужности), Бог никада не би могао постати Бого-човек.[14]
      (б) Размотримо сада и другу тачку – да је човек слика Божија, и упитајмо се чиме је то човек слика Божија. Свакако не својом природом/суштином, јер као што смо већ видели, човек је баш својом природом бесконачно удаљен, бесконачно различит од Бога. Стога је човек слика Божија својом личношћу. Другим речима, тиме што је слика Божија човек је личност. Човеков начин постојања (τρόπος ύπάρξεως) као личности даје му могућност да превазиђе ограничења која му намеће његова природа (која му каже: човек си и само човек).
      Да је до човекове природе (која код човека, за разлику од Бога, ‘претходи’ личности), човек би (њоме) био осуђен да довека остане само човек, а то значи (својом природом и оним што она подразумева) ограничено и смртно биће. Другим речима, да је само до човекове природе, човек не би имао право на бесмртност. Али будући да је он слика Бога у коме личност има првенство над природом, онда и човекова личност такође, иако га нема онтолошки, може ипак задобити ово првенство личног (= божанског) начина постојања над природом онога што постоји. Речима отаца древне Цркве, човек може од слике (εἰκών) Божије постати подобије (ὁμοίωσις) Божије, тј. може постати бог (ако и не природом, а онда Божијом обожујућом благодаћу). Човеково подвижништво се и састоји у ослобађању себе, уз помоћ Божије благодати, од нужности (= закона) своје природе, од онтолошког првенства његове природе над његовом личношћу. Укратко, иако човекова природа има првенство над његовом личношћу, човек је од Бога позван да овај однос преокрене и да ову спутаност својом природом поништи. Ако ово престане да чини, човек престаје да личи на свога Бога и утапа се у своју природу.
      Из оног што је до сада речено јасно је да се не може рећи – „Она [права човека] су његова ‘по природи’, пошто је он личност“,[15] зато што бити личност значи бити слободан од природе. Стога је човеково право да постане бог право личности, а не право његове природе. Човек је позван да постане бог не зато што му је природа таква каква је (уосталом, он то ни не може постати природом – присетимо се: човек је баш својом природом бесконачно удаљен/различит од
      Бога), него зато што његова природа, одсликавајући божанску, постоји на начин личности. Пошто је однос између човека и Бога слободан однос између личности (не: индивидуа), човек не може од Бога захтевати ово даровано му право на обожење (θέωσις). Он не може приморати благодат да се излије на њега, али је зато може приволети, баш као што не може ни другог човека приморати да га воли, али га може при-волети, може га освојити љубављу.
      Резимирајући досадашње разматрање можемо рећи да човек има права и као личност и као индивидуа. Као индивидуа он има права која проистичу из његове природе и која га, по замисли, штите (као индивидуу) од државе и друштва. То су ‘људска права’ у уобичајеном смислу тзв. ‘природних права’. Као личност човек има право (ако је могуће у држави и захваљујући држави, а ако није могуће онда мимо ње и чак упркос њој, а такође и упркос својој сопственој природи) да постигне обожење и да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48).
      Када се говори о људским правима онда се обично каже још и то да она представљају, ако не довољне, а оно барем нужне услове без којих човек не може остварити себе као људско биће, без којих он не може бити оно што би требало да буде. Но, да ли је то заиста тако? Упркос томе што на први поглед то може изгледати чудно, чини се да ствари не стоје тако. Наиме, могуће је чак и без остварења ових тзв. ‘људских права’ остварити оно темељно људско право у којем се огледа човеково последње назначење. (Кажем: могуће је, из чега не следи да је то неопходно или пожељно.) Ово произлази из две, већ установљене, ствари: (1) сва тзв. ‘људска права’ заснивају се на потребама људске природе, и (2) право човека да постане бог заснива се на човековој могућности да превазиђе ову своју природу.
      Историја
      3. Рана Црква је од државе била одвојена само ‘духовно’. Хришћани нису оснивали засебне градове, него су живели тамо „где су се задесили“.[16] Они нису били ‘политички противници’ постојећег царства иако их је ово понекад видело као такве. То не значи да су они спремно одобравали status quo, али значи да нису ковали превратничке завере, него су се чак молили за државу, мир и саме цареве. Попут свих народа Старог (и не само Старог) века и хришћани су држали да држава има извесно ‘божанско’ порекло.
      „У хришћанским круговима била је опште призната позитивна вредност и функција државе. Чак ни жестока погрда у књизи Откривења није била изузетак. Оно што је ту било оптуживано била је исквареност и неправедност тадашњег Рима, а не начело политичког поретка. Хришћани су, потпуно искрено и нелицемерно, могли да у римским судовима изјаве да су политички невини и да се правдају да су лојални према Царству“.[17]
      С друге стране, Црква је себе видела као заједницу која је додуше у овом свету, али која није од овог света. Одговарајући на Келсову оптужбу да су хришћани равнодушни према грађанским (тј. државним) пословима, Ориген то не жели да порекне, него само да објасни због чега је то тако, те пише да у сваком граду „ми [хришћани] имамо једну друкчију заједницу отаџбине“ (ἄλλο σύστημα τῆς πατρίδος).[18] Другим речима, поред сваке грађанске заједнице, у истом граду, на истом месту и у исто време, постоји још једна заједница – помесна Црква. Пошто је ову последњу – хришћанску заједницу – држава схватала као status in statu, било је нормално да на њу гледа са подозрењем. Да су хришћани били незаинтересовани за сваку врсту друштвених активности, држава би на њих можда гледала само као на чудаке, и као безопасне би их, можда, оставила на миру. Међутим, они нису били незаинтересовани за сваку, већ само за државну активност.[19] Када је у питању била црквена заједница, они су били веома активни. И баш то запостављање и чак потцењивање државне на рачун црквене заједнице учинило је да царство црквену заједницу схвати као страно тело у свом организму. Ако су хришћани желели да увере државу да је њима „свака отаџбина туђа земља“,[20] онда су у томе успели – држава је према њима почела да се понаша као према туђинцима.
      Као што смо већ рекли, иако су се осећали ‘странцима’ у овом свету, па самим тим и у овој (тј. у било којој овосветској) држави, и баш због тога, хришћани нису били политички противници световних власти. Али из овога уопште не следи да су они увек били спремни да поштују и беспоговорно следе све државне одлуке. Напротив, лојалност према државним властима ишла је само дотле док одлуке ових нису битно задирале у ‘чисто црквене ствари’. У случајевима када јесу, држава је, по правилу, наилазила на снажан отпор, и то не само у ‘периодима гоњења’, него и у познијим временима када је држава већ почела да признаје и прихвата хришћанску веру.[21] Но, чини се да је главна потешкоћа произлазила из чињенице да за Римско царство (као и за мање-више свако друго) ‘чисто црквене ствари’ нису у ствари ни постојале (а изгледа да је и дан-данас тако). Римско царство није себе схватало као надлежно само за ‘државне’ или световне послове, него исто тако и за верске.
      „Римско царство је, у ствари, било једна политичко-црквена установа. Оно је било ‘црква’ исто колико и ‘држава’; да није било и једно и друго, оно би било туђе схватањима Старог света.“[22] Ова идеја о ‘Вечном Риму’ као једној јединственој политичко-религиозној заједници чији је крајњи циљ добробит људи и чак њихово ‘спасење’, пренеће се из Старога у Средњи век, како на Истоку тако и на Западу.
      4. После готово две хиљаде година у источном хришћанству стање је у многоме слично ономе из првих хришћанских векова. Све новонастале социјалистичке државе са комунистичком идеологијом себе су виделе као надлежне не само за ‘државне’ него и за ‘верске’ послове исто тако. Њихово решење ‘верског’ питања, проглашавањем званичног (и, наравно, ‘научног’) атеизма, само је један екстремни облик ‘решења’ овог проблема који показује да и ове државе, као некада Рим, сматрају да је и овај, духовни, домен у њиховој надлежности, те да ‘чисто црквене ствари’ у ствари и не постоје. Ово ‘коначно решење хришћанског питања’ ставило је Цркву у многим од ових држава у положај сличан оном из ‘периода гоњења’ (конфискација црквене имовине, хапшења, губитак посла, па чак и живота).
      Као и у самом почетку тако и данас Православна црква даје предност непосредном, присном и топлом људском односу над сваким prima facie савршеним програмом чије би по сваку цену остварење наводно водило људском благостању. Све и да такви савршени програми постоје, и да су намере њихових твораца и извршитеља часне, православни хришћани ипак не верују да се свет може променити набоље променом његовог спољашњег поретка. Стога је Црква, пре свега, заокупљена бригом да измени људско срце и ум (‘покајање’ је изворно ‘промена ума’ = μετάνοια), не би ли свет променила ‘изнутра’ а не ‘споља’. Другим речима, Православна црква држи да се на друштво и људску заједницу може и треба суштински утицати изван политике. То не значи да су православни равнодушни према политици и да им је свеједно у каквом политичком систему живе, али значи да они углавном држе да Црква не треба да учествује у политичкој борби и да не треба да улази у коалиције са политичким странкама.
      Нажалост, не задовољава ни оно решење по коме су држава и Црква потпуно одвојене и по коме се од Цркве очекује да води бригу само о (апстрактној) трансценденцији (‘оностраности’), док би држава требало да брине о овоземаљским проблемима. Тачно је да Црква својим пореклом, својим бићем и својим назначењем ‘није од овога света’, али је такође тачно да је њена главна мисија ‘у овом свету’, и то баш зато што је сам свет несавршен (искварен, зао, на странпутици).[23] Хришћанин мора бити целовито, а не шизофрено биће подељено на тзв. ‘духовну’ и ‘световну’ област. Не може се седети на две столице и служити и Цркви и свету. Суптилна хришћанска истина о Цркви која је „у овом свету, али није од овог света“ није успела да до данас нађе своје позитивно историјско остварење. То морамо отворено признати. Но, да ли је то разлог да се престане са трагањем за њим?
      Закључак
      6. Закључујући ову расправу можемо рећи да чак и ако тзв. ‘људска права’ имају велик значај, она ипак нису ни довољни ни нужни услови без којих се човек не може остварити као људско биће, без којих он не може постићи свој највиши циљ. Човеково право да постане бог (= да постигне обожење) може се остварити у свакој држави и у сваком друштву, баш зато што не зависи ни од државе ни од друштва. Остварити своје истинско Ја могуће је (не кажем да је нужно или пожељно) чак и у ситуацијама у којима човек нема тзв. ‘људска права’. Даћу само један пример: мученици су били мученици баш зато што нису имали људских права – често чак ни право на живот. (Може се рећи и овако: лишавање људских права пружило им је могућност да буду мученици). Свет без људских права заиста је ужасан, али чак и у таквом свету човек може бити истински човек. Штавише, prima facie парадоксално, свет лишен људских права често је био шанса да човек у свакодневном животу са другим људима докаже да је заиста човек.
      Ипак, свесна људске слабости и огромног значаја људских права која човек има не само као личност него и као индивидуа, Православна црква се борила за људска права током целе своје историје, и наставиће да то чини и убудуће.
       
      Протојереј Владан Перишић
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Презвитер епархије Бачке, отац Велимир Врућинић, речима љубави и радости о великим данима и догађајима из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, о Васкрсењу Лазара из Витаније и уласку Господа у Јерусалим, говорио је у новом издању емисије Личност и Заједница. 
       
      Колико су ови догађаји,најпре историјски догађаји , из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, заправо директно повезани са нашим животима у данашњици. Тајна ових великих догађаја, дубоко је урезана у животу свакога човека и као предокушај највећег и најзначајнијег догађаја, Васкрсења Сина Божијега, Сина Човечијег, Господа Исуса Христа, припрема свакога од нас за свеопште васкрсење.
      Аутори:
      Стојадиновић Дејан
      Стојадиновић Ивана.
       
      Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Create New...