Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

zlata

Абортус - одузимање дара живота и могућности постанка нове непоновљиве личности

Recommended Posts

 

Pravna zaštita djece je zaista ozakonjena vrlo skoro, najskorije, sa ženskim pravima, i pravima drugih marginalizovvanih grupa. Tu je negdje i progres civilizacije. Možda bi dublja zaštita djeteta pomicanjem granice te zaštite bila novi iskorak humanosti ljudskog roda...

To zaista nema veze sa vjerskim uvjerenjima i nametanjem istih...

 

 

Idealno bismo imali sve više poštovanja za sve oblike ljudskog života. U stvarnosti, nažalost, ova borba za zakonsku zabranu abortusa obično ide samo ka većem kažnjavanju za žene. Jer mi nemamo osnovnu zaštitu ni žena ni rođene dece. Trudnice i porodilje gube posao a deca gladuju; i jedni i drugi stradaju u porodičnom nasilju koje okolina gleda i ćuti.

 

Zakonska zabrana abortusa (osim u slučaju da je život majke ugrožen) bi realno kod nas dovela do toga da oni sa vezama i oni koji imaju za mito i dalje rade kako hoće, dok siromašni idu na jeftine ilegalne abortuse ili rađaju pod prisilom i zatim bivaju prepušteni sami sebi. Kao što sad po zakonu imamo carski rez samo kada je medicinski opravdan, pa one žene koje ga žele ili idu preko veze ili plate da im lekar napiše da je carski rez neophodan; siromašne žene mogu i da umru ako im je neophodan carski rez.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vraćam se na zakon: pokazali bismo poštovanje prema životu kada bismo uveli zakon po kome nijedno dete, nijedno ljudsko biće ne bi moglo da umre od gladi. Da svaka porodica koja ima dete, a nema uslove, dobije - ne mora u novcu, može u naturi - polovnu odeću, pelene, mleko za bebu ili ako je beba dojena dovoljno hrane za majku; ne mora kolica, kengur za nošenje.

 

Crkva bi mogla po parohijama da organizuje prikupljanje ove pomoći - svako bar po neku polovnu odeću da donese umesto da baci.

 

Da pokažemo podršku i poštovanje prema životu u praksi.

 

Ako krećemo od traženja zakonske zabrane abortusa, to je kao kada bismo govorili o ekonomskom preporodu a jedino smanjili plate i penzije ljudima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Др Антун Лисец у манастиру Подмаинама одржао предавање „Поштовање живота, здравља, предбрачне суздржаности, светости брака, Божјег дара плодности и достојанства зачећа“ (видео)

Др Антун Лисец у манастиру Подмаинама у Будви 29. фебруара 2016. године одржао је предавање „Поштовање живота, здравља, предбрачне суздржаности, светости брака, Божјег дара плодности и достојанства зачећа“. Модератор изузетно запажене, веома добро посјећене вечери био је игуман Рафаило, настојатељ подмаинске обитељи. Након предавања др Лисеца, протојереј Јован Пламенац говорио је о пошасти дјецеубиства у мајчиним утробама, које је врхунац суноврата цивилизације у овом добу, и њеним узроцима.

 

 


 

http://www.mitropolija.com/dr-antun-lisec-u-manastiru-podmainama-odrzao-predavanje-postovanje-zivota-zdravlja-predbracne-suzdrzanosti-svetosti-braka-bozjeg-dara-plodnosti-i-dostojanstva-zaceca/

 

Дискусија на форуму: https://www.pouke.org/forum/topic/42493-%E2%80%9E%D0%BF%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D1%83%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наиђох на ову слику, чини ми се као јаснa илустрација у духовном смислу. Без суде за оне којо су на несрећу прошли кроз то.

https://www.facebook.com/100000722572765/posts/1972993686068031/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На Православном богословском факултету, који студенте школује од 1920, докторску дисертацију о старозаветној Књизи пророка Данила недавно је одбранила Љиљана Јовановић, прва жена доктор библијског богословља. Докторат на тему „Књига пророка Данила 7-12; Текстологија и Теологија" одбранила је крајем марта. Ментор јој је био професор др Родољуб Кубат, са катедре за Свето писмо Старог завета. У научном раду, који обухвата 552 стране, бавила се детаљном анализом пет поглавља старозаветне Књиге пророка Данила, поредећи различите верзије старогрчких превода и Масоретског текста, изучавајући како наизглед мале разлике, а некада је у питању само другачији везник у два различита превода, утичу на различите рецепције библијског текста и колико мењају његово тумачење. Такође, Осим што је прва жена доктор библистике на ПБФ, Љиљана је у великом тиму професора који преводе Септуагинту са старогрчког на српски језик. Тема разговора са др. Љиљаном Јовановић у новом издању емисије  „ Личност и заједница " била је између осталог и њена одлука да свој живот посвети Теологији, Цркви и Светом Писму као и положају Писма у односу на савремену Теологију и савременог човека. Иначе, треба истаћи да Љиљана потиче из хришћанске, свештеничке породице из Пожаревца.
      Аутори:
      Стојадиновић Дејан
      Стојадиновић Ивана.
    • Од Логос,
      1. Обично се каже да су ‘људска права’ само други, новији израз за оно што се раније називало човековим ‘природним правима’. Стога изгледа готово саморазумљиво рећи да ова права припадају човеку самим тим што је он људско биће, тј. да је људска природа и нужан и довољан услов за њихово поседовање. Тако се чини да је захтев за пружањем одговора на неизбежно питање о ‘извору права’[1] испуњен без много муке. У том случају највећи проблем се налази тек у другом кораку – како остварити сва та права која су неотуђива од људске природе? Ни најмање не желећи да оспоравам важност, неопходност и неодложност сваког напора предузетог у том правцу, у овом тексту ја се ипак нећу бавити тиме, него ћу се, уместо тога, позабавити теоријским разматрањем тзв. ‘људских права’, и то из угла православне теологије.
       
      Речено је да се под ‘људским правима’ подразумевају она права која човек има по самој својој природи. Међутим, није само по себи јасно шта то у ствари значи. Постоји, додуше, један вид одговора на ову нејасноћу који би је отклонио релативно лако. Да су та права ‘природна’ значило би, у овом случају, то да она човеку припадају по његовој природи, а не, рецимо, по томе што је он члан друштва и државе. ‘Природно’ овде, дакле, значи оно што стоји насупрот ‘државном’ или ‘правном’. Отуда, пошто је држава не-природна творевина, и пошто тзв. ‘људска права’ не почивају на државно-правном уређењу, него се често потврђују тек насупрот њему[2] онда су таква права, будући да афирмишу оно што једна неприродна институција брани, по логици ствари – природна. Ако реч ‘природна’ треба да значи само то, онда је релативно лако прихватити да „…људска права постоје пре државе“[3] и да та права, тиме што су за представнике државних власти „забрањене зоне“,[4] „чувају достојанство човека од државе и друштва…“[5] Међутим, баш када се чини да је све јасно, јавља се оно што је са философско-теолошке тачке гледишта најзанимљивије. А то је питање: постоје ли права која јесу људска, а ипак нису ни законска ни природна. Људска, а ипак не од људске природе – може ли то бити? Православни одговор је – да, може. Нису, дакле, сва ‘људска права’ – ‘природна права’. Размотримо ову ‘необичност’ мало подробније.
      Теорија
      2. Човек има право да постане бог. То је његово прво и највише право. Право човека да постане бог јесте људско, а ипак није природно право. На чему, онда, ово право почива? Где је његов извор?
      Право човека да постане бог темељи се на човековој могућности да превазиђе своју природу, а ова могућност почива на томе (а) што Бог превазилази своју природу, и (б) што је човек слика Божија. Размотримо прву тачку.
      (а) Шта уопште значи рећи да Бог превазилази своју сопствену природу? Значи ли то да он излази изван себе, и, даље, на чему се уопште заснива ова његова способност себепревазилажења? Да бисмо могли да одговоримо на ова питања морамо се вратити у прве векове хришћанства у којима је Црква учинила напор да, између осталог, формулише своје веровање у Бога који је, prima facie парадоксално, у исто време и један и три. Изгледа да је Тертулијан био први који је о Богу говорио као о „једном суштаству, а три лица“ (una substantia, tres personae).[6] У Богу се, дакле, може ако не одвојити, а оно разликовати суштаство или природа од лица или личности (Оца, Сина и Св. Духа). Међутим, када се ова синтагма преведе на јелински, онда се јављају следећи проблеми. Ако се реч persona преведе дословно речју πρόσωπον, онда такав превод повлачи за собом уверење да се ту ради о такве три Божије личности које су без онтолошке тежине и које су само три привремене улоге једнога Бога, будући да реч πρόσωπον (као и προσωπεῖον) означава маску коју су глумци користили у позоришту  (а то је, такође, било и првобитно значење латинске речи persona). С друге стране, дослован превод латинске речи substantia био је ὑπόστασις, што је имало онтолошку тежину, али је у овој синтагми само још више учвршћивало уверење да је хришћански Бог налик на оно биће о коме је говорио Савелије: Бог је једно биће у трима привременим или наизменичним улогама. Дослован јелински превод овог израза (μία ὑπόστασις, τρία πρόσωπα) наводио би источне хришћане на помисао да је савелијанизам узео маха и на Западу, и стога су се они у почетку односили према овој синтагми са резервом.
      Да термин πρόσωπον не би звучао савелијански, тј. да не би означавао само маску или улогу, него да би добио на онтолошкој тежини, источни оци (пре свега Кападокијци: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски и Св. Амфилохије Иконијски) су овај термин изједначили са термином ὑπόστασις који је одувек означавао неко стварно (насупрот ефемерном) и самостално (насупрот акциденталном) биће. Испоставило се, међутим, да и ово решење има своје недостатке: у јелинској философији и у раној хришћанској теологији термин ὑπόστασις је био близак (и скоро истоветан) са термином οὐσία који је код Платона бно синоним за самостално постојеће идеје, а код Аристотела је οὐσία означавала темељну стварност без које, као без ὑπό-στασις не би могла постојати ни једна од осталих категорија. Дакле, и οὐσία и ὑπόστασις означавали су оно што може постојати самостално и што има онтолошку тежину. Међутим, рећи „једна ὑπόστασις, три ὑποστάσεις“ било би бесмислено, те су стога Кападокијци почели да употребљавају израз „једна οὐσία, три ὑποστάσεις“. Али, ако ове термине схватимо као синониме (што су на Истоку углавном и чинили), онда ни овај израз није много смисленији од оног првог. Због тога су кападокијски оци схватили термин οὐσία као неку врсту општости (слично Аристотеловој δευτέρα οὐσία али ипак не у потпуности идентичну са њом).[7] Тако су сада и Божија суштина или природа и његове три личности добиле на онтолошкој тежини у изразу μία οὐσία, τρεῖς ὑποστάσεις или τρία πρόσωπα и звучале су стварно, самостално и објективно.[8] Сада се можемо вратити нашој главној теми разматрајући у каквом су међусобном односу божанска οὐσία и три божанске ὑποστάσεις.
      Према Св. Јовану Дамаскину, Бог је бесконачно удаљен од целокупне творевине (па отуда и од човека) „не простором, него природом“ (οὐ τόπῳ ἀλλά φύσει).[9] Због тога, према Св. Атанасију Великом, „ништа од створеног својом суштином ни најмање не наликује свом творцу, него је изван њега“.[10] Стога је Св. Макарије Египатски у праву када тврди да „њихове природе немају ничег заједничког“ οὐδέν κοινόν.[11] Бог је, дакле, у односу на своју творевину апсолутна другост.
      Отуда, када би Бог био одређен (ограничен, заробљен, подвлашћен) својом суштином/природом која је апсолутно различита од свега другог (и која му каже: Бог си и ништа друго до Бог), онда он никада не би могао постати нешто што Бог није (тј. човек). Али, ако се сада присетимо оне разлике између Божије суштине/природе, с једне, и његових трију личности, с друге стране, онда ћемо оно што нас овде највише интересује наћи у чињеници да ранохришћански теолози (посебно Кападокијци) нису ‘утемељење’ Божије или његов raison d’ etre видели у његовој природи = суштини, него у његовом личносном начину постојања, и то пре свега у личности Бога Оца који је извор других двеју божанских личности. Ј. Д. Зизиулас с правом пише: „Кападокијски оци су, по први пут у историји, у биће Бога увели појам узрока (αἴτιον) и значајно га приписали не једној природи Бога, већ личности, Оцу. Брижљиво и постојано правећи разлику између природе Божије и Бога као Оца, они су учили да оно што узрокује да Бог постоји јесте личност Оца, а не једна божанска природа или суштина. На тај начин они су личности дали онтолошко првенство над суштином, и поступајући тако они су ослободили егзистенцију од нужности.“[12]
      Према томе, у Богу личност не почива на суштини, него суштина почива на личности. Ако се тако уопште може рећи, према овој концепцији, Бог себи слободно даје своју суштину/природу. И баш зато што је она у његовој власти, он је може превазићи, може изаћи из ње и (нпр.) постати човек[13] – у овоме је тајна Богочовека Христа. Да личност (читај: слобода) у Богу није изнад његове природе (читај: нужности), Бог никада не би могао постати Бого-човек.[14]
      (б) Размотримо сада и другу тачку – да је човек слика Божија, и упитајмо се чиме је то човек слика Божија. Свакако не својом природом/суштином, јер као што смо већ видели, човек је баш својом природом бесконачно удаљен, бесконачно различит од Бога. Стога је човек слика Божија својом личношћу. Другим речима, тиме што је слика Божија човек је личност. Човеков начин постојања (τρόπος ύπάρξεως) као личности даје му могућност да превазиђе ограничења која му намеће његова природа (која му каже: човек си и само човек).
      Да је до човекове природе (која код човека, за разлику од Бога, ‘претходи’ личности), човек би (њоме) био осуђен да довека остане само човек, а то значи (својом природом и оним што она подразумева) ограничено и смртно биће. Другим речима, да је само до човекове природе, човек не би имао право на бесмртност. Али будући да је он слика Бога у коме личност има првенство над природом, онда и човекова личност такође, иако га нема онтолошки, може ипак задобити ово првенство личног (= божанског) начина постојања над природом онога што постоји. Речима отаца древне Цркве, човек може од слике (εἰκών) Божије постати подобије (ὁμοίωσις) Божије, тј. може постати бог (ако и не природом, а онда Божијом обожујућом благодаћу). Човеково подвижништво се и састоји у ослобађању себе, уз помоћ Божије благодати, од нужности (= закона) своје природе, од онтолошког првенства његове природе над његовом личношћу. Укратко, иако човекова природа има првенство над његовом личношћу, човек је од Бога позван да овај однос преокрене и да ову спутаност својом природом поништи. Ако ово престане да чини, човек престаје да личи на свога Бога и утапа се у своју природу.
      Из оног што је до сада речено јасно је да се не може рећи – „Она [права човека] су његова ‘по природи’, пошто је он личност“,[15] зато што бити личност значи бити слободан од природе. Стога је човеково право да постане бог право личности, а не право његове природе. Човек је позван да постане бог не зато што му је природа таква каква је (уосталом, он то ни не може постати природом – присетимо се: човек је баш својом природом бесконачно удаљен/различит од
      Бога), него зато што његова природа, одсликавајући божанску, постоји на начин личности. Пошто је однос између човека и Бога слободан однос између личности (не: индивидуа), човек не може од Бога захтевати ово даровано му право на обожење (θέωσις). Он не може приморати благодат да се излије на њега, али је зато може приволети, баш као што не може ни другог човека приморати да га воли, али га може при-волети, може га освојити љубављу.
      Резимирајући досадашње разматрање можемо рећи да човек има права и као личност и као индивидуа. Као индивидуа он има права која проистичу из његове природе и која га, по замисли, штите (као индивидуу) од државе и друштва. То су ‘људска права’ у уобичајеном смислу тзв. ‘природних права’. Као личност човек има право (ако је могуће у држави и захваљујући држави, а ако није могуће онда мимо ње и чак упркос њој, а такође и упркос својој сопственој природи) да постигне обожење и да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48).
      Када се говори о људским правима онда се обично каже још и то да она представљају, ако не довољне, а оно барем нужне услове без којих човек не може остварити себе као људско биће, без којих он не може бити оно што би требало да буде. Но, да ли је то заиста тако? Упркос томе што на први поглед то може изгледати чудно, чини се да ствари не стоје тако. Наиме, могуће је чак и без остварења ових тзв. ‘људских права’ остварити оно темељно људско право у којем се огледа човеково последње назначење. (Кажем: могуће је, из чега не следи да је то неопходно или пожељно.) Ово произлази из две, већ установљене, ствари: (1) сва тзв. ‘људска права’ заснивају се на потребама људске природе, и (2) право човека да постане бог заснива се на човековој могућности да превазиђе ову своју природу.
      Историја
      3. Рана Црква је од државе била одвојена само ‘духовно’. Хришћани нису оснивали засебне градове, него су живели тамо „где су се задесили“.[16] Они нису били ‘политички противници’ постојећег царства иако их је ово понекад видело као такве. То не значи да су они спремно одобравали status quo, али значи да нису ковали превратничке завере, него су се чак молили за државу, мир и саме цареве. Попут свих народа Старог (и не само Старог) века и хришћани су држали да држава има извесно ‘божанско’ порекло.
      „У хришћанским круговима била је опште призната позитивна вредност и функција државе. Чак ни жестока погрда у књизи Откривења није била изузетак. Оно што је ту било оптуживано била је исквареност и неправедност тадашњег Рима, а не начело политичког поретка. Хришћани су, потпуно искрено и нелицемерно, могли да у римским судовима изјаве да су политички невини и да се правдају да су лојални према Царству“.[17]
      С друге стране, Црква је себе видела као заједницу која је додуше у овом свету, али која није од овог света. Одговарајући на Келсову оптужбу да су хришћани равнодушни према грађанским (тј. државним) пословима, Ориген то не жели да порекне, него само да објасни због чега је то тако, те пише да у сваком граду „ми [хришћани] имамо једну друкчију заједницу отаџбине“ (ἄλλο σύστημα τῆς πατρίδος).[18] Другим речима, поред сваке грађанске заједнице, у истом граду, на истом месту и у исто време, постоји још једна заједница – помесна Црква. Пошто је ову последњу – хришћанску заједницу – држава схватала као status in statu, било је нормално да на њу гледа са подозрењем. Да су хришћани били незаинтересовани за сваку врсту друштвених активности, држава би на њих можда гледала само као на чудаке, и као безопасне би их, можда, оставила на миру. Међутим, они нису били незаинтересовани за сваку, већ само за државну активност.[19] Када је у питању била црквена заједница, они су били веома активни. И баш то запостављање и чак потцењивање државне на рачун црквене заједнице учинило је да царство црквену заједницу схвати као страно тело у свом организму. Ако су хришћани желели да увере државу да је њима „свака отаџбина туђа земља“,[20] онда су у томе успели – држава је према њима почела да се понаша као према туђинцима.
      Као што смо већ рекли, иако су се осећали ‘странцима’ у овом свету, па самим тим и у овој (тј. у било којој овосветској) држави, и баш због тога, хришћани нису били политички противници световних власти. Али из овога уопште не следи да су они увек били спремни да поштују и беспоговорно следе све државне одлуке. Напротив, лојалност према државним властима ишла је само дотле док одлуке ових нису битно задирале у ‘чисто црквене ствари’. У случајевима када јесу, држава је, по правилу, наилазила на снажан отпор, и то не само у ‘периодима гоњења’, него и у познијим временима када је држава већ почела да признаје и прихвата хришћанску веру.[21] Но, чини се да је главна потешкоћа произлазила из чињенице да за Римско царство (као и за мање-више свако друго) ‘чисто црквене ствари’ нису у ствари ни постојале (а изгледа да је и дан-данас тако). Римско царство није себе схватало као надлежно само за ‘државне’ или световне послове, него исто тако и за верске.
      „Римско царство је, у ствари, било једна политичко-црквена установа. Оно је било ‘црква’ исто колико и ‘држава’; да није било и једно и друго, оно би било туђе схватањима Старог света.“[22] Ова идеја о ‘Вечном Риму’ као једној јединственој политичко-религиозној заједници чији је крајњи циљ добробит људи и чак њихово ‘спасење’, пренеће се из Старога у Средњи век, како на Истоку тако и на Западу.
      4. После готово две хиљаде година у источном хришћанству стање је у многоме слично ономе из првих хришћанских векова. Све новонастале социјалистичке државе са комунистичком идеологијом себе су виделе као надлежне не само за ‘државне’ него и за ‘верске’ послове исто тако. Њихово решење ‘верског’ питања, проглашавањем званичног (и, наравно, ‘научног’) атеизма, само је један екстремни облик ‘решења’ овог проблема који показује да и ове државе, као некада Рим, сматрају да је и овај, духовни, домен у њиховој надлежности, те да ‘чисто црквене ствари’ у ствари и не постоје. Ово ‘коначно решење хришћанског питања’ ставило је Цркву у многим од ових држава у положај сличан оном из ‘периода гоњења’ (конфискација црквене имовине, хапшења, губитак посла, па чак и живота).
      Као и у самом почетку тако и данас Православна црква даје предност непосредном, присном и топлом људском односу над сваким prima facie савршеним програмом чије би по сваку цену остварење наводно водило људском благостању. Све и да такви савршени програми постоје, и да су намере њихових твораца и извршитеља часне, православни хришћани ипак не верују да се свет може променити набоље променом његовог спољашњег поретка. Стога је Црква, пре свега, заокупљена бригом да измени људско срце и ум (‘покајање’ је изворно ‘промена ума’ = μετάνοια), не би ли свет променила ‘изнутра’ а не ‘споља’. Другим речима, Православна црква држи да се на друштво и људску заједницу може и треба суштински утицати изван политике. То не значи да су православни равнодушни према политици и да им је свеједно у каквом политичком систему живе, али значи да они углавном држе да Црква не треба да учествује у политичкој борби и да не треба да улази у коалиције са политичким странкама.
      Нажалост, не задовољава ни оно решење по коме су држава и Црква потпуно одвојене и по коме се од Цркве очекује да води бригу само о (апстрактној) трансценденцији (‘оностраности’), док би држава требало да брине о овоземаљским проблемима. Тачно је да Црква својим пореклом, својим бићем и својим назначењем ‘није од овога света’, али је такође тачно да је њена главна мисија ‘у овом свету’, и то баш зато што је сам свет несавршен (искварен, зао, на странпутици).[23] Хришћанин мора бити целовито, а не шизофрено биће подељено на тзв. ‘духовну’ и ‘световну’ област. Не може се седети на две столице и служити и Цркви и свету. Суптилна хришћанска истина о Цркви која је „у овом свету, али није од овог света“ није успела да до данас нађе своје позитивно историјско остварење. То морамо отворено признати. Но, да ли је то разлог да се престане са трагањем за њим?
      Закључак
      6. Закључујући ову расправу можемо рећи да чак и ако тзв. ‘људска права’ имају велик значај, она ипак нису ни довољни ни нужни услови без којих се човек не може остварити као људско биће, без којих он не може постићи свој највиши циљ. Човеково право да постане бог (= да постигне обожење) може се остварити у свакој држави и у сваком друштву, баш зато што не зависи ни од државе ни од друштва. Остварити своје истинско Ја могуће је (не кажем да је нужно или пожељно) чак и у ситуацијама у којима човек нема тзв. ‘људска права’. Даћу само један пример: мученици су били мученици баш зато што нису имали људских права – често чак ни право на живот. (Може се рећи и овако: лишавање људских права пружило им је могућност да буду мученици). Свет без људских права заиста је ужасан, али чак и у таквом свету човек може бити истински човек. Штавише, prima facie парадоксално, свет лишен људских права често је био шанса да човек у свакодневном животу са другим људима докаже да је заиста човек.
      Ипак, свесна људске слабости и огромног значаја људских права која човек има не само као личност него и као индивидуа, Православна црква се борила за људска права током целе своје историје, и наставиће да то чини и убудуће.
       
      Протојереј Владан Перишић
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Презвитер епархије Бачке, отац Велимир Врућинић, речима љубави и радости о великим данима и догађајима из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, о Васкрсењу Лазара из Витаније и уласку Господа у Јерусалим, говорио је у новом издању емисије Личност и Заједница. 
       
      Колико су ови догађаји,најпре историјски догађаји , из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, заправо директно повезани са нашим животима у данашњици. Тајна ових великих догађаја, дубоко је урезана у животу свакога човека и као предокушај највећег и најзначајнијег догађаја, Васкрсења Сина Божијега, Сина Човечијег, Господа Исуса Христа, припрема свакога од нас за свеопште васкрсење.
      Аутори:
      Стојадиновић Дејан
      Стојадиновић Ивана.
       
      Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Create New...