Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Библијско воће

Оцени ову тему

Recommended Posts

Библијско воће: нар

Милена Стефановић

 

image.jpg?imageId=62370&thumb=1
 
Гога  Маглакелидзе (Goga Maglakelidze), Благовести (детаљ)
 

У Светом Писму помиње се шест врста воћа. На десетине пута. Воће у библијским причама има важну улогу, из чега произилази његов друштвени и симболични значај. Једно од најстаријих и најзначајнијих је нар. Нар је јединствена и мистериозна воћка. Још од Старог Египта, Јевреји су повукли љубав према нару, који је за њих нешто посебно. За древни Израиљ, воће као нар је много више од хране, има изузетан религијски значај и видно место у култури свакодневице. Од веровања да нар садржи тачно 613 зрна, следствено 613 заповести у Тори, до брања нара које се поклапа са Даном помирења, прославе Нове године и посебних молитви везаних за нар; први цар Саул седео је под дрветом нара (1 Сам. 14,2). Још од библијских времена људи су добијали имена по воћу и та пракса траје до данас. Тако нар (Rimmon), може бити лично име (2 Сам. 4, 2), и име града (ИНав. 15, 32). Ово царско воће помиње се на више места у Старом завету.

 

image.jpg?imageId=62372&thumb=1
 
фрагмент текстила са стилизованим дрветом нара, веома распрострањен у кућном ентеријеру. Таписерија можда алудира на врт или се може читати као слика небеског раја, као што је нар симбол бесмртности, VI или VII век, вероватно Египат, музеј Лувр
 

Као украс, нар се појављује на Ароновој свештеничкој одежди (Изл. 28, 33-34). Мојсију је Бог наредио да стави извезене нарове – шипке од порфирне, скерлетне и црвца (црвене) поређане наизменично са златним звончићима, вероватно обликованим као цвет нара. Арон је ту тунику носио када је служио Господу. Звончићи су присутни ради звука којим се обележава прилаз и улазак свештеника у Светињу над Светињама, а нарови на плашту означавају праведност и светост. Појављује се у метафорама као нпр. у Песми над песмама (4, 3.13; 6, 6.10; 7, 12).  Према једном од тумачења, старозаветни текст може да се односи на новозаветни контекст. У хришћанском тумачењу нар се односи на Цркву, због унутрашњег јединства мноштва зрневља у једном плоду (1 Кор. 12, 12- 27), као невесту Христову (Ис. 53, 10).

Нар - поштење и непосрамљеност (црвенило образа), значење се изводи из  кришки нара поменутих у Песми над песмама. Представља благостање, избор из обећане земље. Плод нара означава добру земљу, земљу изобиља и благостања у коју ће Господ увести Израиље после 40 година (Пнз. 8, 8). Као предмет благослова, да нас у вери благосиља Бог (Аг. 2, 19). У клетви (Јл. 1,12). Као објекат наратива, воће које рађа (Бр. 13, 24). Нарови се помињу у причи када Мојсијеви шпијуни испитују земљу Хананску у којој тече мед и млеко. Доносећи нар и лозу са гроздом као доказ, јер нар расте и на виновој лози, они земљу приказују као добру и родну. Испред Соломоновог храма на два стуба од мједи (бронзе) били су уплетени нарови као плетенице од врха до средине стуба (1 Цар. 7, 18-20) и (Јер. 52, 22-23). Нар од слоноваче са натписом на јеврејском, једина је реликвија која је остала од Соломоновог храма.

 

image.jpg?imageId=62540&thumb=1
 
Христос са монограмним ореолом, римски мозаик, IV век, Дорсет, Енглеска
 

Занимљива, разноврсна тумачења и већина симболике нара долазе од аспеката који упућују на његов облик, боју, унутрашњу структуру и сок. Хиљадама година, нар је сочно и слатко воће, дубоко црвене боје, са обиљем коштуњавих бобица (данас, често накиселих). Нар је сматран светим у многим религијама света. Поштован је кроз векове због својих лековитих својстава. Сматра се да поседује способност да продужи живот и веза је између света живих и света мртвих. У кољиво се додају зрна нара која симболишу слаткоћу Небеског царства. У скоро свакој религији нар се користи као симбол са јединственим профилом. Упућује ка симболизму области: живота и смрти, рођења и вечног живота, плодности и брака, изобиља и просперитета.

 

image.jpg?imageId=62379&thumb=1
 
ћилим са мотивом Дрвета живота у централном пољу и наровима на стаблу са још мањих дрвета са ћуловима (ружама), наровима, птицама и другим ситним орнаментина, ср. XIX века, Пирот
 
 

Пошто нар није наше аутохтоно воће, порекло речи је турско или можда, персијско (annar). Територија простирања нара пружа се од Ирана до Египта, са центром на Блиском Истоку. Касније обухвата Средоземље, тако да стиже код нас као шипак. Воћка се, иако егзотична, примила и одомаћила. Нар, шипак, медун, сладун, код нас нема тако истакнуто место у религиозној пракси и култури као код других народа, али има извесну улогу у домаћем култу и употребљава у неким узречицама. Према Чајкановићу, налази се на трпези за Бадњи дан, а ујутро на Божић један младић са наром обилази око куће и говори: ”Добро јутро, доме! Мир Божији и Христос се роди!“. У оквиру аграрног култа, ставља се у џак са семењем са којим почиње сетва, а по варошима у Херцеговини, млада приликом уласка у кућу доноси шипак са дукатом унутра и ставља га на огњиште. Изузетно моћна слика. Део је прославе Ђурђевдана и празновања Богородичиног појаса. Нашао се и на нашим пиротским ћилимима као један стилизовани мотив који употпуњава представу ћилима - врта. 

Од латинског назива pomum (свако воће, јабука) и granatus (има у себи зрна), и плода у облику крупне јабуке, изведени су заједнички називи на разним језицима као granatapfel или pomegranate, што упућује на помисао да је нар био плод искушења или, како неки научници претпостављају, да је библијски нар воће Дрвета живота због симболике која га одликује, аутентично воће Еденског врта (1 Мој. 3, 22).  Вртови са воћем представљају једно од најлуксузнијих делова древних палата. Вероватно се дрво нара налазило у чувеним Висећим вртовима. Мада научници, пошто нема археолошких доказа, верују да су то били вртови асирске Ниниве. Познато је да су Асирци уживали у вртовима, бавили се спортом и пловидбом, јер су вртови били снабдевени водом. У жућкастим пространствима оазе зеленила биле су прави рајски визуелни доживљај. Вртови шипака помињу се у Песми над песмама. Каснији наследник вртова је идеализовани рустични воћњак на имању.

 

image.jpg?imageId=62384&thumb=1
 
авремени јерменски уметник Толак Шахинијан(Tsolak Shahinyan) користи мотив нара, значајног воћа у јерменској култури
 

Јеврејима нар представља праведност, а хришћанима живот и наду на вечни живот. Јединствен пример у хришћанској уметности касне антике је мозаик са представом Христа са христограмним ореолом, окружен плодовима нара који симболизују вечни живот. Нарово дрво и плодови могу се наћи на рановизантијским подним мозаицима базилика у Македонији, на којима су представљене рајске баште.  Представљен нар у руци у антици је симбол смрти и крви. Он симболише повратак пролећа и подмлађивање, a у хришћанству представља наду у бесмртност и васкрсење душе. Ботичелијева Богородица и Христос Младенац држе у руци нар са отвореном кором, симбол Христовог страдања и Васкрсења. Отворен плода нара упућује на Божију милост, зрна на многоразличитост премудрости Божије (Еф. 3, 10), цветање на плодност, а сок на отвореност и (јеванђељско) дељење са другима (Пнп. 8, 2).

За Римљане нар је означавао брак. У античкој Грчкој део је митологије  посебно везан за причу о Персефони. Представљан у уметности, посебно у скулптури као воћка, али и као сфера и круна. Паусанија у II веку каже за нар да је мистериозно воће, прекривено (светим) тајнама. Код Грка је нар данас симбол обиља, плодности, среће и напретка, везан за значајне велике празнике као Божић и Ваведење Пресвете Богородице. Традиционално се уноси у нов дом и доноси на дар. Присутан је на свадбама, празничном столу и прослави Нове године.

 

image.jpg?imageId=62619&thumb=1
 
 Манастир Грачаница, црква Успења Пресвете Богородице: Рај (детаљ), Аврам и праведни разбојник, 1318-1321 (Нар као рајско воће)

 

 

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, бр. 1146, 15. децембар 2014. године

Share this post


Link to post
Share on other sites
Библијско воће: Урма

 

image.jpg?imageId=65110&thumb=1

 

УЛАЗАК У ЈЕРУСАЛИМ (ЦВЕТИ), МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ, XIV СТОЛЕЋЕ

 

 

Урма је пустињско воће које расте у облику великог гроздa на урминој палми, дрвету које је карактеристично за Блиски исток и краси пејзаже пустињских оаза. У Библији се помиње преко педесет пута у различитом контексту. Једина је воћка која може човеку да помогне да преживи у пустињи. Oтпорна је на кварење због високог садржаја шећера, феноменалног укуса и сигурно, према историјским изворима, неизоставна на дугим путовањима. Караванским рутама. Као и данас.

Урме су биле и важан састојак свакодневне исхране пустињских отаца и мати, који су водећи интензиван духовни живот, живели од воде, хлеба и урми, а од палминог лишћа и грања правили одећу и плели корпе. Према предању, Св. Онуфрије је, живећи у пустињи преживљавао на урмама са палми, испод чијег хлада је имао обичај да се одмори. Урме представљају значајно воће у Пахомијевом правилу, које је утицало на касније генерације монаха и тако постало карактеристично воће за већину византијских монашких трпеза због аскетске праксе. У монашком правилу Св. Теодора Студита у IX веку помиње се урмино вино.

 

image.jpg?imageId=65027&thumb=1

 

 

СИРИЈСКИ РЕЉЕФ НА КОЈЕМ ЈЕ ПРИКАЗАНО ОПРАШИВАЊЕ ЖЕНСКЕ ПАЛМЕ ПОЛЕНОМ ИЗ ЦВЕТА МУШКЕ ПАЛМЕ, ПРВИ МИЛЕНИЈУМ ПРЕ ХРИСТА, БРИТАНСКИ МУЗЕЈ

 

 

Оаза у пространству пустиње представља микрокосмос где цвета живот. Палме се окупљају тамо где је “врт заливен”, земљиште влажно, јер траже доста воде која подземним токовима путује дубоко испод површине (Ис. 58, 11). Карактеристични аспекти као што су: обиље освежавајућег воћа, усправан раст високо нагоре и увек усправни свежи зелени листови на врху, чине предуслов одређеног симболизма који их карактерише.

Прво помињање палми у Ст. завету представља догађај у коме према Божијем обећању, у току преласка пустиње, Мојсије са народом стиже у Eлим где постоји дванаест извора и седамдесет палми (Изл. 15, 27; Број. 33, 9). Број седамдесет је број који има свето значење и представља савршени духовни поредак. У пустињи урма је већ добар знак, а број извора воде одговара броју израиљских племена, што значи бригу и благослов Божији;  и поредак који је основан кроз дејство Светог Духа, путем живе воде (изворске) што гаси жеђ, коју даје Христос (Јов. 4, 10. 14; 7, 37).

Урмина палма је симбол праведника обасутог Божијим благословом. У Псалму 92. (12-15) праведник се “зелени као финик” (= лат. палма, phoenix dactylifera) и “као кедар на Ливану узвишује се”. Палма и кедар обично не расту једно поред другог, јер воле другачију климу. Међутим, они се надопуњују, јер према тумачењу, снага коју симболише кедар без праведности може да води ка тиранији, а праведност без снаге је слабо одржива. Снаге коју даје Господ (2 Кор. 12, 10).  

Палма увек расте усправно, без обзира на околности, и погодан је симбол праведника. Зелена је и Бог чини да она узрасте. Као што праведници узрастају и дају духовне плодове, увек свежи као зелени палмини листови (1Кор. 3, 6). Праведници Господњи обележавају извор живе воде за жедне (Јер. 17, 8).

У старини, урма је називана “хлеб пустиње” због своје високе хранљиве вредности и лековитих својстава. Узгаја се преко 4000 година, од Египта до Месопотамије и шире, а према фосилним налазима датује се још дубље у прошлост. Место порекла овог коштуњавог воћа није лако утврдити услед ране култивације, али се претпоставља да је то територија данашњег Ирака, где богато рађа. Древни је симбол Дрвета живота.

 

image.jpg?imageId=65214&thumb=1

ПОВОРКА МУЧЕНИЦА, СВЕТИТЕЉИ СА ВЕНЦИМА У РУКАМА. У НАГЛАШЕНОМ РИТМУ СМЕЊИВАЊА СА ПАЛМАМА - SPIRITUS RECTOR. ЦРКВА САН АПОЛИНАРЕ НУОУВО, РАВЕНА 526. Г.

 

 

Палме цветају у марту и тада се врши опрашивање. Палмино дрво постоји као мушко и женско, које је воћно. Касније доноси плодове, а након једног века продуктивност почиње полако да опада. Урма даје слатки сок који се користи за прављење ферментисаног вина. Придавање значаја култивацији урмине палме се огледа кроз сачувани сиријски рељеф. Древним Египћанима палма је представљала бесмртност, њене плодове користили за вино и храну, а стабло им је послужило као инспирација за стубове који евоцирају Дрво живота. Веровали су да упориште, оса света, пролази кроз палму и тако су настали први стубови у историји. Стари Хелени су је називали “воћем богова”. Од њиховог назива потиче име датула (грч. daktulos, прст) због издуженог ваљкастог облика.

Библијско женско име Тамара настало је по урминој палми (корен речи tamar, стоји усправно; јевр. timora, за палмолики пиластр). Лепа кћер цара Давида звала се Тамара, тако да име представља симбол лепоте и елеганције (Пост. 38, 6; 2. Сам. 13, 1; 14, 27). Палма се појављује као орнаментално дрво. Поред херувима (који представљају симболичну Божију манифестацију) уцртана су палмина дрвета на зиду Соломоновог храма, на вратима храма и унутар храма око прозора (1 Цар. 6, 29; Јез. 41, 18. 20. 25).    

Урма је део понуде првог воћа, првих плодова (Пнз. 26, 1-11; 2. Дн. 31, 5; Пнз. 8, 8; мед - подразумева се урма). Народно весеље употпуњавају урме и друго воће са лепих дрвета за празник сеница (Лев. 23, 40). Хлад палме служи за становање (Суд. 4, 5). Јерихон је назван “град палми” (Изл. 34, 3; Суд. 1, 16). У Соломоновој Песми над песмама (односи се на Цркву), палма симболише плодност, дуговечност и берићетну старост (Пнп. 7, 7-8). Казна се врши преко усахлог воћа (Јл. 1, 12). Изглед идола се упоређује са палмама, јер стоје усправно и не говоре (Јер. 10, 5).

 

image.jpg?imageId=65119&thumb=1

 

ФРЕСКА ИЗ ГРОБНИЦЕ СА ПРЕДСТАВАМА СВ. ПЕТРА И ПАВЛА, IV - VI ВЕК. СА ИЗЛОЖБЕ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У БЕОГРАДУ "КАСНОАНТИЧКА НЕКРОПОЛА У ЈАГОДИН МАЛИ"

 

 

Палмина грана

 

Зимзелена грана свуда је симбол победе, успона, обнављања и бесмртности, а палмина је и хришћански амблем васкрсења, тријумфа над смрћу (Отк. 7, 9). Јеврејски празник сеница, поред урми, прославља се уз палмине гране  (Лев. 23, 40, 42-43; Нем. 8, 14-18), које се користe као грађа за скровиште, у спомен на време проведено у пустињи. За време празника посипана је вода и упућиване молитве за кишу.

Палмина грана има значајно место у хришћанском култу победе. Представља га празник Цвети, који прославља Христов свечани улазак у Јерусалим, када је дочекан древним јеврејским поздравом намењеним цару (Мт. 21,10). Читава иконографија уласка то представља. Долази на магарици (као пророк), пред Њега су изашли људи и деца, дочекавши га са одрезаним палминим (и маслиновим) гранама које су ношене и простиране по путу, уз одећу, где палмине гране представљају префигурацију Христовог Васкрсења. То није био улазак као много пута пре.

У хришћанској иконографији, палма са гроздовима може да буде декоративни симбол или је део композиција у којима због своје симболике употпуњује концепт победе. Појављује се као: погребни амблем код раних хришћана у Риму, знак бесмртности, тријумф мученика над смрћу, Божански благослов, ознака раја. У овом контексту, палме се могу видети на фрескама у ранохришћанским гробницама Јагодин мале у Нишу, које је проучавао Лазар Мирковић, а које имају паралелу са уметношћу римских катакомби. Појављују се како окружују христограм и чине венац, део су композиција поред Св. Петра и Павла или светитеља у рају који се моли за умрле и сахрањене у гробници окренут ка христограму или се ред палми са дрвећем налази иза ограде раја.

Две мозаичке представе у Риму из средине IV века представљају композиције у којима Христос са ореолом предаје закон и кључеве Св. апостолима Петру и Павлу. Урмине палме нису ту само да би представиле природно окружење, већ рај и тријумф хришћанства.

 

image.jpg?imageId=65030&thumb=1

 

ХРИСТОС ПРЕДАЈЕ КЉУЧЕВЕ СВ. ПЕТРУ, МАУЗОЛЕЈ САНТА КОНСТАНЦЕ, РИМ, ОКО 325. Г.

 

 

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, број 1151, 1. март 2015. године

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Biblijsko voće: Smokva

 

 

image.jpg?imageId=66503&thumb=1

 

KORPA SA SMOKVAMA, FRESKA POMPEJA, PRE 79. GODINE ( U HRIŠĆANSKOM KONTEKSTU KORPA SA SMOKVAMA SIMBOLIŠE SKUPLJANJE LJUDI ZA SUD; SPASENI I OTPALI)

 

 

Još jedan zanimljiv plod sa drveta u fokusu. Gaji se od davnina i ima značajnu ulogu u Bibliji, u kojoj se pominje preko pedeset puta. Kao divlja (2. Dnev. 1, 15) raste na suvim i sunčanim oblastima, a za njeno rasprostiranje zaslužna je jedna posebna vrsta ose koja vrši oprašivanje. Smokva je značajna za okolinu i simbol je obilja u vrtu (Am. 4, 9). Iako mala rastom, pored divnog voća, ima gusto raspoređeno lišće i pruža hlad i svežinu tokom letnjih vrućina. Poseduje prodoran korenov sistem kojim dolazi do podzemnih voda što joj omogućava da raste na svim podlogama, zemljanim i stenovitim, čak i u centralnim gradskim sredinama. Čitavo Sredozemlje je zaokupila dajući slatko voće kao med. Jedno je od najranije kultivisanih drveta na teritoriji Egejskog mora i Levanta.

 

Amblem je prosperiteta kod Rimljana. Veoma rasprostranjena u antičko doba (sl. 1), koristila se sveža i sušena. Prozvana je “hranom siromaha”. I pustinjaci su se rado hranili smokvama, jer je izuzetno hranljiva. Ova mekana i lepo oblikovana voćka, razlikuje se od drugih jer je celokupna jestiva. Stablo ima mlečni zarez u kori koji sadrži i peteljka ploda. Kao životni sok. Koristi se u terapeutske svrhe. Kod Egipćana je drvo života. Ima inicijacijsko značenje i oslikana je na zidovima grobnica.

 

Njena biblijska priča počinje u Rajskom vrtu. Okusivši plod sa Drveta poznanja dobra i zla, Adam i Eva su spoznali svoju nagost i prekrili je smokvinim lišćem (sl. 2) od koga su napravili pregače (Post. 3, 7).  Postoji izvesna zagonetka o kom se voću zaista radi na Drvetu poznanja dobra i zla, jer sam biblijski narativ ne navodi ime. Neki Sveti Oci smatraju da zabranjeno voće nije bila jabuka, kako se uopšteno misli, već smokva. Knjiga Postanja, u kojoj se pominju Adam i Eva, ikonografski je predstavljena u okviru ciklusa Geneza ili Stvaranje sveta. Postoje samo tri oslikana ciklusa: u manastiru Dečani, crkvi Sv. Marka u Veneciji i  katedrali u Monrealu. Smokvin list nezaobilazan je u skulpturi, i na osnovu toga, sama slika lista prikazuje ili se vezuje za polnost.

 

 

image.jpg?imageId=66504&thumb=1

 

BOG SUOČAVA ADAMA I EVU, MOZAIK, CRKVA VAZNESENJSKA, MONREALE, SICILIJA, XII - XIII VEK

 

 

Kod Jevreja smokva je prepoznata kao simbol roda po kome Bog sudi (Jer. 5, 17) ali i mira, berićeta, napretka. Kada Mojsije  šalje ljude (Br. 13, 24) da uhode zemlju u kojoj teče “med i mleko”, smokva se donosi kao dokaz plodnosti zemlje, a ima je i u blagoslovu u kome se pominje da će Gospod uvesti Izrailjce “u zemlju izobilnu pšenicom i ječmom, vinovom lozom i smokvama…” (Pnz. 8, 8).

 

U drevnoj Palestini smokva je bila jedno od najvažnijih stabala, i predstavljala je “sliku” Izrailja. Posebna po tome što je u toploj klimi davala voće preko većeg dela godine. Usled toga je Hristos i očekivao da će naći ploda na njoj. Cvetala je u martu - aprilu, kada još nije olistala, a cvet tzv. “nezreli”, rani plod (Nm 3, 12), mogao se naći početkom juna, skriven u lišću, a drugi, obilniji usev dolazio je krajem avgusta. Dešavalo se da jesenji, nesazreli plod preživi zimu i sazri na proleće, da čak i stablo sačuva lišće. Još jedna pojedinost je da smokva poslednja olistava od sveg drveća. Neposredno pred leto.

 

U biblijsko doba smokva je spadala u osnovnu hranu i (Nm. 13, 15) prodavala se na tržnici u Jerusalimu. Gruda suvih smokvi i grožđe recept su za biblijski kolač (1.Sam. 25, 18; 30, 12). Smokva je simbol jevrejske nacije i privilegija (Os. 9, 10; Nm. 3, 12; Jer. 8, 13). Naročito Doma Jude.

U Pesmi nad pesmama (2, 10-13) i u Psalmima (Ps. 78, 47) pominje u kontekstu vrednosti, kao vrt mirisni i plodni. Uz maslinu i lozu, smokva je jedno od stabala koja simbolizuju veliku vrednost (1.Dn. 27, 28) nad kojima se bdi i koja se čuvaju. U starozavetnom tekstu stabla mole smokvu da njima vlada, a ona im odgovara: ”Zar ja da ostavim slast svoju i krasni rod svoj…” (Sud. 9, 11). Bogat rod smokve odražava Božiju promisao i brigu za ljudski rod. Ona daje plodove u Božiju slavu.

 

 

image.jpg?imageId=66540&thumb=1

 

HRISTOS PROKLINJE SMOKVU, FRESKA, MANASTIR DEČANI, XIV VEK

 

 

U besedi na Maslinskoj gori Hristos upozorava na lažne proroke i kaže kroz stihove : “Eda li se bere s trnja grožđe, ili sa čička smokve. Tako svako drvo dobro plodove dobre rađa, a zlo drvo plodove zle rađa“ (Mt. 7, 15-23). “Trnjem” i “čičkom” nazivaju se licemeri. Postupci i reči teku iz srca (Lk. 6, 44).

Smokva je našla svoje mesto i u pedagoškim poslovicama. U Pričama Solomonovim (27, 18) kaže se: “Ko čuva smokvu, ješće roda njezina…” Ko neguje smokvu u dogledno vreme će primiti nagradu za svoj rad i trud. Obilje plodova za vernu službu. Ko čini sve što je potrebno i sluša zapovesti i Hristov je sluga (Mt. 25, 21). Kao metafora duhovne nagrade (1.Kor. 9, 7. 13; 3, 8; 2. Tim. 2, 6).

   

Moćna je biblijska slika hladovine vinove loze i smokvinog drveta u kontekstu narativa. Smokva u dodiru sa lozom upućuje na mesto mira i tišine. Palestina je blagoslovena smokvama i vinogradom, proizvodi vino u većoj količini, nego što ima vode (Post. 49, 11). Za vreme Solomona, vizija mira i harmonije na zemlji među ljudima je ilustrovana rečima: i svaki čovek (Juda i Izrailj) će sedeti pod svojom vinovom lozom i smokvinim drvetom i nikoga se neće plašiti (1. Car. 4, 25; Mih. 4, 4; i još Is. 36, 16; Zah. 3, 10). Uvojci loze u medaljonima na ranohrišćanskim mozaicima i smokvino drvo predstavljaju Raj.

 

Prorok Jeremija (24, 1-3) kroz poznatu priču o 2 kotarice smokava, u kojoj su jedne dobre, a druge loše, opisuje vreme i okolnosti posle osvajanja Jerusalima od Navuhodonosora 597. god. pre Hr. Smokve su metafora. Dobre su pravednici, a loše zli i pakosni. Loše smokve su neposlušni Judeji. Međutim, Jezekilj, judejski kralj predstavlja “dobru smokvu” i biva isceljen od strane proroka Isaije isto tako, smokvama (2. Car. 20, 7). Dobra smokva poseduje duhovnu efikasnost. Uvek postoji nada (Jer. 24, 5) da će i druge postati dobre, okrenuti se Bogu.

U priči o smokvi koja je posađena u vinogradu, ali ne donosi ploda (Lk. 13, 6-9), još je jedna slika Izrailja i ova priča ilustruje Božije strpljenje (Rim. 11,1-5; Pt. 3,9).

 

Na svom putu, Hristos je naišao na duhovno mrtvo drvo, bez duhovnog ploda koje bi imalo da Mu ponudi. Ovo je još jedna parabola o neplodnoj smokvi (Mt. 21, 19; Mk. 11, 13), i naslanja se na Jeremiju (8, 13). Njeno drvo simbolizuje versku nauku, ali asocira i na Judeju. U hrišćanskoj simbolici predstavlja sinagogu koja nije priznala Mesiju Novog Zaveta, i ne donosi više ploda, već ima samo “lišće”, vidljivo slovo Zakona, ne i plod Svetoga Duha. I nedostatak vere.  Ova destruktivna priroda Hristovog čuda, mogući je simbol budućeg uništenja jerusalimskog Hrama. Smokva ima svoj negativan vid, kao sasušena postaje loše stablo. Isto tako, predstavljaće onu crkvu kojoj je jeres sasušila grane. Isus se obraća smokvi, proklinje je, odnosno učenje koje ona predstavlja (sl. 3). Natanailu će reći: “Vidjeh te kad bijaše pod smokvom” (Jn. 1, 48), ali Natanailo je bio intelektualac, koji je priznao Hrista za Sina Božijeg. Carinik Zakhej se popeo na divlju smokvu da vidi Hrista, Koga je prepoznao (Lk. 19,4) (sl.4).

 

 

image.jpg?imageId=66534&thumb=1

 

HRISTOS I ZAKHEJ, FRSKA, MANASTIR DEČANI, XIV VEK

 

 

Na pitanje učenika kada će biti kraj sveta, Hristos im odgovara da će ga  prepoznati prema znacima (Mt. 24, 3, 29; Otk. 6, 13), jedan od njih je smokva. Kad olista znak je da dolazi leto. Posle nevolja, uslediće Drugi dolazak Hristov. Prema tumačenju blaženog Teofilakta Ohridskog, za pravedne, to će biti kao leto posle zime. Hristove reči su da se od smokve uči pouka: “Gledajte na smokvu…“ (Lk. 21, 29 -30; Mk. 13, 28-29).

 

Izvor: Pravoslavlje- novine Srpske patrijaršije, broj 1163, 1. septembar 2015. godine

Share this post


Link to post
Share on other sites
Библијско воће: Грожђе

 

У блискoисточном и источном медитеранском свету грожђе је у библијско доба било заступљено у култури свакодневног живота. На тим просторима винарство и виноградарство се усавршавало и успостављена је култура вина. Верује се да је Ханаан (целина Сирије и северне Палестине) једна од земаља у којима се најраније узгајала винова лоза и испијало вино (Бр. 13, 1-5). Вековима касније, на тим просторима у околини Газе производило се чувено левантинско вино, популарно широм византијског царства.

 

Као значајно воће са најјачом традицијом има симболички и привилегован религијски значај. Чудесна трансформација грожђа у вино даје му тај узвишени статус у цркви и синагоги. За православно хришћанство грожђе је воће par excellence.

Грожђе и вино се помињу у Библији безброј пута, од Постања до Откривења. Кроз библијски наратив вино и виноградарство се сагледавају са духовне, друштвене и културне перспективе. У почетку, вино је било реткост и привилегија богатих, али од римског периода, могао је свако да га приушти. Црвено вино које се добија од црно - плавог грожђа има дивну пурпурну боју, арому, укус и сласт, која долази од самог воћа. Римљани су користили зачине и биље да сачувају вино и побољшају му укус. Вино са смирном (Мар. 15, 23) нуђено је Христу на Голготи.

Грожђе и вино су били одувек важан део живота у Израелу. Берба и прављење вина били су важан друштвени догађај. Древни новац је украшаван виновом лозом која је симболички представљала плодност земље и обиље (Ис. 36, 17). Са вином се кувало, од листа винове лозе савијале сармице, док се од куваног сока грожђа добијао слатки густи сируп који се као једини слаткиш, поред меда, премазивао по хлебу.

 

 

image.jpg?imageId=67860&thumb=1

 

НОЈЕ ОБРАЂУЈЕ ВИНОГРАД, МАНАСТИР ДЕЧАНИ, XIV ВЕК

 

 

 

Произведено вино није се користило само за пиће, већ и у медицинске сврхе (1. Тим. 5, 23; Лк. 10,34), за чишћење куће и бојење тканина. Користило се као пиће сигурније од воде, која је понекад била загађена, и услед чега је због антибактеријског својства мешано са водом, што је био и најлакши начин да се вода учини питком, вероватно у размери 4:1. Древни Израиљци нису мешали вино са водом, додавали су мед. Тек са хеленизацијом, у Јудеји и Самарији, земљама Леванта у III веку пре Хр. вино се разблаживало водом и додаване су друге супстанце што је постало културна константа.

Грожђе се користило као свеже и суво, сок, винско сирће и ферментисани сок – винo (грч. oinos; лат. vinum; хеб. yayin). Вино је саставни део живота заједнице, њеног култа и има свето значење. Благословено као понуда или жртвени принос, ливаница  (Изл. 29, 40; Лев. 23, 13; Бр. 15, 5).

У Старом Завету помиње се име града Анав (хеб. Anab, грожђе) у ратним походима Исуса Навина (ИНав. 11, 21).

 

Грожђе је субјект закона. Његових пет продуката (Бр. 6, 3-4) назарен у току завета није смео да конзумира. Свештеник се уздржавао од вина пре уласка у унутрашњи трем (Јез. 44, 21). И секта рехабита (Јер. 35, 6) одбија вино, услед сумњи због религиозног синкретизма . У винограду добро је увек оставити мало необраног грожђа за оне којима ће бити потребно: дошљака, сиромашног, удовицу. Божијег благослова ради (Пнз. 24, 21; 23, 24).

Лоза се најчешће помиње у контексту винограда, који представља заштићено место где Божији народ (Божија деца, лозе; које док расту успињу се на горе) напредује и где Бог (виноградар) прати њихов развој и нежно брине.

Грожђе је у Ст. Завету представљено као симбол Божијег односа према Израиљу (Пс. 80). Прoрoк Исаија драматично описује свој народ (Јуду) и Јерусалим као Божији виноград (Ис. 5, 1-7; Пс. 9-16) који не рађа ништа друго до кисело грожђе тј. прекорева грешнике који су као кисело грожђе за винаре. Овај однос видимо и кроз метафоре: “Нађох Израиља као грожђе у пустињи” (Ос. 9,10) и Израиљ је “лоза винова” (Ос. 10, 1). У благослову – Господ ће увести Израиљце “у земљу изобилну пшеницом и јечмом и виновом лозом…” (Пнз. 8,8; 11, 14 ), кроз обилан род и убрзану смену жетве и бербе (Лев. 26, 5; Ис. 36, 17).

 

 

image.jpg?imageId=67861&thumb=1

 

ХРИСТОС ИСТИНИТО ВИНО, АТИНА XVI ВЕК

 

 

Грожђе се појављује као објект наратива. Знак богатства и плодности. Мојсије шаље у извиђање дванаест шпијуна, из дванаест израелских племена (Бр. 13, 21-24) који при повратку из Ханаана, одсецају грозд који су због огромне величине на штапу двојица носила. Ханаански грозд је префигурација Христа на Крсту, проливене крви и Евхаристије. Први носач који не види грозд, симбол је синагоге, а други је симбол Цркве, односно крштених пагана. Или, први је симбол пророка, оних који Христу претходе, а други, Апостола који Га следе.

 

У понудама првих плодова (Пнз. 11, 14; Изл. 23, 19) грожђе је једно од главних представника седам врста. На празник жетве или седмица (Шавуот) Јевреји ритуално благосиљају плод винове лозе током празничне молитве првина (Изл. 34, 22). Вино је део празника Сукот (празник сеница) који се огледа у изражавању радости и захвалности за јесењу бербу кроз гозбу. Од грожђа се прави вино и оно је симбол радости за јеврејски народ (сок од грожђа може да се користи као алтернатива и благослов за вино). Молитва и благосиљање су у средишту јеврејског живота, а вино је одабрано за Божију службу, као што је јеврејски народ (“лоза изабрана”, Јер. 2, 21) изабран за службу Богу.

Ово има свој продужетак у хришћанском заједничарењу приликом испијања вина, што потрђује древну везу вина и цивилизације (Мат. 11, 19; Лк. 22, 14-23), као и у пракси благосиљања плодова у цркви. У VII веку долази до одвајања благосиљања првих плодова од доношења понуда у виду хлеба и вина. Вино од грожђа је понос Свете земље. Поред пшенице, симбол свих дарова које је Бог дао људима (Пост. 27, 28)

 

 

image.jpg?imageId=67862&thumb=1

 

ХРИСТОС КАО ХЕЛИОС, МОЗАИК У ВАТИКАНСКИМ ПОДРУМИМА ИСПОД БАЗИЛИКЕ СВ. ПЕТРА, РИМ III ВЕК

 

 

 

Према многим предањима вино је симбол спознаје и посвећености. У библијском предању вино је симбол радости и обиља. Винова лоза мирише, а виногради цветају (Пнз. 2, 13, 15). Вино весели Бога (Суд. 9, 13). У Псалмима (104, 15; 4, 7; Проп. 9, 7) весели срце човека (Зах. 10, 7). Вино заноси (Пс. 60, 3; Иса. 28, 7) и напија (Пост. 9, 21; Пс. 78, 65; Зах. 28, 1. 7). У Песми над песмама (2, 4. 13), вино је знамен радости, Духа Светог, мудрости, истине по Оригену. Љубави између Израиља и Бога (7, 12).

Помиње се у педагошким пословицама: “… оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби” (Јез. 18, 2) или код Пророка Јеремије, да ће свако сносити одговорност за свој грех “… ко год једе кисело грожђе, томе ће зуби трнути” (Јер. 31, 29-30). Уобичајено је било мишљење да се испашта за грехе родитеља, што су и Апостоли сматрали (Јн. 9, 1-3).

 

 

image.jpg?imageId=67863&thumb=1

 

БЕРБА ГРОЖЂА, ГРОБНИЦА ПИСАРА, 18. ДИНАСТИЈА, ТЕБА, СРЕДИНА II МИЛЕНИЈУМА ПРЕ ХРИСТА

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ноје и винова лоза - зачетак и развој виноградарства

 

 

Поистовећиван са дрветом живота, чокот винове лозе у окружењу Израиља сматран је светим, божанским, док код самих Израиљаца, поред маслине једно је од месијанских стабала (Зах. 3, 10).

У освит цивилизације, Ноје сади винову лозу и тако постаје први виноградар (Пост. 9, 20 - 21) (сл. 1) Иако праведан, за њега сe везује и први помен пијанства. Влада мишљење да то није била намера, већ да му јачина вина није била позната, јер, како сматра Св. Јефрем Сиријски годинама није пио вино (годину дана у барци и још неколико, док винова лоза почне да даје плодове). Док Св. Јован Златоусти сматра да је могуће да се пре потопа вино уопште није ни пило. Касније, вино је коришћено да изазове пијанство и заблуделост којима Бог кажњава појединце и народе (Јер. 25, 15-17).

 

Култивација винове лозе стара је колико и људска цивилизација и зато се каже да је грожђе најстарије култивисано воће. Берба грожђа је божанска берба – Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте (1. Кор. 3, 6). Виноград тражи пажњу, посвећеност и много труда да би се добило квалитетно грожђе. У Египту (Пс. 80) грожђе се узгајало на перголама у оазама и долини Нила. У почетку вино се налазило на столу краљева, потом племства, јер се увозило са Блиског истока. Такође, вино је нашло своје место и у  погребним приносима (у претхришћанској ери).  Код Јевреја најбоље винове лозе сађене су на падинама брда (Ис. 5, 1-2) и то је тип терасастог узгајања. Када сазри грожђе, виноградар се са породицом сели и спава у караули, јер ноћу чувају принос од лопова, а кад прикупе грожђе стављају га у велике корпе.

На култивацију грожђа велики утицај имала је грчко-римска култура. У наше северне крајеве грожђе је стигло преко римског цара Проба (276-282), рођеног Сремца, који је први чокот изван Италије засадио на Фрушкој гори. Интересантан податак је да је рођен 19. августа. Ово се збило у Доњој Панонији, а у оквиру некадашње римске провинције Горње Мезије, која је исто тако обухватала део данашње територије Србије, култивација грожђа jе практикована у хеленизованим градовима још у V веку пре Хр. Пронађене су пресе за грожђе у античким градовима Медијани и Гамзиграду. Tрадиционално, данас се у тим крајевима организују јесењи фестивали “Карловачка берба грожђа“ у Сремским Карловцима и “Жупска берба“ у Александровцу.

 

 

image.jpg?imageId=67864&thumb=1

 

БОЈА НАРА, ФИЛМ СЕРГЕЈА ПАРАЏАНОВА, 1968.

 

 

 

Културу вина наставила је да развија династија Немањић. Цар Душан је 1349. године донео закон о начину прављења вина и његовој употреби. За време његове владавине из подрума чувене винице у Великој Хочи виноводом дугим 25 километара помоћу гравитације вино је транспортовано до двора у Призрену. А у Хиландару расте већ стотинама година чудотворна лоза Св. Симеона. Занимљиво својство лозе је да ниче из гробова. Тако је и у порти Цркве Св. Јована Богослова у Морињу, у Боки, изникла из гроба највећег морињског добротвора Криле (Христифора) Милинковића, барем је тако забележено.

Обе нововековне српске династије радиле су на обнови замрлог виноградарства, које је услед вишевековног присуства Османлија, тињало једино при манастирима, што манифестује поменуту везу културе, цивилизавије и вина, као и повећано крчење винограда после 1945. године. Срби су вински народ. Чајкановић пише да је винова лоза код Срба имала двојако значење. Она представља свето растиње (“од ње је света крв”), а виноград је најбољи заклон од злих сила. Грожђе, као ни смокве не ваља  јести пре Преображења, када се носи у цркву. Заштитник лозе и винограда је Св. Трифун, а у време око празника орезује се виноград. Πред крај бербе од последњег чокота грожђа прави се “Богу брада”. Српска слава је обред неодвојив од вина. Здравице се изговарају уз чашу вина. Стара реч пудар, опстала као презиме, означава чувара винограда. Грожђе са врбе спада у познати adinatio (адинатон = што не може бити) из наших народних песама и пословица – Кад на врби роди грожђе…

 

 

image.jpg?imageId=68075&thumb=1

 

ПОРФИРНИ САРКОФАГ КОНСТАНЦЕ, КЋЕРКЕ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКГ, САДА У ВАТИКАНСКОМ МУЗЕЈУ, СРЕДИНА IV ВЕКА

 

 

Словесни виноград

 

      

У средњем веку биo је веома популаран Физиолог (Природослов), дело старосрпске преводне књижевности. У њему је у виду библијске алегорије представљена једна прича о јежу и винограду. Јежеви представљају лукави дух који се у винограду успињу и расипају гроздове остављајући лозу огољеном. Зато се препоручује људима да се прикључе словесном винограду – Цркви, и не дозволе да се јеж, противничка сила успне на срце верника. Симболизам лозе проширује се на сваку људску душу.

Следствено слици која се протеже из Ст. Завета, винова лоза је слика Цркве где су хришћани виноград Божији, а призори рада у винограду Господњем могу да означавају напоре хришћана који се труде (1. Кор. 15, 58).

Према Јаковљевом пророштву, Цар и нада Израиља кога сви ишчекују: ”веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе од магарице своје“ (Пост. 49, 11). Гранчице винове лозе су ученици Господњи којима је он рекао:” Ја сам истински чокот” (Јов. 15, 1). Кроз те лозе Господ је себи присајединио “младе од магарице” тј. Нови Израиљ (хришћане).

Виноград у Христовим параболама представљен је као Царство небеско, у коje су сви позвани, где се исказује Божија милост и спасење по благодати (Мт. 20, 1-16), по вери и врлинском животу (Мт. 21, 28-32).

 

image.jpg?imageId=68003&thumb=1

 

БЕРБА ГРОЖЂА, МОЗАИК СА ЗАВОЈИТОМ ШАРОМ ЛОЗЕ У МАУЗОЛЕЈУ СВ. КОНСТАНЦЕ У РИМУ, СРЕДИНА IV ВЕКА

 

 

 

У параболи о злим виноградарима, народ је виноград који је засадио Господ, као што су рекли Давид и Мојсије (Пс. 80, 14 -15; Изл. 15, 17) и који је предат виноградарима, тадашњим учитељима Закона, фарисејима и књижевницима (Лк. 20, 9-19; Мат. 21, 33-44). Тај “виноград” одузет је, то “Царство Божије” - заједница коју су имали са Богом. Предата је другима, онима који су поверовали, Апостолима, на обрађивање. Парабола нам представља дуготрпљење које Бог има према нама и својеврсна је парафраза Господњих речи код Исаије (5, 1-17), како тумачи Блажени Теофилакт Охридски.

Христос је рекао: “Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар” (Јн. 15, 1-10).  Значи да духовне плодове стичу они који живе у заједници са Њим, јер је Он - пут, истина и живот (Јн. 14, 6). Лоза не може да даје плод ако није на чокоту, а Бог је виноградар који показује одговорност и бригу за свој виноград. (сл. 2 )

Винова лоза као симбол Христа добија значење које тумачимо из Његових парабола којима изражава нов(о)заветни однос између Бога и људи.

 

Лоза је фундаментални религиозни симбол. Иконографски, лоза још од ранохришћанског периода представља један од изведених Христових симбола. Чокоти лозе су симболи живота у Христу и упућивали су на “истинску лозу” из Јеванђеља, а не декорацију. (сл. 3) Увојци лозе са гроздовима и птицама улазе у састав идиличног рајског пејзажа у рановизантијским мозаицима. 

Ранохришћанска уметност мање је заинтересвана за опис догађаја, а више за изведено значење и смисао. Мотив бербе грожђа, као хришћански мотив, јавља се у I - II веку у катакомбама Рима. У погребној уметности то је тема присутна још од египатских гробница, где мотив бербе, лозе и вина предочава да је вино сматрано симболом бесмртности, напитком живота, као и у Грчкој посредством дионисијског култа. (сл. 4)

Сцене бербе грожђа су симболичка пројекција, повезане са улогом вина у Евхаристији. Притискање грожђа представља “слику” Христових мука, а сок “слику” крви. (сл. 5) Учесници ових сцена су пути (ит. putti, дечији ликови), у ранохришћанској уметности анђелчићи. Представе имају весели карактер, али ако се добро погледа може да се прочита скривени хришћански смисао. То је догма преведена у призор. (сл. 6 ) Смисао бербе може да значи крај једног и почетак другог живота, што представља централни мотив мозаика у маузолеју Св. Констанце. (сл. 7)

Анђели бербе грожђа могу да симболишу Судњи дан као што је описано у Откривењу (Отк. 14, 18-20) где преса или каца за притискање грожђа означава Божији гнев на неправедне. Вино, као “чаша гнева” може у скривеном смислу да симболизује Божији гнев (Ис. 51, 17).

 

 

 

image.jpg?imageId=67867&thumb=1

 

МЕЛХИСЕДЕКОВ ПРИНОС У ВИДУ ХЛЕБА И ВИНА, МОЗАИК, ЦРКВА САНТА МАРИЈА МАЂОРЕ, РИМ, 435. ГОДИНА

Share this post


Link to post
Share on other sites

Грожђе има свој празник

 

 

Прво Христово чудо у јавности, десило се на свадби у Кани (Јн. 2, 1-11). Упућује нас на Евхаристију и симбол је Христовог јединства са “заручницом” Црквом. Овим чином је благосиљао Св. тајну брака. Трансформација воде у вино, симболише промену закона. Старог у Нови. Јер, како каже Христос: “Него вино ново у мјехове нове треба сипати, и обоје ће се сачувати“ (Мар. 2, 22; Лк. 5, 37-39). Ове речи су протумачене као Христов однос према традиционалном јудаизму.

На празник Христовог Преображења врши се освећење грожђа у цркви, што представља древну праксу, потеклу још од понуда првих плодова у храму.

 

Молитве за прве плодове, нову летину земље, род света, чији је креатор Бог, сачувале су се у литургијском предању из III века, јер кроз приносе који су доношени у цркву, исказивала се захвалност Богу за све добро, али и давала помоћ онима којима је потребна. Цар Константин VII Порфирогенит забележио је у свом спису О церемонијама да се у Влахернској цркви у Константинопољу у VIII и IX веку на празник Успења Богородице, и годишњег приноса првог воћа, после Литургије дешавао посебан ритуал размене грожђа, кроз церемонијално даривање између Патријарха и цара кроз идеју хармоније црквене и световне власти (провукао се карактер реакције против паганског дионисијског елемента који је садржан у свечаностима прославе грожђа од античких времена).

Не постоји тачан датум, тј. није сасвим најјасније од када jе овај обред почео да се везује за празник Преображења. Можда јер су за њега везане трансформације, претварања. Постоји типик који одређује да се грожђе први пут проба на овај празник. У манускриптима су забележене молитве за грожђе којима се захваљује Богу… Можда као пример духовне слободе одабране хришћанским евхаристијским животом. Јер, грожђе је саставни део Евхаристије. Благосиљање грожђа на овај празник је схваћено кроз теолошку, антрополошку и космолошку димензију овог празника.

На Преображење се освећује грожђе и пшеница (Јн. 6, 53-56). Освећење плодова на дан празника према учењу Цркве има тајинствено-симболичко значење. Догађај Преображења Господњег који је приказао ново, преображено стање је оно које добија човек и свет Његовим Васкрсењем. Не узима се грожђе (плод) пре празника, јер су Адам и Ева нарушили заповест о неузимању плодова са дрвета познања добра и зла. На тај начин, уздржавањем, ми учествујемо у исправљању тог греха.

 

 

image.jpg?imageId=67980&thumb=1

 

СРЕДЊОВЕКОВНИ НАДГРОБНИ СПОМЕНИК - СТЕЋАК СА УКЛЕСАНИМ ГРОЗДОВИМА, ХЕРЦЕГОВИНА

 

 

Грожђе као евхаристијско воће и залог бесмртности

 

 

Уопштено, грожђе као и евхаристијско вино представљају Христову крв.

Прво помињање вина и хлеба налазимо у Постању (14, 18-19), и они постају традиционално заветни оброк, као део свечаности којом се успоставља веза (Јер. 31, 31-34). То је старозаветни догађај која има значење евхарстијске слике, тј. Христове крви у путиру чију префигурацију представља Мелхиседекова жртва (сл. 8). Појам жртве се доводи у везу са проливањем крви, а вино је елемент жртве код Јевреја. Господ је царски свештени род Мелхиседеков (Јев. 5, 5-10), ред свештенства вечности, бесмртности (7, 1-3). Три цара, Мелхиседек - Давид - Христос (Пост. 14, 18 ; 2. Сам. 6, 19; Лк. 22, 17, 19) дају понуде хлеба и вина.

Свеукупност и пуноћа смисла се протеже на литургијску одежду. Наиме, извезени на стихару, у виду јаке симболичне слике, јављају се грозд са једне и класје пшенице са друге стране Крста, симболишући вино и хлеб, док бела тканина стихара означава чистоту. Винова лоза као Христова лоза у шематизованој и стилизованој форми као орнамент на богослужбеној одежди има сотириолошко, евхаристијско и есхатолошко значење – као евхаристијска порука која подсећа на божанску Евхаристију.

 

 

image.jpg?imageId=67868&thumb=1

 

ПРИЧЕШЋЕ АПОСТОЛА, КРАЉЕВА ЦРКВА, СТУДЕНИЦА, XIV BEK

 

 

 

Грожђе у виду вина било је на столу најпознатије и најзначајније вечере у историји човечанства. Вино је крв грозда (Пост. 49, 11; Пнз. 32, 14). “Ово је крв моја новога завјета…” посматрано кроз упоредни навод из Ст. Завета, где је описана крвна жртва савеза (Изл. 24, 8). После изгона вино приликом жртвовања замењује крв; као у Св. тајни Причешћа (Мат. 26, 27; Лк. 22, 17).

Јер као што је Господ трансформисао воду у вино на свадби у Кани, благосиљао вино (кроз њега и грожђе) да покаже преображај свету, тако се и на Тајној вечери, вино као елемент целокупно по благодати трансформисало у Христову “Крв”.

“Јер је душа тијелу у крви” (Лев. 17, 11, 14)… ”јер је крв што душу очишћа”, разумевање светости крви присутно је и код Апостола у раној цркви (Дап. 15, 29). Вино у путиру значи да је Христос пролио крв за нас, за живот света. Крв и жртва. Чаша је Нови завет (Јн. 6, 53-4; Лк. 22, 20) који је потврђен  Христовом крвљу (сл. 10).

Христос рече: “Заистa, заиста вам кажем… Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни а ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53 – 56).

 

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, број 1164, 15. септембар 2015. године

Share this post


Link to post
Share on other sites
Библијско воће: Јабука

 

image.jpg?imageId=69311&thumb=1

 

АДАМ И ЕВА, ЉУБА ЈАЦКИВ, СА ЗЛОЖБЕ У ГАЛЕРИЈИ ICONART, ЉВОВ 2015.

 

 

 

Протојереј Александар Шмеман из песме Осипа Мендељштама, посвећенoj Литургији, издваја један стих: “Држати на рукама цели свет, као јабуку…“ , у коме се кроз јабуку исказује дар Божији и прима читав свет који је створен из неизмерне љубави Божије. Ово воће представља извор радости и благодарности.            

Држање јабуке у руци (као и нара), гест је који је оставио траг у уметности и владарској идеологији кроз куглу или сферу у руци. Кугла као свет, вечност, сведржитељство, господство над земљом. Обично је у левој руци, потом је хришћанство усвојило и на њу је постављен крст (Crux cruciger). Иконографски се уобичајено представља са архангелом Михаилом који је држи у руци. Овај антички прототип као бакарни глобус појављује се на Јустинијановој скулптури у Константинопољу, испред Св. Софије, где је према једном извору било написано: “Поседујем свет онолико дуго колико је кугла у мојој руци.” Данас једина преостала веза са јабуком и царским орбом протеже се кроз немачку реч reichsapfel (reichs, царство и apfel, јабука).

Постоји веза између византијских јабука које репрезентују доминион (Пост. 1, 26; Пс. 8, 6; Рим. 1-5) у руци и турског веровања у “црвену јабуку” (kizil elma), метафору за светску доминацију, кроз древни мит о универзалном суверенитету симболизованом у јабуци. Црвеној, због љубави према нацији. У последњих сто година симбол је пантурцизма, који су турски националисти позајмили од Византије.

У пракси свакодневног живота, веома распрострањена, јабука је данас обична јабука. Мада лого зелене јабуке, представљa ехо симболизма јабуке као здравља, среће и напретка, а планетарно познати лого компаније “Епл” (Apple) повезује је са знањем и алудира на рајску јабуку.

У Библији се огледа духовна клима у којој је настала и у њој јабука  представља симбол и метафору. Изненађујуће се ретко помиње, само у Старом Завету, по својој прилици јер на Блиском истоку није била распрострањена због топле климе која јој не одговара.

 

image.jpg?imageId=69014&thumb=1

 

АДАМ И ЕВА, КАТАКОМБА СВ. ПЕТРА И МАРЦЕЛНА, IV ВЕКА, РИМ

 

 

 

За јабуково дрво се мисли да води порекло из Централне Азије, где се појавио његов дивљи предак. Шири се преко Казахстана, Кавказа до Средоземља и Блиског истока. Док је у долини Нила рано цветала, где је њен култивисани потомак по наредби Рамзеса II засађен, најранији писани податак о јабуци забележен је у Месопотамији око 1500. г. пре Хр. Популарнија у Европи, о њој пишу: Хомер, Аристотел, Вергилије, Теофраст Ботаничар који описује уметност калемљења, а Плиније Старији броји 37 врста. Јабука је плод који одржава младост, симбол обнове и свежине. Зато је била посвећена Афродити и Хери, а и приписује јој се етимолошко порекло имена помада (франц. pommade, итал. pomata од лат. pommum, воће у општем смислу, јабука), јер подмлађује кожу и улепшава врлине. 

На древном Истоку јабуково дрво пружало је леп хлад испред куће или шатора (Пнп. 2, 3; 8, 5), а испод самог дрвета уморни су могли да седну, да се освеже, окрепе и осећају заштићеним. Једноставна метафора вере и љубави. Мирис овог слатког воћа био је карактеричан и изузетно цењен и користио се да пробуди онесвешћене (Пнп. 7, 8), док је у митовима имао древни аспект очувања и заштите живота јер је оживљавао јунаке. Метафора “под јабуком” услед вишеслојног садржаја и тумачења Песме над песмама, представља (Јн. 3, 29-34) проповед Јеванђеља. Цркву Новог Завета (док синагога представља мајку хришћанске цркве).

Тафуја (јевр. Tappuah), јабука, може да буде лично име (1Дн. 2, 43) и назив града Вет – Тафуја (ИНав. 15, 53; 12, 17), што вероватно представља неку одређену карактеристику региона у Палестини. Данас је “Велика јабука” синоним за Њујорк.

Јабуково дрво (Јл. 1, 12) представља вредност. Дивно када је у цвату и препуно воћа, појам је благостања, али после најезде скакаваца је уништено и нема радости.

 

image.jpg?imageId=69016&thumb=1

 

ПРВИ ГРЕХ, ФРЕСКА, МАНАСТИР ДЕЧАНИ, XIV ВЕК

 

 

 

Идентитет забрањеног воћа

 

Пошто је Јеронимов превод Библије, у средњем веку познат као Вулгата (лат. Vulgate) био инспирација уметницима још од касне антике, а кроз визуелну уметност неписмени су имали приступ библијским догађајима, тако је јабука дошла на лош глас. И постала симбол палог света. Атрибут Адама и Еве. Првобитног греха.

Јабука је позната по фрази “забрањено воће” јер се њеном дрвету приписује драма прародитељског греха непослушности Богу. Постоје разне спекулације о врсти плода са Дрвета познања добра и зла. Према анализи Пола Дила због свог облика кугле, јабука означава земаљску жељу и њено задовољење. Симбол спознаје и слободе, оне спознаје која узрокује пад. Јабука је специфична и по томе што има средиште у облику звезде са пет кракова где су смештене семенке, у облику пентаграма, симбола знања.  

Уврежено мишљење да су Адам и Ева загризли баш јабуку (Пост. 3, 3 - 6) дошло је са Запада, раширило се и актуелно је до дана данашњег (сл. 1). Св. Августин је неодлучно прихватио могућност јабуке као плода греха.  Забуна је настала, највероватније, услед латинског превода Библије (Пост. 2, 17).  Mālum је реч за јабуку (плод), а mălum је реч за зло или несрећу. Разлика је само у дужини самогласника. Као и код речи malus, малициозно и malus јабуково дрво. Фонетски идентитет утицао је на семантику и допринео сумњи ка злом карактеру воћа.

Само дрво није зло, као ни плод. Према класичном тумачењу Св. Григорија Богослова ово дрво је било добро само уколико се окуси у право време, јер је то дрво како је он сматрао било созерцање, безбедно само за оне који су стекли зрелу навику у узношењу. За Св. Јована Дамаскина дрво је представљало распознавање многообразног знања, добро за оне који су стигли, доспели до божанског созерцања. Сумирајући православно учење Св. Јован Златоусти пише: ”Дрво живота налазило се усред Раја као награда, а дрво познања као предмет подвига и борбе…“. 

Траг овог догађаја у анатомији остао је познат као Адамова јабучица. Причу о њој прибележио је Вук Стеф. Караџић у Рјечнику, а помиње се и у приповеткама. Постоји једна врста јабуке која се зове адамчица, за коју се верује да води порекло од рајске јабуке.

Од II века и најстаријих представа у ранохришћанској уметности у катакомбама и на саркофазима, представљена је уобичајена, симетрична композиција. Око дрвета познања је спирално увијена змија, док са стране стоје Адам и Ева, и најчешће, јабуке са њима (сл. 2), идентификујући их са симболом пада, греха, завођења, забрањеног знања. Мада, често, као што то није ни у самом библијском наративу наглашено (Пост. 2, 17), тако ни облик плода није посебно одређен (сл. 3).

 

image.jpg?imageId=69172&thumb=1

 

АЛБРЕХТ ДИРЕР, АДАМ И ЕВА, МУЗЕЈ ПРАДО, МАДРИД, 1507.

 

 

Егзегеза идентификације слике забрањеног воћа је интересантна, јер је често представљено недефинисано воће (Пост. 2, 16; 1, 12), најчешће јабука или смоква, али и грожђе и друго воће. Иконографија је углавном испунила своју улогу кроз јабуку. Веома цењена код пагана, на фрескама сликана је у стакленим чинијама са воћем, док се на ранохришћанским мозаицима може наћи: у корпама са воћем, у склопу орнамента  или као воћно дрво у склопу рајског врта.

Борба између јабуке и смокве за превласт дуго је трајала. Од XII века у Француској и Немачкој доминира јабука, док су византијски и италијански уметници исказивали тенденцију ка смокви (сл. 4). Симболизам јабуке се исказује кроз одлике као: црвена (крв), златна (похлепа), округла (плодност) и слатки укус (пожуда), дајући јој посебно обележје. До ренесансе воћке су истовремено егзистирале: Дирер слика јабуке (1504 - 7), док Микеланђело на таваници Сикстинске капеле слика смокве (око 1510).

У хришћанској западној иконографији у Христовим (Нови Адам) рукама јабука представља плод спаса (Пнп. 2, 3) као што и у рукама Богородице (Нова Ева) упућује.

 

image.jpg?imageId=69015&thumb=1

 

Слика горе: Осмогласник, минијатура, Цариград XII столеће. Иконографски дискурс прародитељског греха: змија са ногама искушава Еву, Ева убеђује Адама, и на крају једу плод са забрањеног дрвета. Св. Јован Златоусти сматра да је на почетку змија била човеков пријатељ и њему најближа међу онима који су му служили (као данас пас, мачка или домаћа животиња). Адам ју је сматрао мудром и међу њима је владала блискост. Зато је била прикладно оруђе (за превару). Св. Јован чак претпоставља да је пре проклетства змија корачала усправно, иако није имала ноге.

 

Од злата јабука

 

“Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима… “ (Пнп. 2, 3). У Ст. Завету на јеврејском се исти глаголи и именице употребљавају за људску и божанску љубав. У новозаветном контексту ово су речи младе (Цркве) о женику (наговештај Христа). У оно време под дрветима подразумевале су се дивље јабуке које су имале накисео плод, често нису ни цветале, нити давале плода.

Јабука је била познaта у Палестини по мирису цвета и укусном, сласном плоду. Њен назив је мушког рода (јевр. Tappuach) води корен из речи (јевр. Naphach) која значи “слатки дах” (Пнп. 7, 8). Мирисна јабука, по Оригену, поборнику алегоријске егзегезе, приказује плодност Божије Речи, њен укус и мирис (Пнп. 7, 8; 2, 5).

У Причама Соломоновим (25, 11) - “Златне јабуке у сребрнијем судима јесу згодне ријечи.” Реч је као златна јабука. Реч која је изговорена одмерено, прикладно, благовремено у правој прилици упадљиво је лепа као златни плод која сјаји из сребрне корпе. Из добре ризнице човек извлачи добро и биће оправдан за лепу реч (Мт. 12, 35-37). Симболика сребра и злата, такође је прикладно употребљена. Лепа, истинита реч и мноштво упоредних примера (Пр. 15, 23; 24, 26; 10, 14; Ис. 50, 4).

Јабука је симбол лепе речи. Златне јабуке су згодне речи (Јн. 3, 29-34). “Придржите ме јабукама…” тј. лепим речима… (Пнп. 2, 5).

Јабуке имају религиозно и митолошко значење у многим културама. Има их у бајкама. Дрво живота са златним јабукама које су обезбеђивале вечну младост и бесмртност (подсећа на Еден), украшавале су божански врт који су чувале Хеспериде. Део су европске традиције и помињу се у нашим народним приповеткама (Златна јабука и девет пауница), песмама, пословицама, као златне, зелене и румене. Наравно, присутан је и адинатон (= што не може бити) – са букве јабуке.

 

image.jpg?imageId=69302&thumb=1

 

АДАМ И ЕВА, CODEX EMILIANENSIS, КРАЉЕВСКА БИБЛОТЕКА МАНАСТИРА ЕСКОРИЈАЛ, МАДРИД, КРАЈ X ВЕКА

 

 

Према српском старинском схватању, јабукова дрвета налазе се у рају. Богатство домаћег култа везаног за јабуку је непрегледно. Дају се на дар, као понуда, као доказ љубави и пријатељства. Представљају изјаву љубави, а узимање – прихватање. Јабука је симбол плодности у Грчкој, и још је Сапфо изнашла везу јабуке као љубавног дара.

Њен плод прати најзначајније тренутке сваког појединца, од рађања, венчања до смрти. Посебно је значајна у свадбеним обичајима. Присутна је у народним обредима везаним за плодност, претке, жртву (у устима прасета и убијеног вука; баца се у бунар са забоденим новчићима), као позивница и знак гостопримства. И дан-данас се може видети како на празник, у цркви, људи воле да је  поставе поред престоне, целивне иконе.

Многе врсте су се развиле као аутохтоне на нашим просторима, али нажалост тихо нестају. Мада су лековите (нарочито када се испеку у устима божићне печенице), рађају у скромним количинама, нису исплативе и зато их је на пијаци скоро немогуће наћи јер се користе за домаће потребе. Једна од њих, као петровача, везана је за празник Св. Петра, сади се уз њему упућене молитве. У једном крају забележен је етион, да се не једу пре Петровдана јер тога дана “затресе Св. Петар јабуке у рају”.

 

image.jpg?imageId=69180&thumb=1

 

ЕВИНО ИСКУШЕЊЕ, МАЈСТЕР ГИСЛЕБЕРТУС, МУЗЕЈ РОЛИН, АУТУН, ФРАНЦУСКА, 1130. ГОД.

 

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, бр. 1169, 1. децембар 2015. године

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...