Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. Данче*

    Данче*

  2. Kaludjerovic Sreten

    Kaludjerovic Sreten

  3. АлександраВ

    АлександраВ

  4. drvce

    drvce

  5. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      Ovde stavljajte linkove ovdasnjih tema koje bi po vama svakako trebalo da se na neki nacin sacuvaju.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Човјек умире, и сахрањују га у земљу и њега више НЕМА. И то није никаква велика мистерија, то видимо да се дешава и са другим живим бићима – и са дрвећем и са цвијећем и са животињама. ПРОБЛЕМ ЈЕ када умре неко кога ми волимо! Када умре неко кога волимо, ми знамо да је тај кога смо вољели исто тако човјек од крви и меса, исто тако тјелесно биће, и видимо да смо га сахранили.     Али осјећамо да онај кога смо вољели, није могуће да га нема. Знамо да је његово тијело сахрањено. Али није могуће да њега апсолутно више уопште никада нема. Сви имамо осјећај, понављам, кад је у питању неко кога смо јако вољели, сви имамо осјећај да је он негдје друго. Он више није просто ту, али није могуће да га нема. Зашто није могуће да га нема? Зато што и моја љубав И ДАЉЕ ТРАЈЕ, и даље га волим. ЧИМ ГА волим МОРА ДА и он постоји.   Нестаје његов глас, нестају његови покрети, нема више његовог погледа из очију, све оно што је везано за физичке ствари нема. Али ЉУБАВ, љубав НЕ ДА да се УМРЕ.   И зато је тада на Тајној вечери већ било јасно да када Христос каже: „Нећете имати живот вјечни“ – да говори неку веома крупну ствар. Јер може неко рећи: „Па добро, шта ће мени живот вјечни?! Ту сам да живим колико могу. Тако, живим од данас до сјутра. Само нека су ова дјеца здраво, ја ћу свакако сјутра да умрем. Па и што бих живио сад петсто година или хиљаду, нема потребе.   Доста ми је, преко главе ми је свега. Нећу ни да живим, и ово ми је доста. Е да „оћу сјутра да умрем“. Често пута кажемо сами, кад нас преплаве животне бриге и невоље, и кажемо: „Не треба ми ни сјутра да живим, а камо ли живот вјечни. Шта ће ми?“. Али то је тако израз неке наше резигнираности и неке наше притиснутости невољама.   Али кад нам је добро, и кад се волимо и кад смо радосни – па ево рецимо нађемо се на слави код пријатеља или сретнемо се с неким – не бисмо да то никад престане. Кад нам је лијепо и кад се волимо не бисмо да то никада престане.   И када Христос каже: „Ко не једе моје Тијело и не пије моју крв, тај нема живот вјечни“ – то значи: не можете људи, иако осјећате сами у себи да бисте вољели да овај живот, ова љубав, ова љепота да никада не престане, не можете то САМИ од СЕБЕ учинити да то никад не престане…   Ко не прима Бога у себе може бити добар спортиста, може да џогира, може да иде на фитнес, може да једе здраву храну, може да медитира, може да чита неку добру књигу, може да има бонтон, да се лијепо јавља комшијама, може да одгони од себе ружне мисли, може да увијек буде ведар, може да слуша неке занимљиве емисије итд – УМРИЈЕЋЕ. И зато у нашим црквеним пјесмама кажемо, кад сахрањујемо покојника: „У гробу су исти и цар и просјак“ – и цар и просјак. И онај грешник и онај добри, сви су исти у гробу. Дакле, с те стране гледајући, а гледајући и са стране наше љубави која воли упркос смрти и која осјећа.   Била би заиста једна лудачка сцена кад никог од вас овдје не би било, него кад бих ја сад причао сам за овим микрофоном без икога. Значи ја причам зато што сте ви ту. А ја волим мог покојног пријатеља, а њега нема. Значи ја га ВОЛИМ – то значи да га ИМА, само није ту. То што га ја не видим, то уопште не значи да њега потпуно нема.   Ја, рецимо, одавде не видим Мостар, ни Бања Луку, ни Ужице, ни Београд, не видим. Ал то не значи да ти градови, сад, док их ја не видим, не постоје. Дакле, мој поглед је једна врло ограничена ствар, мој мозак је врло ограничена ствар. Све што човјек промисли у овом животу и покушава да споји, и учини му се да је сабрао – да су два и два = четири, већ сјутра испада да то баш није тако. Да не дужим. Општа људска потреба, откад постоји човјек, откад постоје они фараони у Египту и оне пирамиде, откад постоје Стари Грци, откад постоје Вавилоњани, откад има игдје човјека потреба је да се ово не заврши тек тако, да живимо у љубави, у срећи…“       Извор: Портал Ин4с
    • Од JESSY,
      Да би изашли из зоне комфора неопходно је да се промене наши ставови који нас ограничавају.
      Да би човек почео истински да живи и добија радост од самог процеса живљења, он најчешће мора радикално да измени поглед на себе, да схвати какви процеси происходе у његовој свести, на која психолошка уверења се и даље ослања, а који не дају резултате. Усредсређена пажња на себе самог може да се покаже као напоран и болан процес.
      Могуће је да се многима неће свидети оно што се спремам да кажем, али ја ћу то ипак рећи зато што је схватање тога крајње важно. То је најтежа истина са којом се моји клијенти морају сучелити пролазећи психотерапију. Могуће је да ће разумевање тога бити тешко и за оне који читају овај текст.
      Дакле, ми се налазимо управо тамо где желимо да будемо. Наш живот је леп тачно толико, колико ми сами осећамо да заслужујемо управо то што имамо. Све је просто. Управо сада – ви имате тај посао, те односе, такве приходе у животу које ви сами сматрате за себе допустивим. Другим речима, ви се налазите управо тамо где ви желите да будете. То је реалност.
      Ја већ предвиђам неслагања са мном. Ви можете рећи: али то није тако. Ја читам толико разних чланака о психологији и саморазвоју. Ја желим више радости, слободе и материјалног благостања…
    • Од Лидија Миленковић,
      Не видех да већ има тема. Молим главне да избришу. Извините.  
      02.07.20   19. • 09:26 Srbija Danas/Kurir OPLJAČKAN MANASTIR TUMANE KO
×
×
  • Креирај ново...