Jump to content
Данче*

Српска Историја

Recommended Posts

Народ који нема прошлост, нема ни будућност..Тема посвећена Српској историји.

LJlJzyA.jpg

 

Растурање митраљеза

Знаш како мирише барут кад бацим бомбу? Удара, смрди никако. Брзо сам се навико на тај мирис, јесам. Ја сам једне ноћи бацио око двеста комада бомбе. Кад дува отуд ветар дим иде овамо. Друкше мирише дим из пушке, а друкше из бомбе. У бомби има шесто грама барута, а у метку седам и по грама, и ту је разлика.

Митраљез сам растурио…
То је било седамнесте године. И стиже наређење, дошо ађутант поручник из штаба пука и право иде код мене:

„Ти си бомбаш? Ти умеш да рукујеш…“ А ја реко:
„Шта треба сад?“
„Треба“, каже, „онај митраљез на Крвави зуб да се некако растури. Сваки дан бије доле по нама и убија наше.“ Ја реко:
„Је л’ морално?“ Каже:
„Није. Није под морање. То је добровољно. Добровољно.“ Реко:
„Је л’ нема нико други да иде?“
„Нема нико, Ђорђевићу.“

Постоја то један дан па кад се густа магла спустила, командир јавља команданту батаљона, овај команданту пука и он даље, строго командује да се не пуца: „Немој нико да пуца на Крвави зуб. Ако непријатељ пуца, ми да ћутимо. Јер иде војник да растури митраљез.“

И ја метнем у торбу шеснес комада бомби и отидем код команданта Другог батаљона. Тамо да се пењем уз камен горе. Имало је много да се пењем – камен, висина. Јавим се том команданту, а он каже мени:

„Што, каже, ти идеш? Је л’ нема неки старији од тебе?“ Види да сам млад. Реко:
„Има, али не смеду. Где треба“, реко, „да идем уз камен ?“

„Ево ти“, каже, „ове стубе.“ Направљено, намештено. Они направили стубе по шес метара, по десет метара и ондак то везивали уз камен, и постављали они војници што правили стубе… настављали једну на другу – има осамдесет метара. Камен прав и раван, као зид.

И ја оставим пушку и шињел. Само опасач и торбу узмем са бомбама. И пођем уза стубе. Торбу носим мало са стране, више на леђа. Испнем се горе, одвојим се од стуба. И пузам, ако би се усправио, они би ме убили из митраљеза. Допузио сам преко стења на једно десет метара до митраљеза и гледам како ћу то. А Бугари врше смену страже, било око један сат по подне. И пита командир нове страже, пита командира старе страже:

„Шта има ново?“
„Све по старом“

А ја мислим: сад ће да буде по новом. И ондак, смењују се. Ја почнем да бацам бомбе. Бацио сам и шесту док прва још није била упалила. А ја сам то учио: може да врне бомбу. Али ко сме да увати за бомбу кад она шишти ко гуја: шшшшш! Све бацам пажљиво док поче: вум, вум-вум! Вум -вум… И бацим четрнес, а две ми остану. Нисам тео да их бацим. Реко – забави се много, оћеду они артилеријом, па да ме убију онде у камену. И ја назад, назад…

И кад сам сишо доле, мој командир дође:
„Шта је било?“ Реко:
„Видећемо.“

Ту сам митраљез растурио, више није постојо.

Казивање Витомира Ђорђевића
(Милија Ђорђевић и Драгутин Паунић, „Србијицо, душо горка“, Народна књига, Београд, 1988.)
Извор: Приче из Великог рата

Share this post


Link to post
Share on other sites
ПАКАО АЛБАНИЈЕ

12109309_1645856355684532_42868523701550

Избачени тако на врлети и амбисе негостољубиве Албаније, десетковани глађу и болешћу, тучени недобом и у беспутној и дивљој земљи, сачекивани и мучени, из заседе, од Арнаута пушкарани – ми смо се кретали немо и на том путу умирали од најстрашније смрти која уопште човека може снаћи: од зиме и глади. Ишли смо и стално дефиловали поред својих другова који мртви лежаху и лево и десно од нас поред пута.

И у овој античкој несрећи коју је наш народ доживео, дух његов остао је свеж и присебан као и увек дотле. И војник и избеглица показиваху толико послушности, пожртвовања, храбрости и самопоуздања, као да се све ово што је дочекао и поднео дешавало у причи. Два најснажнија и најхладнија месеца: децембар и јануар пробијаху се ови дивови кроз Албанију носећи само собом своју душу и у срцу свој дом и своју отаџбину.

Да, Голгото српског народа, Голгото наша, остависмо те без збогом. Ни толико од нас ниси заслужила, ти гробе наш намењени али несуђени. Ми ти се, Албанијо, отесмо. Одосмо у свет вођени милошћу божјом и мудрошћу својих вођа и својих савезника. Избегосмо да нам ти, Албанијо, будеш и општа гробница.

Теби пречи беху верски и политички агенти, аустријски плаћеници но синови једног честитог народа који туђу слободу цени као своју, народа који за туђим комадом и огњиштем никад не посеже. Дочекала си нас и прихватила најсуровије: ти си нас пушкарала и пљачкала на сваком кораку. Убијала си нас мучки, из заседе. За нас ниси имала ни мало срца ни душе. Ти се, у својој суровости, ниси дала умилостивити ни онда када си у нама видела богаље, сенке од људи. Ти си припремала, удружена са непријатељима нашим, крст распећа српском народу.

Историја српског народа уписаће име твоје и дела твоја према нама у црне листове. Оно што си ти од нас починила за шест месеци, знаће и памтиће поколења наша.

Памтићемо, али само великодушно, ми нити хоћемо нити желимо да се теби враћа оно што си ти нама приредила.

(Арм. ђенерал Милан Ђ. Недић, „Српска војска на албанској голготи“, Министарство војске и морнарице, Београд, 1937.)

Преузето Приче из Великог рата

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заборављени хероји албанске голготе

spomen-kosturnica-na-vidu-foto-arhiv-jug

Спомен-костурница на острву Видо, у којој почивају јунаци страдали на Крфу након што су пешке прешли Албанију у Првом светском рату и која је симбол српске голготе, ни сто година од невиђене трагедије једног народа није завршена!

Држава Србија ниједном није ни помислила да направи статуе два српска војника који би требало да стоје на улазу у маузолеј и симболично чувају ратнике чији су остаци у спомен-костурници и хиљаде оних који су покој нашли у „плавој гробници“ на дну Јонског мора.

Пројекат за спомен-костурницу израдио је чувени архитекта Николај Краснов, а градња је почела 1939. Иако ју је зауставио Други светски рат, потоњих 70 година мира није било довољно Србији да се бар завршетком тог споменика одужи славним прецима.

 

Стопирао је рат

– Кад је реч о две статуе које су биле предвиђене пројектом Републичког завода за заштиту споменика културе, са израдом се стало због недостатка новца и финансијске кризе, али кад држава буде могла да одвоји финансијска средства, пројекат постављања статуа биће реализован – речено је Куриру у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, које нас је за све остало упутило на Завод.

golgota-1.jpg?w=399&h=253

 

Висина 3,5 метара

Да држави ниједном није ни пало на памет, а камоли да је покушала да изради и постави те две статуе, јасно је из одговора Завода.

– Јула 2009. обрадио нам се Драгољуб Јуришић, председник Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918, тражећи издавање конзерваторских услова за постављање скулптура, чију израду и постављање би финансирао спонзор твог друштва – кажу у Заводу на наше питање да ли је и када било иницијативе да спомен-костурница буде завршена.

Потенцијални инвеститор је предложио да висина скулптуре буде 1,85 метара, а Завод је, на основу закључака Комисије у области заштите културних добара од изузетног значаја и добара српског порекла у иностранству Министарства културе, донео решење да она треба да буде 3,5 метара, како је и пројектовао Краснов. Јуришић им се више није обраћао.

 

http://srpskaistorija.com/2015/10/12/6931/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЖИВИ СКЕЛЕТ (Казивање Чедомира Поповића)

12122933_1647177362219098_51197839629290

У то време, од јануара 1916. године, једна слика је обилазила свет. Преносиле су је новине, свуда је изазивала сентиментално расположење, јер је уз слику ишао овај потпис: „Овај војник је симбол патње и страдања српског народа . Речено је, при том, да је слика начињена на острву Видо, које ће убрзо добити још један назив – Острво смрти…

… То је била слика авети: на гомили костију комади одеће, шињел допире до земље, о рамену торба… На глави велика, ко зна чија, шајкача, покрила чело, допрла до обрва. Лице испијено, мученичко, сломљено недаћама… На том лицу огледала се историја патње народа. На рањавим ногама које клецају од глади и умора, опанци везани опутом…

… Име тог младића који није имао ни двадесет година, није објављено. А и да јесте, свету не би ништа посебно значило, јер аветињски лик је – рекао све. Ту слику је начинио један француски лекар…

Чедомир Поповић, земљорадник из села Барзиловице код Лазаревца, чувао је своју фотографију, али је никоме није показивао. Преживео је све недаће, напустио је острво Видо, отишао на опоравак у Бизерту и одатле на Солунски фронт, где је у првим борбама, у септембру 1916. године био рањен. Једанаест година по завршетку рата, на једном скупу ратних војних инвалида у Лазаревцу, кад му се учинило да и највеће људске муке падају у заборав, Чедомир је извукао своју годинама чувану фотографију и узвикнуо:

– Овако смо изгледали! Ово сам ја, да знате, на острву Видо. Сликао ме један француски лекар, више са жељом да има успомену на страшне дане, него да њоме гане свет…

… Кад је оне несрећне 1915. године почело повлачење војске и народа, кренули смо и ми регрути. Неки још нису били стасали за војску, али су морали да крену да не би пали непријатељу у руке. Водили су нас резервни официри. О нама се није бринуло као о борачким јединицама. Ми никоме нисмо могли да пружимо отпор. Нисмо имали ни оружје. Једини наш задатак био је да сачувамо главе, како би несрећна земља, касније, ако јој се укаже прилика, могла да рачуна на нас…

… Колико нас је било? Ко би то могао да зна. Можда историчари. Они који и сада претурају по папирима и трагају за детаљима који много говоре. Прича се да је око двадесет хиљада младића заувек остало у албанском кршу… Завејали су их снежни ветрови. Био сам сведок њиховог нестајања, њиховог тихог умирања…

… И ја сам посустајао, заостајао, вукао се, спавао у ходу, грицкао зрневље кукуруза. Ледило ми се тело, ледила ми се душа, уста сам пунио снегом да бих заварао глад… Али, ишао сам даље. Ложили смо уз пут ватре – да се мало огрејемо и да, кад смо имали ретку срећу да добијемо мало брашна, замесимо тесто кишом и запретемо га у ватру. Како је то било страшно! Једне вечери, сећам се, после тродневног гладовања, добили смо мало брашна. Прегршт на четворицу. Искупили смо се поред ватре, док је киша помешана са снегом сипала. Један је замесио тесто, а ми смо буљили у ватру, чекајући да се испече. Мљацкали смо устима и унапред уживали у залогајима врућег хлеба… Скрхани умором, заспали смо… Пробудили смо се узору. Вагра је догоревала. Наш хлеб се претворио у угљевље… Ишли смо све даље и даље, ношени само једном мишљу: има ли краја нашим патњама…

… Кретали смо се споро вукући се по снегу, и ја сам, не знам зашто ни како, мислио о зеленим ливадама Барзиловице. Причињавало ми се да видим јагањце како се играју крај једног бунара. Проверавао сам у таквим приликама себе – да ли сам при чистој памети. Гласно сам изговарао своје име, презиме, годину и место рођења, помињао име мајке, оца, својих другова… После сам схватио зашто то радим. Многи од ових младића који су били у тој немој колони, били су толико изгубљени да ни своје име нису знали да кажу. Тако су остали у снегу као незнане жртве глади и зиме…

… Знате ли колико сам пешачио од Лазаревца до Валоне, где су нас укрцали у бродове? Тачно три месеца и шеснаест дана! Али, морам да испричам један детаљ, један догађај који ме и данас мучи. Били смо у варошици Фијери. Сећам се: Божић… Добили смо на тај дан – качамак. Очима да једеш… Топао, па још са маслом… Како је све около мирисало, као да смо се одједном нашли у некој раскоши… Замислите: качамак са маслом, па још врућ, пуши се… Смажем једну порцију… Знам, немам право да поново станем у ред, али – гладан сам… Види се то, чини ми се, из мојих очију, по покрету руку. Гладан сам… Станем у ред… Примети то један официр, па мени – шамар! Пао сам као свећа, нисам могао да се подигнем дуго… Лако ме је тада било срушити, био сам кост и кожа… Нешто касније, управо који дан наког тог догађаја, сликаће ме онај Француз… Никад тај шамар нисам могао да заборавим… Ипак, погрешио сам: то је било туђе следовање. Да сам га узео, други војник би остао гладан. А да није било шамара, сигуран сам да би још неки изгладнели војници следили мој пример…

… Зачудо, можда, све сам запамтио. Знам да су нас укрцали у лађу, памтим чак и погледе француских морнара – били су пријатељски. Можда су нас жалили, можда су мислили да је наша младост заувек угашена, да никад више нећемо моћи да будемо људи и војници, да је у нама сломљена снага… А ми се нисмо дали… Памтим и долазак на Крф, па краћу пловидбу до Вида… Боже, шта сам све видео на Виду – какве слике ужаса и несреће… Како су умирали моји другови, двадесетогодишњаци, који још нису научили ни да рукују оружјем, никога нису убили ни уцвелили… Сваког дана на стотине мртвих… Причали су нам да су их сахрањивали ту, на обали, на малом гробљу… А гробље је било мало, више није било места, па су их бацали у море…

… Оног дана, кад сам стигао на Видо, заустави ме један Француз. Хтео да ме слика. Нисам се противио, мада сам једва стајао на ногама. Чудио сам се зашто ме слика – шта је то на мени необично. Нисам имао огледало, па нисам могао да видим како изгледам… После неколико дана, док сам лежао у шатору, у некој болници, донео ми је слику. Нисам је ником показивао…

… А тај Француз је био добар човек, био је лекар и сваког дана сам га виђао. Долазио је до мог кревета, загледао ме, гледао како једем… Сваког јутра се осмехивао, било му је мило што се опорављам. Доносио ми је поморанџе…

… После, кад сам мало ојачао, отишао сам у Бизерту. Ту смо, најпре, били под шаторима, па после у лепим зградама. Храна је била одлична. Вежбали смо, марширали, учили гађање, спремали смо се за позив ратника. Наша жеља да се нађемо на фронту била је јача од свега, чак и од оних слика страдања које смо носили у себи… До нас су допирале приче с фронта о тешким борбама које воде наши војници и ми смо желели да у њима учествујемо…

… После опоравка стигли смо на Солунски фронт. Нашао сам се у првој чети другог батаљона 14. пешадијског пука. Ону фотографију нисам хтео да покажем ником, чак ни командиру чете Алекси Ружичићу, који је био диван човек и који ме је много волео. Слику сам умотао у марамицу и нисам је вадио. Учинио сам то само једном, кришом, уочи битке на Горничеву. Гледао сам слику и говорио себи: кад си преживео Албанију и Видо, преживећеш све битке… А ова на Горничеву била је страховита. Јуришали смо на бајонет, и ја сам, другог дана битке, био рањен у руку…

… После опоравка и лечења у болници, нашао сам се поново на фронту. Али, судбина ми није била баш наклоњена. На положају Старков Гроб био сам поново рањен у руку: шрапнел ми је однео део шаке – и нисам више могао да се служим пушком. Био сам инвалид. Моје ратовање је било завршено…

… Нисам имао срећу да са борцима делим радост пробоја Солунског фронта. Нисам био међу онима који су јуришали у отаџбину, разбијајући и гонећи оне који су говорили да је српска војска заувек уништена, да је њен подмладак остао у беспућу албанског крша… Дошао сам касније, у конвоју инвалида…

… Не треба се чудити што сам ону фотографију са Вида годинама чувао, не показујући је ни својим укућанима. Па, знате, ја сам имао двадесет три године, био сам момак, и бојао сам се – хоће ли ме хтети девојке кад виде како сам раније изгледао… Али, кад су људи почели да заборављају муке које смо претрпели на путу кроз црногорски и албански крш, кад је Видо почео да тоне у заборав, извадио сам ту аветињску слику и показао је.

(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 1988.)

Преузето Приче из Великог рата

Share this post


Link to post
Share on other sites

"На мртвој стражи"
Ратник никада не пада.Војник "Гвозденог пука"смртно погођен на коти 1212 ,новембра 1916.године.

12107226_691693820967224_742620039431657

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.652442078225732.1073741868.209476649188946/691693820967224/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вађење посмртних остатака пострадалих од бугарских војника у геноциду у Сурдулици и околини 1918.године,и закопаних у заједничку гробницу.

1780869_523181641151777_3090374436131837

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.226164590853485.56714.209476649188946/523181641151777/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

Васкрс јунака из Великог рата
Хероји Србије 1914-1918.
Албум сећања на наше претке из Првог светског рата.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Српски официр на гробу свога сина јединца на Кајмакчалану.

11667479_1606100272993474_18861690287909

https://www.facebook.com/Price.iz.Velikog.rata/photos/a.1606100309660137.1073741827.1606091829660985/1606100272993474/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

Извуците из албума фотографије својих предака, из фијока споменице и дневнике, из срца дедове и прадедове и учините их да се у времену након сто година Првог светског рата придруже поново у заједничким мислима.

ОЖИВИМО СЕЋАЊА
ОСВЕЖИМО ПАМЋЕЊЕ
ПОМОЗИМО ИСТОРИЈИ!

Share this post


Link to post
Share on other sites

09.07.1913. године, победом србске војске над бугарским трупама, завршена је Брегалничка битка, што је било одлучујуће за победу Србије у Другом балканском рату против Бугарске. Као последицу ове победе Краљевина Србија је ослободила и припојила Јужну Србију (отприлике данашња Македонија) као и Стару Србију (отприлике данашње Косово и Метохија ), отприлике све србске територије јужно од Ниша (осим Скадарске Србије). После Првог балканског рата, савезници (Срби и Бугари), нису се могли погодити око поделе заузетог територија од Турака. Србија је стајала, по савезном уговору, на стајалишту, да се решење спора преда арбитражном суду рускога цара. Али Бугарска, под утицајем војничке партије, а подстицана Аустро-Угарском, није хтела да сачека решење рускога цара, већ је 17. јуна 1913., без најаве рата, извршила препад на србску и грчку војску и тиме започела рат, а у исто време (на србском фронту) и битку. Простор, на коме се је одвијала брегалничка битка, протеже се од Царевог врха на Осоговској планини, па низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар. Брегалничка битка је била највећа и најкрвавија битка у дотадашњој историји србске војске. По ангажованим снагама и поднетим људским жртвама, времену трајања и простору на коме је вођена, Брегалничка битка се сматра претечом великих битака Првог светског рата.  У бици су учествовале са србске стране 1. и 3. армија, 7 пешадијских и 1. коњичка дивизија (127 батаљона, 253 топа и 33 ескадрона), свега око 176.000 бораца са 253 топа; са бугарске стране 4 армија, македонско-једренско ополчење, 4 дивизије и 3 бригаде (95 батаљона, 230 топова), око 130.000 бораца. Губици код 1. и 3. србске армије били су око 20.000 мртвих и рањених, код 4. бугарске армије око 30.000 мртвих, рањених и заробљених. Најжешћи бој је доживела тимочка дивизија (касније ГВОЗДЕНИ ПУК), која је успешно бранила јурише два пута надмоћнијих Бугара.

● ● ● 

Наређење „ни корак назад“ - ДАО САМ РЕЧ. Криза проузрокована одступањем предњих положаја превазиђена је захваљујући пожртвовању команданата и наређењу: „ни корак назад“. Под насловом „Реч сам дао“ налази се сведочанство о смрти мајора Николе Благојевића.  Знајући да је од великог значаја да се одржи један положај на Чупином Брду док не стигне помоћ, командант Дунавске дивизије другог позива, генерал Михајло Рашић наредио је команданту батаљона у деветом пуку мајору Благојевићу да „по сваку цену“ задржи положај.  На Благојевићев батаљон 17/30 јуна извршио је напад цео бугарски пук, и пошто положај није могао да се задржи, мајор Благојевић је наредио одступање својим војницима и остао сам на положају да би, борећи се сам до последњег часа...

Ево како је то уписано у часопису Балкански рат:

Дао сам реч!

Погибија мајора Николе Благојевића, 1913. године

Знајући добро од коликог је значаја да се одржи један ћувик на Чупином брду, командант Дунавске дивизије другога позива, генерал Михаило Рашић, узе слушалицу телефонску и отпоче кратак разговор са позицијом:

- Хало, ко је ту? - Командант батаљона у Деветом пуку; мајор Никола Благојевић!

- Овде је ђенерал Рашић.

- Заповедајте, господине ђенерале!

- Позицију на којој сте треба да задржите по сваку цену!

- Задржаћу је, господине ђенерале!

- Њу морате задржати!

- Задржаћу!

- Успех битке зависи од тога.

- Задржаћу!

- Част Србије захтева!

- Задржаћу!

- У крајњем случају! 

- У најгорем случају, не одлазим одавде жив. Дајем реч!

- Хвала Вам!

- Разумем!

Говор се прекиде.

Место њега после неколико тренутака груну цео бугарски пук на батаљон мајора Благојевића. Удар бејаше силан, луд, дивљачки. Никола Благојевић је човек у добрим годинама, стари официр, који је радио махом у канцеларији на досадним актима и списковима. Од њега се никад не чу хвала; не хваљаше се он својим јунаштвом, не хваљаху га ни други – мада га нико није ни кудио. Али дође рат. Капетан Благојевић свуда беше поуздан; стиже свакад на време; сврши посао на задовољство; ако треба стићи непријатеља – трчи пред свима; ако треба позицију задржати – хладан је као лед; непомичан као стена. Знало се да ни сада од осмог ка деветом дану јула, на Чупином брду, не заборавља новопроизведени мајор Благојевић своје дужности. А он ју је схваћао како је ретко ко може схватити. Батаљон се одупр’о јуначки, али се бројна снага његова губи према броју нападача, и не само то: она се брзо преполови, и још се смањује. Стари официр а млади мајор, командант батаљона, баци још један поглед на своје људе од којих постају лешеви, погледа тамо откуда би дошла помоћ, када би је било, диже главу небу, као питајући га шта да ради, али му одлука би брза и готова. Заповеди да се одступа. Дакле – положај се у овај мах не може одржати. Али он је дао реч, да са њега неће жив сићи! Одржаће реч....

Бугари халакнуше и стадоше ускакати у шанац. Први и други, који бејаше најближи мајору, падоше од метка његова револвера. Паде и трећи. Паде и четврти.

- Господине мајоре!

– рече му наредник који се не хте маћи од њега – још бисмо се могли спасти.

- Ти иди!

- Не могу без Вас!

- Заповедам!

- Одричем покорност!

Мајор задрхта, сузе му грунуше: не задрхта пред непријатељском силом, али њега, старога војника, изненади да му његов млађи одриче послушност.

Виде то наредник:

- Опростите, идем!

Пољуби мајора у раме, па коракну али се стропошта погођен зрном. Све се то извршило за неколико секунди.

- Реч сам дао!

– узвикну мајор, па коракну напред и громогласно кликну: „Живела Србија!“

Његов револвер плану и пети пут али тај пети метак мајор беше наменио себи. Куршум прође од десне слепоочне кости па изађе на леву. Племенита крв шикну и нестаде једног у животу скромног, а на делу великог човека. Славни француски маршал Неј тражио је смрт на Ватерлоу, вичући:“ Ходите да видите као умире маршал француске војске!“ То је дивно; ипак Неј није погинуо: нису га нашли непријатељски куршуми, а он свој није употребио. Српски мајор не обзнањује своју смрт: гине зато што треба реч одржати: и њега штеде непријатељска зрна, али он не заборавља да сам има куршума.

● ● ● 

12. пук Шумадијске дивизије ушао је у борбу 20 јуна /3 јула 1913 на простору Рајчанског Рида, где се, после пораза на Ретким Буквама и Дренаку, повукла главнина бугарске војске. Шумадијска дивизија, уз помоћ, на боковима, једне бригаде Црногорске дивизије и Моравске дивизије, прославила се јуришом и освајањем утврђеног планинског врха Рајчански рид, пресудном победом у битки на Брегалници која је одлучујућа србско-бугарска битка у Другом балканском рату. После заузимања Рајчанског Рида војнике Шумадијске дивизије обишао је начелник штаба Прве Армије генерал Петар Бојовић.  Долази генерал Бојовић „не онакав какав се увек виђа, ћутљив, мргодан, са лицем на коме почиваше бескрајна мирноћа, на коме узбуђење није могло да се прочита.

- Сада долази као други човек, весео, преображен, разговоран 

– Јесте ли се уморили тукући вероломне Бугаре?

– пита сваку групицу поред које прође. 

– НИСМО !!!

– разлеже се из груди победоносних војника .

● ● ● 

Осећање у Србији поводом оваквог напада („Татаро-бугара“) можда најбоље изражавају стихови Дучићеве песме Бугари (Хорда) и Брегалница.

 

Хорда (Бугари)

Јован Дучић

 

Ми нисмо познали вас по заставама

Ни ваше хероје од лавова љуће:

Све на коленима вукли сте се к нама

Носећ' мач убице и луч паликуће

 

Без буктиња иде та војска што ћути,

Пожар села светли за маршеве горде…

Ваше громке химне не чуше нам пути:

Немо убијају деца старе хорде.

 

Поломисте више колевки, о срама!

Него херојима отвористе рака.

Подависте више њих у постењама,

Него што сте у крв срушили јунака.

 

Узели сте очи фрескама са свода,

Главе киповима хероја из бајке;

Спржили сте семе у страху од плода,

И реч убијали убијајућ' мајке.

 

Пресити се земља од крвавог вала,

Али вам победа не осветли лице:

Јер ловор не ниче с буњишта и кала,

ОН ЈЕ ЗА ХЕРОЈЕ А НЕ ЗА УБИЦЕ.

 

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1473264589582152&set=a.1389471101294835.1073741829.100006958751583&type=1&theater

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...