Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Данче*

Српска Историја

Recommended Posts

Тајне православља затрпане у Љешу у Албанији

repetitor-na-tvrdjavi-ljes-1-640x363.jpg

Ништа није случајно, па није било ни у оно доба, пре више од сто година, када неимари градише и саградише тврђаве – бране од освајача. А да тврђава не би била само камена ледница, утврда, осматрачница, одашиљач лепих и судбоносних порука, већ и „стража” над родиљама, околне оранице су сађене, каква је винова лоза у подножју Скадра.


У то доба, на размеђи 13. и 14. века, владар Скадра испод овог каменог града Лека Захаровић подиже највећи виноград на Балкану.

Док он подизаше винограде, од тврђаве Љеш до Скадра на том потезу од 50 километара било је 50 цркава, док није 1800. године почео да јача католицизам. Онда православне цркве одлазише „силом војске и новца” у „друговјеру”, а након тога немали број њих бива порушен.

На путу од Скадра ка Тирани, неколико километара пре луке Медово, где је страдало 395 добровољаца из Америке на путу ка Црној Гори, налази се тврђава Љеш.

Љеш је значајна раскрсница аутомобилских путева за Драч, Тирану, Скадар и Свети Јован (Шенђин). Од Љеша је Дрим низводно плован за мање бродове, а на обали мора је лука Свети Јован.

У Првом балканском рату, 18. новембра 1912, Љеш заузимају делови српске Дринске дивизије и Шумадијско-албанског одреда. Преко Љеша зими 1915–1916. прелази већи део српске војске при повлачењу на југ из Србије, током Првог светског рата.

Скоро да нема православца, а да није чуо за Љеш јер он крије многе тајне православља.

На тврђави Љеш је Црква Св. Николе из 13. века. Била је то велелепна грађевина. Док су копали темеље за заштитну надстрешницу древних остатака покрај темеља на зидовима православног храма, показала су се ћирилична слова, писмо ћирилично. Када је то видела власт, одмах је саопштила: ’Закопавај то. Рано је.’ Није рано, давно је требало осветлити сваки темељ наших светиња. На то нас обавезује вера и потомство”, каже нам наш домаћин, председник удружења Срба и Црногораца „Розафа Морача” Павле Брајовић. „И да не заборавим – Љеш је срце ове овде Љешанске нахије.

Испод тврђаве Љеш налази се повећи споменик Скендербегу (Предлог Магацина; види текст „Асимиловани Србин Скендербег„).

Тврђава Скадар је највисочија од свих тврђава одавде до Ловћена. Она је извидница и сабирница свих оних погледа и гласова које су долазиле до ње, а одатле слате су право на Ловћен, Цетињу на знање”, каже нам Брајовић, показујући скадарске бедеме.

Како нам објашњава наш саговорник, тврђаве су се „дозивале” тако што су грађене како би се слале поруке, па је тако у овом делу Албаније тако да се са тврђаве Љеш види Скадар, па онда следи поглед са тврђаве Дања на Скадар, са Дривац на Скадар, са тврђаве Баљећ опет на Скадар и са Скадра на Ловћен, односно Цетиње – па све до Авале и Смедерева.

Детаљ из Културног центра Срба у Скадру

 

Детаљ из Културног центра Срба у Скадру

Управо у то доба и Српско Цетиње, како су називали и православци у Албанији, бележи да је од 1343. Љеш био у саставу Душанове Србије, а да га 1361. присвајају Балшићи.

И да се не заборави – Љеш је од најранијих времена био епископско седиште, али се само за пет цркава сачувао помен. Катедрала је установљена 1459. у обновљеној Цркви Св. Николе, у којој је 1468. сахрањен Скендербег.

Град се помиње и у старим српским изворима. Ево тог цитата: „Ниже Широкога Брода у Лешу беху 1368. господа зетска Срацимир и Ђурађ”, прича нам свештеник Радомир Никчевић, који већ деценију око православне светиње у Скадру и Враки окупља Србе и Црногорце.

Аутор: Новица Ђурић
Извор: Политика

http://vidovdan.org/2017/06/20/tajne-pravoslavlja-zatrpane-u-ljesu-u-albaniji/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сведочанство о српским војницима у северној Африци (Видео)

srpski-vojnici-640x577.jpg

На 24 гробља широм северне Африке вечно почива 3.226 српских војника

Неуморни потпуковник Лука Николић приредио изложбу „Србија памти Бизерту” која плени велику пажњу публике у градовима у којима је до сада представљена.

Не чекајући да надлежни формулишу 2014. „возни ред” обележавања 100-годишњице Великог рата, осведочен у традиционално неразумевање њихових представника док је писао монографију „Србијо, мајко и маћехо”, коју је објавио 2010, потпуковник Николић је прионуо на посао и сачинио сликовни сажетак своје монографије. „Србија памти Бизерту” већ више од четири месеца пленила је велику пажњу у Београду, Нишу, Осечини и Ваљеву, у Лозници, Бајиној Башти и у другим местима заинтересованим да виде поставку чији је аутор Лука Николић, потпуковник у пензији.

luka-nikolic.jpg?w=639

Лука Николић

На 45 паноа представио је 87 фотографија, илуструјући истину о делу државе Србије која се нашла у егзилу на просторима француске северне Африке између 1916. и 1919. године. Мада је с Бизертом у средишту то била најдубља могућа, не само санитетска него и војна позадина Србије у Великом рату, ову истину је, на жалост, готово сасвим прекрио песак заборава.

Све је почело 9. јануара 1916. када је после „Албанске голготе”, на сигурно тло у Бизерту, француска крстарица „Виктор Иго” довезла први српски војни транспорт. План је предвиђао да се рањени и изнемогли српски војници лече и опорављају негде у дубинама Сахаре, али је адмирал Емил Гепрат игнорисао заповест своје Врховне команде: „То је немогуће, морају се барем за прво време сместити под кров”. Због ове одлуке српски војници су га назвали „српском мајком”.

За три и по ратне године бродски конвоји су у северну Африку довезли чак 61.260 Срба, од којих је њих 41.135 пристигло ради лечења, а остали углавном због почетног опоравка и војне обуке.

Могло би се рећи да је Бизерта у то ратно време била и наш град јер је у њој свакодневно боравило око 5.000 Срба. Одатле је на Солунски фронт упућена читава једна армија – 52.314 прездравелих, опорављених и обучених војника који су учествовали у славном пробоју.

У тој великој колонији у егзилу било је 2.048 инвалида, а на 24 гробља широм северне Африке остало је да вечно почива 3.226 српских војника. Међу њима и Ђунисије Николић, због кога је Лука Николић својевремено одлучио да испуни морални дуг – да пронађе гроб свог деде и других српских ратника. Упустио се у неизвесно вишегодишње трагање које је далеко надрасло првобитну идеју.

Не само да је унук пронашао дедин гроб у павиљону Српског војног гробља у Мензел Бургиби у Тунису, него је открио заборављена 24 гробља и установио где се налазе парцеле на којима су вечна почивалишта готово сваког српског војника на северу Африке.

srpsko-groblje.jpg?w=639&h=434

Као резултат тих истраживања Николић је објавио поменуту монографију „Србијо, мајко и маћехо”, по чијим мотивима ће 2012. бити снимљен и документарни филм „Бизерта – повратак у легенду”, али све то није сматрао довољним. Приредио је и ову изложбу која је први пут представљена у октобру 2014. у Дому Војске у Београду.

На основу прворазредних извора представио је живот српске војне колоније у Бизерти и другим местима северне Африке, приказао објекте у којима су лечени, рехабилитовани и обучавани српски војници.

У широком захвату Николић је оживео и успомене на њихов свакодневни живот, о коме довољно сведочи чињеница да је у Бизерти изашло 872 броја листа „Напред” штампаног ћирилицом, да су српски војници својим рукама подигли најлепше ратно позориште у Лазуазу за три хиљаде гледалаца у коме је изведено 217 представа, да је на афричком северу први пут „проговорило ћирилицом” и Брајево писмо за слепе.

У реализацији изложбе аутор је имао подршку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, а свесрдно је помогло и неколико добротвора. Лука Николић наглашава да су му у припреми помогли др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова и Снежана Неговановић из Завода за заштиту споменика културе Београда, а у реализацији досадашњих поставки професор др Брана Димитријевић, председник Секције за историју Српског лекарског друштва.

groblje3.jpg

Савезнички план

Намера ми је да јавност Србије, посебно младе у мањим срединама, упознам и на овај начин са темом која је у историографији запостављена и којој се не придаје значаја какав заслужује. Зато ова изложба расветљава нека важна питања: откуд Срби у Африци, како су тамо доспели, шта су радили, где су се лечили и обучавали, где су гробови преминулих. Коначно, изложбом се разјашњава најбитније – огромна улога Бизерте и северне Африке у попуни истрошених редова српске војске и у пробоју Солунског фронта. Наши ратници, наиме, нису пристизали у Бизерту као избеглице, како то неки желе да представе, већ су тамо упућивани по плану савезника и Врховне команде пре свега ради лечења и обуке, истиче Лука Николић.

 

Слободан Кљакић

Политика

http://vidovdan.org/2017/06/19/svedocanstvo-o-srpskim-vojnicima-u-severnoj-africi-video/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бугарска окупација југоисточне Србије, обележена је процесом денационализације насилним путем и злочинима над цивилним становништвом. План бугаризације српског становништва био је јаван и јасан, јер га налазимо у Наредби бр. 12 начелника инспекције, генерала Лајтант Несерова из 29. маја 1918. године.
Због свог географског положаја и последњег већег места пре бугарске границе, Сурдулица је током њихове окупације у Првом светском рату постала српска кланица у којој је измеђи 1915. и 1918. године готово свакодневно довођено од 200 до 400 Срба, од којих је велики број убијен, а остатак интерниран у Бугарску. Побијено становништво није било само из овог места, већ из свих делова Краљевине Србије, односно из пиротског и нишког округа, са Косова и из Вардарске Србије. Војни суд у Сурдулици, на основу спискова људи из њихових места, одлучивао је ко ће бити убијен, а ко интерниран. Живота су лишени, првенствено они, који су представљали проблем, односно препреку бугаризацији. Убиства су обављана ноћу и то најчешће хладним оружјем, да се не троши бојева муниција и да се не чују плотуни. Због масовних убистава, јавио се проблем куда се лешевима, па је одлучено да се исти бацају у дубодолинама. Током ископавања посмртних остатака у Сурдулици, пронађена је и лобања у којој је остао заглављен бајонет. Постоје индиције да је број побијених људи био преко 6000.
Страх и бол током рата претворио се, након истог, у обавезу према хиљадама невино страдалих, да се њихови земни остаци сакупе и достојанствено сахране. Тада се јавила идеја, која је реализована стварањем Одбора за подизање Спомен-костурнице, где ће почивати остаци свих идентификованих и неидентификованих српских жртава у Сурдулици.

На фотографији се налази Спомен - костурница у Сурдулици.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Земенски манастир (манастир Белово) на територији данашње Бугарске изграђен је у 11. веку, али је након разарања добио нови изглед у 14. веку који је задржао до данас. Ктитор манастира је српски племић Дејан. У манастиру је очуван портрет њега и његове жене Теодоре. Бугари, наравно, обнову овог манастира приписују неком непознатом властелину, као и у случају Рилског манастира, или га ни не помињу.

Деспот Дејан је припадао кругу крупне властеле у време цара Стефана Душана (1331—1355). На почетку владавине цара Уроша међу првима је кренуо у формирање феудалне области. Од Уроша је добио и титулу деспота. Био је савременик Вукашина Мрњавчевића и Војислава Војиновића али није био моћан као ови обласни господари. Разлог су биле и године, био је већ у старости, а убрзо je и умро. Његов значај је у томе што је он зачетник породице Дејановић. На крају, он је и прадеда последњег византијског цара Константина XI Драгаша (1448—1453). Царева мајка Јелена је била ћерка Дејановог сина Константина и унука деспота Дејана.

Фреска деспота Дејана и Теодоре.

17155414_10154883244386628_4512555932644756108_n.jpg.54c55dda2dc236225fff94eab8923861.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не заборављај никада ни једног тренутка зашто си оставио своје отачаство и дошао овде. Знај, да ниси дошао овде да уживаш, него да се и дању и ноћу трудиш, да што више прибавиш знања и науке, што је твојој домовини од преке потребе. Памти, да у домовини још има Турака, који сметају полету и развићу, да Швабе задржавају сваки напредак. О, да јадни народе српски, тешка ли ти је судбина, што си тужан и грозно раскомадан. Пази, дакле, и знај, да је у Србији огањ, који треба да загрева просветом све српске крајеве. Старај се да с временом и ти можеш привредити своме драгоме и љубљеноме народу.

То су речи које је митрополит Михаило Јовановић написао у дневнику и држао на свом столу за време студија у Кијеву.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...