Jump to content

Српска Историја


Данче*

Препоручена порука

Nepoznato iz Prvog svetskog rata: Kako smo izgubili zastavu „Gvozdenog puka"?

General August fon Mekenzen izveštava nemačkog cara Vilhelma o pobedi nad srpskom vojskom, a ovaj zahteva da mu se donese jedna zaplenjena srpska pukovska ratna zastavu kao simbol pobede i ratni trofej. Međutim, general August fon Mekenzen morao je da razočara nemačkog cara jer tokom dve godine ratovanja Srbima nije zarobljena ni jedna jedina pukovska zastava. Iako su gubili bitke Srbi do kraja Prvog svetskog rata nisu izgubili ni jednu pukovsku zastavu što predstavlja presedan u modernoj istoriji ratovanja
 
zastave_gvozdenog_i_takovskog_puka.jpg
 

Pored opšte poznatih činjenica o Prvom svetskom ratu, ovaj vojni sukob imao je i svoju misterioznu stranu. Mnogi događaji iz tog rata do danas su ostali obavijeni velom tajne, nerazjašnjeni ili tek delom objašnjeni, što ih je vremenom učinilo još zagonetnijim i misterioznijim.

Ovo je priča koja otkriva jednu takvu enigmu vezanu za srpsku vojsku, a tiče se nestalih pukovskih zastava iz Prvog svetskog rata. Kraljevina Srbija je u prvoj ratnoj godini Velikog rata uspela da se nosi sa daleko nadmoćnijim neprijateljem. Izvojevane su neverovatne pobede na Ceru i Kolubari koje će zauvek ostati zlatnim slovima zapisane ne samo u srpskoj, već i svetskoj istoriji. Naredne godine usledila je žestoka trojna invazija Centralnih sila. Srpska vojska, ne želeći da se preda, bila je prisiljena da se povlači ka jugu države i da na kraju napusti granice svoje države evakuišući se na grčko ostrvo Krf.

Teritorije Kraljevine Srbije bile su zvanično i konačno okupirane, te podeljene između članica Centralnih sila. General August fon Mekenzen izveštava nemačkog cara Vilhelma o pobedi nad srpskom vojskom, a ovaj zahteva da mu se donese jedna zaplenjena srpska pukovska ratna zastavu kao simbol pobede i ratni trofej. Međutim, general August fon Mekenzen morao je da razočara nemačkog cara jer tokom dve godine ratovanja Srbima nije zarobljena ni jedna jedina pukovska zastava. Iako su gubili bitke Srbi do kraja Prvog svetskog rata nisu izgubili ni jednu pukovsku zastavu što predstavlja presedan u modernoj istoriji ratovanja.

Tačan broj pukovskih zastava srpske vojske na dan 30. novembar 1911. kada ih je lično kralj Petar I uručio komadantima pukova izgledao je ovako:

- broj zastava Kraljeve garde: 1

- broj zastava pukova I poziva: 20

- broj zastava konjičkih pukova: 4

- broj zastava Žandarmerije: 1

- broj zastava pukova II poziva: 15

- broj zastava divizijskih konjičkih pukova: 5

- broj zastava konjičkih diviziona: 5

To je bilo ukupno 51 pukovska zastava.

Danas se najveći broj ovih zastava, odnosno 46 nalazi se u Vojnom muzeju u Beogradu. Jedna srpska pukovska zastava čuva se u francuskom Vojnom muzeju u Parizu i to zastava 4. pešadijskog puka drugog poziva koja je tamo ostala posle svečanog defilea savezničkih jedinica gde su učestvovale i srpske jedinice, održanog povodom nacionalnog praznika Francuske 14. jula 1919. godine.

Nažalost, pariski Vojni muzej je pre nekoliko godina uklonio deo izložbe koji govori o Istočnom frontu, kako Francuzi zovu Solunski front, te tako nije moguće videti ni pomenutu srpsku zastavu koja se danas nalazi u depou muzeja.

Ostaje nam tako činjenica da nedostaju četiri pukovske zastave, i to:

2. pešadijskog puka prvog poziva „Knjaz Mihailo";

9. pešadijskog puka prvog poziva „Kralja Nikole I";

10. pešadijskog puka prvog poziva „Takovskog";

18. pešadijskog puka prvog poziva „Kraljevića Đorđa".

Za izgubljene pukovske zastave većina istoričara smatrala je da su trajno izgubljene i da su verovatno uništene tokom Prvog svetskog rata kako ne bi pale u ruke neprijatelju, međutim novi dokazi koje ću izneti u ovom tekstu bude nadu ne samo da su zastave „preživele" rat već i da su sačuvane do dana današnjeg.

Odmah se da primetiti da je jedna od četiri zastave, koje nedostaju, i zastava najslavnijeg puka u srpskoj istoriji, čuvenog „Gvozdenog puka", odnosno drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo". Zastava „Gvozdenog puka" je po nekim informacijama bila pogrebni pokrov na kovčegu kralja Petra Prvog Karađorđevića i dugo vremena je čak trajalo uverenje da je zastava pokopana zajedno sa njim. Međutim, analizirajući fotografije i snimak sahrane kralja Petra vidi se da je njegov sanduk bio prekriven kraljevskom standartom. Ovu informaciju potvrđuje i list „Politika" u brojevima od 17. do 23. avgusta 1921. godine.

Ipak, treba ostaviti prostora da je možda u nekom momentu kovčeg zaista bio prekriven i zastavom „Gvozdenog puka" kako bi se slavnom puku odala počasta. Tokom procesije i same sahrane kovčeg nije bio prekriven pukovskom zastavom, te tako zastava nije ni sahranjena zajedno sa kovčegom. Da zastava „Gvozdenog puka" nije sahranjena sa kraljem Petrom govore i fotografije sa smotre četničkih odreda 1944. godine u selu Ba. Na tim fotografijama se vidi da četnici defiliju sa ratnim pukovskim zastavama iz Prvog svetskog rata.

Jedan od najpozvanijih za ovu temu je istoričar Bojan Dimitrijević iz Instituta za savremenu istoriju koji se bavi upravo ovim periodom. Profesor Dimitrijević potvrdio je da su brigade Prvog ravnogorskog korpusa JVuO nosile zastave upravo Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo" prvog poziva Moravske divizije i Desetog puka „Takovskog" prvog poziva na smotri tokom Svetosavskog kongresa u selu Ba 1944. godine.

Otkud zastave kod četničkih odreda? Pukovske zastave su uzete iz Hrama svetog Đorđa na Oplencu gde su se nalazile od septembra 1930.godine, nakon što su zamenjene novim.

Sudbina ovih dveju zastava danas nije poznata, a profesor Dimitrijević ističe da su one nestale zajedno sa nestankom četničkih odreda i postoji šansa da su i danas sačuvane, možda negde u inostranstvu.

O preostale dve nestale zastave 9. pešadijskog puka prvog poziva „Kralja Nikole I" i 18. pešadijskog puka prvog poziva „Kraljevića Đorđa" ne zna se apsolutno ništa. Postoji sumnja da se jedna od te dve zastave nalazi u Berlinu. Iz Vojnog muzeja u Beogradu na to pitanje odgovorili su sledeće:

Poznato nam je da se u popisu nestalih predmeta, sačinjenom posle Drugog svetskog rata, radi potraživanja predmeta koji su se našli u nekim evropskim muzejima pominje i srpska pukovska zastava u berlinskom Vojnom muzeju. Do danas tu zastavu nismo dobili a ne znamo o kojoj je reč".

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/nepoznato-iz-prvog-svetskog-rata-kako-smo-izgubili-zastavu-gvozdenog-puka/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 205
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

О приморским Србима

andrija-ka%C4%8Di%C4%87-mio%C5%A1i%C4%87

Андрија Качић Миошић, Србин, католички свештеник, на основу ватиканских архива, направио је попис српских владара до Немањића. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку.

Србија је у 8. и 9. веку, обухватала простор од Трста до ушћа Дунава у Црно Море, где се граничила са Рассијом, која се после реформе назива, Русија. И тада је још увек Балкан био у саставу српске државе, две трећине данашње Грчке и исто толико Бугарске, целе данашње, Румунија и Албанија. То је права стара Србија. Пре римских освајања, словенске територије су покривале комплетан црноморски басен, излазиле на Босфор, обухватале и велике делове М.Азије. Зарад туђег хегемонизма, који своју амбицију и деловање рефлектују неистинама на српски, словенски народ, тај део историје је једноставно, избрисан.

По инструкцијама и школама отимача и хегемона, српска историја почиње од Немањића. По њој Душаново царство и то умањено у односу на стварне границе, је представљено, као највеће српско царство и то хегемонистичко, јер су Србима њихове земље, претходно отете.

Да би неки остварили непостојеће право, Србима је одузето историјско и етничко право. Зета, Рашка, Хум, Залеђе…су проглашени у науци, тек у 19. веку за независне државе, баш као што су данас српске историјске покрајинске територије, проглашене за независне и то несрпске државе. Престоница Србије, читав миленијум, пре појаве Немањића, био је Скадар, који данас припада Албанији, створеној од стране западних сила и који подучени страним менторима, Албанци новоствореном фалсификованом историјом присвајају, кроз лажно илирско порекло.

Арбанаси стижу на територију Доњег Епира 1043. године, у време српског цара Војислава, који је столовао у Скадру. Хомерова Троја је по опсежним независним истраживањима научника, Скадар, а богато природним ресурсима Косово је много дуже центар српске културе и духовности, него што то данас Срби мисле.

А мисле онако како их је непријатељ научио. Све области које је моћна римско-бечка сила, прогласила за „државе“, биле су само покрајине, српске државе. Тако је направљена платформа, на којој ће се базирати, сви сепаратистички и братоубилачки ратови Срба, за рачун, римско-германске хегемоније.

Град, који се у 8. и 9. веку звао Србиново, када су га Римљани у 1. веку освајали, добијао је латинизовани назив Сербанон. Данас се тај град зове Загреб и представља центар покатоличеног и похрваћеног српства и главни је град новостворене државе Хрватске, изникле кроз крваве походе на свој православни народ.

У српској покрајини Војводини, до данас се један прелепи крај, назива Фрушка Гора у спомен на велику битку у којој су Срби, под вођством Крепимира Оштривојевића, победили 829. године, Фрузе- Фружане, који су кренули у поход на српске земље, по наговору Рима. У доба истог владара, Срби су Фружане победили и зауставили њихов освајачки поход и у Истри. Католички свештеник у 18. веку пише, да је цела Истра насељена православним Србима, које су тада успели да покатоличе, осим неколико села и да ће се „ тај народ полако навићи на своје ново хрватско име“.

У другој половини 19. века уз Илирски покрет, у Аустроугарској скован је план да се Славонија и Далмација, припоје Хрватској, а онда су хрватски апетити све више расли. У то доба, Дубробник је био центар приморских Срба. Од 1878- 1884. године, излазио је књижевни часопис Словинац- словинског покрета, у коме су били Нико и Медо (Орста) Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мате Водопић.

Први лист далматинских Срба, настао је у Дубробнику, под именом Гуштерица. Излазио је 1882/83. године, а затим Глас Дубровачки 1885/86. године, те Дубровник, основан 1897. и Срђ, основан 1892. године. Гуштерицу и Глас Дубровачки, уређивао је Никша Матов Гради. Лист Србске народне странке на Приморју- Дубровник, уређивао је прво Вук Врчевић, а потом књижевник Антун Фабрис, од 1895. па све до своје смрти 1904. године.

Национални рад приморских Срба, одвијао се преко просветних и привредних друштава, која су окупљала православне и католике. Србско братство, основано је 1897. године, трудећи се да целокупан јавни живот Срба, концентрише у јединственој организацији и на политичком плану. Окупационе аустријске власти су рад овом српском друштву забраниле 1899. године.

На скупштини у Книну (Крајина), 20. и 21. октобра 1901. године, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и основали просветно-привредно друштво Србска зора. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Србским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. године, усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. У ту су управу, која је имала 16 чланова, ушли најугледнији Срби са Приморја.

Установљени су Пододбори Србске зоре у местима где је било најмање 30 чланова. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба.

Да би унапредила привреду Србска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, др Рудолф Сарделић (душа задружног покрета), Матеј Шарић и Луко маркиз Бона. Прва Србска земљорадничка задруга на Приморју основана је 1902. године у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904 г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (Бока Которска); у Ђеврскама и Кистањима (Северна Далмација). Укупно је до 1914. године у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге.

Уз помоћ Србске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Србска бокешка штедионица у Котору 1901. године, Србске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. године. На иницијативу Србске зоре основан је 1905. године Савез србских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први конгрес србских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. године у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије.

Упоредо са радом на ширењу српског задружног покрета, Србска зора је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семена и гладних година, сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза србских привредних задруга основана је 1909. године у Дубровнику Централна каса србских привредних задруга на Приморју.

Савез србских привредних задруга је заједно са србским кредитним задругама и штедионицама из Задра, Дубровника, Котора, Будве, Херцег Новог, Рисна, Книна, Кистања, Скрадина и Србском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. године основао Србску централну банку за Приморје у Дубровнику. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. Србска зора давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода Србске зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Задру и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику.

За школску 1913/14. годину, Србска Зора одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице. Преко Србског привредног друштва Привредник из Загреба слати су сиромашни ученици на учење заната. Од 1907. године излазио је два пута месечно лист Србска Зора – за просвету и привреду, који је доспео и у најзабаченије србско село на Приморју. Уредник Србске Зоре био је учитељ Никола Бркић. Главни пословођа у друштву Србска зора и уредник Србске Зоре 1914. године био је Мита Пушибрк. За курсеве описмењавања Србска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком.

Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку, а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове Србска Зора, Привредник и календар Србска Зора. Помагала је рад србских певачких друштава: Јединства (основан 1839. године) у Котору, Бранка у Задру, Србадије у Шибенику и Слоге (основане 1874. године) у Дубровнику. Такође помагала је рад србске музике у Дубровнику (Дубровачка Грађанска музика) и Книну. У просветном раду Србска зора сарађивала је са Добротворним задругама Србкиња у Дубровнику, Книну, Задру…

Рад Србске зоре омогућавали су доприноси Видовданског дарка; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; србских општина; приходи од артикала које је сама производила. Матица Србска основана је 1909. године као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство србско-православне црквене општине у Дубровнику. Секретар Матице био је др Франо Кулишић. Циљ Матице био је: Издавање српских књига искључиво ћирилицом; Награђивање књига и чланака; Дистрибуција издатих и награђених књига; Оснивање библиотека; Помагање школских установа и ученика. Издавала је књиге српских писаца Ива Ћипика, Данила Петрановића, Ива Војновића и других. Са Матицом, Србска зора, добила је велику помоћ за подизање просвете Срба, јадранског приморја.

У априлу 1912. године Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа: „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије… дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе.

Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све… Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања“. Залагањем прегалаца око Србске зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење србског народа.

Извор – Магацин

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako bi izgledala Srbija da je knez Mihailo preživeo atentat

Na godišnjicu ubistva kneza Mihaila Obrenovića, objavljujemo tekst iz "Alternativne istorije Srbije", najprodavanije istorijske knjige u poslednje vreme, dvojica najpopularnijih srpskih istoričara, Čedomira Antića i Predraga Markovića. Vraćamo se "prvom srpskom reformatoru", sa kojim su kasnije poredili Zorana Đinđića, pitanjem kako bi izgledala moderna srpska država da je Mihailo doživeo prelaz dva veka
 
mihailo2.jpg
 

Knez na proslavi početka 20. veka

Piše doc. dr Čedomir Antić

  

Knez Mihailo mogao je da prisustvuje dočeku Nove 1901. godine i početku novog veka. Rođen 1823. imao bi tada 78 godina. Ove, danas česte i uobičajene godine tada su istina bile ređe, ali knežev otac je živeo dve godine duže. Kada je 1865. dodelio prve Takovske krstove - najviše odlikovanje Srbije 19. veka - knez je povodom pola stoleća od Drugog srpskog ustanka dodelio ovo odličje i osmorici veterana starijih od stotinu godina, među njima jednom koji je navodno imao 108! Pripadnik kneževe generacije, ministar i liberal Vladimir Jovanović (rođen 1833. godine) doživeo je Lenjinov i Musolinijev dolazak na vlast.

Naša generacija slušala je kako je knez Mihailo bio reformator koga su, eto, ubili konzervativni i primitivni Srbi. Naši roditelji učili su o konzervativnom, od naroda odvojenom knezu pod kojim je stasao veliki Svetozar Marković - Marks Srpstva. Za savremenike knez Mihailo je bio velika nada, za većinu izneverena. Danas ga smatraju liberalom i reformatorom, on je želeo da bude državni utemeljitelj i nacionalni oslobodilac. Neodlučnost i konzervativnost onemogućili su ga da iskoristi 1866. - godinu poraza Austrije u ratu sa Pruskom - i s ogromnom vojskom, koju je ranije stvorio, napadne Osmansko carstvo.

U tom ratu možda ne bi uspeo, ali savremenicima, posebno školovanim, činilo se da je za dugi niz godina uništio narodne nade. Knez je istina vršio reforme, ali su one ili bile spore ili su zbog malih državnih osnova dometi bili skromni. Tako je pismenost povećao za 30% - sa oko 4% na oko 6%!

Istina je da su atentatori tvrdili da kneza ubijaju zato što su im dojadile njegova tiranija i konzervativnost. Posle ubistva, koje je prvi put izvršeno pištoljima - postavši tako prvi moderni atentat u istoriji Srbije - politička elita se međusobno sukobila. Konzervativci su bili za to da za atentat budu optuženi liberali (što su atentatori i priznavali), a liberali su se zalagali da optužba padne na pretendujuće Karađorđeviće i njihove pristalice. Vojska je prosudila da pobedi ova druga struja.

Šta bi se dogodilo da je knez Mihailo umro kasnije, prirodnom smrću?

Čak ni na osnovu analize života članova porodice i predaka, nemoguće je naslutiti koliko bi knez Mihailo živeo da nije pao kao žrtva atentata. Članovi njegove porodice umirali su u svim životnim dobima. Ipak, da je poživeo još dve decenije, svakako bi doživeo Veliku istočnu krizu i u njoj bi postupao odmerenije, jasnije ali i sporije nego njegov naslednik. Verovatno ne bi ušao samostalno u rat sa Osmanskim carstvom. No bez obzira na pobedu u ratovanju koje bi možda vodio u savezu sa Rusima, teško da bi se ishod, s obzirom na unutrašnje i spoljašnje prilike, značajnije razlikovao. Svakako da bi Srbija imala veći ugled nego pod nestabilnim kraljevima Milanom i Aleksandrom.

Kada bi jednom doneo "liberalni" ustav koji je navodno pripremao uoči pogibije 1868. godine, knez bi ga se nesumnjivo držao. Kako bi Srbija izgledala bez "narodnjaka", Milanove mušičave autoritarnosti i Aleksandrove lične vladavine? Bez Svetozarevog primera i dolaska radikala na vlast krajem osamdesetih godina 19. veka, srpska modernizacija bi tekla drugačije. Srpsko selo ne bi trijumfovalo u politici i teret državnih troškova prebacilo na slabe i nerazvijene gradove. U Beogradu ne bi početkom 20. veka u opštoj političkoj krizi nastala onakva i tako ekstremna Srpska socijaldemokratska partija. Temelji srpskog komunizma bili bi plići, a istorija druge polovine 20. veka bitno drugačija.

Kneževa smrt bila je veliki udar na srpske nacionalne planove. Tek posle dolaska četrnaestogodišnjeg kneževog rođaka Milana na presto, crnogorski knez Nikola osetio se ravnim vladarima Srbije. Do tada je obećavao da će u zamenu za palatu u Francuskoj i veliku apanažu prepustiti Kneževinu Crnu Goru i celokupno Srpstvo starijem knezu Mihailu. Posle smrti kneza Mihaila, Nikola Petrović-Njegoš, pojavio se kao prvi u istoriji crnogorski kandidat za presto Srbije. Od te 1868. do predomišljanja Đukanovićevog režima da li da povede srpsku opoziciju i zavlada Srbijom i Crnom Gorom, prošlo je trinaest decenija. Mnogobrojna nastojanja u tom pravcu bila su neuspešna i uvek su međusobno udaljila dve zemlje.

Da nije ubijen, knez Mihailo bi se svakako oženio svojom rođakom Katarinom Konstantinović. Sudeći po činjenici da je knez imao bar dvoje vanbračne dece, kao i da će njegova nesuđena žena kasnije sa generalom Blaznavcem roditi takođe dvoje dece, taj bi brak najverovatnije imao potomstvo. Sudeći pak po daljoj sudbini Katarine Konstantinović, njenim nemirima i teškoćama, on verovatno ne bi bio mnogo srećan.

A šta bi bilo sa reformama? Knez Mihailo se savremenicima činio modernim Evropejcem, zato što su ga poredili sa njegovim ocem i generacijom političara koji su mu prethodili. Zaista moderan i napredan, on međutim nije bio ni liberalan ni radikalan. Evropski konzervativac, krut, umeren, kunktator... on je uporište imao u činovništvu i u delu sela koje ga je poštovalo kao nekakvu "živu ikonu". Lišen sposobnosti da se sa narodom pomeša i poistoveti, knez je ostao usamljen i nedokučiv. Ipak, za srpske prilike on je bio velika i potrebna novina. Učesnik teške i bolne međudinastijske borbe, on je pokušavao da je prekine: uzeo je u službu Aleksandra Karađorđevića, dao voždovoj supruzi Jeleni penziju...

Upravo ga je Aleksandar kasnije zbacio sa trona posle krvave Vučićeve bune kada su Mihailove pristalice posekle i Milutina Garašanina i njegovog sina Luku, stavile im glave na tanjire da sa čibucima u ustima "gledaju" u prolaznike. Šta je u tom strašnom svetu u kome su kasnije Mihailove pristalice bile zatvarane u jamama i oborima i tučene buzdovanima mogao jedan "dobri knez"? Kada njegov stric, deda njegovog naslednika Milana, štapom o koji se oslanjao udara posečenu glavu Milutina Garašanina uz povike: "Evo ti... Glavo filozofska..."? Mogao je ponešto: da pošalje pismo Državnom savetu u predvečerje najvećeg rata 19. veka 1853. u kome se obavezuje da se neće krvlju domoći prestola. Da po povratku u Srbiju uzme Iliju Garašanina za svog premijera.

Ipak, kada je ubijen, Mihailovi naslednici - Drugo namesništvo maloletnog kneza Milana - u ustav su uneli da je suparnička dinastija Karađorđevića zauvek prokleta. Kakav bi bio srpski 19. vek da je u vreme kneza Mihaila zaustavljen sukob dinastija - da je knez Petar privučen nekim sporazumom, ubijen ili umro u tuđini? Šta bi se dogodilo sa Srbijom da je ostareli knez Mihailo uspeo da spreči uspostavljanje bugarske egzarhije, da se sedamdesetih ili osamdesetih godina domogao Skoplja, Kosova (do Prištine) ili polovine Bosne... Šta bi bila Srbija bez Prvog svetskog rata, unitarne Jugoslavije, komunizma?

Šta da mu se sedamdesetih godina rodio sin koji bi vladao do četrdesetih godina 20. veka, a devedesetih (Obrenovići su se ženili mladi i bili u brakovima po pravilu nesrećni) - možda upravo u vreme kada su neki Franjo i Marija u Zagorju dobili ko zna koje po redu dete koje su nazvali po imenu biblijskog praoca koji je lutao po tuđini i tamo vladao - dobio unuka.

Kakva bi Srbija bila da ju je kao uvećano - od Beograda do Kotora i od Banjaluke do Skoplja - središte jugoslovenske federacije od četrdesetih do sedamdesetih godina 20. veka vodio, recimo, Miloš Drugi Obrenović Peti?

 

govor_kneza_mihaila.jpg

 
 

 

Mihailo nas uvodi u Evropu 

Piše prof. dr Predrag J. Marković

 

Već likom i odeždom svojom knez Mihailo je označavao veliku promenu u Srba. Svi znamo one slike Mihailovih roditelja, Miloša i Ljubice, na kojima taj vladarski par liči na bilo koji osmanski par tog vremena. Miloš, doduše, ima jedan portret u evropskom odelu. Zato njegov sin nema nijednu sliku u turskoj nošnji.

Danas kneza Mihaila često porede sa Đinđićem, smatrajući da su obojica bili reformatori i vizionari, čiji je put prekinut atentatom. Teško je preterati sa ocenom značaja ovog našeg prvog evropejskog princa. U svetu njegovog vremena, ima vladara koji pokušavaju da dostignu Zapad. Nekoliko meseci pre atentata na Mihaila, Japanci pokreću Meiđi reformu, iznuđenu opasnošću da Japan podlegne zapadnim kolonijalnim silama, kao Kina. Munjevito i efikasno, Japanci uvode zapadnu industriju, obrazovanje, vojsku, kulturu... Generaciju kasnije (1905) postaju prva neevropska sila koja je porazila Evropljane. To su bili Rusi. Time je počelo opadanje evropskih sila.

Druga zemlja koja se reformiše jeste carska Rusija. Kada su Rusiju porazile udružene zapadne sile u Krimskom ratu (1856), caru Aleksandru Drugom Osloboditelju je, kao i njegovim japanskim kolegama, jasno da Rusija mora da se modernizuje. Najveći korak u tom pravcu je ukidanje kmetstva (1861). Rusija je naglo počela da razvija industriju, da modernizuje svoj pravni sistem. Velika ironija istorije je u činjenici da su ga revolucionari ubili istog dana kada je potpisao predlog za uvođenje ustava i neke vrste parlamentarizma.

Knez Mihailo je zapravo imao lakši zadatak. Za razliku od Rusije i Japana, Srbi nemaju konzervativnu aristokratsku elitu, koja bi se protivila reformama. Neke moje koleginice tvrde da je seljački populistički egalitarizam bio jednaka prepreka modernizaciji, ali ja u to ne verujem. Po institucijama i građanskim pravima i slobodama, Srbija je potpuno prihvatila tada najmodernije demokratske vrednosti Zapada. To što radikali koketuju sa idejama ruskih revolucionara, ne znači da ih i sprovode. Nekoliko je velikih simbola Mihailovog modernizma. Vukov savremeni jezik je konačno usvojen u godini njegove smrti (1868). A dve upečatljive oznake evropeizacije stoje i danas. To su Univerzitet, to jest Velika škola osnovana 1863, kojoj je dodeljena najveća i najlepša zgrada Beograda, Kapetan Mišino zdanje, i Narodno pozorište, čiji završetak Mihailo nije stigao da vidi. Uspostavio je narodnu vojsku, uveo Krivični zakonik i Zakon o sudskom postupku, uredio je državnu upravu.

Ono što je poučno u Mihailovom radu je to što je uskladio Evropejca i rodoljuba u sebi. Danas bi možda bio nazvan spin doktor po tome kako je iskoristio incident na Čukur-česmi 1862. godine i bombardovanje Beograda koje je usledilo, da zadobije podršku evropskih sila za proterivanje Turaka iz srpskih gradova. Njegovi savezi sa hrišćanskim susedima na Balkanu skoro da nisu nikada prevaziđeni po dostignućima. Tu su bili formalni savezi sa Crnom Gorom, Rumunijom i Grčkom. Ali to su zemlje sa kojima je Srbija tradicionalno imala prijateljske odnose. Neobičnije postignuće je dogovor sa vodećim hrvatskim političarima da se Bosna prisajedini Srbiji. Još neobičnija je njegova uloga u borbi Bugara za oslobođenje od Turaka. Vođa bugarskih revolucionara, Georgi Rakovski, našao je utočište u Beogradu, gde je pod kneževim pokroviteljstvom izdavao jedan od prvih bugarskih listova - Dunavski labud.

Videli smo šta je sve postigao za svog kratkog kneževanja. Šta bi postigao da mu život nije prekraćen u 45. godini? Možda bi, što nagoveštava profesor Antić, za razliku od krize Austrije iz 1866-1867. (poraz u ratu sa Pruskom 1866, nagodba sa Mađarima i nastanak Austrougarske 1867) iskoristio Hercegovački ustanak (1875) i svoje odlične odnose sa susedima da ujedini Bosnu sa Srbijom. Naravno, Berlinski kongres (1878) osujetio je takav razvoj, ali se može pretpostaviti da bi Mihailo reagovao brže i veštije od svog rođaka Milana. Po analogiji sa krizom iz 1862. godine, možda bi opet uspeo da ubedi velike sile, pre svih rusofobnu Britaniju, da ga podrže. Iako ne treba potcenjivati Milana Obrenovića, ipak je Mihailo bio državnik i čovek sasvim druge klase. Mihailo se zalagao za pomirenje srpskih dinastija.

Da je poživeo, verovatno bi uspeo da premosti taj veliki rascep u srpskom narodu. Drugi dinastijski sukob, o kome se manje razmišlja, jeste sukob srpskih dinastija i crnogorske dinastije Petrović-Njegoš. Da je Mihailo poživeo, da se oženio svojom rođakom Katarinom, možda bi dobili princezu nazvanu po babi sa majčine strane, Mihailovoj simpatiji iz mladosti, Anki. Ta mala Anka bi se mogla udati sa sina kneza/kralja Nikole, Danila Petrovića (rođenog 1871. godine). A da je Mihailo imao zakonitog sina, recimo nazvanog Miloš, i taj bi se mogao pridružiti zetovima Nikole Petrovića, inače zvanog „tast Evrope" (jedna ćerka udata za italijanskog kralja, druga za Petra Karađorđevića, dve za velike ruske kneževe).

Nije izvesno da bi Mihailo bio reformator kada su u pitanju građanske slobode i demokratija. Njegov rođak Milan pravio je ustupke demokratiji onda kada je morao. Recimo, posle sramnog poraza u jedinom napadačkom ratu Srbije, onom sa Bugarima 1885. godine, i svog razvoda sa Natalijom 1888. godine. Te godine donet je najslobodoumniji srpski ustav koji je opstao, a donet je bez ikakvih spoljnih mešanja. Slab monarh nekada nije loša stvar za razvoj sloboda. Uostalom, priča o ljudskim i političkim pravima i potiče od Velike povelje sloboda (1215) i slabog vladara koji je bio primoran da je izda, Jovana bez Zemlje.

Jedan snažan i uspešan vladar, kakav bi bio knez Mihailo, po svoj prilici bi bio kadriji da sačuva veći udeo svoje lične vlasti. Imamo čak i primer u kasnijoj istoriji našoj. Stari kralj Petar Karađorđević omogućio je period najveće demokratije u srpskoj istoriji, dok je njegov energični i ambiciozni sin Aleksandar činio sve da oslabi demokratske institucije, a na kraju ih je i ukinuo (1929). Mihailo bi verovatnije po tome nalikovao Aleksandru Karađorđeviću. Naravno, u Srbiji nikada ne bi bilo moguće ostvariti samodržavlje ruskog tipa. Ni Mihailov otac, Miloš, nije uspeo da postane samodržac, i to u uslovima mnogo nerazvijenijeg društva. To tek ne bi pošlo za rukom Mihailu, u njegovo vreme, kada već postoje i štampa i politički svestan narod.

Da zaključim: da je poživeo, Mihailo bi verovatno doneo još više spoljnopolitičkih uspeha Srbiji. U unutrašnjoj politici, vodio bi borbu sa težnjama za demokratizacijom, parlamentariznom i ustavnom monarhijom. Kao i većina drugih vladara Evrope 19. veka.

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/kako-bi-izgledala-srbija-da-je-knez-mihailo-preziveo-atentat/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Сине, иди мирно, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено!

„Ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.“

Први дани новембра 1913. године у Београду су били време славља. Последњи ланци вековног ропства су пуцали. Победоносна српска војска ослободила је Стару Србију. Косово и Метохија и Македонија су коначно били слободни. Велика победа имала је своју цену. На хиљаде знаних и незнаних јунака су пали у бојевима код Куманова, Прилепа и Битоља. Док је Српство славило победу у првом Балканском рату, породице су сахрањивале своје најмилије, „осветнике Косова” како су их сви називали.

У тишини београдског Новог гробља, 1. новембра 1912. године, сина јединца је сахранио професор и политичар Љубомир Ковачевић. Омиљени професор Љуба је био секретар Српске краљевске академије и бивши министар просвете. Сина Владету је истпратио у бој иако је једним разговором са утицајним пријатељима могао да га склони од сваке опасности.

vojnik na groblju

Фото: Илустрација

Отац и син су делили исти сан и били су спремни да за њега поднесу сваку жртву. Пред немим скупом, под кишним небом, крај отворене раке која се спремала да заувек загрли његовог вољеног сина, Љубомир Ковачевић је одржао говор. Милан Јовановић Стојимировић је у својој збирци успомена записао да су многи „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу“.

Кратак очев говор пренела је „Политика”:

Сине,
Иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим тобом јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.
Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено!

Аутор: Петар Ристановић
Извор: Академски круг

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Хрватска „историја“: Усташки дечији логор Јастребарско приказују као „дечији дом“

savo-strbac-novosti-600x376-400x280.jpg

Директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац упозорио је на још један покушај ревизије историје у којем Хрватско културно вијеће из Загреба покушава да усташки логор за дјецу у Јастребарском из времена Другог свјетског рата прикаже као „дјечији дом за ратну сирочад“.

Штрбац у ауторском тексту за „Вечерње новости“ наводи да је Хрватско културно вијеће за 23. август заказало тродневни научни скуп, поводом Свеевропског дана сјећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима, о теми Јастребарског, при чему овај усташки дјечији логор називају „дјечијим домом“, а злочине над дјецом „комунистичким злочинима“.

Штрбац оцјењује да то што ради Хрватско културно вијеће представља наставак ревизије историје и рехабилитације усташтва и Независне Државе Хрватске у дословном смислу значења тих појмова.

Он додаје да иза тога стоје угледни научни, друштвени, културни и црквени представници, познати и у Хрватској и ван ње, који неспорно имају велики утицај на хрватско „пучанство“.

Оно што нас Србе из Хрватске и бивше Републике Српске Крајине, али и Србе генерално и државу Србију као матицу, треба бринути јесу врло изгледне посљедице оваквих `истина`“, истакао је Штрбац.

Он је навео да се такве „истине“ неминовно преплићу са данашњим односом хрватске државе према Србима, јер оправдавају све злочине почињене над њима и за вријеме НДХ и у такозваном домовинском рату деведесетих.

Ако им се не супротставимо аргументованом истином и на вријеме, могли би у томе и успјети“, навео је Штрбац.

Штрбац упозорава да се у тексту члана Управног одбора Хрватског културног вијећа Анте Беље, приложеном уз позив на скуп, наводи да су српска козарачка сирочад „резултат сукоба четника и партизана“ и да су прво била „збринута“ у Јасеновцу и Градишки, а потом крајем јула 1942. године су стигла у „дом за сирочад у Јастребарском“.

Бељо, напомиње Штрбац, у том тексту наводи да су дјеца била јако неисхрањена и боловала од разних болести, а да су их лијечиле хрватске и словеначке часне сестре те да је на крају „само око 17 одсто дјеце умрло, док је остатак спасен“.

У тексту Бељо каже да су партизани 26. августа 1942. године „провалили“ у тај наводни дом у Јастребарском, те да су довели дјецу старости од 10 до 12 година, а да су најмлађу дјецу оставили да лутају по шуми, па су о њима поново „бринуле часне сестре, а многа су удомљена код породица у Хрватској, које су их школовале, те да их велики број и данас живи по читавој Хрватској“.

Ликовно решење за таблу са натписом „Град Јастребарско пријатељ дјеце“, очигледно, је инспирисано изгледом дворца грофова Ердедијевих у којем је за време НДХ био смештен логор за српску децу! Тек што човек помисли

Ликовно решење за таблу са натписом „Град Јастребарско пријатељ дјеце“, очигледно, је инспирисано изгледом дворца грофова Ердедијевих у којем је за време НДХ био смештен логор за српску децу!

Извор: РТРС, Искра

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

СРПСКЕ ЧИЧЕ - Изгледа да Србин није никад сувише стар да се бори

w2.jpg?itok=ELEUNhAu

Од свих новина, што их Србија тако обилно пружа оку западњака, ниједна не изражава боље прави народни дух, ниједна не чини то тако сликовито и примамљиво као чиче у војсци.

Чича значи "стриц" у Србији, где људи старе брже но игде другде на свету, и тако се зову људи старији од 30 година. Али чиче из последњег позива имају преко четрдесет година, па на више. Изгледа да Србин није никад сувише стар да се бори.

Они не носе униформе, ови војнички патријарси и у маршу пружају слику у исто време смешну и дирљиву. И једна од многих ствари коју су Срби имали да поднесу била је да гледају како на стотине њихових деда умире у прљавим ритама, неумивени, на умору од глади, модри од студи, окупани кишом; многи од њих у боловима од реуме, грчева, неуралгије; склапајући своје очи баш онда када и њихова отаџбина броји задње дане.

                           w1.jpg

Чиче су мене прво и дочекале у Србији. Никад нећу заборавити шта сам осећао када сам у Ђевђелији, граду на граници Грчке и Србије, погледао из воза и видио мог првог чичу. Питао сам се да ли је то тип српског војника, јер није изгледао ниједан млађи до седамдесет година, упркос његовог широког осмејка када је видио Американце.

Било је то средином лета, топло као у јужној Италији, али је тај човек био одевен као што се ми одевамо у време мраза. На својим плећима носио је вунени огртач од кавене тканине. О огртач прикачена је кукуљача, коју је набијао на главу за време кише, и која је целом његовом оделу давала калуђерски изглед.

Испод огртача носио је кожух без рукава од јагњеће коже, са дебелом вуном окренутом унутра. И то у месецу јулу. Испод кожуха била је кошуља од платна, тканог код куће. И носио је чакшире, тесно приљубљене уз кукове и колена, али се позади ширише као кеса. На ногама је имао дебеле вунене чарапе, које су ишле преко чакшира чак до колена, окићене шарама сјајних боја. На ногама су му били опанци, пола ципеле, пола сандале. Његов лак скок при устајању нагони човека да заборави на његове године.

                           w3.jpg

И тај човек, чији се сав живот састоји у томе да чува ову усијану железничку траку док његови синови и унуци умиру на граници, опет се весело осмехује.

И гледајући га тако у оном праху и жези, дођоше ми на ум стихови Ланиерови:
На што ће ми ова паучина на мени/ Кад је нада мном већ паук сплео мрежу своју?

Али ти ми стихови дођоше на ум зато што тада нисам познавао Србију. Дуго и дуго још неће паук сплести своју мрежу над овим чичама. Близу милион Немаца, Аустријанаца и Бугара искусили су то неколико месеци доцније, али откос, хвала Богу, није падао само на једној страни!

Колико се наш воз више пружао у Србију, утолико је расло наше познанство са чичама. Код сваког малог моста било их је по четири, два на свакој страни, где су живели у малим шатрама од шипражја. На станицама излазиле су читаве чете чича, у чудноватим групама, с пушкама разног калибра обешеним о њихова кошчата рамена (...)

У Србији чича је увек уживао најдубље поштовање и љубав, и с пуним правом. Али после овог рата они ће бити десет пута више поштовани и љубљени у својој отаџбини. Млади војници, одморни и потпуно опремљени и наоружани, чекали су их у непријатељским шанчевима на Дрини и ови старци нису се надали да ће их моћи зауставити.

Добро су знали куда иду, нису се одавали маштаријама. Ја сам имао неколико хиљада цигарета и делио сам их међу чиче и из њихових речи, којима су ми се захваљивали, ја сам схватио колико се надају да ће се једном вратити натраг. Кад сам једном проседом старцу дао сто цигарета, рече он преко тумача: "Ово ће бити доста за живота!"

                          w4.jpg

Али ни он ни остали не беху ни забринути ни весели. Неко мора да пође, избор је пао на њих и то окончава причу. Збрисани су као што се трупе могу збрисати, изгинули су скоро до последњег човека. И током страшних идућих десет недеља, гдегод су ступали у борбу ови људи последњег позива, јуначки су се одликовали.

Многа прича се прича, али јуначка одбрана Чачка је најзначајнија. Чачак се налази на ускотрачној ужичкој железници, једној споредној грани источне железнице. Недалеко на југ налази се Краљево. Када су Бугари при првом свом удару, захваљујући свом надмоћном броју, дошли близу Ниша, престоница је пресељена у Чачак, за који се држало, да је привремено осигуран. Али Немци, као и обично, не дођоше са стране са које су били очекивани. Преко најтежих путева они навалише одједном на нову престоницу са северозапада, нагонећи владу да се сели на југ, прво у Краљево, онда у Рашку, Митровицу, Призрен па Скадар.

Чиче су браниле Чачак. Три пута су Немци отели град од њих, али су га чиче сваки пут повратиле. Тек онда када их је четири петине било онеспособљено за борбу, могли су Немци коначно задржати Чачак.

Са пушкама свих могућих калибара, и сувише стари за праве војнике, искључени из три позива, чиче из Чачка сукобиле су се са војском, какву је само Немачка била у стању да отправи, потпуно опремљеном, сјајно снабдевеном и која је све јасније увиђала да се пред њом ломи цела једна држава. Али чича зна не само како да се цео дан одржи на сувом хлебу од пола фунте, него зна и како да се заклони за дрво и камен. Кад је видео, да се Србија налази у самртним мукама, он је желео само једно - да и он умре с њом.

                           w5.jpg

Ја држим да су чиче протужиле за својом отаџбином више но ма ко други. Већина од њих провела је свој живот у слободи њеној. Они не могу, попут школованих Срба, да виде сјајну звезду Србије иза црног облака, који се надвио над њом (...)

Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из последњег позива на врху једне црногорске планине. Било је то оних дана када нису имали никакве хране, када су гледали како на њихове очи падају стотине њихових другова; мртви од глади, студи, изнурености; када не оста ниједне стопе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилици заувек, у најбољем случају за читаве године; када их је притисла беда коју човек није у стању да издржи...

И на моје највеће изненађење, чиче су ишле путем и певале!

Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.

Белешка о аутору

Фортијер Џонс (1893 - 1940) је амерички новинар који 1915. године извештавао из Србије и са српском војском је прешао преко Албаније. О својим ратним данима у Србији објавио је у Њујорку 1916. године, књигу "Са Србијом у изгнанство - доживљаји једног Американца са неуништивом армијом". Књигу је посветио "српским чичама".

Фортијер Џонс

http://93.87.76.24/srpske-chiche-izgleda-da-srbin-nije-nikad-suvishe-star-da-se-bori

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Јуначка смрт на Кајмакчалану

Прича о Драгићу Матићу који је у рат отишао млад, а кући су се вратили сабља и два краљевска ордена
dragic-matic.jpg

Драгић Матић је био највећи јунак из осечанског краја у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918. Једини је од пет Осечанаца који су добили Орден Карађорђеве звезде а да се није вратио жив из рата.

Унук је Милића и син Саве званог Ћосо, земљорадника из засеока Јовићи у селу Осечина. Рођен је 1885. године, а растао је уз брата Радомира и сестру Радојку. Поред њих и родитеља у кући је живео и његов стриц Богић који се није женио.

У варошици Осечина учио је Основну школу „Браћа Недић” која носи име по чувеним јунацима из Првог српског устанка, који су јуначки изгинули у Боју на Чокешини, о чему је често слушао.

Како пише Милорад Радојчић у књизи „Бесмртни ратници ваљевског краја”, као врло млад ступио је у војску, а у Први балкански рат ушао је као поднаредник 2. батаљона 5. пешадијског пука Дринске дивизије 1. позива из Ваљева. Истакао се храброшћу на Бакарном гумну и пред Битољем, па је на Божић 1913. унапређен у чин наредника.

У борбама око Скадра исказао је изузетно пожртвовање и хладнокрвност, због чега је добио Сребрну медаљу за храброст.

Када је почео Други балкански рат, сматран је у својој јединици за правог хероја и убрзо је тешко рањен. Предложен је за Златну медаљу за храброст, а у јесен 1913. године произведен је у активног пешадијског потпоручника.

У првим месецима Првог светског рата увек је у првим борбеним редовима, док није био тешко рањен на Мачковом камену 1914. године. Опоравио се и 11. јула 1915. из Варне послао је брату Радомиру своју фотографију. Повукао се преко Албаније, а када је успостављен Солунски фронт, у чину поручника, био је водник 3. чете 1. батаљона 17. пешадијског пука.

Погинуо је 13. септембра 1916. године на Кајмакчалану предводећи своје војнике у јуришу на коту 2.225 м. У његовој чети био је редов, касније познати стари ратник, Живојин Лазић из Санковића код Мионице, који је о Матићевој погибији у свом „Ратном дневнику” 17. септембра 1916. записао:

„Тога дана све наше мртве (смо) изнели и посахрањивали. Мог водника Драгића Матића, великог јунака, погодио је метак у главу. Лежи, а у обе му руке земља.

„После рата Матићеве кости су пренете и сахрањене у крипти Маузолеја на Српском војничком гробљу на Зејтинлику у парцели 9 под бројем 403.

Војска је породици 25. октобра 1919. доставила његову заоставштину у којој је била и сабља, коју данас с поносом чува Бобан Николић из Ваљева, један од бројних потомака Драгићевог брата Радомира – Бабе. Из списка заоставштине се види да је пушио лулу и да је био врло педантан.

Престолонаследник Александар Карађорђевић му је за стечене заслуге и исказану храброст у рату 1916. посмртно, 14. јануара 1918. у Солуну, доделио Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда. Указ – повеља бр. 4122 издата је 1. јула 1926. у Београду.

Такође, краљ Александар му је 1. децембра 1920. године посмртно доделио и Краљевски орден белог орла са мачевима 4. реда за заслуге стечене у рату 1915. године, који је заведен под бројем 5892. Указ – повеља бр. 4477/14 издата је 16. марта 1926. године.

На споменику изгинулим ратницима општине осечанске његово име је на другом месту. У порти цркве у Осечини постоје два споменика Драгићу Матићу, које су подигли брат Радомир, стриц Богић, синовац Милорад и остала родина.

Први је подигнут између два рата, али је приликом изградње нове цркве 1940. године био загубљен, па је после Другог светског рата подигнут нови. Касније је стари пронађен, па су сада један поред другог, али је идеја да један буде пренет у родно село.

Краљевски ордени Драгића Матића и укази о њиховом добијању чувају се Издвојеном одељењу ваљевског Народног музеја у Осечини, као највреднији експонати.

http://www.politika.rs/scc/clanak/363202/Junacka-smrt-na-Kajmakcalanu
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

NEMI KRICI Ovo je poslednja poruka kragujevačkog đaka pre nego što je odveden na streljanje

Slova krvave bajke nisu ispisana samo u čuvenoj pesmi Desanke Maksimović. Na današnji dan 1941. godine žvrljana su drhtavim rukama na đačkim knjižicama, ličnim kartama i poleđinama koverata.

Poslednja poruka đaka pred streljanje

Pisali su ih ljudi znajući da će biti poslednji pozdrav koji nikada neće moći da izgovore voljenima. Pisala su ih i deca.

'"Na ovom mestu upisaće se eventualne promene", iskucao je neko u đačkoj knjižici dečaka sa slike. Neko ko nije ni slutio da će ta eventualna promena biti smrt.

Znajući da će uz bat vojničkih čizama biti odvučen na streljanje, srpski đak je običnom olovkom jedino stigao da napiše "Dragi mama i tata, poslednji put".

 

Muzej u Kragujevcu čuva na desetine takvih pozdrava. Jedan pripada Radoslavu Simiću."Zbogom, Mico. Ja danas pogiboh. Zbogom, srce. Poslednja mi misao na tebe. Budi sretna, sine i bez mene" napisao je čovek, verovatno svojoj ćerkici.

Opraštala su se deca od roditelja, rastajali su se roditelji od dece. Jedan očajan otac stigao je jedino ovo da poruči mališanima

 

Oproštajne poruke streljanih KragujevčanaOproštajne poruke streljanih Kragujevčana

"Miro, poljubi decu umesto mene. Slušajte mamu deco i čuvajte se. Zbogom zauvek, vaš tata Laza".

Teško je poverovati da je ovakvo zverstvo ljudsko biće moglo da počini drugome.

Još je teže ako znamo da je to učinjeno najmanje 2.400 puta. Toliko je bilo ubijenih. Pre 74 godine streljački vod bez milosti ubio je 40 dece mlađe od 15 godina, ubijen je i 261 srednjoškolac. Nisu poštedeli ni 15 dečaka, čistača obuće.

Nikada ih ne zaboravimo.

"Veliki školski čas"

Kraj spomenika u Šumaricama, povodom 75. godina od tog stradanja, biće izvedena poema Aleksandra B. Lakovića iz Kragujevca "Glasovi neba pod zemljom", u režiji Djordja Milosavljevića. Najavljeno je da će "Velikom školskom času" prisustvovati predsednik Srbije Tomislav Nikolić, predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević i ministarka bez portfelja Slavica Đukić Dejanović. Prisustvovaće i ambasadori Nemačke Aksel Ditman, Kine Li Mančang, Slovačke Dagmar Repčekova, Palestine Mohamen Nabhan, Ukrajine Oleksandar Aleksandrovič, i predstavnici ambasada Francuske, SAD, Izraela, Belorusije i Rusije. "Veliki školski čas" počeće u 11 časova. Prethodno će liturgiju u hramu Svetih kragujevačkih novomučenika u Šumaricama služiti episkop šumadijski Jovan.

http://www.blic.rs/riznica/nemi-krici-ovo-je-poslednja-poruka-kragujevackog-daka-pre-nego-sto-je-odveden-na/er84jf1?ref=fbblic

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

 Како је Гвоздени пук зауставио Бана Јелачића

Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар. У јулу 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Као повод за објаву рата моћна царевина је искористила атентат у Сарајеву у коме су српски завереници убили надвојводу Франца Фердинанда. Протестна нота аустроугарске владе нашла се на столу српске владе у Београду 10. јула по старом календару, а само пет дана касније стигла је и формална објава рата Србији. За државу и народ које су већ измучила два тек завршена Балканска рата чинило се да ће почетак новог, за који се испоставило да ће бити светски, ипак, бити превише и да мала балканска краљевина неће издржати још једну ратну олују. Кроз читав 19. век и све ратне сукобе које је Србија водила, народ и пре свега војска су се кретали од севера ка југу, јер је највећи непријатељ до тада, а то је Турска, био на југу. Изузетак је био само током Мађарске буне 1848. – 1849. када су српски војници морали на на север. И у два Балканска рата 1912. и 1913. године војска је ишла ка непријатељима на југу, прво ка Турској, а затим и ка Бугарској. Први светски рат или Велики рат како се тада називао, донео је обрт и у кретању трупа. Непријатељ је у Србију долазио са севера. Стратешки гледано, за Србију је такав упад био лошији него да напад долази са југа јер су се најбогатији српски градови и најразвијенији делови земље налазили управо на северу. Први циљеви непријатеља били су Шабац и Београд. Београд је одолевао нападима, док је Шабац брзо пао под аусторугарску контролу. Чинило се да се ратна срећа неће брзо променити и да Београд неће моћи дуго да одолева нападима. Међутим, Срби су показали да су тврд орах у бици на Церу. Та битка је забележена као прва савезничка победа на свим фронтовима у Првом светском рату. „Битка на Церу учинила је крај почетном успеху непријатеља. Преображење 1914. године био је доиста велики празник и славан дан српске војске. Та сјајна победа није ни издалека значила и крај рата јер му то беше само славан почетак, који је показао нашем „новом“ непријатељу да пред собом има победнике са Куманова и Брегалнице“, наведено је у књизи Живана Живановића, „Србија у ратовима“. У победама извојеваним у претходна два рата које је Србија водила, велику улогу је играо и Гвоздени пук, који је учествовао у свим значајнијим биткама у Балканским ратовима. Србија је у ратовима 1912, 1913. и 1914. године мобилисала више од стотину пукова различитих родова војске. Од њих је само 2. Пешадијски пук Књаз Михаило имао част да понесе почасни назив, Гвоздени! Традицију Гвозденог пука данас наставља Трећа копнена бригада Војске Србије. Пук Књаз Михаило формиран је у октобру 1912. године у Прокупљу и брзо се својим ратним успесима и храброшћу истакао у Балканским ратовима. У саставу овог пука било је око 20.000 Топличана. Назив „Гвоздени“, пук је понео по завршетку Другог балканског рата када је погинуло 50 одсто војника и официра његових припадника. О херојству ове јединице довољно говори податак да је 250 припадника одликовано највишим српским одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима, а то одликовање су добиле и две жене припаднице пука, подофицири Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс. Застава Гвозденог пука која никад није пала непријатељу у руке Застава Гвозденог пука која никад није пала непријатељу у руке Сви војници, чланови овог пука били су хероји сваки за себе, али један од њих се посебно истакао. На чело Гвозденог пука уочи Церске битке у Првом светском рату, стао је пуковник, Миливоје Стојановић Брка и тако постао други ратни командант пука. Стојановић је ту јединицу водио само неколико месеци јер је изгубио живот већ у бици на Колубари, ипак остао је овенчан славом. Миливоје је био један од најелитнијих војника српске војске, па је исто тако било и природно да стане на чело најелитније јединице. Чим је дошао на чело пука исказао се својим раскошним војним талентом. Заједно са Гвозденим пуком успео је да разбије кључне јединице аустроугарске војске освојивши село Текериш, тада је настала чак и песма, „Дођи Швабо да видиш где је Текериш“. Текериш је планинско сеоце на планини Цер у близини Лознице. Српска војска је до Текериша стигла из правца Коцељева, а ту се отворио и фронт Шабац – Текериш – Крупањ дужине око 50 километара. Српска врховна команда схватила је да ће Аустроугари најјачи напад спровести са северо-запада, тачније да ће покушати да пређу реку Дрину. Прва тачка одбране били су село Текериш и планина Цер. Након Текериша, Миливоје се спустио на Дрину, битка на Дрини представљала је, према речима историчара мр Радоја Костића, својесврсну паузу између битака на Церу и Колубари. На Дрини је Миливоје Стојановић извео генијалан маневар. Аустроугари су на Дрини желели да изведу нешто што се у војсци зове „насилно извиђање“ па су у ту акцију послали пук Бана Јелачића. Када је тај пук кренуо преко Дрине, са друге стране у заседи их је чекао Гвоздени. Миливоје је поставио своје војнике у формацију потковице. Када је формација тако постављена непријатељ не слутећи шта му се спрема улази у потковицу, када је тренутак добар, потковица се затвара и непријатељ остаје у замци. Тактика пуковника Стојановића била је више него успешна, погинуло је 500 Аустроугарских војника, а 173 их је заробљено. Ту није био крај подвизима ове јединице. Колубарској битка се због генијалности војне тактике и бојног маневрисања изучава на највишим војним школама у свету и дан данас. Ова битка представља јединствен случај када једна војска из фазе повлачења прелази у пун напад, а Стојановић је поново бриљирао. У првој фази битке, која је представљала потпуно повлачење, Гвозденом пуку, као најелитнијем делу српске војске, поверен је и најтежи задатак који једна јединица може да добије, а то је чување одступнице. Конкретно чували су леђа Дринској дивизији. Међутим, овај пук није био строго оријентисан само на одбрану, већ је, када су то прилике дозвољавале, вршио и нападе на непријатеља. Све остале јединице које је Војвода Мишић задужио да чувају одступницу Србима, су само то и радиле, а Гвоздени пук је и ту показао да је посебан. „У ноћи 27. новембра 1914. Миливоје Стојановић је наредио препад једног кампа са Аустријанцима и том приликом заробио је 260 аустријских војника и шест официра, пар вечери касније, изведен је сличан препад када је три официра пало у заробљеништво заједно са 126 војника„, навео је историчар мр Радоје Костић. Када се догодио генијалан маневар, прелазак из повлачења у офанзиву, Гвоздени пук је добио задатак да освоји вис Кременицу, који је био кључан за даље напредовање. Тај вис су Аустријанци јако добро чували и било га је тешко освојити. Гвоздени пук је у том задатку имао хендикеп, наиме, Миливоје Стојановић је тада био болестан и лежао је са температуром у свом шатору, а за тај напад је задужио официра који ће водити пук уместо њега. Међутим, вис је био неосвојив, један јуриш, други јуриш, трећи јуриш… Гвоздени пук није успевао да савлада Аустријанце и преузме контролу над висом. При сваком јуришу, све више војника из пука је гинуло. Пуковнику Стојановићу су у шатор где је био, стизале вести о неуспешним јуришима и погинулима. Чувши све то, Стојановић је рекао, да није у реду да његова деца гину, а да он лежи у постељи. Устао је, обукао униформу, ставио опртач и сабљу у корице и стао на чело свог пука. Повео је јуриш који је био успешан, пук је освојио вис Кременица, али из јуриша се никада није вратио јер је пуковник Миливоје Стојановић Брка том приликом изгубио свој живот. Знаменити српски композитор Станислав Бинички, био је пријатељ са Миливојем Стојановићем. 

Patriot.rs

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

1482930352908.jpg

Ово је прича о псу који је својим завијањем заувек оставио печат пријатељства и саборништва. Ово је прича о Листеру, вучијаку са Кошара који се борио на нашој страни до последњег даха. У служби Отаџбине ступио је 1995. године, несебично давајући своје тело и свој ум. Чин мајора добио је због изузетно добро извршених задатака, откривања, заплене наоружања, па и неколико убистава албанских екстремиста у ратним околностима и илегалаца у мирнодопским условима. Постоји прича да је 1995. године, својом прибраношћу спасао себе, војску, мечиће и мечку општег покоља. Наиме, једно вече је војска копала рупу у којој би затрпала смеће, и одједном је у мраку захушкало нешто, војска је била сигурна да су људски кораци, уперили су пушке ка том месту уз повике "Војска Југославије стој!", Нико се није одазивао. Листер је био препознатљиво затегнут као струна, али се није попео на задње две ноге (што је значило да, ипак, нису у питању људи), длака му се накострешила дуж кичме, али није режао као обично и померао уши што је увек радио када су на другој страни били непријатељски војници. Војска је због њега остала прибрана и није пуцала, па је бљесак логорске ватре открио да су то заправо мечићи и мечка, који су, хвала Богу, наставили својим путем. Последњи пут зацвилео је на Васкрс 11. априла 1999. године, до краја одан уз свог тадашњег керовођу, водника Васојевића. Убијени су у рафалу са још тројицом сабораца. Војнички поздрав господине мајоре!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 5/3/2016 at 21:02, Данче* рече

Немци су издали саопштење описујући масакр као ‘убиство 2.300 комунистичких бандита‘…“

I Nemci su nase nazivali teroristima (isti smisao), kao i ovi sada.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 weeks later...

IMG_1485524450890.jpg

 

 У VI веку, у Јерусалиму, на самрти Свети Сава Освећени је изрекао налог и предсказање да се икона Пресвете Богородице Млекопатитељице заједно са његовим штапом (Патерице), завешта и да се да будућем принцу са Запада који буде носио његово име и који ће, као поклоник, доћи у манастир. Прошли су векови, а предсказање се остварило тек почетком XIII века, кад је у манастир дошао српски монах Сава. Сваки пут кад би Свети Сава приступио на поклоњење у манастиру, свети штап Светог Саве Освећеног је падао, а икона Млекопитатељница се померала. Како се три пута то чудо понављало, у три дана, монасима је постало јасно да је у питању испуњење вековног аманета. Пришли су Светом Сави Српском, упознали га са пророчанством и дали му свете поклоне. Тако је први српски архиепископ на дар добио Патерице (штап) Светог Саве Јерусалимског, икону Пресвете Богородице Тројеручице, која је припадала Светом Јовану Дамаскину и икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Данас се икона Свете Богородице Млекопитатељнице чува у Кареји, икона Свете Богородице Тројеручице се налази у Хиландару, док се штап Светог Саве чува у карејској келији Бреображења, коју до данас сви зову Патерица.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

16708623_10154795039676628_5970932470031

 

Извештај војводе Мишића краљу Александру по повратку из Сплита:
"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш... ствар је пропала...
Ништа се не може зајажити, ничим што би јој се понудило.
Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.
Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толико мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати."

Цитат из белешки господина Милорада Павловића из марта 1919. године. Иначе господин Павловић је био секретар Живојина Мишића.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...