Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Данче*

Српска Историја

Recommended Posts

Боса Ранковић, болничарка у Балканским и Првом светском рату

BOSA.jpg
Толико жена је задужило Србију, али их је историја сакрила или их је временом прекрио „дебео“ слој прашине. О некима нисмо сазнали више од имена и презимена, иако заслужују да им се клањамо. Међу хероинама којима бисмо морали да се дивимо, али не можемо колико би требало, јер нема довољно података, налази се и Боса Ранковић. Остали смо ускраћени чак и за њену индивидуалну фотографију, тако да можемо само да замислимо како је изгледала. Непознати су нам чак и датум и година њене смрти.
Шта онда знамо о њој?
Да је рођена 1872. године и да је у време када жене махом нису ишле у школу, она „искочила“ из тог шаблона. Интелигенција и марљивост су том „скоку“ допринеле. Четири године је седела у клупи Више женске школе, а потом је отишла на двогодишње усавршавање. Са дипломом и статусом образоване и фине девојке, могла је да парира угледним и богатим госпођицама.
Удала се за професора веронауке и писца Светолика Ранковића, којем су у Гарашима, у родитељском дому хајдуци напали породицу и убили оца Павла, а мајку мучили. Он је успео да побегне и доведе помоћ. Боса и Светолик су добили троје деце, али њихова срећа није потрајала, јер им је од туберкулозе умро најмлађи наследник. Убрзо је, 1899, преминуо и он, а Боса је остала млада и сиромашна удовица. Морало је да прође неколико година да би добила мужевљеву пензију, па је све време једва састављала крај са крајем.
Била је на гласу лепе жене која снажном харизмом на сваког оставља утисак, али од ране младости је пленила и својом хуманом цртом. Одлучила је да, 1908, упише курс за болничарке у оквиру Црвеног крста, јер је желела да помаже другима. Тако је већ годину касније почела да ради у Војној болници у Београду, где је лечила пацијенте. Када се догодио Балкански рат, први, па други, Боса је дане и ноћи проводила на инфективном одељењу Београдске болнице. А онда је, средином 1914, са болесницима евакуисана у Ниш.
Док је трајао Први светски рат, све време је била међу рањеницима. Ништа јој, тако храброј и хуманој, није било тешко нити страно. Ситуација је била таква да је морала да буде главни асистент хирурзима приликом важних операција, али и да мења лекаре и остале болничарке, да се сналази и спасава животе како зна и уме. Помагала је и у Лесковцу, Крагујевцу, Аранђеловцу. Заробљена снегом и ледом, у шатору је лечила војнике, а због повлачења српске војске, остала је са 52 српска и осам непријатељскихрањеника у Призрену. Бугари су им 1916. године дозволили да оду одатле.
Када се Велики рат завршио, Боса је могла да скине болничарску униформу и почне да води миран живот. Била је образована и способна, али она се само пребацила у Главну војну болницу. И гласно је захтевала да се оспособи за рад. Већ су је ценили и лекари и болничари, јер су иза ње била конкретна дела, а међу онима који су лежали у болничкој постељи је била омиљена.
„Вредно је видети како је слушају сви болесници у њеном одељењу и како се без поговора потчињавају њеним наредбама. Изгледа да јој је судбина, поред лепоте и интелигенције, подарила и велико милосрђе, јер она никада не осећа тешкоће када болеснима и невољнима пружа помоћ“ остао је запис професоркеПолескије Димитријевић Стошић.
Боса је све време била активна у раду Црвеног крста и угледног друштва „Кнегиња Љубица“, а међу првима је приступила Женској странци. Борила се за равноправност жена, увек на делу, никада само на речима.
Иако су све информације о њој штуре, зна се да је 1931. године награђена медаљом „Флоренс Најтингел“ и да јој је престижно признање, установљено као сећање на једну од највећих хуманитарки икада, уручио генерал др Жарко Рувидић. Он је био шеф Унутрашњег одељења Војне болнице, установе у којој је Боса Ранковић несебично спасавала многе животе. Тако је светско одличје отишло тамо где је требало – у руке хероине Балканских и Првог светског рата.
Пожртвована чланица кола српских сестара
Исцрпљујући рад у болници, није је лишавао жеље да буде присутна и у Колу српских сестара, женском, патриотском, хуманитарном и просветном друштву, основаном 1903. године. У оквиру тог рада Боса је могла да покаже колико је мудра, способна, хумана и посвећена. Са осталим чланицама се борила за свој народ, за права припадница нежнијег пола, помагала је војнике и рањенике, сиромашне и све оне којима је помоћ била потребна.
 
Извор ИН4С портал

Share this post


Link to post
Share on other sites

О злочинима комуниста над Србима

KRCUN-SA-TITOM.jpg
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале.

Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.
Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.
Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.
Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника.У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.
Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.
У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…
Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.
Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: ‘‘Напротив, ја ћу први бити стрељан!“Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља„. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима„ – рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.
Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.
На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.
По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:
Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…
Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942„, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.
У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.
grobnice-srbija.jpg
У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.
Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.
Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.
Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.
За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.
Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.
Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића.Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку„.
А, онда је стигло „ослобођење…“ Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви„, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости„, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо„.
partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna
Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали„. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)
Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу„. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.
Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.
Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи„, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа.„За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.
Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на БалкануКомунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.
Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа. Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.
У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцупостоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте.
У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука.
Lesevi-iz-jame-Veleta.jpg
Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…
Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.
Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.
 
Аутор Милослав Самарџић
Извор ЦЕОПОМ ИСТИНА

Share this post


Link to post
Share on other sites

На данашњи дан (1. новембар) 1918. године, Прва српска армија под командом војводе Петра Бојовића (http://on.fb.me/1wRHcCP) ослободила је #Београд у Првом светском рату. Српске трупе успеле су да за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града.

12122772_10154423891989968_3273667969386

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154423891989968/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одбрана Београда 1914. Отац у посети сину на фронту.
12065880_983142621708474_115890690069485

https://www.facebook.com/SrbijastareSlike/photos/a.359814384041304.81736.359808954041847/983142621708474/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

АКО ЖЕЛИШ ДА УНИШТИШ ЈЕДАН НАРОД, НАЈПРЕ МУ УБИЈ ДЕЦУ.

Логори за децу у Независној држави Хрватској, дубина злочина
Ове године навршило се седам деценија од затварања последњих концентрационих логора у Независној држави Хрватској која је једина у свету имала и логоре за децу.

У дечјим логорима у Сиску, Јасеновцу, Јастребарском, Старој Градишки и Метајни на Пагу страдало је 23.500 српске деце чија је имена, презимена, место рођења и порекло пописао Драгоје Лукић и сам дете логораш. Лукић је 40 година истраживао усташке злочине над српском децом а тај његов списак убијене и уморене деце у логорима у НДХ данас се чува у Музеју жртава геноцида у Београду.Аутор емисије Квадратура круга, Бранко Станковић, кроз три емисије под називом "Дубина злочина" (које ће се емитовати у 18 сати и 30 минута 31. октобра, 7. и 14. новембра), открива на које су све начине страдала деца са Козаре и Поткозарја у усташким логорима.

За шест месеци колико је трајало истраживање, Станковић је пронашао мноштво фотографија, докумената, чак и снимака из филмске архиве НДХ који сведоче о злочинима над српском, јеврејском и ромском децом које су спроводиле усташе за време Другог светског рата.Током снимања Станковић је, између осталог, посетио и Доњу Градину највеће српско стратиште и највеће дечје гробље на свету. Доња Градина је била ликвидациони центар логора Јасеновац, Уштица и Млака у којима је страдало 19.432 деце, од чега је 12.113 српске националности.

Анте Думбовић активиста Црвеног крижа НДХ током 1942. године у дечјем логору у Сиску начинио је 800 фотографија уморене српске деце, које сведоче о паклу кроз који су прошли српски малишани заточени у том логору.Аутор овог серијала успео је да пронађе и преживелу децу из сваког од тих логора у НДХ која су данас старци али су њихова сећања на страдања у тим логорима још свежа и болна.

Број страдале српске деце у усташким логорима током Другог светског рата би сигурно био већи да није било Диане Будисављевић, Аустријанке удате за Србина, која је успела да спасе 12.000 деце из дечјих логора у Сиску, Јастребарском, Јасеновцу и Старој Градишки. Дианиној акцији спасавања српске деце, Станковић посвећује последњу емисију у серијалу "Дубина злочина", у којој открива шта се након Другог светског рата догодило са већином те деце коју је спасла Диана.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЈАСТРЕБАРСКО – Једини концентрациони логор који је формиран искључиво за децу, а био је на територији Независне Државе Хрватске
jastrebarsko-675x421-4565456.jpg
Пише: Јелена Михајловић
12. јула 1942. године у месту Јастребарско код Загреба формиран је усташки концентрациони логор за ђецу, једини такав у фашистичком дијелу Европе и остатку ратом захваћеног континента.
У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржавали и ођељења за ђецу, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдавала ђеца, бројем 42.791 српске, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске народности.
Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за децу, одраслих заточеника овде није било.

Овакав феномен свирепости изгледа да се очитовао управо као последица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како нам историја показује на примјерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном деловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла изродити слободу и ослобођење.
Деца овога логора су, до једнога тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)одгоју. Али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.
„Усташки логор за ђецу у Јастребарском, основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за ђецу Козаре.“ Тако стоји у чланку о страдањима ђеце са Козаре објављенима на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.
То јесте тачно, међутим, не смије се никако испустити да у овом логору нису била само ђеца страдалнице Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смију се заборавити ова ђеца храбре Книнске, старије нам Војне, крајине, бранитељице и бедема очувања српства још за вријеме Турске владавине, поготово из разлога њезиног, надамо се само данашњега привиднога, заборава.
Свједочанства старијих нам, бака и ђедова, ових подручја казују, поред погрома који се за вријеме неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, које су њихови бивши житељи као мјеста својега ђетињства, касније једва препознавали. Не смију се, управо из ових разлога, када ђелује да Крајина својих бранилаца више нема, заборавити ђеца ових крајева, мали страдалници који су осјетили страшан терет унијаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.
Усташки логор за ђецу Јастребарско
Основан 12.јула 1942. године концентрацијски логор Јастребарско постојао је непуних мјесец и по дана, тачније до 26.августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна јасност – такво је стање доступних података. Разумљиво наравно, усљед непостојања систематских збирки података. Покушаћемо макар ђелимично систематизовати оне податке на које смо наилазили.
odojcad_logora_jastreb.jpg

Тачно је да је логор основан тада, тачан је и датум његова расформирања, међутим, требамо колико је то у нашој могућности, посложити неке податке. Дакле, логор Јастребарско био је смјештен на три локације у граду, скоро па у самој градској језгри, на некадашњим имањима грофова Ердедијевих. Међутим, треба споменути постојање још једног логора, логора смјештеног у селу Река удаљеном 3км од града.
Прва локација јесте она, гђе се данас налази споменик страдања ђеце на градском гробљу Јастребарско, тачније, на пољани смјештеној покрај пруге ка жељезничкој станици, уз данашње гробље, а прије цистерцитског, раније фрањевачког, самостана и цркве Св.Марије.
Старија ђеца узраста од око 10 до 14 година, била су смјештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било мјесто преваспитавања ђеце у усташку младеж, мјесто учења усташких пјесама, присилнога рада на црквеним економијама, мјесто мучења и свирепог кажњавања. Ђечаци који су боравили овђе, обучени у црна одијела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.
Остала старија ђеца, углавном ђевојчице биле су смјештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, гђе је била друга локација логора. Ђевојчице су овђе тјеране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овђе подразумијевало.
Записи о постојању логора – где су?
Овај самостан касније је напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачније од њих га закупљују, а из којих разлога није нам познато. На данашњој спомен табли испред самостана и цркве, које се налазе једно покрај другога у истоме посједу, стоји табла кратког историјата и знаменитости овога самостана, његових историјских, културних и умјетнички неоспоривих вриједности, међутим, не стоји ни једна цртица, нити једно слово историје самостана који је пресуђивао судбину ђеце припадника друге конфесије.
Оно што се пак, може сазнати о историји самостана и његовом утицају на овај град јесте да је, ђеловањем фрањеваца овога самостана, утицај на барокни изглед неких дијелова града осјетан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа је доказ за то.

У посједу самостана док је био под вођством фрањеваца, био је већи број умјетнина, кипова, слика, постојала је библиотека са вриједним књигама и списима, чак врло ријетких и вриједних примјерака инкунабула. Самостан је такође посједовао оргуље још далеке 1690. Одласком фрањеваца дио тога блага је однешен, али данас постоји иницијатива да се благо врати и да фрањевци овђе поново покрену своје ђеловање.
Постоје ли унутар самостана икакви записани подаци о ђеловању фрањеваца у овом преваспитавању ђеце, постоје ли икакви документи о постојању логора, нисмо били у могућности провјерити. У покушају да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капија широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до једнога тренутка.
Успјели смо само снимити пар фотографија прије неголи смо били немило изненађени лавежом, потом и јуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси ђеловали као, пригодно овоме случају, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости није недостајало, бицикл је послужио као савршена одступница и таман кад је срце почело силазити у пете, стали су, прекинули јуриш, да ли на позив човјека кога смо тек касније примјетили, јер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се није ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, ђеловало је да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљујемо то и чињеницом да је капија била отворена, а они вани нису излазили, но ипак са покушајима поновног уласка, устремљено су чекали.

Истина и пропаганда о логору
Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама је пак наводила да су на овим мјестима града смјештена ђеца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о ђеци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за ђецу.
Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене које су прихватале ђецу на пружном путу који је пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала мјеста, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то није било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама које су се дрзнуле прихватити какво српско дијете, или страхом од прича које су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.
По подацима стоји да је у овом логору, тачније на ове две локације укупно страдало око 700 ђеце. Тачан број наравно, остаје упитан

Слобода за децу. Потпуна или само делимична?
Ослобођење за оне издржљивије стигло је 26.августа 1942. када је ИВ Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова ујутро започела напад на Јастребарско.
Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, но уништење једне друге локације показало се далеко значајнијом. Уништење жељезничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја, муниције а у овом случају ђеце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.

4 Кордунашка бригада је заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своју ђецу или ђецу својих ближњих, те је расформирала локације логора на подручју града. Старије ђечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању ђецу морали оставити.
Ђеца која нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке је, по постојећим подацима, њих око 500тињак збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су ђеца слана возовима до других мјеста гђе су преузимана и смјештана у хрватске породице.
Међутим, нека ђеца су, касније у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим свједочанстава и непотврђених извора нису у потпуности јасни и верификовани.

Можда су ипак најгоре прошла у комплексу логора Јастребарско, ако се то уопште може и смије тако рећи, ђеца смјештена у логор у селу Река, јер партизани за ову локацију, удаљену 3км од града, нису знали, те у храбром, ослободилачком подухвату ИВ Кордунашке бригаде која је расформирала логор 26.августа 1942, слободе и наде за ђецу овога логора није било.
Логор у Реци формиран је као својеврсно растерећење ономе у граду, толико је ђеце било, те стоји да је у њему страдало око 2000 ђеце која су била смјештена по шталама, дакле, далеко већи број него на локацијама логора смјештеноме у граду Јастребарско.

Заборав или систематско затирање истине?
Локацију овога логора нисмо били у могућности посјетити, истражити постоје ли икакви материјални остаци, каква спомен обиљежја, а мора се рећи да се ни старија генерација Јасканаца, оних упознатих са истином о постојању логора, чији су ближњи чак и суђеловали у ослобађању логора, уопште не сјећа логора у Реци.
Да ли је и то резултат раније спомињане пропаганде, потпуног затомљивања догађаја, спутавања ширења истине међу људима, можемо само да претпостављамо и нагађамо, јер сјећања ових грађана о томе ипак постоје, питање је шта властодршци чине да она у потпуности не нестану. Једно је сигурно, генерације са живим сјећањима тих догађаја нестају, а ко ће, на који начин, и из каквих разлога преузети дешавања тога доба, то питање остаје да виси у зраку.

Фотографије, свједочанства, документи о овим страхотама, о страдању ђеце ипак постоје, те можда они баце више свјетлости на размјере овог злочинства. Можда они стравичношћу својих приказа, описа и доживљеношћу злочина, донесу више свијести, бриге и одговорности за друге, не само појединце, оне наше, „одговарајуће“, онима који иоле, макар и површно, буду са њима упознати.
Логор за најмању дјецу
Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смјештена у историјском споменику овога града (споменутог на почетку репортаже), у градским бедемима подигнутима у 15 вијеку, красном, али данас потпуно трошном здању дворца Ердеди (Ердöдy).
У старе, влажне и мемљиве камене просторије било је смјештено, по доступним подацима, око 200 ђеце, која су усљед таквих околности, али и изложена немару, слабој, ако уопште и икаквој, исхрани, злостављању, батинама и болестима, дизентерији која се ширила, умирала на десетине скоро сваки дан.
Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је надстојница, управитељица логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога, оснивача Дружбе милосрдних сестара, који би да је знао да ће се под кринком милосрђа за ђецу, одигравати такав злочин вјероватно поновио своју изјаву, дату након пар година свештеничкога искуства, о свештенству као страшноме сталежу.
Све локације логора су обезбјеђивале усташе, а резултате тог обезбјеђивања, чувања и преваспитавања броје се хиљадама, тачније, наводи се, да је 3 336 ђеце страдало у логору Јастребарско, укупно на свим локацијама.
Данас ни на овој локацији, на плочи постављеној поред трошног дворца не пише ништа о овим догађајима, његовом срамном коришћењу.

Новаца за ревитализацију дворца град није имао те је аплицирао за средства из фондова ЕУ, тачније за пројекат „Пробуђене повијесне баштине“ гђе је као један од услова финансирања наведена израда комплетне документације дворца. Да ли ће се и истина можда ревитализирати у обновљеном дворцу, хоће ли неко „пробудити повијест“ ради трајнога памћења истине о овом злочину, остаје да се види.
Морбидно свједочанство о смрти
Једно свједочанство о броју умрлих, које запањује и дан данас својом морбидношћу, јесу исјечци, факсимили листова из дневника, Фрање Иловара, градскога гробара који је биљежио свако умрло ђете, цифрама, а често само рецкама, из једнога разлога.
Педантност овога човјека приказују брижљиво вођене записе о свакој смрти, тачније о приходу које је остваривао од њих. Био је задужен да свакога дана обилази локације логора и преузима тијела умрле или убијене ђеце, те да их, превозећи их својим колима, специјално по упутствима часних сестра, покопава што даље од ограде градскога гробља, јер по њиховим ријечима „бандитска ђеца нису достојна сахране близу осталога католичког свијета“.
Иловар је сабирао сваку смрт, јер за тијело сваког ђетета је био плаћен. У његовим дневницима стоји: „Примио предујам на рачун копања гробова 10 000 куна за сто комада ђеце покопане“. Даље, на другим странама стоји: „Рачун за укоп ђеце – 243 комада ђеце а 150 куна – 36 440куна“. Водио је рачуницу од 22.јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107моро ђеце, па све до октобра 1942. када стоји забиљешка, „укупно 768 комада ђеце, 26.октобар 1942.“.
Подаци, стравично свједочанство дневника овога човјека говори да, по његовим подацима логор није расформиран, да његово трајање није било, како смо раније навели и како се по изворима навјештава, само мјесец и пол дана, да логор није распуштен 26.августа 1942., већ оно говори да су даљња страдања у некаком виду, организацији ипак постојала.

Да ли су то онда, била страдања ђеце логора у селу Река за којег партизани нису знали, те из тог разлога ђеца овога логора и нису ослобођена, тако да је њих 2 000 препуштено сигурној смрти? Да ли је ипак ово село било сувише удаљено за запрежна кола гробара Иловара те свакодневни пут за преузимање тијела, понекад чак више пута у једноме дану као и њихов покоп на гробљу? Да ли су ђеца онда сахрањивана на још неким локацијама? Ни ове бројке о укопима и свим страдалницима се не поклапају.
Ко је онда још покапао ђецу, и на који начин? Да ли је логор можда у некаквом другом облику поново оформљен или су ђеца нетрагом нестајала под брзим потезима усташких „србосјека“ усљед страха од наговјештаја снажења отпора режиму? Питања остају…
Страшна страдања ђеце. Методе (пре)одгоја, али и покушај помоћи
Страхоте свирепог кажњавања ђеце казнама попут „тавана и слане воде“, „крампуса“, „клечања на пијеску“, „влачане тешког камена“, од којих су ђеца масовно умирала или бивала доведена до границе лудила, оставиле су неизбрисив траг у памћењу преживјелих. Најтежа казна, ипак, по њиховим свједочанствима била је сахрањивање безимене ђеце, својих другова.

Открити макар приближно тачан број умрле ђеце овог свирепог злочинства, завирити у унутрашњост дворца и његову тајну, у којему данас осим змија, гуштера и раслиња изгледа ничега нема, не само кроз жељезне решетке (као у нашем случају) кроз које су ђеца могла пружати само погледе и руке ка слободи и животу, дуг је невиним страдалницима.
Још једну чињеницу битно је споменути, а то је да је покушај помоћи ђеци овога логора ипак постојао. Хуманошћу и изузетном храброшћу одређеног броја жена, њих око 26 сестара Црвеног крста на челу са Татјаном Маринић, спашен је одређен број ђеце. У борбу за живот ђеце укључили су се и тадашњи становници Јаске, као и неки истакнутији људи јавног живота. Неки од тих храбрих људи и жена касније су стрељани од стране усташа ради таквих активности.
Мњења и истина
Некакав сигурнији суд јавног мнења овога подручја данас о овим злочинима немамо. За какав иоле озбиљан закључак требало би провести више времена, промишљања и истраживања, но оно што ипак оставља некакав трајнији утисак при поновним доласцима у овај град, за неке можда сасвим тривијална ствар, но факат који стоји и траје, јесте назив улице која на већини кућних таблица са натписима, одолијева званичној промјени већ 10-ак година.
Ни партизан, нити усташа, ни припадник ХСС-а, нити домобран, Фрањо Брезар, обични грађанин Јаске, сељак и истински родољуб своје земље који је несебично помагао у њеном ослобођењу, дајући јој и свој живот (стријељан 4. августа 1942. у Максимиру крај Загреба), и дан данас поносно краси својим именом, намјесто државно одређеног Фрање Туђмана, плочице Јасканских кућа, остављајући тиме још увијек отворен прозор ка истини и слободи.
Којим путем поћи остављамо вољи других да одлуче, надајући се да ће се, по жељама оних који су оваква страдања прошли, њихова надања тумачити на начин који су то они жељели.

Из тог разлога преносимо само једно свједочанство, поред многих других који су важнији од свих наших покушаја тумачења података. Ово свједочанство, надање и жеља онога који, како се наводи, није био већи од своје пушке када је слободу од страхота логора добио, казује:
„Овђе леже ђеца из Шпановаца и Турјака, Војнића и Совјака, Грђевца и Војскове, Гудовца и Јабланице, Вргин-Моста и Милошева Брда; овђе леже наша ђеца, наша браћа и сестре. Убили су их, јер су њихове животе прогласили за злочин. Због ових хумки у којима леже трогодишњи Милорад Шврака и двогодишњи Љубо Турудија; петогодишњи Лазо Шокчевић и четворогодишњи Радован Станић, гђе леже Бранко, Милорад, Перса и Славко Бабић, који су сви заједно имали 12 година; због свих оних плочица са бројевима око врата што су покопане заједно са њиховим сломљеним крилима; због чудесних записа Фрање Иловара и сузе у оку Татјане Маринић и свих мајки којима су отети најмилији; због оног тек сада завршеног списка од 11.000 убијене ђеце са Козаре, ја вас молим, у име њих и у име мојих другова, чији су снови ђетињства овђе искидани, да то никад не заборавите. Немојте никад престати, драги моји мали другови, да градите мостове пријатељства, мостове братства и јединства, мостове уграђене у вријеме у којем никад више неће бити малих гробова, обиљежених и оних које нико није могао да обиљежи.
Будите тумачи жеља нас малих ратника и логораша: сви људи нека се воле, а ђеца у тој љубави нека граде свој весели свијет под звјезданим небом“.

Колико овакве намјере и ђела, одбијање државног имена улица, те жеља судионика, жртве злочина, у свијести људи остављају траг да држава често, или скоро никад, није исто што и њени грађани, да су њене интенције далеко од оних којима она „припада“, остављамо „учитељици“ историји да нас поучи.
 

(Frontal.rs)
Преузето ИНТЕРМАГАЗИН

Share this post


Link to post
Share on other sites
Хероји са Хисара

nasl-595x400.jpeg

 

Јуначки подвиг мајора Гавриловића није усамљен у српској историји. Сличан пример хероизма догодио се приликом одбране Лесковца 1915. године.

 

Страшне и крваве 1915. године српска војска је одступала ка југу пред налетима непријатеља. Бугарске трупе су брзо продирале преко планине Кукавице и напредовале ка Лесковцу. План сузбијања бугарског надирања направио је у Нишу, 4. новембра, командант Друге армије војвода Степа Степановић, па је убрзао повлачење. Операције Друге српске армије одвијале су се на територији Јабланице од 8. до 20. новембра.

Тимочка дивизија првог позива, у садејству са Власинским одредом, 8. новембра је водила жестоку борбу са бугарским јединицама код Лесковца. Непријатељ је предузео операцију окруживања српске војске.

Из тих тешких дана српског народа остао је запамћен херојски подвиг на брду Хисар, надомак Лесковца.

Поручник пешадијског пука Владимир Лазаревић, родом из Алексинца, као заступник командира заштитнице српске војске, са својом четом и водником Милојем Мишковићем је штитио град на Ветерници, држећи положај на Хисару.

У последњи час, када се више није могло одолети бројно надмоћнијем непријатељу и када је са свих страна био опкољен, Лазаревић је наредио воднику Мишковићу да се са остатком вода пробије кроз бугарске редове. Штитећи њихову одступницу остао је на положају само са два ордонансa. Пошто је остао без муниције, последње бомбе је бацио на Бугаре. Лазаревић је погинуо изрешетан непријатељским мецима и избоден бајонетима. Водник Милоје се пробио са својим војницима кроз бугарске редове. Сви су се спасли захваљујући поручнику Лазаревићу, који је одлучио да се као узорни старешина жртвује за своје подређене. На Хисару су храбро погинули и Петар Марић, студент права из Београда и резервни водник 14. пука, и војник Новак Вукотић из Леца.

Седам година касније, симболично на Видовдан 1922. године, у знак захвалности Лесковчани су подигли споменик Владимиру Лазаревићу као „Незнаном јунаку“.

Познати писац Стеван Јаковљевић описао је борбу на Хисару са Бугарима 8. новембра 1915. године у свом најпознатијем делу „Српска трилогија“, у поглављу „Моја пета батерија“. Он између осталог пише:

Било је то једно брдо Хисар га зову, чији се предњи нагиб спуштао терасасто, са стрмим отсецима. Батерија је била одмах иза врха. Позади батерије није било никаквих путева… Било је то двадесетчетвртог октобра. [...] Овај датум је за пету батерију био фаталан.

Отишао сам тога јутра на осматрачницу. Чим ме угледаше пешаци, питају: што ћу ја овде, кад се ни они не могу дуго задржати на овом положају. [...]

Баш тада јавише пешаци да се Бугари спремају на јуриш. Дохватим слушалицу да позовем батерију. [...] Нема везе. Са мном је био поднаредник Живојин. Рекох му да одмах потрчи низ литицу и види где је прекид. Таман он пође, ја се случајно окретох у правцу батерије. [...] Згранем се. Коса ми се диже од ужаса. Очима не могу да верујем. Из позадине је наступио стрељачки строј Бугара право на незаштићену батерију и видим како војници покушавају да окрену топове уназад. [...]

Потрчим као без душе у батерију. [...] Преда ме истрча батеријски наредник исколачених очију и гологлав.

„Где ћеш? Назад наредниче!“ Викнем што могу јаче.

Без иједне речи он се врати, испуза се на један обронак па се окрете. [...]

„Ево их Бугари код топова…“

Истрчах горе. Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач. Бугари трче око топова. Нишанџија трећег топа отима се са једним Бугаином око затварача али други Бугарин му зари бајонет у леђа. Око топова леже мртви наши војници. Остали се распршили на све стране. [...] Један Бугарин нишани некога. Мени притрчаше неколико војника.

То је била слика за оно неколико секунди…

„Спасавајте се!“ Викнем па потрчасмо сви низ брдо. [...] Замичемо журно. Још једна окука па смо спашени, али баш крај пута лежао је телефониста Милија. Глава му готово у бари. Један га дохвати за ноге да га извуче, али он јекну:

„Убијте ме, убите.“ [...]

Тек кад смо одмакли два километра, дошао сам к себи. Утучен седео сам крај пута, док су се војници скупљали. Било их је око четрдесет, остало је изгинуло.

Борбена дејства Тимочке дивизије I позива 8. новембра била су код Лесковца у највећем јеку. Командант дивизије је обавестио телефоном команданта Друге армије да је Лесковац напуштен и да је непријатељ избио на Хисар. Остаци трупа које су браниле Лесковац кренуле су у повлачење у правцу Лебана.

Пре уласка Бугара у град настао је прави метеж и општи збег. Преко 2 500 Лесковчана напустило је град, прикључило се српској војсци и наставило повлачење према Лебану, Медвеђи и Косову и Метохији.

 

http://akademskikrug.rs/heroji-sa-hisara/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОСЛЕДЊИ ВОЗ
(Казивање Светозара Здравковића)

... И данас, после толико година, носим у души слику тог суморног јутра на железничкој станици у Зајечару. Тада, гледајући страшне призоре, нисам ни слутио да ћу ја, Светозар Здравковић, бити машиновођа последњег воза у Србији 1915. године, и да ћу се ускоро наћи у веома драматичном положају...

... Станица личи на мравињак: војници, жене, деца, старци. Сав станични простор је испуњен, а свет без престанка пристиже. Прилази закрчени стварима: намештај, шатори, кофери, корпе, завежљаји... Плачу деца. Напетост. Сељаци терају стоку, овце, свиње...

... Испред станице старац и старица вуку кола натоварена покућством. Волови и коњи су им сигурно реквирирани, узела их држава да вуку комору и артиљерију на положаје. Јутро октобарско, хладно. Старац гура кола и осматра где би могао да их смести. Старица, погнуте главе, рукама подупире шпорет који се накривио и прети да падне. Кад пређоше још десетак метара, застадоше, двоумећи се куда да крену - све је закрчено...

... Нико не говори о евакуацији, крије се, али народ зна. Људи се распитују куда да крену, којим правцем да иду да не би наишли на Бугаре. Група старијих људи опколила једног поднаредника артиљерца. Запиткују га, траже објашњења. Његово лице је смркнуто. Говори промукло: ,,Бугари не могу никако у Зајечар, према њима имамо јаке положаје. Али, Шваба нам је за леђима". Народ се боји непријатеља, свакојаки гласови се протурају. Посебно се стрепи од упада Бугара због зверстава почињених у претходном рату...

„ А како велиш" - пита један старац поднаредника, на коју страну да се склонимо? Да ли да идемо и ми за Параћин или да се склонимо у неко село?". Гледам тог старца: десном руком придржава плавокосу девојчицу од око две године, у левој држи завежљај, ваљда мало хране и веша...

„... Е, мој стари, и ја бих сада волео да видим некога ко би могао да каже куда да се иде" - узвраћа отсутни поднаредник и одмахује руком. ,,Ко сам ја да дајем таква обавештења..."

... Чини ми се да из часа у час гомила расте, светина притискује станицу. Гурам се према станичној згради да узмем наређење за полазак локомотиве према Неготину и Прахову. Под стрехом се тиска свет. Чује се тихо јецање. Застајем пред страшним призором: једна старија жена држи запаљену воштаницу. Унаоколо се чује шапат: „Мајка, јадница, мученица, евакуисала болесног сина, повела га у страху од непријатеља у самртном часу...". Мајка држи руку свог јединца и јеца... Дечак умро на станици, а мајка нема снаге да му заклопи очи. Његов послелњи поглед управљен је према мајци. Људи унаоколо скинули капе и стоје побожно, неми...

... Стегни срце, Светозаре, говорим себи, док локомотивом јурим поред кукурузних поља, преко мостова и кроз тунеле. Стегни срце, ко зна колико ћеш још таквих слика видети. Тада, дабоме, нисам знао да је то почетак агоније српског народа, да ће се та сцена умирања на станици виђати готово на сваком кораку на путу кроз албанске врлети...

... Стигао сам у тренутку кад је депешом пристигло наређење Врховне команде да се пруга Прахово - Неготин - Зајечар у току ноћи евакуише. Ето ти сад, помислио сам, само што сам дошао, још исте ноћи треба скинути све станичне инсталације и натоварити их у вагоне. Последњи воз, од укупно три, колико их има у Неготину, примиће артиљерију. Све што не може да се понесе, мора да се уништи да не буде од користи непријатељу. Један одред војника стараће се да све буде извршено како је наређено...

... Све је телеграмом било предвиђено, осим - чији ће воз да буде последњи. Овај посао био је поверен машиновођама Радовану Лукићу, Митру Говедарици и мени. Бити последњи, то значи спасавати се у последњем часу, то значи бити примећен од непријатеља, изложити се смртној опасности. Особље последњег воза, било је речено у депеши, срушиће и уништити све што не може да се понесе...

... Нисам се ниједног тренутка колебао: одлучио сам да будем последњи. Рекао сам то својим друговима, машиновођама: момак сам, без обавеза, а ви сте ожењени, имате децу, ја ћу бити последњи... Ако погинем, неће иза мене остати удовица, ни деца сирочад. Једном се гине...

... На ово нико ништа није рекао. Сигуран сам да би и они, моји другови, овако поступили. Првим возом је кренуо Радован Лукић. Како је он прошао на тој прузи, причао ми је касније. „Све је било добро до Кобишнице. Наишао сам баш кад је колским пролазом ишла артиљерија. Заборавио сам да не смемо да свирамо, па из све снаге повучем свирајку да дам сигнал за кочење. Али, касно: ударих у кару, убих два вола... Бугари зачују сигнал, па ударе артиљеријом. Једва смо изнели главе. Вагони избушени гранатама..."

... За овим возом, који је срећно прошао, кренуо је Митар Говедарица. Сирена његове локомотиве, причали су нам, не да је пиштала, већ је злокобно урлала. Глас јој је био сличан сови кад предсказује несрећу. Воз пун станичног намештаја, материјала и људи. Људи срећни што су још у животу. Возовођа је пуким случајем остао жив - граната му је прошла кроз службена кола, изнад главе...

... Ред је на мене. Пре него што је воз кренуо, шеф је послао депешу команданту тимочких железница мајору В. Милошевићу: „Кроз осам минута полазимо из Кобишнице. Све је утоварено. Сада демонтирамо апарате и кидамо жице. По изласку из станице, активираћемо мине на скретницама. Бугари туку станицу, али је пребацују...

... Међутим, минут касније, шеф је послао нову депешу: „Чувар пруге јавља да је пруга на два километра при излазу из станице непрелазна јер је граната разнела главу шине од око 30-35сm. Воз за који минут треба да крене. Молим за хитно наређење како да поступим. Оправка је немогућа, јер је пруга на домаку непријатељских пушака с друге обале Тимока..."

... Истог тренутка стигао је одговор мајора Милошевића: „Машиновођи Здравковићу наређује се да учини све што може да би се овај воз пребацио до Зајечара. У колико је то немогуће, сачекајте ново наређење. У међувремену припремите све што је потребно да се воз дигне у ваздух. Особље упутити пешице околним путем за Зајечар.."

... Послали смо мајору Милошевићу следећу депешу: „Решено је да се пређе по цену живота. Бугари нападају воз целим путем. Воз је сав изрешетан гранатама. Крећемо за који минут. Машиновођа је одлучио да се пробије по сваку цену. У случају да не стигнемо у Зајечар кроз 30 минута, знајте да смо у опасности на месту где је граната одвалила шину..."

... Кренули смо... Ради заштите од пушчаних зрна, склонио сам се иза котла и кухиње. Свирајку сам везао жицом да бих у случају потребе могао да дајем сигнале. Једном ногом стао сам на инјектор, а другу сам држао лабаво на степеници, док сам претходно отворио регулатор и воз је кренуо пуном паром. Ложача сам поставио иза котла са моје десне стране. Кад смо наишли на одваљено парче шине, затворио сам очи... Локомотива пређе! Окренем се да видим како ће проћи воз. Кола отскачу... Стегао сам зубе. У том тресну граната поред локомотиве. Помислих: готово је с нама... Оклизнух се и остадох висећи о жици којом сам везао свирајку. Свирајка поче да урла гушећи се водом из котла. Гранате једна за другом пролазе кроз воз као да је од папира! Ложач се од страха скупио, па не види да висим о жици свирајке! Он је, мученик, мислио да ја пркосим Бугарима, па ме је у себи псовао. Воз јури, а зрна падају као крупна киша пред пљусак. Још минут-два и заклоњени смо. Погледах у кривини уназад: иде цео воз...

... Ушли смо у станицу Зајечар. Парче гранате ударило у клипну руку и однело један део по дужини као да је од сира, а не од челика. На омотачу котла и кухиње рупе од пушчаних зрна. Само од топовских граната било је 17 рупа. Нико рањен, нико убијен, сви живи и здрави. То је срећа...

Двадесет два дана касније машиновођа Светозар Здравковић одликован је Карађорђевом звездом са мачевима. Његови другови Радован Лукић и Митар Говедарица добили су Златне Обилићеве медаље за храброст. То су били последњи возови на неокупираној територији Србије 1915. године.

Касније је Светозар Здравковић локомотиву заменио за митраљез. Митраљез ће га прославити на Солунском фронту и донети му још неколико високих одликовања.

(Антоније Ђурић, "Солунци говоре", Просвета, Београд, 1988.)

12195958_1654041494866018_64931228248700
Приче из Великог рата

https://www.facebook.com/Price.iz.Velikog.rata/photos/a.1606140029656165.1073741828.1606091829660985/1654041494866018/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

Данас се у Новом Саду обележава 97. годишњица од ослобођења града у Првом светском рату. На Београдској капији у Петроварадину налази се бронзани барељеф величине 3,2 m x 1,5 m, посвећен ослободиоцима Новог Сада у Првом светском рату, а који су усташе скинуле и уништиле 1941. године. На барељефу пише: „Деветог новембра 1918. године, за време Краља Петра I Великог ослободиоца, а под врховном командом престолонаследника регента Александра, кроз ову капију прођоше први одреди победоносне српске војске, доносећи слободу Војводини.“


12227666_10154444307314968_5379055234722


https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154444307314968/?type=3&theater


Share this post


Link to post
Share on other sites

НАЈВЕЋИ, ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ЈУНАК, ВАЉЕВАЦ: Оно кад те краљ Петар позове телефоном

mihailo-madzarevic-srbija-junak-prvi-sve

 

Замислите да почините чин толико херојски и генијалан да по повратку са задатка лично регент Александар скине са своје униформе Карађорђеву звезду и окачи је на ваше груди, а потом исто то уради и француски генерал Сарај са својим орденом Легије части. Ево, ми смо се најежили.

Деветнаестогодишњи Михаило Маџаревић из Ваљева октобра је 1912. године тек био изашао из подофицирске школе када је почео Први балкански рат.

Да ли је био сујеверан или не, не знамо, нити можемо да знамо шта је мислио о томе што му је мајка – пре но што ће га послати у војевање за слободу свог народа – у шајкачу ушила амајлију. Не знамо ни сами шта да о томе мислимо, али можда о њему не бисмо данас писали да се то није десило.

Тек, први у серији од три конфликта у којима је учествовао завршио је као наредник, након што је заробио једну турску батерију, а све то без и једне једине огреботине.

Други балкански рат је видео на Брегалници, скоро па једино хладним оружјем – бајонетима. Након што се опоравио од колере, новембра 1913. године вратио се у Ваљево као потпоручник.

Напад Аустроугарске у Првом светском рату дочекао је у Скопљу, да би потом био пребачен у околину Лознице. Његова прва акција је била скидање агресорског извиђача који је преко ливаде ишао држећи испред себе српску сељанку као живи штит. Даљина? Четири стотине метара! Сутрадан су наишли на гроб тог човека, на месту на коме је и убијен. Испоставило се да је у питању био официр, оберлајтнант Фриц Мајер.

После борби које су се водиле на Гучеву и последичног повлачења српске војске,рањен је у Каменици код свог родног Ваљева. Ако мислите да га је то зауставило, па, грешите, јер људе као што је био Михаило Маџаревић ништа не може да заустави. Рањен, са својим је одељењем зауставио напад непријатеља.

Када смо кренули у моћан противнапад са Рудника и потерали преко Дрине неспремне Аустроугаре који су већ славили освајање Србије, Михаило и његова јединица налетели су током гоњења душмана на кућу у којој су се, како су им сељаци дојавили, крили војници Двојне монархије.

Он и двојица подофицира су развалили врата: у првој просторији пијани Мађар је на ражњу вртео ћурана који није ни приметио када су му склонили пушку, а у другој цео вод армејаца кајзера Фрање Јосифа. Испоставило се да су сви били официри. Епилог: Маџаревић је добио златну медаљу за храброст.

Почетком 1915. му је мајка умрла од тифуса, и није доживела да пролива сузе поноснице због догађаја који ће следити и који ће њеног сина претворити у живу легенду српске војске, ондашњег “идола младих”.

Почетком маја био је већ на реци Сави. Свака чета имала је задатак да команду обавести о непријатељу на другој страни реке, али пошто је преко пута њих био и густиш и ништа нису видели Маџаревић одлучује да без дозволе пређе реку са петнаестак добровољаца.

На другој страни у цик зоре затиче збуњене и буновне Аустроугаре како се брију. Без испаљеног метка све их пребацује на нашу страну и обезбеђује Врховној команди двадесетак “живих језика”. Леже да се одмори. Буде га, неко га тражи на телефон. Узима слушалицу. Ко је? Са друге стране стиже одговор: Петар. Који Петар, виче Маџаревић, тражи презиме.

– Краљ Петар.

Став мирно, лупање пете о пету. Суверен га обавештава да га је унапредио у чин поручника. Бива одликован Карађорђевом звездом, коју добијају и остали учесници овог подухвата. Краљ му жели срећу и моли га да се чува.

Нема стајања и живљења на ловорикама за јунака наше данашње приче. 13. јуна креће да преотме Мишарску аду код Шапца, где непријатељи држе и неколико заробљених српских војника.

Добија дозволу да сам смисли тактику. Одлучује се за лажни напад на доњи шпиц, а да он са главнином зађе непријатељу иза леђа и искрца се на горњем.

Упалило је. Број заробљених: више од сто. Један од њих га обавештава: Аустроугарској су познати његови подвизи и глава му је уцењена на 50.000 круна.

Недуго потом код Смедерева заробљава пун понтон Немаца из 83. пука. Бранећи одступницу преко реке Језаве, последњи је остао на мосту.

Док су Швабе урлале, Михаило је извадио револвер, нанишанио и скинуо официра. Потом се хладнокрвно удаљио са лица места као Клинт Иствуд у Доларској трилогији.

Следио је слом српске војске која више није могла да држи силног и премоћног непријатеља, посебно не након што је на бојно поље дошао фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Прелази Косово, Албанију, увек штитећи одступницу, чекајући да се последњи војник повуче. Одмара се на Крфу, стиже на Солунски фронт.

Тада долази његов најблиставији моменат.

Наиме, Бугари су се добро били ушанчили на Кајмакчалану и сламали сваки јуриш нас и наших савезника, а између тог места и Доброг Поља стајао је неосвојиви Кучков камен, највиша тачк са својих 2525 метара, где је непријатељ поставио митраљез којим је косио све што се мрда.

Сви покушаји да се неутралише су пропадали један за другим.

Једнога дана на бојном пољу појављују се војвода Живојин Мишић, француски генерал Сарај и регент Александар. Притрчава им поручник Маџаревић и тражи дозволу да се он опроба на Кучковом камену.

Мишић одбија. Овај инсистира. Сарај пита о чему се ради. Објашњавају му. Сарај се мисли, кад луди Србин хоће да гине ко сам ја да га у томе спречим. Даје дозволу.

Михаило и његов наредник узимају бомбе и крећу да се, усред бела дана, пењу ка митраљеском гнезду, прво преко потока, па преко чистине пузећи, па узбрдо.

Митраљез, који је до тада звекетао као блесав, сада се није оглашавао. Наједном: неколико експлозија, и котрљање Мике Маџаревића и његовог саборца низ падину. Кучков камен престаје да буде препрека.

Дотрчавају до забезекнуте заповедничке тројке, рапортирају. Потрешени регент Александар, будући краљ, са својих груди скида Карађорђеву звезду и качи је на Микине груди.

Генерај Сарај, који је остао без текста и који је сада у мислима размишљао због чега он у својој војсци нема овакве јуначине, са својих груди скида орден Легије части.

Због чега Бугари нису пуцали? Па, Маџаревић је данима пажљиво гледао шта се дешава тамо горе и коначно је схватио да непријатељ, када сунце око поднева највише упекне, нема намеру да седи на положају, у пакленом бункеру, него се повлачи у хладовину. Е, управо је у том тренутку Маџаревић напао.

Постао је због тога капетан, и одбио место у гарди где би се одморио, већ је тражио да остане на фронту. 2. септембра је учествовао у општем нападу на Кајмакчалан и заробио бугарског војника тако што је око себе везао телефонску жицу па дао саборцима да га вуку не би ли отео везу; испоставило се да су исто радили и Бугари тако да им је шака допао жив непријатељски телефониста.

Када су пар дана касније Бугари кренули у противнапад спасио их је само алкохол. Ево шта се десило. Док су били у рововима неки наш војник је осетио да преко грудобрана много мирише ракија.

Погледају они, кад, имају шта и да виде: мртви пијани Бугари леже на метар од њих. Ваљда кренули у офанзиву, али претерали у “охрабривању” па пали у несвест. Последње што су урадили.

Тог дана је Маџаревић рањен, па се опорављао у Бизерти, у Африци. Вратио се и учествовао у пробоју Солунског фронта. У дневнику једног бугарског официра којег је ножем убио у борби прочитали су да је неколико дана раније спасио живот бугарском принцу престолонаследнику Борису.

И то је имало везе са Миком.

Наиме, док је био седео у рову на стражи, међу непријатељем се појавила хрпа неких битних људи, а међу њима и један у белој униформи. Мика, шта ће куд ће, нема избора него да пушку упери у њега и опали.

У задњем тренутку неко се бацио на момка у белом и повукао га у ров, спасивши му живот. Михаило Маџаревић тако умало није на списак рецки додао име будућег краља.

На крају рату, док је наша војска победоносно јездила кроз ослобођене пределе, у Бијељини ће упознати поповску кћи и заљубити се. Са њом ће родити троје деце. 1920. године биће демобилисан. 1933. ће објавити данас тешко доступну књигу сећања, “Кроз сјај и сенке рата”.

Када је избио Други светски рат, након пораза наше војске, одбија да приступи формацијама Недићеве Србије (сви који данас траже рехабилитацију Милана Недића би можда требало добро да размисле о томе после свега написаног).

Одводе га у заробљеништво на Бањицу, а потом и у Немачку.

По завршетку рата одбија да се врати у комунистичку Југославију, и одлази у Америку. Умире 1965. године у Либертвилу, где је и сахрањен у порти манастира.

Његове кости још увек чекају да их се незахвална српска држава сети, и да их врати у отаџбину.

 

Преузето VESTINET

(О. Ш. / Извор: Политикин Забавник)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Данас је дан када је завршен Први светски рат (Велики рат). Дан примирја у Првом светском рату обележава се у Србији као државни празник, и тим поводом одаје се почаст нашим прецима и полажу венци на спомен обележја у знак сећања на све невино страдале жртве од 1914. до 1918. године. Беџ који се носи 11. новембра комбинација је легендарног Ордена албанске споменице и јединственог цвета који расте на планини Кајмакчалан. Наталијина рамонда је цвет који има вишеструку симболику, која речито говори о српском народу и искушењима кроз која је прошао. Назван по краљици Наталији Обреновић у ботаници познат је и као цвет феникс. Чак и потпуно осушен, уз сасвим мало воде, може да оживи и настави свој живот. Он је одабран у знак сећања на васкрс Србије, која се из пепела Првог светског рата уздигла и наставила да живи.

#WWI #WW1 #GreatWar #VelikiRat #SerbiaRemembers #SrbijaPamti

12241512_10154448247494968_6659089957720

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10151507240204968.595200.53552959967/10154448247494968/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

СПАЉИВАЊЕ МАЈОРА ТОДОРОВИЋА

По неким изворима Тодоровић је помогао Принципу и друговима да пређу границу када су се крајем маја из Београда пребацивали у Сарајево, или је бар био упознат са њиховим преласком. Због тога је, након атентата био мешу осумњиченима за саучесништво, што га је натерало да се на извесно време примири. Пошто убрзо Аустро-Угарска објављује рат Србији, Тодоровић се јавља у штаб Ужичке војске и ставља на располагање генералу Илију Гојковићу. У то време, одмах после Сарајевског атентата, већ се шире информације о прогонима Срба у Босни и Херцеговини, дивљању аустроугарске војске и њихових помоћника – шуцкора, неке врсте добровољачке милиције, углавном састављене од припадника локалних муслиманског, али и хрватског становништва. Оснивају се логори, а преко Дрине у Србију стижу и прве избеглице. Управо због оваквог развоја догађаја и жељан да помогне Србима из Босне с којима је био у контакту низ година, Тодоровић, који је у међувремену унапређен у мајора, спремно дочекује прву прилику да се са својим Златиборским добровољачким одредом, пребаци у Босну.

То се десило већ 1. августа 1914. године када је својим војницима пренео наредбу да, по цену живота, морају прећи Дрину, уништити жандармеријску станицу и продужити “с извиђањем у правцу Рогатице”. Добровољци су прешли Дрину код ушћа реке Дервенте, у три групе, на импровизованим сплавовима. Веслали су кундацима пушака, а на зборном месту су се непримећено окупили у зору. Сачекали су вече и напали и освојили жандармеријску станицу. Део жандара је убијен, а део заробљен и пребачен у Србију. Тодоровићев одред је запосео положаје између Ђурђевца и Клотијевца, али се убрзо по наређењу Врховне команде вратио назад преко Дрине, на раније положаје код Бајине Баште. Поново су у Босну кренули 31. августа. Тада је мајор Тодоровић командовао са 150 одлично наоружних и опремљених војника који су се под непрестаном борбом пробили ка Сребреници. Уништили су неколико банди шуцкора, а после тешких борби на положајима Пашино брдо – Брежани – Вијогор освојили су Осат, Сребрницу, Братунац и стигли до Милића. Сребреница је ослобођена 17. септембра и то је било прво ослобођење тог града након 470 година ропства под турском и аустроугарском влашћу.

Тодоровић се у Сребреници задржао само неколико дана. Био је свестан да само својим борцима, не може да задржи наведена места па је настојао да се што више жена и деце пребаци преко Дрине како би избегли вероватну аустроугарску одмазду. Одред је, пред притиском неколико пута бројнијих непријатељских снага, морао да се повуче на почетне положаје, на Пашино брдо изнад Сребренице. Аустријска војска и шуцкори су наставили са терором, па је Тодоровићу стигло наређење да по трећи пут крене у правцу Сребренице и заузме је по сваку цену. Међутим, 27. септембра на Карачића брду спремљена им је замка. У тренутку када су били на брисаном простору, на њих је почела пуцњава из митраљеза. Тмурно и магловито време, српским војницима су још више отежавали сналажење и адекватан одговоро на овај напад. За неколико минута погинуло их је више од педесет. Рањен је и командант Коста Тодоровић. Са три метка погођене су му обе ноге и карлица. Његов пратилац Јован Живановић (студент родом из Брчког који је непосредно пре те акције стигао из Швајцарске), успео је да га извуче до неког стога сена, где су се неуспешно покушавали да сакрију. Мајор Тодоровић, када је видео да се непријатељи приближавају наредио је Живановићу да га убије, како жив не би пао у непријатељске руке. Међутим, пошто је тада и Живановић рањен, он није могао, ни стигао да изврши поледње наређење свог команданта. Обојица су рањени донети у Сребреницу где је угарски официр наредио да се у центру града направи импровизована ломача, а сакупи што више народа да би гледали оно што бити урађено српским војницима. Намера је била да се мештани застраше гледајући шта чека све оне који пруже отпор бечкој империји.

Док је ломача потпаљивана, мајор Тодоривић је смогао снаге и почео да пева српску химну. Када је пламен већ увелико лизао у висину и захватао његово тело, он је стигао да узвикне “Живела велика Србија!”, а затим је наступила тишина.

Међу многим аустријским сведоцима који су били сведоци злочина, већина је плакала од срамоте, а према причи једног аустријског заробљеника један чешки официр није могао да се суздржи већ је сасуо у лице мађарском крвнику:

- "Ви обешчашћујете војску!"

- "Препоручујем вам да ћутите, иначе бисте и ви могли да доживите исту судбину!", одговорио му је мађарски официр.

(Према: “Историја” број 58, новембар 2014, стр 32-35 и Анри Барби, "Са Српском војском", Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.)

12189945_1652306411706193_19944306274489

https://www.facebook.com/Price.iz.Velikog.rata/photos/a.1606140029656165.1073741828.1606091829660985/1652306411706193/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један од споменика србског гробља на Крфу.На споменику пише "Петар Летић, свештеник београдски, умро (неч.) 1916 год. на Крфу".


1393388_362621033874506_2137371675_n.jpg


https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.262784743858136.1073741832.209476649188946/362621033874506/?type=3&theater


 


Србско гробље на острву Крф,Грчка.


1424511_362621157207827_775707266_n.jpg?


https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.262784743858136.1073741832.209476649188946/362621157207827/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites
 
DANAS JE SVE POČELO: Kako je Živojin Mišić očitao udžbeničku lekciju Austrougarima

Kolubarska bitka je počela na današnji dan (16. novembra) pre 101 godinu. Završena je 15. decembra 1914.Taktika Živojina Mišića, kojom je iznenadio i potukao nadmoćnog protivnika vojskom kojoj se predviđao potpuni poraz, i danas se izučava na vojnim akademijama.

 

 

Sit i odmoran može gotovo sve. Srbija je bila uskraćena i za to, ali je smogla snage, pre svega zahvaljujući ludoj hrabrosti Živojina Mišića da preokrene gotovo izgubljenu bitku i zavredi još jedan čas divljenja u Evropi. 

Prva najezda okupatora iz Austro-ugarske prošla je krvavo, ali pobedonosno po Srbiju. Cerskom bitkom Srbija je upisala prvu pobedu na konto Antante i saveznica u Velikom ratu, ali to nije bilo dovoljno da se sukob završi. Mala kraljevina sa nešto više od 4 miliona duša nije zastrašila carevinu od 53 miliona.

Usledila je druga ofanziva na Srbiju, pretočena u niz okršaja zbirno nazvanih Bitka na Drini. U njoj Srbija nije uspela da zaustavi neprijatelja zbog manjka artiljerijskog i drugog materijala, manjka ljudstva i zamora. Kako bi očuvao vojsku, ali i da bi dobili na vremenu, čekajući streljivo iz Francuske, Štab je celokupni bojni sastav prebacio na desnu obalu Kolubare, gde su utvrđeni položaji. Raspored je bio sledeći: Odbrana Beograda čuvala je Dunav i Savu do Obrenovca. Odatle se na jug prostirao Obrenovački odred, zatim Druga armija (do reke Ljig), Treća armija (do reke Kačer), Prva armija (istočno od Valjeva, kao zapreka prodoru ka Gornjem Milanovcu i Čačku) i Užička vojska.

Bitka je počela 16. novembra i prvih pet dana proteklo je u ogorčenoj odbrani Srba. Neuspeli napad Austrijanaca pretvorio se u napredak onoga trena kada srpska vojska više nije imala čime da se brani, kada je ljudstvo počelo da posustaje pod višemesečnim naporima. Istovremeno, francuska pošiljka granata konačno je stigla u Solun, ali su čaure bile duže za 2,5 cm. Ne mogavši da čeka, Srbija je prihvatila kontingent u Nišu, gde su izvađeni šrapneli, a čaure brzometno vozovima prebacivane u Kragujevac na skraćivanje, a zatim odašiljane na front.

Srpski borci marširaju u novembru 1914.

Shvativši bezizlanost situacije, u Vrhovnoj komandi odlučili su da skrate front i povuku vojsku na istok. Međutim, radikalan zahtev Živojina Mišića, koji je komandu nad Prvom armijom dobio posle ranjavanja Petra Bojovića, da se njegova armija povuče dvadesetak kilometara dublje unazad radi odmora, odbijen je.

Logika Generalštaba bila je jasna: ako se Prva armija povuče više nego li Druga armija i Užička vojska, ostaviće njihova leđa nezaštićena, pa bi neprijateljska vojska mogla potpuno da uništi srpske snage. Povlačanje je izvršeno, Beograd je napušten 30. novembra, a već sledećeg dana Austrijanci su slavodobitno ušli u grad, javljajući u Beč i Berlin o velikoj pobedi. 

Srpski vojnici u protivnapadu tokom Kolubarske bitke

Mišić je ipak poduzeo ono što je zamislio i glavninu svojih boraca povukao čak 19 kilometara na istok, svestan rizika, ali i potrebe da se njegovi ljudi dva dana poštede borbi, kako bi povratili psihofizičku snagu. General je takođe bio upućen u relativno nizak moral neprijateljskih vojnika, kao i usporeno napredovanje usled blatnjavog i brdovitog terena.

Austro-ugari su napravili veliki propust. Osim što su slavili u Beogradu, kao i u prestonici, dok je i Evropa očekivala da Srbija svaki čas poklekne, Oskar Poćorek, komandant Balkanske vojske plandovao je uljuljkan da je mala kraljevina već gotova. Zaslepljenost željom da se osveti za poraz na Ceru, ali i da savlada naciju protiv koje su visoki zvaničnici i službenici Ka-und-ka monarhije gajili patološku mržnju, Poćorek nije uvideo priliku nastalu Mišićevim povlačenjem. 

Karta: Operacije u Cerskoj, Drinskoj i Kolubarskoj bitki 1914. godine

 

Opuštenu komandu Balkanske vojske kao grom iz vedra neba pogodila je obavest da je srpska artiljerija otvorila vatru, kao i da je potom, u jutro 3. decembra, srpska vojska krenula u protivnapad. U sledeća dva dana, Prva armija uspela je da slomi ključni 16. korpus i primora austro-ugarsku Šestu armiju na povlačenje na levu stranu Kolubare. Kao što je dobio komandu da se ne povlači previše desetak dana ranije, Mišiću je sada bilo naređeno da ne napreduje prebrzo ne bi li se očuvala veza sa Trećom armijom. Međutim, uspeh u gonjenju neprijatelja bio je toliko veliki da napad nije bio usporen. 

O stanju u Srbiji u London je 6. decembra izvestio i britanski ambasador u Beogradu: "Srpska ofanziva napreduje briljantno". Nešto kasnije, bugarski poslanik u Nišu javlja svojoj vladi: "U poslednjih par dana, Srbi su zarobili jednog generala, 49 oficira, 2o.ooo vojnika, kao i 4o topova i mnogo ratnog materijala". 

General Živojin Mišić ulazi u oslobođeno Valjevo

Austro-ugarska armija povukla se preko Šapca u Srem, te je već 12. septembra srpska zemlja, osim Beograda i okoline bila slobodna. Uvidevši da je dalja borba uzaludna, preostale snage Balkanske vojske su 14. novembra u noć napustili Srbiju, a grad je oslobođen 15. novembra kada je i zvanično okončana Kolubarska bitka i operacije u vezi sa njom.

 

Srbija je u boju imala 22.000 palih, 91.ooo ranjenih i 19.ooo nestalih i zarobljenih. Na drugoj strani, austro-ugarski gubici bili su: 28.ooo poginulih,  oko 121.ooo ranjenih i oko 74.ooo nestalih i zarobljenih.

Velika pobeda brojčano i tehnički podređene Srbije nad velikim protivnikom imala je značajne posledice. Bugarsko pristupanje Centralnim silama odloženo je za gotovo godinu dana, Rumunija se odmakla od neutralnosti i primakla Antanti, a Italija je uvidela slabost Centralnog saveza i rezonovala da bi joj više koristio savez sa Antantom. Istovremeno, kada je sledeće godine Austrija i treći put navalila na Srbiju, zapazila je koliko je važno odseći Srbiju od Soluna i zato je Bugarskoj obećana teritorija današnje Republike Makedonije i Istočne Srbije.

 

Kolubarska.jpg

 

http://aurora.ekof.bg.ac.rs/~s120494/Kolubarska.jpg

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...