Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Данче*

Српска Историја

Recommended Posts

МОДЕРАТОР

@@Перезвон, мој покојни деда је преживео оба рата...Албанију и Бугарску, често је причао приче и то је негде остало урезано..волим да читам о Српској историји и ето дошла је и тема на ред. :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@@Перезвон, мој покојни деда је преживео оба рата...Албанију и Бугарску, често је причао приче и то је негде остало урезано..волим да читам о Српској историји и ето дошла је и тема на ред. :)

 

Да тема твог деде није дошла, камење би проговорило.

Да ли је некада помињао, ако се сећаш, да је ратовао на силу, присиљен српском окупацијом Македоније?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

@@Перезвон, нема потребе за овакав начин комуникације, ако ти се не допада слободно можеш напустити тему. Уосталом постављам оно што је забележила историја, ништа ја нисам ново написала. И да, нажалост разочараћу твоја очекивања није ми причао да је насилно ратовао, бранио (бранили) се исто као и срби од Немаца, Бугара, Албанаца итд.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@@Перезвон, нема потребе за овакав начин комуникације, ако ти се не допада слободно можеш напустити тему. Уосталом постављам оно што је забележила историја, ништа ја нисам ново написала. И да, нажалост разочараћу твоја очекивања није ми причао да је насилно ратовао, бранио (бранили) се исто као и срби од Немаца, Бугара, Албанаца итд.

 

Таман работа. Нисам мислио ништа лоше. Дошло је до некаквог неспоразума. Ја само ступао у контакт са тобом и оживљавао "македонско питање". Одо`

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

@@Перезвон, није овде место да оживљавамо "македонско питање". У сваком случају праштај ако је дошло до неспоразума!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@@Перезвон, није овде место да оживљавамо "македонско питање". У сваком случају праштај ако је дошло до неспоразума!

 

Поштована Дани, до неспоразума је дошло али нема везе. Осетио сам се слободним, јер си баш ти покренула тему, да повежем српску историју са македонским питањем јер мислим да је то неодвојиво. Да не буде опет неких неспоразума, мислим и да српска историја, осим са македонцима, има великих додирних тачака и са "римокатоличким бугарима". 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@@Перезвон,   &   @@Дани,  

 

Оо, па не узрујавајте се дјечице, никако! Па ваш разговор иде, у најбољем смислу значења речи, Најлогичније, ..  ;)

 

Јер чим крене прича на тему Србија и Стара Србија, пардон Македонија. .. те Бугарска .. одмах крећу и (потпуни) неспоразуми .. иначе не би нам било овако (јадно) како и јесте ..

 

Не брините.. све је у најбољем (не)реду .. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

БОРБА НА ЂУРЂЕВОЈ ГЛАВИЦИ
(Казивање Лазара Бјелића)

 

После прилично дугог затишја у току лета 1915. године, почетком октобра исте године на границама Србије опет отпочеше борбе.

У то време Осми пешадијски пук првог позива налазио се на српско-бугарској граници у селу Рајцу, до Неготина. Био је на предстражи према новом непријатељу који онда беше исукао мач на свога брата. Овоме пуку е било суђено да својим грудима задржи први велики и изненадни напад бугарских трупа. Иако су Бугари на овом делу фронта на нас напали јаким снагама, ми смо, ипак, нарочито првих дана, успели да чврсто одржимо све своје положаје. У току ових тешких борби, наш пук је имао доста губитака. Између осталих, тада је, као ђак наредник, погинуо и наш врли и симпатични друг – Живорад Лазаревић Цика. Био је студент технике. Родом је из Ваљева. Иза себе оставио је мајку и седам сестара...

Ускоро затим Осми пук првог позива добива наређење да се хитно пребаци на северни фронт који је, услед пробоја Аустро-Немаца код Пожаревца, био угрожен. Од села Рајца па до Зајечара ишли смо усиљеним маршем и, такорећи, без одмора. А ту смо одмах укрцани у отворене вагоне пошто тада у Зајечару није било других. Овај пут је био доста тежак. Нарочито стога што нас је, у тако отвореним вагонима, готово преко целе ноћи, киша немилосрдно тукла...

Стижемо у Велику Плану. Ту се искрцавамо из воза и одатле одмах, убрзаним маршем, одлазимо на фронт да се што пре сударимо са непријатељем који бесно на нашу војску нападаше с циљем да једанпут смрви овог свог малог али тако храброг и опасног противника. Али, морал трупа је одличан. У овој неравноправној борби, војници нашег пука се лавовски боре јер, случајно, они овога пута од непријатеља бране своје властите куће, своје њиве и своје ливаде. И тако, многи војници овога пука гину баш на својим њивама и пред праговима својих кућа, бранећи од непријатеља не само државу већ и свој лични иметак. Врло дирљив, а свакако и веома карактеристичан, је случај једног каплара из околине варошице Жабара који је, борећи се са своом десетином баш на својој њиви, за све време борбе стално на непријатеља из своје пушке само из стојећег или клечећег става пуцао. На толике опомене свога водника да легне и да се тако, као и сви његови другови, бори против непријатеља, он се није обазирао, већ је место тога, своме воднику само ову молбу упутио:

- Молим Вас, гос'н наредниче, пустите ме да овако тучем оне који силом хоће да поробе наш народ и мој иметак!

Али пушка овог каплара ускоро је престала да пуца: једно непријатељско зрно ударило је овог јунака посред чела, и он је, без гласа, пао, и то баш на својој њиви коју је толико волео.

У овако тешким борбама, без смене и одмора, провели смо више дана. Стално смо се борили и, под борбом, полако одступали. С чврстом вером да ћемо од својих савезника ускоро помоћ добити и да ћемо непријатеља, и овога пута, сигурно победити. С таквом вером и надом ми 13. октобра 1915. године стижемо на положај на Ђурђеву Главицу, код села Црквенца, иза Свилајнца. То је био врло добар положај за одбрану. Сви смо веровали да ћемо на овој одбрамбеној линији дати јачи отпор непријатељу. И, уистину, тако је и било: 14. октобра 1915. године на овој прилично дугачкој одбрамбеној линији развила се жестока борба у којој је, и с наше стране, учествовао већи број ратних трупа. Непријатељ је бесно и с великим снагама нас нападао. Тукао нас је разним калибрима артиљерије, непрекидно је на нас бацао авионске бомбе из ваздуха, али нас је, ипак, највише непријатељска пешадија нападала. Борба је била веома тешка, а губици на обадве стране врло велики. Па, ипак, и поред надмоћнијег непријатеља, ми смо успели да се тога дана одржимо на свима нашим положајима. У тој борби, од ђака наредника, и то само у једном батаљону Осмог пука првог позива, један је погинуо (Милош-Миша Стефановић), а тројица су тешко рањени: Борислав Николић, студент шумарства, Божа Вићентијевић, студент права, и писац ових редова... Миша Стефановић је рођен у Пироту. Био је јединац у мајке. Студирао је технику у Минхену. Његова мајка, после рата, подигла је на овом положају своме сину споменик, а при основној школи у селу Црквенцу, под његовим именом, основала је и Фонд за помагање сиромашних ученика тамошње школске општине...

(Група аутора, „Скопски ђачки батаљон 1914 – Батаљон 1300 каплара“, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1941.)

12074548_1648154912121343_71269527881538

Извор:Приче из Великог рата

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
Страдање 1.300 каплара: Из школске клупе у огањ битке

rep-kaplari_620x0.jpg


 


Путевима страдања и славе легендарног ђачког батаљона српске војске у рату од 1914. ДО 1918. После само два месеца буке кренули у борбу. Да су други народи у своје трајање могли да упишу легенду о 1.300 каплара, она би била на пиједесталу. Свако име, свак.


У БОРБИ за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама“, записао је француски генерал и војни историчар Жорж Револ.


„Пратио сам их од Београда до Скопља. Певали су. Тешили мајке и сестре, ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се многи неће вратити? Не знам… Можда нису…


Али је извесно“, наставља Револ, „они су подигли морал уморним ратницима и превагнули у одсудној Колубарској битки у корист свог народа. Ова српска младост, која је дала пример и учинила подвиг, и мом животу дала је смисао. Да их памтим, о њима причам и пишем, јер су лекција како се љуби отаџбина и слобода. То је лекција и о смелости Врховне команде српске војске да толико ризикује и оклеветаног српског народа, да пред њим скидамо капу и учинимо гест поштовања и признања.“


 


ГОДИНЕ 1914-2014.


Читав век споменика речи, бесмртним српским ђацима и студентима из батаљона 1.300 каплара, који им је подигао француски генерал и писац, њихов савременик. Трагом ове посвете кренули смо на пут подвига и жртве српске младости. На овом путу откривамо до сада мање познате, или сасвим непознате приче о слави и страдању најмлађих бораца српске војске, чија се легенда затурала и заметала деценијама, као и ова посвета.


Ко је то страховао од сећања на бесмртнике, да данасјош живе у успоменама потомака и маргинализованим удружењима старих ратника? Споменемо их, узгред, на скромним обележавањима каквих годишњица и пригода у којима се, ето, преиспитујемо да ли је то Србији једини био пут.


– Да су други народи у своје трајање могли да упишу легенду о 1.300 каплара, она би била на пиједесталу. Свако име, сваки гроб, сијао би као сунце – каже нам Ненад Љубинковић, потомак Милана Јањушевића, једног из батаљона бесмртних. – Наши гробови готово се и не знају. А тамо где се знају, више их поштују и о њима брину странци него ми сами. Можда је у томе одговор зашто смо, данас, ту где јесмо.


А одговор ко смо и какви смо били, да нам се дивио цео свет, најречитије је дала управо спомен-књига Милана Јањушевића. Налазимо је у Удружењу старих ратника у Београду. Одавде ће нам чувари сећања дати путоказ. До Скопља, отуда до Колубаре, од Колубаре преко Албаније до Крфа и назад – у слободу Србије.


Дочекало ју је мање од трећине каплара. Од шест чета студената и ђака, који су на путу за фронт добили чинове, више од четири стотине страдало је у тој, првој, бици. А више од тога оставило је своје животе у беспућима Албаније. У безименим гробовима грчких острва. У плавој гробници. На северу Африке. У пробоју Солунског фронта.


– Претња пораза и потпуног слома Србију је ставила пред ову, најтежу одлуку – говори нам генерал Милисав Секулић, живи сведок драме кроз коју су, у слободи, пролазили преживели каплари. – Цео Београдски универзитет кренуо је на бојиште да врати морал исцрпљеној војсци. Уз Београђане, кренули су редом, по Окружним командама и Шапчани, Чачани, Ужичани, Крагујевчани, Нишлије… Кренули су и с југа, из Прилепа, Битоља и других места Јужне Србије.


 


БЕОГРАД, ТЕ 1914. ГОДИНЕ.


КАД НАРЕЂУЈЕ СРБИЈА НИСУ само синови сељака и занатлија мобилисани у ђачки батаљон. Међу 1.300 каплара била су и деца министара, професора, лекара, свештеника, официра… Љубе Давидовића, Андре Николића, Јаше Продановића, Петра Перуничића… – Кад наређује Србија, наредба важи за све. – Остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Син, јединац Љубе Давидовића, Миодраг, страдао је у пробоју Солунског фронта.


Закрчене улице. Свет плаче и пева. Заорило се на железничкој станици када је воз кренуо: „Рузмарине, моје росно цвеће, тебе варош више видет неће“. Регрути – ђаци и студенти одговарају песмом: „Што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта“.


Међу документима Удружења старих ратника, у правом богатству трагова славе и страдања, налазимо оригинални запис Тадије Пејовића о дану покрета ђачког батаљона из Скопља, зборног места, одакле су кренули после само два месеца обуке.


rp-kaplari-u-tekst-2.jpg


 


– Ми певамо и марширамо кроз Скопље, а нове капларске звездице и бајонети преливају се на сунцу – оставио је сећање каплар Пејовић. – Душанов мост трепери под нашим корацима. Из масе допире пригушен плач, јецај. Чују се речи: „Одоше ђаци на фронт, одоше у смрт“. Народ баца цвеће, оно се одбија од нас и пада на калдрму. Тако су последње чете газиле по цвећу. Многима од нас био је ово посмртни марш. Касније, док смо пролазили кроз друга места, исти испраћај. Свака станица била је опкољена народом који је дошао да се са нама опрости. Већини је то био растанак засвагда. Свима навиру сузе, само нама који одлазимо у смрт ниједна да крене. Ми идемо као на какво весеље. Из вагона се ори. Прва чета пева: „Ој Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати“… Друга: „Еј трубачу с бујне Дрине, дед затруби збор“… Трећа: „Срби устајте, своје не дајте“… Четврта грми: „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’ осташе деца њена“…


 


Тадија Пејовић даље бележи:


– Знали смо да је непријатељ већ заузео пола Србије. Да пали, руши и убија на најсвирепији начин. Зато смо сви желели да што пре стигнемо, да преузмемо борбене дужности.


 


ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО ОЦУ


Енглески лист „Обсервер“ о путу српске младости на фронт овако је известио: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље“.


МОЛИМ онога који ме нађе мртвог да ово писмо неизоставно преда адресанту, написао је на коверти, неколико дана пред погибију каплар Страхиња Нушић – Бан. Писмо је намењено оцу, Браниславу Нушићу:


„Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали… Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина! Твој син Бан“


 


Милена МАРКОВИЋ


 


Извор Новости


Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

САМ ИЗНЕО БРДСКИ ТОП НА ЛЕЂИМА

 

У Трсту, на древном тргу Понте Роса је шарена пијаца, прва тачка путовања у иностранство многих наших суграђана и златног доба реалног социјализма. Међу путницима тог времена, на север Италије пристигао је у железничку станицу и Јевто Јевтовић, солунац, огрнут антеријом и обувен у опанке. Није он дошао у Трст да пазари „фрулице” (фармерке) и „танкерице” (ветровке). Хтео је да види шта има „тамо” куда сви хрле као помамљени. Знатижељан, обишао је старина све тезге Понте Роса и, пролазећи кроз њих на крају пијаце спазио велелепну цркву као од једног комада камена срезану. Није знао да је то храм Светог Спиридона, који подигоше српска властела и трговци на челу са Јованом Милетићем и браћом по вери и еснафу Грцима пре 264 године.

Као сваки домаћин, скинуо је шајкачу, целивао крст престони, оставио пару и наменио шаку воштаница својима за здравље и многима за душу. Отишао до дока, заитио длан мора и принео уснама. Знао је укус, али га није испљунуо. Прогутао горчину и вратио се у воз. Свети Спиридон се осмехнуо, задовољан. Препознао је свог госта. А у повратку, цариници италијански и цариници словеначки, као и сапутници Јевтови до Београда нису имали појма ко је тај чудак без пртљага. У купеу би га неко понекад од шверцера „боцнуо” поскочицом, а он, ћутећи, само вадио из увета шајкаче папир да завије себи дувана.

Јевто Јевтовић је Гојногорац (1892–1977), једини редов српске војске који је изнео на плећима брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренет грбачом, освануо у Драчу. Неокрњен. Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да га види. Салутирао је ветерану оба балканска рата, одбране Београда, артиљерцу Цера и предао му своју Легију части. Горштак у ставу мирно рече толмачу (преводиоцу): „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”.

Топ, пет зрна и Јевто Јевтовић се укрцавају на лађу за Крф, заједно са саборцима 10. шумадијског пука. Убрзо, топ и рањеници настављају пут Француске а Јевто на грчком острву са оцем Сретеном – трећепозивцем и своја два млађа брата, близанцима Љубинком и Љубивојем чека команду да се сви врате родној груди. А браћа, Јевто и Љубивоје (1896–1986) независно су водили ратне дневнике. (Едиција, „Слово ратниково – дневници војника сељака”, Миодраг Јаћимовић, Чачак 1980”.) Њихови потомци у Гојној Гори чувају оба оригинала. На пожутелим листовима мастиљавом оловком, краснопис... Тако су их у школи учили. А школа гојногорска, одужила се својим ђацима. Једина у Србији има зидове са 22 спомен-плоче. У периоду 1912–1918. Гојна Гора је дала отаџбини 223 мушке главе. Није се вратио 141. Изнад свих плоча је био двоглави орао у бронзи, скинут у доба реалног социјализма. Душан Савић прича да је као председник месне заједнице села наручио исте грбове 1989. и вратио их на зидове школе. Смењен је убрзо. У селима општине Горњи Милановац списак се наставља: у Брајићима од 21 ратника, само тројица освануше пред родном кућом. У Богданици од 48 њих 35. Полом је дао 151 војника, 81 је погинуо. Дружетићи 145, а 48 остало је живо. Ово село у засеоку Каменица има цркву Светог пророка Илије и зидове спојене као црква Каранска уграђених плоча – спомења и порту са четири крајпуташа. У горњим селима рудничко-таковског краја највише је страдао Теочин. Мобилисаних 185, погинулих 135. Прањани су најбројнији, 464 војника. Половина се није вратила 204. Коштунићи од 242 мобилисана, 143 изгинула.

Сваки рат је неприродна појава. То су знали и они који су без речи и на одјек црквених звона остављали виле и мотике, изљубили чељад и замакоше брдима у знању да се можда никада неће вратити. Знао је то свако, али је „неписмен” сељак имао свест: црква – краљ – отаџбина.

Јевтовићи Гојногорци вратили су се живи Србији. Отац Сретен и три сина. Љубинко (телеграфиста) слободу је дочекао у постељи покошен тифусом, а умро је 1918. године у Војној болници у Земуну. Четврти Јевтовић, Слободан, као најмлађи у кући није учесник рата, са мајком, још дечак, дочекао је оца и своју браћу. Последња страница Јевтовог ратног дневника гласи: „Још један Божић без својих чељади у Гојној Гори. Кад ћемо једном кући. Нико ништа не вели”.

А топ с почетка приче данас се чува у Војном музеју у Марсеју у Француској.

(Саша Савовић, "Политика", објављено: 17.10.2015.)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
ЧЛАН

Заиста потресне и истовремено поучне приче. 

Дани, лепа тема, свака част.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
МОДЕРАТОР
Како је ослобођена Палата „Албанија”

Сведочење о узбудљивим догађајима током ослобађања Београда на крају Другог светског рата

Kako-je-oslobodjena-Palata-Albanija.png
Београд, 20. октобар 1944: Црвеноармејци испред палате Албанија (Фото Танјуг)

 У завршним борбама за ослобођење Београда, од 14. до 20. октобра 1944. године, Четврти батаљон 6. црногорске ударне бригаде продирао је Крунском улицом ка Старом двору и Скупштини, а потом Дечанском, до тврде зграде школе „Краља Александра”. Истим правцем, испред Четвртог батаљона наступао је и Први батаљон 8. црногорске. Оба батаљона су засталa у згради те школе, ради сређивања и припрема за напад на јако немачко утврђење у палати „Албанија”.

Немци су се били јако утврдили у тој највишој згради (високој 53 метра, са 13 спратова), изграђеној 1939. године. У њој је током окупације 1941–1944. било седиште немачке полувојне грађевинске Организације ТОТ, која је, поред осталог, управљала и фашистичким логором у Старом сајмишту, на Ушћу.

Са „Албаније”, од приземља до последњег, тринаестог спрата, са многих прозора зазиданих џаковима са песком, све до равног крова, Немци су жестоком ватром из митраљеза и снајпера контролисали све прилазе овој палати.

Све време борби на овом правцу јединицама НОВЈ пружали су подршку тенкови Црвене армије од Теразија и из Француске улице. У припреми општег напада на палату „Албанија”, један тешки тенк Црвене армије, крећући се од Теразија, испалио је у покрету неколико граната „Албанију” и зауставио се на самој раскрсници Сремске, Кнез Михаилове и Коларчеве улице. Немачки противтенковци са „Албаније” отворили су на њега ватру и једном реактивном гранатом га запалили. Посада тенка је безуспешно покушала да се, кроз густи дим и пламен, спасе искакањем. Изгорела је.

„...У том тренутку један пролетер, није се сазнало његово име, искочио је из зграде данашње кафане „Душанов град” и покушао да с наквашеним ћебетом угаси тенк који је горео. Дотрчао је до тенка, бацио преко њега мокро ћебе, али је пламен захватио и њега, па је и он, запаљен пао крај тенка. Као жива буктиња покушао је да се ваљањем по земљи угаси и спасе. Није успео. Немачки фашисти су га дотукли митраљеским рафалом са „Албаније”, записао је, по сећању ослободилаца и грађана из суседних зграда, Петар Вишњић, у својој књизи „Београдски октобар 1944”.

Борбе за освајање утврђења у палати „Албанија” почеле су пред вече, 19. октобра, када је неколико тенкова Црвене армије, уз подршку делова 1 . пролетерске бригаде и јединица 73. гардијске дивизије Црвене армије са правца Теразија, отворило јаку ватру на прозоре палате „Албанија”, неколико борачких ударних група, једна за другом, упадале су у палату „Албанија” кроз улазе из Кнез Михаилове и Коларчеве улице и од Кнежевог споменика.

Међу првим групама, пред почетак сумрака, 19. октобра 1944. године, на зграду „Албанија” јурнуле су групе бораца 2. чете, 4. батаљона, 8. црногорске ударне бригаде Прве пролетерске дивизије. Прву групу кроз улаз из Кнез Михаилове улице повео је командир 2. чете Момо Јакић, са десетарима Миланом Божовићем и Младеном Цимбаљевићем, на челу, а другу групу од шест бораца кроз улаз из Коларчеве водио је пушкомитраљезац Миладин С. Петровић, рођен 1922. године, у селу Непричава, недалеко од Лајковца, столарски радник, члан СКОЈ-а, који је у 6. црногорску ступио добровољно почетком септембра 1944. године, непосредно пре ослобођења Ваљева.

Још у време уличних борби у рејону Славије 14. октобра, из једне капије истрчала је млада девојка, хитро пришла пушкомитраљесцу Миладину и из недара извадила свилену тробојку, са петокраком звездом на средини, рекавши му:

„Ова застава је мој рад, а од сада она је поклон групе девојака Београда вама, ослободиоцима нашег града, са жељом да је истакнете на некој од његових највиших...”

Пољубила га и отрчала кроз још отворену капију у своје двориште. А Миладин, мало збуњен овим изненадним сусретом, савио је заставу и ставио у своју торбу.

У наредна два-три дана Миладин је искористио прилику да се похвали мајору Сави Машковићу, команданту 8. црногорске бригаде да у торби носи заставу и објаснио где ју је и од кога добио.

Мајор Машковић, и сам обрадован, рекао је Миладину:

Чувај заставу у торби као главу на раменима, све до палате „Албанија” највише зграде у Београду. Наша Бригада управо наступа преко Теразија ка тој највишој згради. Ако твоја чета добије задатак да осваја „Албанију”, пријави се као добровољац у једну од првих ударних група које ће у њу упасти. И успеш ли да се пробијеш до самог врха, на њему истакни ту заставу...

И ево, сада је дошао и тај тренутак.

На самом прилазу згради „Албанија” тројица бораца из Миладинове групе буду погођени ватром Немаца и избачени из строја. У самој згради је настала огорчена борба бомбама и блиским рафалима на степеништима и кроз собе, од спрата до спрата. Борбене групе су степеништима, преко немачких лешева, грабиле ка врху зграде.

„...Миладин и два друга, крчећи себи пут рафалима из аутомата и ручним бомбама, успели су се све до седмог спрата. Одатле, па до тринаестог спрата, пушкомитраљезац Миладин се непоколебљиво пробијао сам -– његови другови су заостали, рањени. Пуцао је и борио се, напредујући корак по корак. Најзад, избио је на сам кров „Албаније” и бомбама ућуткао немачке митраљесце. Тада је и он рањен, али је смогао онолико снаге колико је било потребно да на самом врху „Албаније”, на највишем телефонском стубу, истакне победоносну заставу, која се вијорила на ветру, почев од 21 часа.

Када је коначно освојена „Албанија” борци 2. чете Четвртог батаљона ушли су у ову зграду да покупе своје мртве и рањене другове и на самом врху, испод заставе, нашли су рањеног Миладина.

Миладин се после брзог опоравка од задобијене ране вратио у своју јединицу и наставио борбу против Немаца на Сремском фронту, до своје погибије код Кајишевца, села између Солтина и Граброва, јуришајући храбро на немачке бункере, 18. децембра 1944. године.

На Сремском фронту, исте године кад и Миладин, погинуо је и његов три године старији брат Јордан. А Миладинов најмлађи брат, Милан, рођен 1925. године, као борац Прве пролетерске бригаде, учествовао је у ослобађању Београда, октобра 1944. године.

Др Слободан Ристановић
објављено: 19.10.2015.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
Osmesi, sahrane i borbe: oslobođenje Beograda u slikama koje niste videli

oslobodjenje-beograda-u-slikama-body-ima

Sovjetski vojnici dan nakon bitke marširaju kroz Kralja Milana ka Slaviji. Foto: Rista Marjanović

 

Branimira Gajića je 2014. godine angažovalo JP "Beogradska tvrđava" da zajedno sa ruskim istoričarem Aleksejem Timofejevim bude jedan od autora izložbe Priča o drugom životu, posvećene bici za oslobođenje Beograda od nacističke okupacije oktobra 1944. Izložba je bila postavljena na panoima na Kalemegdanu, a relevantni domaći i ruski istoričari ocenili su da je jedinstvena zbog izbalansiranog pristupa tumačenju samog događaja i obilja novog materijala (fotografija, najpre) i načina na koji su predstavljene. Zbog tih ocena i nesmanjenog interesovanja posetilaca, trajanje izložbe je produžen za šest meseci.

Cilj izložbe je bio da se sama bitka objasni u širem kontekstu ratnih događaja u Srbiji u jesen 1944. godine. Bez političkih komponenti, već samo onako kako se odvijala sa vojne i ljudske tačke gledišta, te kako se odrazila na ljude koji su u njoj učestvovali: vojnike sve tri vojske – Crvene armije, NOVJ i Vermahta – kao i na Beograđane.

Rekonstrukcija bitke kroz fotografije morala je da bude napravljena hronološki: najpre prikazom okupacije Beograda u ratnim godinama, a zatim i prikazom poslednjih dana nemačke vlasti i jasnim saznanjem da Sovjeti prilaze gradu. Tu su i prvi susreti Beograđana sa vojnim snagama NOVJ i Crvene armije, a potom i scene borbi od Rakovice, Košutnjaka i Dedinja, sve do centra, Knez Mihajlove, Kalemegdana i Savamale.

 

U prikupljanju fotografija, Gajić se oslonio na nekoliko privatnih kolekcija i neistražene fondove Vojnog muzeja u kojem mu je kolega Timofejev gotovo slučajno pronašao album sa fantastičnim fotografijama koje nigde nikada nisu bile prikazane. Od privatnih kolekcija, najviše materijala dobijeno je od naslednika legendarnog fotografa Riste Marjanovića (njegove unuke Zorane Vojnović), kao i od dvojice kolekcionara iz Nemačke i Beograda, Siniše Zidarevića i Miloša Jurišića.

Sasvim dovoljno razloga da pozovemo Baneta i porazgovaramo sa njim o fotografijama i izložbi.

 

BRANIMIR GAJIĆ: Najveći deo fotografija svedoči o momentima pred samu bitku ili nakon nje, što je razumljivo jer je fotografima bilo teško, gotovo nemoguće da fotografišu usred same borbe, posebno civilima poput Riste Marjanovića.

Uočljivo je, ako gledamo sa vojne strane, da Beograd brane drugorazredno naoružane i opremljene nemačke trupe, ali da je "Tvrđava Beograd" bila krcata bunkerima, utvrđenim položajima i bodljikavom žicom, odnosno, temeljno pripremljena za odbranu. Takođe, količina ratnog materijala koju su Sovjeti dopremili na jugoslovensko ratiše prevazilazila je bilo šta što je viđeno na ovim prostorima od početka Drugog svetskog rata. Bila je to najveća vojna sila koja se ikada ovde pojavila.

Očito je i slabo naoružanje partizana i odsustvo bilo kakve teške opreme, što nedvosmisleno ukazuje da bez učešća Crvene armije, partizani ne bi imali apsolutno nikakve šanse da osvoje tako branjeni Beograd, čak i ako su ga branile manje vredne nemačke jedinice.

Zanimljivo je i to da, pored egzaltirane mase, ipak ima i Beograđana na čijim licima nema uvek osmeha ili euforije pred oslobođenjem. Takođe, i da se u sastavu partizanskih jedinica uočavaju potpuno bosi borci: reč je o prethodno zarobljenim četnicima kojima je pružena nova šansa da spasu živote od partizanskog streljačkog voda, ali im nije pružena obuća koja je čuvana za "pravoverne" borce.

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-body-imaCrvenoarmejci na američkom oklopnom vozilu negde na Senjaku. Foto: Rista Marjanović

Koliko je stradao Beograd, a koliko Beograđani? Na fotografijama se vidi da je veliki broj poginulih sahranjivan na ulicama grada, od Trga Republike do parkova i šumaraka.

Kada je reč o stradanju, fotografije otkrivaju da je tu bila reč o kratkotrajnoj, ali žestokoj bici u kojoj su najveće žrtve podneli sovjetski tenkisti: izgorele olupine tenkova T-34 prekrivaju čitav prostor centra grada, u ulici Kneza Miloša, oko Železničke stanice, kod Autokomande, na Terazijama.

Takođe, ima snimaka mnoštva izginulih sovjetskih pešadinaca: posebno je tragična fotografija skoro trideset mrtvih crvenoarmejaca poslaganih u porti Vaznesenske crkve nakon što su svi poginuli u samo jednom jurišu na nemački bunker kod današnjeg restorana "Monument".

Novi momenti koje su otkrile fotografije su da su Beograđani veoma vodili računa o tim sovjetskim žrtvama jos po samom stradanju: leševi tenkista su pokriveni vencima na beogradskoj kaldrmi, improvizovani grobovi po ulicama gotovo odmah uređeni i jasno obeleženi.

Ima primera da su na Centralnom groblju odmah podignuti i mermerni spomenici identični lokalnom standardu, sa pravoslvanim krstovima. Posebno otkriće su čitulje nemačkih vojnika poginulih u toj bici koje su objavljivane u Trećem rajhu kada bi rodbina dobijala obaveštenje o smrti svojih očeva ili sinova.

Uočljivo je da su nemački vojnici često već u zrelim godinama i da je reč o ljudima starijim od četrdeset godina. Na jednoj fotografiji se vidi i niz improvizovanih nemačkih grobova sa šlemovima na krstovima od dasaka, sačinjenih u poslednjem danu bitke, ispred današnjeg "Mikser hausa" u Savamali. Ti improvizovani krstovi Vermahta su bili uništavani odmah po oslobođenju.

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-body-imaSovjetski tenkisti pune vozila granatama pred juriš na Dedinje negde u Košutnjaku. Foto Rista Marjanović

Nekoliko dana po prestanku bitke na samom Trgu Republike sahranjeni su u velikoj grobnici poginuli sovjetski vojnici koji su tu počivali sve do kraja 1950-tih, kada je formirano groblje Oslobodilaca Beograda na koje su prebačeni. Sovjetskih grobova je do tada bilo i po centru grada, čak i na Trgu Slavija, kao i u parku kod hotela Moskva.

Jedan snimak pokazuje i sahranjene partizane, "nepoznate drugove sa Uba", kako piše na krstu, u parku na Andrićevom vencu, neposredno ispred samog današnjeg Predsedništva. Hiljade sovjetskih, nemačkih i jugoslovenskih boraca ostalo je da počiva u beogradskoj zemlji nakon bitke.

Za razliku od naših i sovjetskih koji su kasnije dobili svoj uređeni memorijalni prostor, skoro svi sa druge strane, Nemci, i danas počivaju pod našim nogama. Iako je cifra od 15,000 ubijenih vojnika Vermahta kako je dugo, neutemeljeno i propagandno tvrdila posleratna domaća istoriografija uveliko preteran, sigurno je da je reč o broju od 4 do 5 hiljada stradalih.

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-body-ima

Sahrana na Trgu Republike. Foto via waralburn.ru

 

Iako se politički kontekst neumitno nameće kroz priču o bici za Beograd, nisam se previše udubljivao u taj deo iz nekoliko razloga: najpre, jer su takvi materijali (koji direktno prikazuju teror oslobodilaca nad građanima), ako uopšte postoje, nedostupni i za samu istoričarsku struku, a kamoli za zainteresovane istraživače.

Da li postoje fotografije egzekucija i isleđivanja Beograđana koji nisu bili po volji komunističkim revolucionarima i njihovim snagama "narodnog" terora – aparatu tajne policije i vojske – ne znam. Do sada na njih nigde nisam naišao. Što ne znači da ih nema.

Takođe, postoje i pogrešni tragovi: iz parka na Topčiderskoj zvezdi su 1990-tih ekshumirani pokopani ostaci ljudi sa Senjaka za koje se u tom trenutku tvrdilo da su žrtve komunističkog terora iz jeseni i zime 1944. jer postoje verovanja da su tu likvidirani. Ali onda se pre nekoliko meseci pojavilo pet potpuno nepoznatih kolor snimaka iz proleća 1944. gde se vidi da su na tom mestu pokopavane žrtve američkog bombardovanja Beograda 16. i 17. aprila 1944.

I, konačno, politički i ideološki momenat je već bio previše zastupljen u doslovce svakom izdanju, tumačenju ili drugom materijalu izdatom u Jugoslaviji posle rata, i u ogromnoj meri krivio realnu sliku sprečavajući nas da pravilno razumemo i samu bitku i to kako se i zašto tako odigrala.

Meni je najvažnije bilo da oktobar 1944. pokušam da gledam bez tih 50-godišnjih ideoloških "naočara" ne bih li ga bolje razumeo i objasnio gledaocima izložbe, pa mi tu nikakva ideologija nije bila potrebna.

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-body-imaPosade u Košutnjaku pred juriš na Dedinje. Foto Rista Marjanović

Ako, pak, pričamo o samom razaranju grada usled borbi, primetno je da ima stradalih zgrada, ali da to nimalo ne liči na prizore masovne destrukcije kakve danas možemo da vidimo u emisijama na istorijskim kanalima o Drugom svetskom ratu: Beograd nije bio razoren u toj bici.

Neuporedivo veća stradanja je doživeo u prethodnim američkim bombardovanjima te godine. Bitka je gutala ljude i ratni materijal, ali ne i zgrade i građanstvo. Najveće fotografski zabeleženo urbano razaranje su izvršile jedinice nemačke vojske u povlačenju kada su iz nekog nepoznatog razloga minirale veliku stambenu zgradu na Studentskom trgu i ubile desetine stanara koji su slobodu čekali u podrumu zgrade.

To sve ukazuje da su Sovjeti zaista prema Beogradu sa tehničke strane postupali sa izvesnom dozom opreza i da nisu dejstvovali artiljerijom i avijacijom onako kako su to činili u drugim gradovima na putu do Berlina. Cena koju su zbog toga morali da plate životima svojih vojnika na ulicama Beograda je bila veća jer su "ručno" slamali nemački otpor, ali zbog toga je mnogo Beograđana živo dočekalo slobodu.

To je jedan od retkih momenata iz prethodnog poluvekovnog SFRJ mita o toj bici koji se pokazao tačnim: da su Sovjeti zaista vodili računa da ne unište Beograd uništavajući Vermaht.

 

Moje zanimanje za fotografije počelo je sa epohom "internetskog buma" pre izvesnog vremena kada sam na različitim internet aukcijama, najpre na nemačkom i holandskom Ebay-u, a zatim i na manje poznatim sajtovima, naišao na potpuno nepoznate prizore koji su bili snimljeni u ratovima, i to čak i u Prvom svetskom, a koji su prikazivali ratne scene na način na koji ih do tada niko od nas nije video.

Jer, naše vizuelno poimanje istorije se do tada svodilo na svega dvadesetak opšte poznatih fotografija koje su se vrtele kroz sve udžbenike istorije, kroz sve izložbe, izdanja, motive, kao da je neko odlučio da nam potpuno minimalizuje i krajnje pojednostavi slike koje treba da imamo u sebi kada mislimo o tom delu prošlosti.

Svi znamo koje su to slike, volovska zaprega na Ceru, čamac na Krfu pred plavom grobnicom, "oko sokolovo", kad pričamo o Prvom svetskom ratu, motorcikl na Terazijama 27. marta 1941, Terazije u plamenu kao ilustracija bombardovanja 6. aprila 1941. (iako je to prizor iz 1944.), Stjepan Filipović na vešalima u Valjevu, Tito u Užicu 1941., prelazak Neretve, Sava Kovačević na Sutjesci, Tito u Drvaru pred pećinom, nemački padobranci sa zarobljenom Titovom uniformom u tom istom Drvaru, par slika Sremskog fronta i to je otprilike bilo to.

A još bi i sve uvek bile odštampane u nekom lošem rasteru, jedva vidljive i razumljive, kao da su snimljene u nekim neverovatno lošim uslovima, što je čitav događaj činilo još gorim.

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-body-imaPobednička parada Crvene armije na Slaviji, 22. oktobar. Foto Rista Marjanović

 

Dakle, imali smo maksimalno osiromašenu vizuelizaciju neposredne istorije. Onda se preko sajtova i raznih foruma otkriva postojanje desetina hiljada fotografija, od kojih je većina i vrhunskog kvaliteta, koje su snimali razni ljudi, i vojnici i civili, a koje sve daju fascinatno široku "pojavnost" našoj istoriji.

Odjednom prepoznajemo sopstvene ulice, kuće u kojima živimo, ograde pored koji svakodnevno prolazimo kao scenografiju istorije. Vidimo nemačke vojnike u našoj ulici, kraj naše kuće, vidimo sovjetske vojnike kako puše poslednju cigaretu pred borbu ispred zgrade u kojoj svakodnevno danas kupujemo hleb u pekari... Čitava svakodnevica počinje, u stvari, da ubrzano dobija još jednu dimenziju - vreme.

Mene je to oduševilo i potpuno zainteresovalo, da nađem što više tih prizora i da sklopim što je moguće veći mozaik iz prošlosti kojim bi bilo obuhvaćeno naše svakodnevno okruženje. Život nije počeo od nas, ali ta spoznaja se jako doživi tek kad se vide te fotografije na kojima su prizori koji čine naše živote i našu svakodnevicu, ali iz potpuno druge epohe.

Pri tom, to nije samo moje otkriće, taj trend je postao globalni. Virtuelni svet je doslovce "eksplodirao" novim prizorima iz ratova, a posebno je postalo popularno da se na istim mestima pod istim uglovima snimaju sadašnji prizori pa da se vrši uklapanje dela stare fotografije na to isto mesto danas. To su takozvani "duhovi vremena".

Naša svest još uvek nema načina da u potpunosti shvati to "preklapanje" tih slojeva, kako je moguće da je na istoj ogradi mosta na kome stojite oslonjeni i gledate Maribor, na istom milimetru železne ograde, stajao Hitler. Da dirate svojim prstima isti metal koji je dirao i on. Ili, još gore, da na Kalemegdanu krenete u restoran ili u obilazak zoološkog vrta i da parkirate automobil na bukvalno istoj kamenoj kocki na kojoj su fotografisani beogradski Jevreji dok ih nacisti drže u žici pre nego što ih odvedu na Banjicu u logor i dalju smrt...

Čini mi se da su internet i mogućnost digitalnog skeniranja starog fotografskog materijala decenijama dostupan isključivo onima u čijim rukama je bio, potpuno izmenili naš odnos prema vremenu i istorijskim događajima.

Vreme je sada učinjeno nekako "zbijenijim", a nama je omogućeno da zaista autentično doživimo prošle epohe i da se lakše uživimo u njih sa tom novom vizuelizacijom. Tako se i naše poznavanje proteklih vremena neminovno širi. Naravno, veliki trud je potreban da se fotografisani prizori pravilno rastumače i identifikuju kako bi uz njih mogla da ide adekvatna legenda.

Tek kada su objašnjeni i dešifrovani, postaju materijal za saznavanje istorije. Jer, kada uspete da identifikujete ulicu i kuću ispred koje stoje dva vojnika u zaklonu usred bitke onda fotografija priča priču koja može da bude itekako važna onim ljudima koji danas žive u toj istoj kući, iza tih istih prozora.

Što se samih originala tiče, mene ne zanimaju stare fotografije kao kolekcionarski i pojedinačni primerci upravo jer je digitalizacija učinila samo posedovanje jednog originala besmislenim. Važno je da se prizor skenira i objavi na mreži, a gde je original može da bude samo važno onima koji se spremaju da ga stave u neko izdanje zbog autorskih prava.

Isto kao i sa muzikom, na primer, zašto bi ste kupovali stare ploče kad sve imate na Jutjubu ili u Epl prodavnici? Važno je otkriti gde se originali nalaze ili kriju, i pretvoriti ih u digitalni format i objaviti. Naravno, uz sve podatke koji se na njima nalaze poput potpisa slike u starom foto albumu ili pozadini, jer to doprinosi autentičnom i tačnom tumačenju fotografije.

Ali insistirati na samom sakupljanju originala nije stvar koje me previše zanima. Možda zato i imam podršku kolekcionara koje poznajem: nismo konkurencija, a delimo strast ka otkrivanju nepoznatog.

 

Pogledajte još fotografija ispod.

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-512-1445 Originalni kolor snimak Jedinica Vermaha u predgrađu BG Foto Rista Marjanović. Kolekcija Zorana Vojnović

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-415-1445

Pozivnica za koncert u Kolarcu B.Gajić

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-925-1445

Razrušeni nemački bunker kod železničke stanice neposredno nakon bitke Kolekcija Nemanja Baćković

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-834-1445

Sovjetski tenk starijeg tipa T34-76 veteran mnogih bitaka od 1941 negde na trgu Mostar Kolekcija Nemanja Baćković

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-953-1445

Sovjetski oklop u ulici Kneginje Zorke na Vračaru Foto Vojni muzej Beograd

 

oslobodjenje-beograda-u-slikama-112-1445

Poprište neposredno nakon bitke na početku Knez Mihajlove Foto Rista Marjanović. Kolekcija Zorana Vojnović

 

http://www.vice.com/rs/read/oslobodjenje-beograda-u-slikama

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...