Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Човек Жоја

Планета Земља

Recommended Posts

Знам сад шта намераваш са овом темом о клими!

 

Сад желиш да нас заведеш причама о облацима и турбулентним траговима од летелица... Као да ми не знамо да су то КЕМТРЕЈЛСИ!!!

HAAAAARP!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

O ATMOSFERI i KRETANJU VAZDUHA

 

Opušteno o meteorologiji

 

Pre nego što počnete sa čitanjem…… ne bi bilo loše da imate u vidu da postoji ogromna količina literature iz oblasti meteorologije. Čitava sila knjiga, skripti, časopisa, članaka, svima je dostupna preko Interneta. Pa ipak, ovde se pojavljuje još jedna zbirka tekstova iz ove oblasti. Deluje nepotrebno, zar ne? Međutim, veoma je mali broj tekstova iz oblasti meteorologije koji su razumljivi i ljudima koji nisu iz te struke. Meteorolozi imaju udžbenike iz kojih uče svoj posao. Kao i svi udžbenici, tu je gomila suvoparne teorije, solidan broj uskostručnih reči, redovi i redovi jednačina više matematike. Previše za ljubitelje meteorologije koji ne žele da se toliko duboko upuštaju u matematiku i fiziku. Kada neko od ljubitelja meteorologije postavi stručno pitanje, malo je zadovoljavajućih odgovora. Objašnjenja koja se dobijaju su često zakomplikovana, nepotpuna, nejasna, jednom rečju – nezadovoljavajuća.

Potreba za ovom zbirkom tekstova je upravo nastala iz želje da se ljubiteljima meteorologije pruži retka prilika da saznaju nešto iz oblasti ove jako zanimljive nauke, ali na pristupačan način. Kako zadovoljstvo saznavanja proističe iz razumljivosti i opuštenosti, tekstovi su pisani na jedan, pomalo nesvojstven način, opisan u samom nazivu ove zbirke – opušteno. Bez mnogo filozofiranja, bez mnogo matematike i fizike, sa brižljivo odabranim ilustracijama, koristeći svakodnevni rečnik. Pustite meteorologe da se lomataju sa nepreglednim sistemima jednačina i teorijama. Vi samo kliknite na sledeću stranicu i…… opustite se.

 

SASTAV ATMOSFERE

Atmosfera kao vazdušni omotač planete je jedna velika smeša gasova. Gledano prema zapremini, u toj
smeši preovlađuju dva gasa: azot (78%) i kiseonik (21%), dok na sve
ostale gasove otpada preostalih 1%. Naizgled jednostavno, zar ne?
Ne!

 

sastav-atmosfere.jpg

 

Baš taj 1% gasova čini meteorologiju krajnje uzbudljivom naukom. Ono što bi se ugrubo moglo nazvati prljavštinom, u stvari su gasovi koji diriguju svim promenama u atmosferi koje možemo nazvati vremenom, klimom i uopšte – meteorologijom. Neki imaju manju, a neki veću ulogu u tome; neki su potcenjeni, a neki precenjeni po svojoj važnosti. No, evo i njih.

 

Argon (0.93%), plemenit gas; nema većeg meteorološkog značaja, pa ga nećemo gledati, osim u svetlećim reklamama koje se često pogrešno nazivaju neonskim.

 

Ugljen-dioksid se u atmosferi nalazi u strašno malim količinama, reda veličine nekoliko stotina milionitih delova. Ko voli izražavanje u procentima, ima da piše par nula pre neke konkretne brojke (na primer 0.04 % za 400 milionitih delova). I ko bi rekao da ta enormna količina ugljen-dioksida izaziva katastrofalne promene klime, globalno zagrevanje i ko-zna-koja čuda! Pa da se čovek zapita kako je to moguće. I ja se pitam.

 

Ostalo nam je oko 0.03% za sve ostale gasove. Iako nemaju većeg meteorološkog značaja, ipak ih pomenimo: neon, helijum, kripton (eto još tri plemenita gasa iz svetlećih reklama), vodonik, ozon. Mada nemaju kvorum, nisu bez uticaja na našu planetu. Ozon je, na primer, bio optuživan za svoje rupe u stratosferi, koje nemilice propuštaju ultraljubičasto zračenje i time ugrožavaju život i zdravlje na Zemlji.

 

Međutim, ko je bio pažljiv, primetiće da se u ovom sastavu atmosfere ne nalazi jedan od najvažnijih gasova. To je, inače, najvažniji gas sa efektom staklene bašte; jedini se vidi u atmosferi, ali samo ako svoje gasovito stanje menja za neko drugo agregatno stanje; štaviše, životno je važan. Još se niste setili koji je to gas? Vodena para!

 

Da, uistinu je opisan sastav atmosfere, ali bez vodene pare. Takva atmosfera se naziva suva atmosfera. Vodena para se izdvaja iz više razloga. Pre svega, količina vodene pare u atmosferi je jako promenljiva kako u prostoru, tako i u vremenu. Dalje, vodena para jedina ima fazne prelaze (promene agregatnog stanja) od svih gasova atmosfere. Te promene (kondenzacija, isparavanje, sublimacija) neretko upravljaju veoma značajnim meteorološkim procesima. Najzad, i sama vodena para daje posebne karakteristike vazduhu ne samo svojom gustinom, već i ostalim osobinama, kao što je filtrovanje pojedinih opsega Sunčevog zračenja, što dovodi do pomenutog efekta staklene bašte. Meteorologija bez vodene pare bila bi krajnje dosadna nauka.

Osim ovih sastojaka, atmosfera u sebi nosi i čvrste i tečne čestice, koji nisu uvek prljavština…

 

PRIDODACI ATMOSFERE

 

pridodaci-atmosfere.jpg

 

Čini se da je atmosfera jedna velika čorba od azota i kiseonika sa mešanom aromom ugljen-dioksida, ozona i svega što je pomenuto u prethodnom tekstu. Ta čorba se i lepo puši od vodene pare. Međutim, čorba neće valjati ako nema pridodataka, začina. Neće imati onaj ukus, šmek koji čorbu čini prijatnijom i kompletnijom, što je čini onakvom kakva jeste. Umesto mirođije i soli, tu su aerosoli, čestice prašine ili mikroskopski sitne kapljice vode koje lebde u atmosferi.

 

Aerosoli mogu imati čitav spektar veličina. Najsitniji imaju prečnik manji od jednog mikrometra (ne mikrona, oni su zakonom zabranjeni još od 1980. godine!) i jako dugo lebde u atmosferi, i po nekoliko dana. Najkrupniji aerosoli imaju prečnik od nekoliko desetina mikrometra i zbog svoje veličine, odnosno težine, ne mogu dugo da lebde, već se talože na površinu tla posle nekoliko sati.

 

Najveći broj ovih čestica je sastavljena uglavnom od kapljica vode koje su otkinute od vodenih površina mora i okeana. Ali, tu su i zrna prašine koje su podignute sa suvog tla, izbačeni u atmosferu vulkanskim erupcijama, šumskim požarima, pa čak i zrnca soli koja ostaju kada morska kap ispari u vazduhu.

 

Sve te čestice imaju jednu interesantnu zajedničku osobinu. Što ih je više, to više smanjuju prozračnost atmosfere. Pre svega, tu su kapljice vode i zrnca leda koje čine maglu i oblake. Čak i u čistom vazduhu njihovo prisustvo ume da bude značajno, pa tako diriguje vidljivošću i intenzitetom plavetnila neba.

 

Najviše aerosola ima u nižim predelima, dok njihova koncentracija opada sa povećanjem visine, u početku naglo, a zatim sve manje. Ljubitelji planina i letenja to najbolje znaju kada pogledaju naniže prema dolinama i ravnicama, pa se stresu od pomisli u kakvoj prljavštini od vazduha u stvari žive.

 

Koncentracije aerosola uveliko zavise i od vazdušne mase. Najviše aerosola ima iznad okeana i mora, pa iznad suvog i prašnjavog tla, a najmanje iznad polarnih predela. Zimi, kada je čest prodor suvog i hladnog arktičkog vazduha, imamo prilike da se divimo pogledu u velike daljine, jer ta vazdušna masa ima veoma malo ovih čestica u sebi.

 

Aerosoli igraju veoma važnu ulogu u atmosferi. Bez njih se teško mogu zamisliti bilo kakve padavine. Sama vodena para koja se kondenzuje u vazduhu teško može da opstane, jer su kapljice isuviše sitne i brzo ispare. Krupnije kapljice nastaju kondenzacijom vodene pare na česticama aerosola. Tada te čestice nazivamo jezgrima kondenzacije. Sudaranjem i stapanjem takvih kapljica nastaju veće kapi, pa i kapi padavina. Na sličan način se stvaraju i kristalići leda i pahulje snega.

 

Nastajanje novih čestica aerosola i njihovo otklanjanje iz vazduha pre svega putem padavina je u stalnoj ravnoteži. Tako je atmosfera jedna magična čorba koja je uvek začinjena tačno kako treba. Iako glavni kuvar u kuhinji atmosfere vodi računa o tim začinima, ljudi ponekad malo više zasole atmosferu nekontrolisanim emitovanjem raznog otpada iz industrije i saobraćaja, pa se onda bune što nalete na poneku neukusnu kašiku u gradovima.

 

SLOJEVI ATMOSFERE

 

Atmosfera uopšte nije tako jednostavna kao što izgleda, a izgleda prilično providno, zar ne? O atmosferi možemo govoriti na razne načine, ali kakav god način
odaberemo, najčešće se govori o njenim slojevima. Zato je meteorologija
tako slojevita nauka.


slojevi-atmosfere.jpg

 

Jedna od najstarijih podela atmosfere na slojeve jeste prema hemijskom sastavu. Prvih stotinak kilometara od površine se naziva homosfera, a iznad toga je heterosfera. Oblast koja ih razgraničava naziva se turbopauza. U homosferi su svi pripadajući gasovi izmešani do onih razmera opisanih u tekstu o sastavu atmosfere. Heterosfera već kvari te odnose, pa ispadaju pojedini gasovi. Prvi je, kao najteži od njih, a opet lakši od vazduha, u sloju od 120 do 500 km visine, kiseonik, i to u atomskom obliku. Uz atomski kiseonik mogu se još naći tragovi azota i lakših gasova, dok iznad 1000 km visine caruju helijum i vodonik. Međutim, kako govoriti o atmosferi, kada je vazduh toliko razređen da se molekuli prosto jure po prostoru na vrhu atmosfere? Ovde, gde živimo, na dnu atmosfere, molekuli gasova su na znatno kraćim rastojanjima od jednog desetomilionitog dela metra, a gore, u heterosferi, molekuli su i po 100 metara udaljeni jedan od drugog, pa se kreću po putanjama zakrivljenim zbog gravitacije, po balističkim krivama. Kao kamenice!

 

Najpoznatija podela atmosfere na slojeve je prema kretanju temperature. Najniži sloj se naziva troposfera (temperaturno opadajuća atmosfera) i prostire se od dna atmosfere do visine od oko 8 km (u polarnim oblastima) do oko 16 km (u tropskim oblastima). To je sloj u kojem tipski opada temperatura sa povećanjem visine. U jednom trenutku, ovo opadanje temperature prestaje, što je znak da smo ušli u oblast tropopauze, gde je temperatura oko –60°C. Posle ove pauze, idući naviše ulazimo u sloj gde se temperatura vrlo malo menja sa povećanjem visine. Nekada je atmosfera bila poznata samo do tih visina, pa je tako ovaj sloj nazvan stratosfera (razvučena atmosfera, stalna po temperaturi). Međutim, sledi iznenađenje: iznad nekih 25-30 km visine temperatura počinje da raste! Za to je kriv ni manje ni više nego ozonski sloj, sa sve rupama! Na visini od oko 50 km temperatura vazduha je oko 0°C, gde dolazimo do još jednog razdvajajućeg sloja: stratopauza. Iznad stratopauze temperatura počinje normalno da se ponaša, odnosno ponovo opada sa povećanjem visine. U tom sloju koji se naziva mezosfera (srednja atmosfera) vazduh postaje veoma redak. Pri kraju hemijski izmešanog sloja dolazimo do mezopauze, gde se dešava poslednji preokret. Govoriti o temperaturi postaje nemoguće usled veoma velike razređenosti vazduha, tako da se ovde opisuju brzine molekula gasova koje odgovaraju određenim temperaturama gasa. Međutim, spektar tih brzina molekula je jako veliki i praktično je nemoguće odrediti toplotne karakteristike termosfere, poslednjeg, završnog sloja atmosfere.

 

Najmanje poznata, ali meteorolozima najbitnija podela jeste na tri sloja mešanja vazduha. U prvom i najplićem sloju od nekoliko milimetara proučava se molekulski prenos toplote, pa se zato naziva molekulski granični sloj. Sledeći je sloj dobro izmešanog vazduha, što vetrom, što termičkim kretanjem uzbrdo-nizbrdo usled zagrevanja i hlađenja vazduha, i naziva se izmešani sloj, ali i planetarni granični sloj. Noću je taj sloj manji i obično se predstavlja pojavom inverzije, dela u kojem temperatura raste sa povećanjem visine usled noćnog hlađenja od tla (par stotina metara visine). Preko dana debljina ovog sloja zavisi od porasta temperature sa visinom usled dnevnog zagrevanja, tako da je u sunčanim danima veća nego u oblačnim. Iznad ovog sloja od nekih 500 do 1500 metara naziva se slobodna atmosfera, jer je slobodna od uticaja tla, pa njene karakteristike pre svega zavise od vetrova, karakteristika vazdušnih masa itd. Ovom podelom se bavi posebna grana meteorologije – mikrometeorologija.

 

Da bi lakše pojmili atmosferu, meteorolozi su skovali plan da je prvo rasloje kako im odgovara. I to sve prema interesovanjima meteorologa, od proučavanja sastava gasova, preko temperature, pa sve do najvažnije stvari, proučavanja razmene energije u atmosferi. U svakom slučaju, u meteorologiji je već uloženo dovoljno energije za rastavljanje predmeta izučavanja na sastavne delove, da bi došli do prave stvari: sklapanja sveobuhvatnog poznavanja atmosfere. Kad malo bolje razmislite, ljudi su od detinjstva počeli da rasturaju stvari, da ih ni kao odrasli ne mogu sastaviti tako da budu zadovoljni.

 

JONOSFERA


Malo je poznato da postoje i slojevi u atmosferi koji nemaju mnogo veze sa
meteorologijom. Ovi slojevi ne pripadaju nijednoj podeli, već se
izdvajaju kao posebne oblasti iznad naše planete. Pa ipak, poznavanje
atmosfere ne može biti kompletno ako se oni zanemare i preskoče, kao u
većini knjiga iz oblasti meteorologije.

 

jonosfera.gif

 

Najinteresantniji takav sloj naziva se jonosfera. To je oblast u kojoj je koncentracija jona znatno veća nego u atmosferi koju poznajemo. Jonosfera se prostire na visinama iznad 100 km, a dostiže visinu i do 1000 km. Na tim visinama atmosfera je toliko retka da se elektroni u svojoj sumanutoj brzini odvajaju od atoma i molekula na kratko vreme, a onda ove ‘begunce’ ponovo hvataju najbliži pozitivni joni (atomi i molekuli koje je neki drugi elektron prethodno napustio). Za ovaj proces jonizacije najodgovornije je, naravno, Sunce i njegovo ultraljubičasto i X zračenje.

 

Ovaj sloj je poznat od samog početka prošlog veka, 1902. godine, kada je Giljelmo Markoni radio eksperimente sa radio talasima. Termin ‘jonosfera’ je uveo škotski fizičar Robert Vatson-Vat 1926. godine, dok je postojanje ovog sloja dokazao Edvard Eplton, za šta je i dobio Nobelovu nagradu 20 godina kasnije, 1947. godine. I ovde je dug put od poznavanja do priznavanja.

 

Verovali ili ne, i jonosfera ima svoje slojeve. Ti slojevi su zbirna posledica jačine jonizacije, ali i ‘gustine’ atmosfere. Najniži sloj je sloj D koji se prostire od 50 do 90 km visine. U ovom sloju je rekombinacija elektrona i pozitivnih jona azotnih oksida jako intenzivna, naročito na strani okrenutoj Suncu. Zato je na noćnoj strani planete ovaj sloj znatno tanji, ali opstaje zbog kosmičkog zračenja.

 

Sledeći je sloj E koji se prostire od 90 do 120 km visine. Ovde se elektroni rekombinuju sa jonima molekulskog kiseonika. I ovaj sloj se noću znatno stanjuje. Kako sloj D apsorbuje radio talase srednjeg opsega, a sloj F ih odbija, kombinacijom ova dva efekta dobijamo pojavu da se radio stanice u srednjem (AM) opsegu noću čuju znatno dalje, pa nastaje gužva na skali starih radio aparata. Tako su se polovinom prošlog veka slušali Radio Luksemburg i skidali najnoviji hitovi. Lako je danas sa kablovskom televizijom, ali nije lako sa hitovima!

 

Unutar sloja E danju nastaje sporadični sloj Es, dok noću nestaje, zbog čega je i dobio takvo ime. Dugo se ovaj sloj nije ni smatrao posebnim slojem zbog svog povremenog i mestimičnog pojavljivanja usled jake jonizacije. Međutim, radio amateri su jako srećni i zahvalni ovom sloju, jer im omogućava da uspostavljaju kratkotrajne kontakte na daljine od oko 1000 km, pa čak i do 2000 km, reflektujući radio talase ultrakratkih frekvencija, kao i
televizijske signale. Pošto se ovi talasi odbijaju i od površine planete, ređe se dešava da se odbijaju i dva puta, stvarajući ‘dvoskok’ dug i preko 3000 km. Međutim, pošto sve što je lepo kratko traje, tako se i ovi slojevi ‘vraćaju u bajku’ posle nekoliko minuta do par sati svog postojanja.

 

Najzad, sloj F se prostire od 120 do 400 km iznad naše planete. Iako su atomi već prililčno udaljeni jedni od drugih, jonizacija i rekombinacija elektrona i atomskog kiseionika je u
ovom sloju najintenzivnija. I to nije apsurdno: u ovom sloju je ultraljubičasto zračenje koje vrši jonizaciju najjače, jer je na samom vrhu jonosfere i atmosfere uopšte. Sloj F je, dakle, spoljni elektronski oklop Zemlje.

I još jedan detalj: jonosfera je samo unutrašnja ivica jednog drugog sloja koji je poznat pod imenom magnetosfera i koji je odgovoran za druga fizička svojstva omotača naše planete. Što se meteorologa tiče, magnetosfera je kolevka jedne od najintrigantnijih i najlepših pojava – polarne svetlosti. Ali o tome će biti više reči prilikom opisivanja meteoroloških pojava.

 

GRANIČNI SLOJ ATMOSFERE

 

Ako mislite da se radi o nekom sloju koji je granični sa spoljne strane,
prema svemiru, varate se! Ovaj najvažniji sloj atmosfere je granični,
ali sa donje strane! Radi se o granici između neba i zemlje, pardon,
između vazduha i tla. Njegova važnost je zasnovana na činjenici da
glavni uticaji na vreme i klimu pre svega stižu sa Sunca, a posredno sa
površine Zemlje. Samim tim, uticaj tla se proteže do neke visine koja
nije stalna, a mnogo zavisi od interakcije Zemlja-vazduh. Njegova
debljina je jako promenljiva, i pre svega zavisi od doba dana, a zatim
i od vrste, tipa i oblika tla, da bi došli do uzajamnog uticaja
meteoroloških parametara. Lep uvod u način funkcionisanja atmosfere.


granicni-sloj-atmosfere.jpg

 

Granični sloj atmosfere (ili planetarni granični sloj) se bavi isključivo uticajima kratkog dometa i u prostoru i u vremenu. Atmosfera iznad graničnog sloja je oslobođena dnevnih uticaja tla, pa se zato i naziva slobodna atmosfera. Ovako podeljeno razmatranje atmosfere dovelo je i do izdvajanja posebnih grana meteorologije. Za granični sloj je zadužena mikrometeorologija, a za slobodnu atmosferu – aerologija.

 

Regularne dnevne promene graničnog sloja atmosfere su prilično dinamične. Noću, u odsustvu Sunčevog zračenja, vazduh se hladi izračivanjem, tako da je temperatura pri samom tlu najniža, a sa povećanjem visine raste sve dok ovo hlađenje ima uticaja. Ova pojava se naziva temperaturna inverzija, inverzno (ili obrnuto) od uobičajenog stanja atmosfere gde temperatura opada sa povećanjem visine. Granični sloj atmosfere je u ovom slučaju oblast temperaturne inverzije. Inverzija je jača kada je temperatura viša, kada ima manje oblaka, manje vetra, ali i kada je vazduh suvlji. To što nam se čini da je inverzija jača zimi nego leti je verovatno zato što nam je ionako hladno ovde, na dnu atmosfere, a samo koju stotinu metara iznad nas je 10-15 stepeni toplije, što ne čini nikakvu utehu. Radiosondažna merenja su na strani opisanog razmatranja!

 

Svitanje donosi promene, jer se uključuje moćna toplotna mašina – Sunce. Bukvalno tog trenutka počinje postepeno zagrevanje tla, pa se inverzioni sloj polako ‘topi’ od tla naviše, kao sladoled u dečijoj ruci. Vazduh pri tlu je zagrejaniji i temperatura opada sa povećanjem visine, sve do sloja koji još nije pod uticajem ovog zagrevanja. Tako nastaje pridignuta temperaturna inverzija. Vrh inverzionog sloja pokušava da pobegne uvis, ali uticaj dnevnog zagrevanja ga sustiže i negde u prepodnevnim časovima ga potpuno ‘pregazi’, ostavljajući atmosferu bez ove inverzije. Ali, granični sloj nije nestao, već ga čini (po definiciji) sloj koji je pod uticajem dnevnog zagrevanja tla.

 

Prilikom dnevnog zagrevanja tla, delići vazduha se pod silom potiska kreću naviše, i u tom penjanju hlade adijabatski, odnosno bez bitne razmene energije sa okolnim vazduhom.

Zagrejane ‘porcije’ vazduha žure da se penju i jednostavno nemaju vremena da razmene energiju sa onim delom vazduha koji nije zagrejan, pa ‘kulira’. U tom penjanju, taj deo vazduha se ohladi toliko da postaje zasićen vodenom parom, pa počinje kondenzacija. Leti to možemo da vidimo kao stvaranje malih belih čupavih oblaka – kumulusa. Ta visina se naziva nivo kondenzacije. Iznad nivoa kondenzacije mikrometeorologija prepušta svoju glavnu ulogu dinamičkoj meteorologiji i aerologiji.

 

Popodnevni časovi donose slabljenje Sunčevog zračenja, pa tlo ponovo postaje hladnije od vazduha neposredno iznad tla. Temperaturna inverzija se nanovo stvara od tla naviše još
nešto pre zalaska Sunca, dok iznad inverzionog sloja, procesi pod uticajem dnevnog zagrevanja koji označavajući debljinu graničnog sloja, polako slabe i gase se u večernjim časovima.

 

Naravno, ovo je jedna tipična dnevna evolucija graničnog sloja. Ovu temu i njene varijacije meteorolozi razmatraju uvođenjem raznih parametara koji uticaj zračenja Sunca i tla, ali i mešanja vazduha vetrom i konvekcijom svode na nekoliko ‘kobasica’ raznih jednačina. Zadovoljstvo varenja tih kobasica ostavićemo onima koji će naleteti na mikrometeorologiju, pa ako ih zaboli stomak od muke, znaće da sadržaj tih ‘kobasica’ treba unaprediti. Samo da ne koriste veštačke dodatke i začine u vidu povećanja broja parametara! Neka pređu na zdravu hranu poštovanja prirodnih zakona i logike jer, verovali ili ne, toga još uvek ima.

 

PROSTORNE I VREMENSKE RAZMERE KRETANJA VAZDUHA

 

Kada se pominje kretanje vazduha, prvo se pomisli na vetar kao očiglednu manifestaciju kretanja vazduha. Međutim, kretanje vazduha u atmosferi je ponekad daleko komplikovanije od onoga što se neposredno primećuje. Postoje različite prostorne i vremenske razmere kretanja koje su ponekad isuviše male da bi se primećivale, a ponekad isuviše velike da bi običan čovek toga bio svestan.

 

Najmanja kretanja vazduha su reda veličine oko jedan metar i do nekoliko sekundi trajanja. Ova kretanja mikro razmera se mogu videti kao vihori prašine koje uskovitla vetar, ili uzdignut suvi sneg za vreme mećave. Takođe, u ove razmere spadaju i udari vetra, jer se dešavaju u nekih desetak sekundi. Dimenzije ovih kretanja dosta zavise od brzine vetra koji ih prouzrokuje, oblika terena u njihovoj neposrednoj okolini, ali i drugih objekata koji mogu i da se kreću raznim brzinama. Svako je iskusio prolazak automobila ili nekog težeg vozila u neposrednoj blizini i zna kako vetar ‘cima’.

 

Sledeća kretanja vazduha po veličini su turbulentna kretanja, kako u vidu termala, tako i u vidu ‘vezivanja vetra u čvor’ na visinama avionskih letova. Ova kretanja malih razmera su veličine par stotina metara, a trajanja do nekoliko minuta. U njih spadaju i uzlazna i silazna kretanja vazduha u planetarnom graničnom sloju, kao i stvaranje malih belih oblačića lepog vremena – kumulusa.

 

Kad su uslovi za stvaranje takvih oblaka povoljni, pa narastu do velikih, pretećih oblaka koji daju grmljavinu i pljuskove – kumulonimbusa, svedoci smo prisustva kretanja mezo razmera. Ona su veličine po nekoliko kilometara, a trajanja i do sat vremena. Tu spadaju i pijavice i trombe koje u izuzetnim slučajevima izviruju iz takvih oblaka, praveći pustoš. Ove razmere kretanja se mogu opaziti i kao lokalni vetrovi kao što su vetar s mora – vetar s kopna, ili lokalni vetrovi koji se penju ili silaze niz planine. Pri vrhovima planina, opet, možemo videti i još malo krupnije oblike kretanja mezo razmera, a to su stvaranje planinskih talasa i orografskih oblaka koji prividno stoje kao da su ‘usidreni’ uprkos jakom vetru.

 

Kretanja sinoptičkih razmera su prva koja se ne mogu videti, jer su suviše velika. To su pre svega oblasti koje razgraničavaju dve različite vazdušne mase, a opšte su poznati pod nazivom frontovi ili frontalne zone, i imaju dimenzije po nekoliko desetina kilometara po širini, a poneku stotinu kilometara po dužini, a rok trajanja od dva-tri dana. Tropski cikloni su još malo veći, po par stotina kilometara u prečniku, a životni vek im je pet do deset dana. Najzad, (vantropski) cikloni i anticikloni imaju i po hiljadu kilometara u prečniku, a opstaju od tri-četiri pa do desetak dana.

 

Najkrupniji i najdugovečniji oblici kretanja vazduha u atmosferi su kretanja planetarnih razmera. Da, ima nešto veće i od ciklona i anticiklona. To su Rosbijevi talasi, strujnice koje imaju oblik ‘špageta’ na koje su, kao na šinama planinske pruge načičkani vagoni od ciklona. Ovi talasi se vrlo sporo kreću; potrebno im je nekoliko dana da promene svoj položaj. Veličina jednog od ovih ultra dugih talasa je i nekoliko hiljada kilometara, tako da oko čitave polulopte ne može stati više od dva-tri talasa. Ovako smo ušli u sistem opšte cirkulacije atmosfere.

 

Pošto je ovako komplikovan sistem strujanja teško pratiti odjednom, meteorolozi su podelili zadatke između sebe. Na primer mikrometeorologija preuzima kretanja mikro razmera, a sinoptika kretanja sinoptičkih razmera. Sve njih spaja dinamička meteorologija, odnosno komplet zakona fizike gasova primenjenih na atmosferu. Za te potrebe koristi se srazmerno veliki komplet matematike, ali ne treba da to obeshrabri meteorologe. Dok je birao meteorologiju za svoju narednu naučnu oblast, velikan svetske nauke, Milutin Milanković je rekao ‘Ko će pohvatati u matematičke obrasce sve ćudi Eolove?’

 

Autor: Predrag Petrović (RHMZ)

 

http://meteoplaneta.rs/atmosferske-pojave-i-procesi/o-atmosferi-i-kretanju-vazduha/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ATLAS OBLAKA

 

Principi klasifikacije oblaka

 

OBLAK je hidrometeor sastavljen od skupa sićušnih čestica tečne vode ili leda, ili i jednih i drugih, koje lebde u vazduhu i obično ne dodiruju zemlju. On može da sadrži i krupnije čestice tečne vode ili leda, kao i tečne ili čvrste čestice koje nisu vodenog sastava, kao što su na primer čestice dima, smoga ili prašine. Skup svih vrsta oblaka na jednom mestu naziva se ATLAS OBLAKA.

 

Oblaci se nalaze u stanju neprekidnog stvaranja i promena. Zbog toga postoji bezbroj njihovih mogućih oblika. Ipak, postoje definicije ograničenog broja, vrlo karakterističnih oblika. U te karakteristične oblike možemo svrstati većinu oblaka koji se pojavljuju u atmosferi planete Zemlje. Na taj način ih klasifikujemo.

 

Ovi karakteristični oblici ipak ne obuhvataju sve pojave vezane za oblačnost. Pre svega, postoji ogroman broj prelaznih formi, koji ovom klasifikacijom nije obuhvaćen. Te forme nisu od presudne važnosti, jer su vrlo nestabilne i prema tome kratkotrajne. Inače, po svojim najvažnijim osobinama ne odstupaju značajnije od neke od definisanih formi. Druga grupa, neobuhvaćena klasifikacijom su razne vrste specijalnih oblaka.

 

Klasifikacija oblika klasičnih oblaka je izvršena u osnovi trostepeno. Primarno, oblaci su podeljeni na rodove, zatim sekundarno na vrste, i na kraju tercijalno na podvrste. Rodovi su podeljeni u deset  grupa. Rodovi se međusobno isključuju, odnosno, oblak može pripadati samo jednom rodu. Većina osmotrenih i klasifikovanih u rodove oblaka se nadalje može sekundarno podeliti na vrste. Ova podela na vrste je izvršena na osnovu izgleda oblaka ili prema njihovoj unutrašnjoj strukturi. Oblak jednog roda, može pripadati samo jednoj vrsti. Dakle, jedan isti oblak ne može imati više vrsta, kao što ne može imati ni više rodova. Tercijalno oblaci se mogu podeliti na podvrste. Podvrste su određene na osnovu nekih karakterističnih pojedinosti oblaka, kao što je različit makroskopski raspored elemenata, ili manji ili veći stepen njihove providnosti. Jedan isti oblak može da ima više od jedne podvrste, ali ima samo jedan rod i  jednu vrstu (mada vrsta kao i podvrsta može i da izostane).

 

Ova trostepena klasifikacija ipak ne zadovoljava u potpunosti praksu. Zbog toga su uvedena dva dodatna parametra za klasifikovanje oblaka. Prvi dodatni parametar (dvostruk doduše) su takozvane dopunske odlike i oblaci pratioci. Kod jednog istog oblaka, mogu se istovremeno osmotriti  jedna ili više dopunskih odlika. Takođe, mogu se istovremeno osmotriti jedan ili više oblaka pratilaca. Oblaci pratioci mogu biti na bilo kom nivou oblaka, ili iznad ili ispod njega. Tako se naša trostepena klasifikacija pretvorila praktično u petostepenu. Drugi dodatni parametar je uvođenje pomoćnog pojma, matičnih oblaka. Klasični oblaci, o kojima smo do sada govorili, formiraju se na vedrom nebu. Jedan veliki oblak može tokom vremena da dobije veliku izraslinuna sebi. Ta izraslina može ostati spojena, ili se čak i prekinuti u odnosu na oblak iz koga je izrasla. Oblak iz koga je izrasla naziva se matični oblak, i onda se u klasifikaciji novonastalog oblaka dodaje oznaka, da je nastao iz matičnog oblaka, kao i rod matičnog oblaka sa prefiksom genitus. Ovo je bio prvi slučaj matičnog oblaka. Drugi slučaj pojave matičnog oblaka je kada ceo jedan klasičan oblak doživi transformaciju u oblak drugog roda. U tom slučaju se novonastali oblak označava svojim rodom, ali i rodom od koga je nastao transformacijom, sa sufiksom mutatus.

 

Dakle, klasifikacija klasičnih oblaka bi išla približno ovim redom:

 

1.      Oblaku se određuje ROD. Mora ga imati i može biti samo jedan.

 

2.      Uvodi se oznaka VRSTE, ako oblak uopšte ima osobine vrste, jer je ne mora imati. Ako je ima, može biti samo jedna vrsta.

 

3.      Uvodi se oznaka PODVRSTE, jedne ili više, ako ih uopšte ima. Oblak ne mora imati obeležja podvrste, ali ih može imati i više od jedne.

 

4.      Ustanovljava se da li oblak ima DOPUNSKE ODLIKE i OBLAKE PRATIOCE. Oblak ne mora imati niti jednu od njih, ali može istovremeno imati više dopunskih odlika, kao i više oblaka pratilaca.

 

5.      Ako je jasno da je u pitanju MATIČNI OBLAK, nastao iz drugog oblaka ili mutacijom jednog roda u drugi,  uvodi se označavanje u GENITUS i MUTATUS formi, umesto onih gore nabrojanih tačaka. Ovde treba posebno obratiti pažnju, jer nije navedeno čak ni u evropskoj literaturi. Neko može da pita „a šta ako neki matični oblak ima mnogo više osobina od roda kojim se opisuje i još i genitus, mutatis odlike?“ Odgovor je da takvih oblika u stvari nema. Genitusne i mutatisne forme su samo one koje su čisto vidljive uz matični oblak i, prema tome, jasno pripadaju njemu. Ukoliko im je forma malo nepravilna, odnosno pripadaju prelaznom obliku, bitno je da ga svrstate u rod koji mu odgovara i da mu date odliku matičnog oblaka. Dakle, u pitanju su male forme u odnosu na matični oblak. Ne mogu to biti velike, razvijene forme, već samo male forme, koje su jasno uz matični oblak u slučaju genitusa. Kod mutatisa su u pitanju, najčešće, odvojeni pojedinačni oblaci ili zone mutacije, i njih treba svrstati samo onda kada je jasna neposredna mutacija sa prelaskom u drugi rod. Ukoliko su oblaci razvijenih formi sa svim mogućim odlikama, nemojte ni tražiti osobine matičnih oblaka, jer oni to sigurno nisu, već imate posla sa klasičnim oblakom, sa svim svojim rodovima, vrstama itd. I mutatis i genitus forme su pomalo ograničene u prostoru, a i u vremenu, i više služe za parcijalne slučajeve nego za osnovne forme koje čine izgled oblaka. One više služe, figurativno rečeno, za opis isturenih delova fasade velikih građevina, to jest oblačnih masiva, ili za eventualne registrovane degeneracije između rodova, odnosno mutacione pojave.

 

ATLAS OBLAKA

Share this post


Link to post
Share on other sites

Rodovi


 


Cirrus (Ci)


 


cirrus-unccius.jpg


Cirrus unccius


Razdvojeni oblaci u vidu belih, nežnih pramenova ili belih, većim delom belih banaka ili uskih traka. Imaju vlaknast izgled (nalik na vlasi kose), ili svilast sjaj, ili obe ove karakteristike zajedno. Ime im potiče od starogrčke reči paperjasti.


 


Cirrus se obično javlja na nadmorskoj visini između 3 i 8 km u polarnim, između 5 i 13 km u umerenim, i između 6 i 18 km u tropskim oblastima.


 


 


Cirrocumulus (Cc)


 


Tanak oblačni pokrivač ili tanak sloj belih, neosenčenih oblaka, sastavljen najčešće od sitnih zrnastih ili talasastih oblačnih elemenata, međusobno stopljenih ili razdvojenih i manje ili više pravilno raspoređenih. Većina ovih elemenata ima prividnu širinu manju od jednog stepena.


Cirrocumulus se najčešće javlja na visinama iznad 3 km u polarnim, iznad 5 km u umerenim, i iznad 6 km u tropskim oblastima.


 


Cirrocumulus2.jpg


 


 


Cirrostratus (Cs)


 


Providan, beličast oblačni veo vlaknastog izgleda (nalik na vlasi kose) ili gladak, koji potpuno ili delimično pokriva nebo. Na ovim oblacima se obično stvara halo.


 


Cirrostratus se najčešće javlja na visinama iznad 3 km u polarnim, iznad 5 km u umerenim, i iznad 6 km u tropskim oblastima.


 


cirrostratus.jpg


 


 


Altocumulus (Ac)


 


altocumulus-flocus.jpg


Altocumulus flocus


 


Beo ili siv, ili i beo i siv tanak oblačni pokrivač ili sloj, uglavnom osenčen, sastavljen od elemenata u vidu ljuspica, oblutaka, valjaka itd. Katkad, delimično vlaknastog ili rasplinutog (difuznog) izgleda, kojii mogu a ne moraju biti stopljeni. Većina pravilno raspoređenih malih oblačnih elemenata, obično ima prividnu širinu između jednog i pet stepeni.


 


Altocumulus se najčešće javlja na visinama između 2 i 4 km u polarnim, između 2 i 7 km u umerenim, i između 2 i 8 km u tropskim oblastima.


 


 


Altostratus (As)


 


altostratus.jpg


Altostratus


 


Sivkast ili plavičast oblačni pokrivač ili sloj, izbrazdanog, vlaknastog ili ujednačenog izgleda, koji potpuno ili delimično pokriva nebo i ima delova koji su dovoljno tanki da se kroz njih Sunce nazire kao kroz matirano staklo. Na Altostratusu se ne stvarahalo. Pojmove kao halo pogledati u dodatku.


 


Altostratus se najčešće javlja na visinama između 2 i 4 km u polarnim, između 2 i 7 km u umerenim, i između 2 i 8 km u tropskim oblastima. Često se, međutim, gornji delovi Altostratus-a protežu iznad navedenih gornjih granica od 4,7 i 8 km. Debljina Altostratusa-a može da bude od 1000 do preko 5000 m.


 


 


Nimbostratus (Ns)


 


Siv oblačni sloj, često taman, koji ima rasplinut izgled zbog manje ili više neprekidnih padavina (kiše ili snega), koje u većini slučajeva stižu do tla. Debljina ovog oblačnog sloja je svuda toliko velika, da se kroz njega ne može videti Sunce. Ispod sloja ovog oblaka često se nalaze niski, isprekidani oblaci, koji se ponekad mogu i stapati sa njim.


Glavna masa Nimbostratus-a se skoro uvek nalazi na nadmorskim visinama između 2 i 4 km u polarnim, između 2 i 7 km u umerenim, i između 2 i 8 km u tropskim oblastima. Veoma često, baza ovog oblaka je niža od 2 km; neretko njegova gornja površina je iznad navedenih gornjih granica od 4,7 i 8 km. Nimbostratus je obično deblji od Altostratus-a; njegova debljina se kreće od 2 do 8 km.


 


nimbostrat13.jpg


 


 


Stratocumulus (Sc)


 


Siv ili beličast, ili i siv i beličast tanak, oblačni pokrivač ili sloj, koji skoro uvek sadrži tamne delove. Sastavljen od međusobno stopljenih ili razdvojenih elemenata u vidu pločica, oblutaka, valjaka itd. koji nisu vlaknasti (izuzimajući virge-vidi kasnije). Većina ovih malih, ravnomerno raspoređenih oblačnih elemenata, ima prividnu širinu od pet stepeni.


 


Stratocumulus se obično javlja na nadmorskoj visini manjoj od 2 km; njegova debljina se kreće od 500 do 1000 m. Zbog veće vertikalne razvijenosti, a naročito zbog većeg sadržaja vode, Stratocumulus je tamniji od Altocumulus-a.


 


rmets040721150926.jpg


 


 


Stratus (St)


 


stratus2.jpg


Stratus


 


stratus.jpg


Stratus


 


Oblačni sloj, obično sive boje, prilično ujednačene baze, iz koga može da pada rosulja-sipeća kiša, ledene iglice ili sneg. Kada kroz ovaj oblačni sloj proviri Sunce, njegove se konture jasno ocrtavaju. Na Stratusu se ne stvara halo, izuzev eventualno, pri veoma niskim temperaturama. Stratus se ponekad javlja u vidu iskidanih banaka. Ime potiče od grčke reči izduženi.


 


Stratus se obično javlja na nadmorskoj visini manjoj od 2 km. Debljina Stratus-a se kreće između 10 i nekoliko stotina metara.


 


Cumulus (Cu)


 


Razdvojeni, uglavnom gusti oblaci, jasno ocrtanih kontura, koji se vertikalno razvijaju u oblike narastajućih gomila, kupola ili tornjeva, čiji pupeći gornji delovi obično podsećaju na karfiol. Delovi ovih oblaka obasjani Suncem najčešće su blistavo beli, a baza im je relativno tamna i približno horizontalna. Cumulusi ponekad mogu biti iskidani. Samo značenje cumulus, od starogrčke reči – gomilasti ih lepo opisuje.


 


Cumulusi se javljaju u vrlo različitim stepenima vertikalne razvijenosti. Od Cumulus-a humilis-a, sa vertikalnom razvijenošću od nekoliko desetina do nekoliko stotina metara, preko Cumulus mediocris-a, vertikalne razvijenosti nekoliko stotina metara do oko dva kilometra, do Cumulus congestus-a čija vertikalna razvijenost ponekad prelazi i 5 km.


 


day-0152.jpg


 


 


Cumulonimbus (Cb)


 


cumulonibus-capilatus-opa.jpg


Cumulonimbus capilatus opa


 


Moćan i gust oblak velike vertikalne razvijenosti, u obliku planine ili ogromnih tornjeva. Bar jedan deo njegove gornje površine je obično gladak ili vlaknast, ili izbrazdan i skoro uvek zaravnjen. Ovaj deo se često razvlači u oblik nakovnja ili ogromne perjanice. Ispod baze ovog oblaka, koja je obično veoma tamna, često se nalaze niski iskidani oblaci, stopljeni sa njim ili ne, i padavine, ponekad u obliku virge. Najmoćniji i najopasniji oblak po padavinama (uključujuči i zone leda). Po tome mu, samo delimično, konkurišu Cumulusi vrlo visokog razvoja, koji se mogu sresti samo u tropima.


 


Baza Cumulonimbus-a se obično nalazi na nadmorskoj visini manjoj od 2 km; njegov vrh često dostiže visine veće od 10 km. Vertikalne razmere Cumulonimbus-a kreću se od 3 do 15 km.


 


Ovako navedeni rodovi su poređani, koliko je to moguće po visini. Osnovica klasifikacije oblaka je u tome da se prepozna njihov rod. Nabrojani rodovi su istovremeno i prvih deset realnih slučajeva oblaka, jer postoje i takvi, nazovimo ih čisti oblici oblaka, koji imaju samo rod bez vrste i podvrsta i drugih osobina. To bi bili etalonski tipovi. Relativno retko se susreću. Ipak, prva i najznačajnija činjenica je prepoznati rod.


 


Kada su rodovi u pitanju, ima nekoliko pomoćnih informacija koje su vezane za njih, kao najvažniju odliku oblaka. Oblaci se uglavnom nalaze (osnovni tipovi) na visinama između srednjeg nivoa mora i nivoa tropopauze, tj. do 18 km u tropskim, 13 km u umerenim, i 8 km u polarnim oblastima. Prema konvenciji, deo atmosfere u kome se oblaci javljaju podeljen je po vertikali na tri sloja ili etaža: gornji, srednji i donji. Slojevi se međusobno preklapaju, i njihove granice menjaju se sa geografskom širinom. Približne visine granica slojeva date su u sledećoj tablici:


 


Tablica 1. Visine granica slojeva


 


untitled.jpg


 

U odnosu na slojeve možemo da primetimo sledeće zakonitosti, koje su od koristi prilikom prepoznavanja rodova oblaka:


 


1.      Gornji sloj – Cirrus, Cirrocumulus i Cirrostratus (visoki oblaci).


2.      Srednji sloj – Altocumulus (srednji oblaci).


3.      Donji sloj – Stratocumulus i Stratus (niski oblaci).


4.      Altostratus se obično nalazi u srednjem sloju, ali često prodire u gornji.


5.      Nimbostratus se gotovo stalno javlja u srednjem sloju, ali obično prelazi u druge slojeve.


6.    Cumulus i Cumulonimbus obično imaju baze u donjem sloju, ali je njihova vertikalna razvijenost često tolika da im vrhovi dosežu do srednjeg i gornjeg sloja.


Share this post


Link to post
Share on other sites

Vrste

 

Specifične karakteristike u oblicima oblaka i razlike u njihovoj unutrašnjoj strukturi dovele su do dalje podele rodova oblaka na vrste. Oblak koji pripada jednom rodu može nositi i naziv samo jedne vrste; to znači da se vrste međusobno isključuju. Doduše, jedna ista vrsta se može pripisati oblacima raznih rodova. Mada tu postoji mali, ali ograničen broj najčešćih slučaja. Zapravo, mnoge vrste se javljaju samo kod jednog roda a neke i kod više rodova, najviše 4. Ukoliko oblaku ne može da se odredi vrsta, onda se njemu vrsta i ne pripisuje.

 

Postoje sledeće vrste oblaka:

 

Fibratus

 

Long_Cirrus_fibratus.jpg

Long Cirrus fibratus

 

Razdvojeni oblaci ili tanak oblačni veo, sastavljen od gotovo pravolinijskih, manje ili više nepravilno izvijenih niti, ali koje se ne završavaju kukicama ili čupercima. Ova karakteristika se najćešće javlja kod Cirrus-a i Cirrostratus-a.

 

Uncinus

 

Osobina Cirrus-a, često u obliku zareza (interpunkcijskog) koji se na vrhu završava kukicom ili čuperkom. Ali taj čuperak nema oblik zaobljene protuberance.

 

Cirrus_uncinus-1.jpg

 

 

Spissatus

 

cirrus-spissatus.jpg

Cirrus spissatus

 

Osobina Cirrus-a čija je optička debljina dovoljno velika je da izgledaju sivkasti, kada se posmatraju prema Suncu.

 

Castellanus

 

altocumulus-castellanus.jpg

Altocumulus castellanus

 

Oblaci koji bar u jednom delu, na svojoj gornjoj strani, imaju kumulusne (gomilaste) protuberance u obliku malih kula, što im najčešće daje zupčast izgled. Ove male oblačne kule, od kojih neke imaju veću visinu od širine, međusobno su povezane zajedničkom bazom, tako da izgledaju da su svrstane u nizove. Castellanus-ni karakter je naročito uočljiv kada se oblaci posmatraju sa strane, tj. iz profila.

Ova karakteristika se javlja kod Cirrus-a, Cirrocumulus-a, Altocumulus-a i Stratocumulus-a.

 

Floccus

 

cirrocumulus-floccus.jpg

Cirrocumulus floccus

 

Svaki element oblaka ove vrste ima izgled malog čuperka kumulusnog oblika, čiji je donji deo manje ili više iskidan i često praćen virgom (videti deo o dopunskim osobinama).

Ova karakteristika se javlja kod Cirrus-a, Cirrocumulus-a i Altocumulus-a.

 

Stratiformis

 

Cirrocumulus-stratiformis.jpg

Cirrocumulus stratiformis

 

Altocumulus_stratiformis_and_tree.jpg

Altocumulus stratiformis

 

stratocumulus-stratiformis.jpg

Stratocumulus stratiformis

 

Oblaci razvučeni u prostrani, horizontalni pokrivač ili sloj.

Ova karakteristika se javlja kod Altocumulus-a, Stratocumulus-a, i ređe kod Cirrocumulus-a.

 

Nebulosus

 

cirostratus-nebulosus.jpg

Cirostratus nebulosus

 

Oblak u vidu magličastog vela ili sloja, koji ne pokazuje nikakve posebne detalje.

Ova karakteristika se najčešće javlja kod Cirrostratus-a i Stratus-a.

 

Lenticularis

 

altocumulus-Lenticular.jpg

Altocumulus Lenticular

 

Oblaci u vidu sočiva ili badema, često veoma izduženi i obično sa jasno ocrtanim konturama; na njima se katkada javlja irizacija (vidi dodatak). Ovakvi oblaci se najčešće pojavljuju u oblačnim formacijama orografskog porekla (vidi dodatak), ali takođe mogu da se pojave i iznad predela bez izrazitog reljefa.

Ova karakteristika se najčešće javlja kod Cirrocumulus-a, Altocumulus-a i Stratocumulus-a.

 

Fractus

 

Oblaci u obliku nepravilnih krpa, iskidanog izgleda.

Ova karakteristika se javlja samo kod Stratus-a i Cumulus-a.

 

cumulus-fractus.jpg

Cumulus fractus

 

Humilis

 

cumulus-humilis.jpg

Cumulus humilis

 

Osobina samo Cumulus-a; mala vertikalna razvijenost, koja uglavnom dovodi do toga da izgledaju spljošteni.

 

Mediocris

 

cumulus-mediocris-i-humilis.jpg

Cumulus mediocris i humilis

 

cumulus-mediocris.jpg

Cumulus mediocris

 

Osobina samo Cumulus-a; kada su oblaci umerene vertikalne razvijenosti a gornji delovi pokazuju slabo razvijene protuberance.

 

Congestus

 

cumulus-congestus2.jpg

Cumulus congestus

 

cumulus-congestus.jpg

Cumulus congestus

 

Osobina samo Cumulus-a; kada oblaci primetno narastaju i često se odlikuju velikom vertikalnom razvijenošću; njihov gornji, pupeći deo, najčešće podseća na karfiol.

 

Calvus

 

cumulonibus-calvus.jpg

 

Osobina samo Cumulonimbusa, kod koga bar neke protuberance na gornjem delu počinju da gube kumulusni izgled, ali u kojima se još ne zapažaju delovi cirusnog (vlaknastog) karaktera. Protuberance i pupljenja, počinju da se pretvaraju u beličastu oblačnu masu, sa manje ili više vertikalnim brazdama.

 

Capillatus

 

cumulonibus-capilatus.jpg

Cumulonimbus capilatus

 

Takođe Cumulonimbus, koji uglavnom u svom gornjem delu ima jasno izražene cirusne delove, izrazito vlaknaste i izbrazdane strukture, često u obliku nakovnja, perjanice ili razbarušene kose. Cumulonimbus capillatus je obično praćen pljuskovima ili grmljavinom, često sa udarima vetra i ponekad gradom.U njemu se često javlja vrlo jasna virga.

 

U sledećoj tablici je pregled vrsta oblaka i odgovarajućih rodova, u kojima se po pravilu javljaju. Ukupno u tablici ima 26 različitih oblaka sa pripadajućim rodom i vrstom. Kada na taj broj dodamo 10 čistih oblika rodova (etalon oblici) sa sistemom rodova i vrsta oblaka –  imamo ukupno 36 karakterističnih oblačnih tipova. Dakle, uvođenjem rodovske podele i uvođenjem pojma vrste i karakterističnim vezivanjem vrsta za pojedine rodove,  do sada smo dobili 36 tipova oblaka. Posle tablice će se nastaviti tipologija uvođenjem podvrsta. Kao što vidite, sistem klasifikacije oblaka je prilično složen i brzo se grana. Konkretno raspoznavanje samo ovih 36 tipova do sada, zahteva godine teorijskog i terenskog rada. Postoje posebne procedure za tipologisanje oblaka pri radu na zemlji, a posebne pri radu iz vazduha, odnosno iz letelice. Složenost problema se očituje time što smo već u uvodnom delu morali da posegnemo za pojmovima koji dolaze kasnije, kao što su dopunske odlike (virga). Osim toga, oblaci spadaju u takozvane hidrometeore, a već smo posegli za pojmovima iz oblasti fotometeora, kao što je halo i irizacija, a kojih ima još. Fotometeori i još neki drugi pojmovi će biti objašnjeni u dodatku na kraju teksta.

 

Tabela 2. Pregled vrsta oblaka i odgovarajućih rodova u kojima se one najčešće javljaju

 

untitled.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kumulonimbus – meteorološka bomba

 

U meteorologiji ima mnogo fascinantnih pojava. Jedna od njih je, svakako, i kumulonimbus – oblak koji je odgovoran za jake vetrove, snažne pljuskove, grad, gromove i munje, tornada, pijavice i trombe.

 

Cumulonimbus.jpg

Cumulonimbus

 

Kako nastaje kumulonimbus?

 

Glavnu ulogu u formiranju bilo kakvog oblaka, pa i kumulonimbusa, imaju temperatura i vodena para. Pojedini delovi zemljine površine, zbog svog sastava, materijala, oblika i boje, absorbuju više Sunčeve svetlosti i toplote od drugih. Polja pšenice se sporije zagrevaju od tamne oranice, ali mnogo brže od jezera i okeana. U zoru, najveći deo zemljine površine ima približno istu temperaturu. Kako Sunce počne da greje, neke oblasti se brže zagrevaju i imaju višu temperaturu od drugih. Pošto su toplije, više zagrevaju okolni vazduh. Topliji vazduh se, kao lakši, brzo podiže naviše i širi se. Time atmosfera postaje nestabilna (vazduh u prizemlju je topliji, vazduh na većim visinama hladniji). Ovakvo vertikalno kretanje toplijeg vazduha u meteorologiji se zove konvekcija. Kako se vazduh podiže, on se hladi jer predaje deo svoje toplote okolnom, hladnijem vazduhu. Što se više podiže, više se i hladi.

 

Kada topliji vazduh počne da se podiže naviše, on sadrži određenu količinu vlage. Vazduh uopšte ima određenu količinu vode, bilo da je ona u čvrstom stanju (sneg, grad, ledeni kristali), tečnom (kiša ili kapljice magle) ili gasovitom (vodena para). Kada je lep, prozračan dan, voda je u vazduhu u obliku nevidljive vodene pare. Koliko će vodene pare vazduh sadržati zavisi od njegove temperature. Ista zapremina toplijeg vazduha ima više vodene pare od hladnijeg vazduha. Pri podizanju vazduh se, pored širenja zbog toga što pritisak opada sa visinom, sve više hladi i u nekom trenutku dostigne temperaturu na kojoj sadrži najveću moguću količinu vodene pare – postaje zasićen. Ako vazduh nastavi da se podiže i hladi, višak vodene pare će se kondenzovati, formirajući mikroskopske kapljice vode. Oblaci su uglavnom sastavljeni od takvih kapljica (izuzetak su oblaci na velikim visinama koji se sastoje od malih ledenih kristala). Kada se vodena para kondenzuje, oslobađa se latentna toplota koja dodatno zagreva vazduh i ubrzava konvekciju, pa se vazduh još više podiže i oblak raste u svim smerovima. Kondenzacija je sve intenzivnija što oblak više raste i što mu je vrh na većoj visini.

 

Cb_2.jpg

Cb_2

 

Prva faza u stvaranju kumulonimbusa je formiranje grozda gomilastih, belih oblaka – kumulusa. Oni nastaju kao rezultat kondenzacije i depozicije vodene pare (depozicijaje formiranje kristala leda deponovanjem vodene pare). U tim procesima se oslobađa velika količina latentne toplote koja zagreva oblak i čini ga toplijim od okoline. Oblak nastavlja da se razvija sve dotle dok dobija topli i vlažni vazduh sa manjih visina.

 

Kada uzlazna struja dostigne svoju maksimalnu visinu u razvoju oblaka (leti, kod nas, obično do 12 km), menja smer i postaje silazna struja. Ovo označava zrelu, najintenzivniju fazu razvoja. Sa silaznom strujom, formiraju se padavine (kiša, sneg, grad). Vrh oblaka ima oblik nakovnja zbog jakih vetrova koji na toj visini raspršuju kristale leda horizontalno i zbog postojanja inverzije (povećanja temperature sa visinom) iznad tropopauze. Tako nastaju najmoćniji oblaci na planeti Zemlji – kumulonimbusi. Baza oblaka je na visini od 600-1.500 m, a vrh na oko 12 km (mada su u tropima zabeleženi kumulonimbusi sa vrhom na visini i do 20 km). U svojoj osnovi, kumulonimbus ima i do desetak kilometara u dijametru.

 

Posle te najintenzivnije faze preovlađuju silazne struje, jer je snabdevanje toplim vlažnim vazduhom iz nižih slojeva prekinuto. Životni vek kumulonimbusa je nekoliko desetina minuta, obično je to jedan sat, a retko nekoliko sati (kada su u pitanju tzv. superćelijski kumulonimbusi).

 

Energija koju ima čak i umereno razvijen kumulonimbus je impresivna i može se uporediti sa energijom megatonske bombe. Sigurno ste i sami bili svedoci neke jake letnje oluje, kada je vetar bio toliko jak da je kidao drveće i električne vodove. Kumulonimbus se formira za oko tridesetak minuta i za to vreme podigne uvis na milione tona vodene pare. Njegova osnovna karakteristika su jake uzlazne i silazne struje, zbog čega predstavlja opasnost po avione. Manji propelerski avioni ne mogu izaći na kraj sa tolikom energijom i moraju ga obilaziti, dok veliki mlazni avioni lete iznad manjih kumulonimbusa, a veće zaobilaze.

 

Cb_3.jpg

Cb_3

 

Kumulonimbusi, dakle, nastaju kada postoji jaka nestabilnost vazduha, odnosno kada temperatura vazduha brzo opada sa visinom  (na primer, 10°C na svaki kilometar visine, ili čak i više) i kada je vazduh bogat vodenom parom i zagrejan u nižim slojevima atmosfere. Najpogodniji uslovi za formiranje ovih oblaka su na nižim geografskim širinama, u oblastima sa žarkom i vlažnom klimom. Tamo se oni mogu formirati tokom cele godine. U oblastima umerenog pojasa (naša zemlja), najčešće se formiraju leti, u poslepodnevnim satima.

 

Kumulonimbus je sastavljen od vodenih kapljica i, posebno u svom gornjem delu, od ledenih kristala. Sadrži i velike kišne kapi, a često i snežne kristale, snežne pahuljice, ledena zrnca ili krupna zrna grada. U nižim i srednjim delovima ovaj oblak je taman, dok u gornjim slojevima ima veliku sjajnost. Ispod baze ovog oblaka se često pojavljuju niski iskidani oblaci i padavine.

 

Gromovi i munje se generišu samo u kumulonimbusima. Kapljice vode, ledeni kristali i grad unutar oblaka se sudaraju zbog jakih strujanja vazduha koja postoje u oblaku. Tako se stvara statički elektricitet. Pozitivno naelektrisanje se formira na vrhu oblaka, a negativno u donjem delu oblaka. Zemljina površina je pozitivno naelektrisana. Razlika u naponima se sve više povećava sa razvojem oblaka, sve dok munja ne zapara nebo. Brzina munje je oko 40.000 km u sekundi, a nastaje usled napona od sto miliona volti koji se stvara izmedju oblaka i zemlje. Put kojim munja pređe zagreje se na oko 30.000°C. Ta temperatura je toliko velika da se vazduh silovito širi i stvara zvučni talas koji mi čujemo kao grom. U Beogradu, u periodu 1920-2012. godina, najveći broj dana sa grmljavinom je u junu (prosečno 7,5 dana) i u maju (6,1 dana) i julu (6,0 dana).

 

Tornado je najrazorniji proizvod kumulonimbusa. To je oblačni levak dijametra od nekoliko desetina metara koji se spušta iz baze kumulonimbusa i dopire do zemlje (taj levak se još zove i tromba i pijavica). U njemu vazduh rotira brzinom i do 400 kmh-1. Pošto je vazdušni pritisak unutar njega nizak, on uvlači okolne predmete izuzetnom silinom. Sam tornado se kreće brzinom od nekoliko desetina kilometara na sat i na svom putu uništava sve u traci širine nekoliko stotina metara i dužine od nekoliko kilometara do nekoliko desetina kilometara. Veliku opasnost po ljude predstavljaju razni čvrsti predmeti koje tornado podiže uvis. Energija tornada je kolosalna: on može da poruši i prevrne železnički most, teški teretni kamion ili čak da podigne u vazduh i odbaci avion težak i deset tona! Na sreću, u našem podneblju se retko javljaju trombe.

 

Posle čitanja prethodnih redova jasno je da bi meteorološka paleta bilo mnogo siromašnija da nema kumulonimbusa. Oni svojom gorostasnošću pobuđuju čovekovo divljenje prema lepoti i moći prirode, a svojom goropadnošću ulivaju strah od takve i tolike snage.

 

Autor teksta: Dragana Vujović, Fizički fakultet u Beogradu, Institut za meteorologiju

 

http://meteoplaneta.rs/atmosferske-pojave-i-procesi/kumulonimbus-meteoroloska-bomba/

Share this post


Link to post
Share on other sites
Procene govore da se od posledica ove erupcije ukupna ljudska populacija smanjila na svega nekoliko desetina hiljada jedinki. Novija istraživanja, međutim, kažu da su posledice po ljudsku populaciju bile znatno teže i da se broj ljudi sveo na svega dve hiljade. Upravo time se i objašnjava jednolikost današnjih ljudi, jer svi smo mi potomci samo hiljadu onih parova koji su nekako preživeli katastrofu.

 

Само се питам : На основу чега научници могу да изведу такве процене ? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само се питам : На основу чега научници могу да изведу такве процене ? 

 

The theory is based on geological evidence of sudden climate change and on coalescence evidence of some genes (including mitochondrial DNA, Y-chromosome and some nuclear genes)[4] and the relatively low level of genetic variation in humans.[3]

https://en.wikipedia.org/wiki/Population_bottleneck

Neka genetika, satro.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Snaga atmosferskog pritiska (Oto Fon Gerik)

link

 

Prvi koji je na očigledan način pokazao da atmosfera izaziva ogroman pritisak, bio je Oto fon Gerik (1602 – 1686). Da bi pokazao postojanje vakuma, Gerik je 1650. godine, iz drvenog bureta za vodu ispumpao vazduh, pumpom koju je konstruisao. Drveno bure nije bilo dovoljno jako i razbilo se. Zatim je ponovio eksperiment sa bakarnom kuglom, i ona se deformisala po otpočinjanju ispumpavanja. Da bi održao stvoreni vakum, morao je koristiti kuglu sa debljim zidovima.

 

Da bi izmerio atmosferski pritisak, Gerik je napravio dve bronzane polusfere. Na jednom delu je postavio ventil, koji je mogao da se zatvori i otvori. Ispumpao je vazduh iz kugle nastale spajanjem dve polusfere. Jednu polusferu je zakačio za držač učvršćen za drveni stub.

 

Ekspetiment-sa-pritiskom-Oto-Fon-Gerik.j

 

Donju polusferu je vukao naniže tegovima, Sfere se nisu rastavile. Nastavio je sa opterećenjem sve dok se nisu rastavile, Da bi pokazao snagu atmosferskog pritiska nemačkom caru Ferdinandu II, Gerik je 1657. godine ponovio eksperiment sa polusferama u Magdeburgu. Upotrebio je nekoliko konjskih zaprega da bi rastavio polusfere.

 

Eskperiment-sa-pritiskom-2-Oto-Fon-Gerik

 

Zadivio je prisutne snagom atmosferskog pritiska. Ustvari, polukugle su držale sile gradijenta pritiska (razlika između okolnog pritiska i vakuma u kugli). Ta snaga se u savremenim uslovima iskazuje ako se slučajno otvore vrata na putničkom avionu prilikom leta. Svi putnici koji nisu dobro vezani budu isisani napolje (jer je pritisak u avionu veći nego atmosferski pritisak na visini leta).

 

Izvor: Mlađen Ćurić / Istorija meteorologije

 

 

Zakoni o atmosferskom pritisku

link

 

Prvi zakon o atmosferskom pritisku formulisao je Robert Bojl. On je sa svojim asistentomRobertom Hukom vršio niz eksperimenata odmah posle Toričelijevog eksperimenta. Ustanovili su da u vakumu pero i metalni predmet padaju jednakom brzinom i da se zvuk ne prenosi kroz njega. Otkrili su takođe da objekti ne mogu da gore u vakumu, i da životinje ne mogu da žive u njemu. Uprkos ovim činjenicama, Bojl se nikad nije javno izjasnio da vakum postoji.

 

Oni su eksperimentisali sa vazdušnom pumpom, otkrili su efekat „vazdušne opruge“. Naime, kada bi sabijeni vazduh pustili da se širi, primetili su da on vraća klip pumpe, kao kada je sabijena opruga. Zatim su uzeli staklenu cev u obliku slova „J“, koja je bila zatvorena sa kraće strane. Kroz duži krak sipali su živu. Vazduh se u kraćem kraku sabijao na manju zapreminu što je živa bila viša u dužem kraku. Ponavljajući eksperiment za 44 položaja, došli su do zakona da je proizvod iz pritisaka i zapremine konstantan pri nepromenjenoj tempetaruri, pV = const. To je poznato pod nazivom „Bojlov zakon“. Te rezultate Bojl je prvi put objavio 1662. godine.

Isti zakon je nezavisno otkrio francuski sveštenik Mariot (1620 – 1684), tako da se taj zakon zna pod imenom „Bojl – Mariotov zakon“. Tomas Endrju (1813 – 1885) je prvi otkrio se da ispod određene temperature (nazvane „kritična temperatura“), ugljen-dioksid ne ponaša po Bojlovom zakonu. Posle toga, Amdžet je izučavao ovaj problem, koristeći dugačku vertikalnu cev smeštenu u oknima rudnika uglja (da bi sprovodio eksperimente pri pritiscima većim od atmosferskog). Zaključio je da zbog toga što svaki molekul gasa ima svoju individualnu zapreminu, raspoloživi prostor za kretanje molekula mora biti manji od prostora koji zauzima vazduh. Tako je popravljen Bojl – Mariotov zakon, koji sada glasi p(V – a) = C0nst, gde je a pozitivni parametar.

 

Engleski naučnik Džon Dalton (1766 – 1844) je 1801. godine formulisao zakon koji kaže da svaka komponenta iz smeše gasova izaziva jednak pritisak kao da sama zauzima ceo prostor smeše pri istoj temperaturi. Odavde sledi da je ukupni pritisak smeše gasova jednak zbiru pritisaka koji potiču od svake komponente pojedinačno.

 

Francuski naučnik Denis Papin (1647 – 1714) otkrio je da, kada se pritisak iznad neke tečnosti snižava, snižava se i njena tačka ključanja, a kada se pritisak povećava, povećava se i njena tačka ključanja. Tačka ključanja vode pri atmosferskom pritisku od 1000 mb je100°C, dok je pri pritisku od 850 mb (što odgovara visini od oko 1500 m nadmorske visine) tačka ključanja 96°C, pri 750 mb (što odgovara visini od oko 3000 m) oko 92°C, itd.

 

dijagram-kavitacija-zavisnost-ta%C4%8Dke

Papin je bio naučnik, mehaničar, i pronalazač sigurnosnih ventila i parnih mašina. On je francuskom kralju, Luju XIV (1643 – 1715) predložio da koristi njegovu pumpu za vodu, kojom bi napajao Versajske fontane. Francuski ministar finansija Kulber je to odbio. Ipak, Papin je koristio njegovu mašinu za pogon brodova preko točka sa krilcima. Papin je pronašao i prvi ekspres lonac 1681. godine, koji je nazvao „digestor“ (svarivač).

 

Digestor-Papin.jpg

 

U digestoru se povećava tačka ključanja, pa se u njemu mnogo brže kuva. Kada je posetio Englesku, 1679. godine, Papin je pripremio u svom ekspres loncu hranu za članove Kraljevskog društva. Tada je engleski kralj Čarls II (1630 – 1685), osnivač čuvene Kevendiške opservatorije, 1675. godine, naručio jedan digestor za sebe. Papin se preselio u London 1684. godine, gde je tri godine radio kao privremeni rukovodilac eksperimenata Kraljevskog društva.

 

Papin je očigledno lepo primenio zakonitost koju je otkrio o zavisnosti tačke ključanja od atmosferskog pritiska i uopšte od pritiska (proizvedenog na bilo kakav način). Međutim, ta ideja nije njegova, i nije tako „novijeg“ datuma. Naime, veliki venecijanski putopisac Marko Polo je opisao 1280. godine svoje doživljaje sa putovanja kroz Vašku dolinu (Srednja Azija). „Planine su tako visoke…da sve što vidite je neobično. Vazduh je tako redak, a vatra koja gori ne daje onu toplinu kao vatra u nižim predelima. Ona nije delotvorna pri kuvanju hrane“. Ovo je, koliko je poznato, prvi zapis koji pokazuje da se ključanje javlja na nižim temperaturama (vatra nije efikasna za kuvanje!) kada je atmosferski pritisak niži (vazduh je tako razređen).

 

Izvor: Mlađen Ćurić / Istorija meteorologije

 

 

ATMOSFERSKI PRITISAK i GUSTINA VAZDUHA

link

 

Atmosferski pritisak je sila koja deluje na jedinicu horizontalne površine, a jednaka je težini stuba vazduha koji se rasprostire od tla do gornje granice atmosfere. On se najčešće meri živinim barometrom, u kome se visina živinog stuba uravnotežuje sa težinom vazdušnog stuba, i izražava se u milimetrima (mm) ili milibarima (mb).

 

Standardni (normalni) pritisak, koji se još zove i fizička atmosfera, uslovno se uravnotežuje sa težinom živinog stuba visine 760 mm, preseka 1 cm kvadratni pri temperaturi 0°C na 45° severne geografske širine, gde je ubrzanje sile Zemljine teže na nivou mora jednako 980,655 cm/s² i odgovara 1013,27 mb. Usled zgušnjavanja vazduha atmosferski pritisak opada sa visinom, i to u prizemnom sloju brže, a na većim visinama sporije. Vertikalno rastojanje, na kome se pritisak vazduha promeni za 1 mb, zove se barometarska stepenica. Njena veličina zavisi od pritiska i temperature. Sa povećanjem pritiska i opadanjem temperature ona se smanjuje, a povećava sa porastom temperature i opadanjem pritiska. Do visine od 3000 m barometarska stepenica iznosi približno 10 m.

 

termometar-barometar.jpg

 

Atmosferski pritisak se menja i u horizontalnom pravcu. Veličina koja karakteriše tupromenu zove se horizontalni barski gradijent i usmeren je normalno na izobaru u pravcu opadanja pritiska. Njegova veličina se meri u milimetrima ili milibarima na rastojanju od 100 km. Gustina vazduha je odnos mase vazduha prema zapremini koju zauzima, i može se izračunati ako su poznati pritisak i temperatura. Gustina raste ako opada temperatura, a raste pritisak, i obrnuto.

 

Međunarodna standardna atmosfera (MSA) – predstavlja uslovnu raspodelu srednjih veličina osnovnih fizičkih parametara izmerenih na nivou mora i geografskoj širini 45°, pri temperaturi 1°C, pritisku 760 mm, specifičnoj težini 1,125 kg/m³. U MSA temperatura opada na svakih 100 m za 0,65°C do 11000 m visine. Od 11000-25000 m temperatura je stalna i iznosi -56,5°C.

 

geo_atmosfera.jpg

 

 

Kakva je veza između promene vremena i pritiska?

link

 

Pošto je u oblastima visokog atmosferskog pritiska, anticiklonima, vreme lepše nego u oblastima niskog pritiska, ciklonima, to, u principu, rast atmosferskog pritiska (što se vidi po rastu visine stuba žive u barometru) može sa određenom verovatnoćom da se protumači kao predznak poboljšanja vremena, a opadanje (smanjivanje visine stuba žive) kao predznak pogoršanja. Znači, tendencija pritiska je bitnija nego njegona apsolutna vrednost. Umesto glomaznog živinog barometra korisno je kod kuće imati metalni barometar (aneroid) čija se tačnost u praksi pokazala zadovoljavajućom. Ovaj instrument nam omogućava da saznamo da li je vazdušni pritisak nizak ili visok i da li pritisak „pada“ ili „raste“. Praćenje stanja barometra, uz istovremeno posmatranje promene vremena u određenom mestu, pomaže nam da predvidimo budući karakter vremena. Tako, na primer, približavanje atmosferskog fronta obično je praćeno padom pritiska i jačanjem vetra, naročito uveče i noću, i tada se sa određenom sigurnošću može predvideti pogoršanje vremena sa padavinama.

 

 

Aneroidni-barometar.jpg

 

Ipak, vremenski uslovi su veoma složeni i ne određuje ih, kako se ranije smatralo, samo atmosferski pritisak. Često može i da se pogreši, naročito ako se oslonimo na aneroid snadbeven, pored skale pritiska, natpisima tipa: „vrlo suvo“, „stalno lepo“, „lepo „, „promenljivo „, „kiša“, „nevreme“ i slično. Zato su činjeni pokušaji da se utvrde izvesna pravila po kojima se promene vetra (smerovi i brzine) dovode u vezu sa promenama vazdušnog pritiska. Potrebno je proučiti menjanje pritiska, temperature, vlažnosti i vetra sa visinom što nam omogućava da procenimo stepen stabilnosti atmosfere i time odredimo verovatnoću pojave oluja i pratećih burnih promena vremena. Pri tom treba uzeti u obzir i uzajamno dejstvo dolazećeg vazduha sa zemljinom površinom, uticaj reljefa, pojava termičke inverzije u atmosferi, zastoja ciklona, pojava noćnog rashlađivanja tla itd.

Share this post


Link to post
Share on other sites

BARIČKE TVOREVINE

link

 

Ciklon i anticiklon

 

Neravnomerna raspodela atmosferskog pritiska uslovljava postojanje baričkih sistema. Mogu da se izdvoje dva osnovna  tipa baričkih sistema i to: ciklon ili oblast niskog pritiska ianticiklon ili oblast visokog pritiska. 

 

76744-004-AF8CF4A2.jpg

 

Pritisak vazduha u ciklonima je najmanji u centru, dok se od centra prema periferiji povećava. Na severnoj hemisferi u ciklonu je strujanje vazduha ka centru, i u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu.
Pritisak vazduha u anticiklonima je najveći u centru, a strujanje vazduha je od centra ka periferiji, i to u smeru kretanja kazaljke na satu.

 

carte-meteo2.jpg

 

Pored opisanih osnovnih tipova baričkih sistema, postoje i sporedni barički sistemi, i to:

 

dolina – izduženi deo od centra ciklona koji se nalazi između dve oblasti visokog pritiska.

 

greben – izduženi deo od centra anticiklona koji se nalazi između dve oblasti niskog pritiska.

 

sedlo -barička oblast između dva unakrsno raspoređena ciklona i anticiklona.

 

Pritisak vazduha se neprestano menja po vremenu i prostoru, zbog čega se i barički sistemi premeštaju i menjaju svoj intenzitet.

Ciklon i anticiklon se kreću prosečnom brzinom od 30-40 km/h, a traju u proseku od 2 do 4 dana, a ponekad čak i 15-20 dana. Atmosferski frontovi se stvaraju u ciklonu, pa je vreme u ciklonu uglavnom uslovljeno frontalnim oblačnim sistemima i padavinama.

 

1698207-738290_tc_yasi_superimposed_on_e

 

 

Vazdušna strujanja u ciklonima i anticiklonima

link

 

Cikloni i anticikloni nisu samo oblasti niskog i visokog vazdušnog pritiska, već dinamički sistemi sa izraženim horizontalnim i vertikalnim kretanjem vazduha. Vazduh u ciklonima struji oko centra niskog vazdušnog pritiska u smeru skazaljke na satu, a u antlciklonima suprotno smeru skazaljke na satu oko centra visokog pritiska. U prizemlju, zbog dejstava sile trenja, vazduh skreće ka nižem pritisku ili središtu ciklona i na periferiji anticiklona.

 

U centru ciklona, gde postoji konvergencija, vazduh se uzdiže. Na gornjoj granici ovog atmosferskog vrtloga vazduh divergira. Sve dok postoji ravnoteža između konvergencije vazduha u prizemlju i divergencije vazduha na visini, vrednost atmosferskog pritiska u centru ciklona se ne menja. Kada je divergencija vazduha na visini veća od konvergencije u prizemlju, tada pritisak u centru opada (ciklon se produbljuje), a brzina prizemnog vetra se povećava. U suprotnom slučaju, kada je divergencija na visini manja od konvergencije vazduha u prizemlju, pritisak u centru raste (ciklon se popunjava), a brzina prizemnog vetra se smanjuje.

 

Ciklon-kretanje-vazduha1.png

 

U anticiklonima, na visini vazduh konvergira i spušta se u centru anticiklona, a u prizemlju divergira. Kao i kod ciklona, kada postoji ravnoteža između konvergencije i divergencije vazduha, pritisak u centru se ne menja. Kada je konvergencija vazduha na visini veća od divergencije vazduha u prizemlju, anticiklon jača. I obrnuto, kada je konvergencija vazduha na visini manja od divergencije vazduha u prizemlju, anticiklon slabi.

 

Anticiklon-kretanje-vazduha1.png

Brzina kojom se vazduh uzdiže ili spušta u ciklonima i anticiklonima je mnogo manja od brzine kojom vazduh kruži oko ovih baričkih sistema. Vertikalna brzina je nekoliko stotina puta manja od horizontalne brzine i reda je veličine nekoliko centimetara u sekundi.

 

 

Horizontalno-kretanje-vazduha-u-C-i-AC1.

 

Izvor: Mirjana Ruml / Meteorologija

Share this post


Link to post
Share on other sites

VETAR i RUŽA VETROVA

link

 

Kretanje vazduha u atmosferi se naziva strujanje, koje ima svoj početak i kraj (cirkulacija je kretanje vazduha sa zatvorenim linijama strujanja). U atmosferi uvek postoji nekakvo strujanje. VETAR predstavlja horizontalno kretanje vazduha. Svako strujanje ima svoju vertikalnu i horizontalnu komponentu. Pošto je vertikalna vrlo mala, u meteorologiji se ne uzima u razmatranja, već se smatra da postoji samo horizontalna. Treba znati da vertikalna komponenta vetra nije konvekcija.

 

15e62f7be8.gif

 

Razlike u zagrevanju vazduha izazivaju razlike i u vazdušnim pritiscima. Zbog toga se javljabarometarski gradijent, tj. pad pritiska (određenog intenziteta) u određenom smeru. Horizontalni barometarski gradijent pokreće određenu česticu vazduha iz stanja mirovanja.

 

Kada je čestica vazduha pokrenuta, ona se ne kreće tačno u smeru gradijenta pritiska, kako se to očekuje. Drugim rečima, vetar ne duva direktno najkraćim putem iz oblasti višeg ka oblasti nižeg pritiska. To znači da postoje i neke druge sile koje deluju na čestice vazduha u kretanju. To su: sila trenja i devijacijska (Koriolisova) sila. Sila trenja „koči“, a devijacijska sila „skreće“ čestice vazduha sa njihovog pravolinijskog puta. Na kraju se javlja i centrifugalna sila koja deluje kod svakog krivolinijskog kretanja. Ne treba zaboraviti ni silu teže, koja sva tela privlači ka centru Zemlje.

 

negotin2mt4.gif

 

Za razliku od ostalih klimatskih elemenata, vetar nije skalar, već je vektorska veličina. To znači da je potpuno definisan sa tri elementa: pravac, smer i intenzitet. Ipak, u praksi je vetar određen sa dva elementa, i to: pravcem (koji podrazumeva i smer) i brzinom ilijačinom. Pravac vetra predstavlja stranu sveta sa koje vetar duva (N, E, S, W i njihove kombinacije). Brzina vetra je put koji vazdušne čestice pređu u jedinici vremena (m/s).Jačina vetra je efekat njegovog dejstva na određene predmete (Boforova skala).

 

Vetar kao klimatski element je toliko važan, da se nekada posmatra i kao faktor koji određuje i ostale klimatske elemente. Naime, promena pravca vetra (posebno u umerenim širinama) može za vrlo kratko vreme da dovede do promene i ostalih klimatskih elemenata, pre svega temperature, vlažnosti, oblačnosti, padavina itd. Vetar donosi sa sobom odlike one klime odakle duva. Pored toga što vetar utiče na druge klimatske elemente, on ima neposredan uticaj i na čoveka i njegove delatnosti, kao i na vegetaciju.

 

Vetar čak ni u jednom kratkom vremenskom intervalu ne duva istom brzinom. Promena brzine vetra se označava kao njegova mahovitost (udarnost). Osim toga vetar neprekidno menja i pravac duvanja. To je nemir vetra. Mahovitost i nemir vetra predstavljaju njegovustrukturu.

 

Instrumenti za registrovanje vetra su vetrokaz (vetrulja), anemometar i anemograf. Pomoću ovih instrumenata se meri pravac (vetrokaz i anemograf) i brzina vetra (sva tri instrumenta), a jačina se određuje bez instrumenata, korišćenjem Boforove skale. Pošto vetar neprekidno menja svoj pravac i brzinu, osmatra se srednji pravac iz koga vetar duva (a ne trenutni), kao i srednja brzina vetra (a ne trenutna) na 10 metara iznad tla. Za potrebe sinoptike određuje se srednja brzina u periodu od 10 minuta, a za potrebe klimatologije od 100 sekundi u terminu osmatranja. Sa anemografskih traka se dobijaju srednji pravac i srednja brzina za svaki čas. Klimatološka analiza podrazumeva obradu čestina pravaca vetra i tišina, kao i prosečnih jačina ili brzina vetra.

 

Na stanicama se uporedo određuju jačina vetra (procenom) i brzina vetra (pomoću instrumenata). Jačina se izražava u Boforovim stepenima (0-12), a brzina u m/s, km/h, kao i u miljama na čas (engleska milja iznosi 1.609 metara) ili čvorovima. Dobijene vrednosti se upoređuju, jer za svaki stepen Boforove skale važi odgovarajući interval brzine vetra.

 

RUŽA VETROVA je grafički prikaz čestina i srednjih brzina vetrova iz pojedinih pravaca. Radi se o polarnom dijagramu na kome su predstavljene strane sveta koje označavaju pravce iz kojih vetar duva. Na ruži vetrova se najbolje uočavaju dominantni vetrovi u nekom mestu u određenom vremenskom periodu. Najčešće se izrađuju ruže vetrova za četiri glavna i četiri međuglavna pravca (strana sveta). Ruža vetra može imati 8, 16 ili 32 pravca vetra (strana sveta). Najčešće se izrađuje ruža vetra sa 8 pravaca. Osim tzv. obične ruže vetra (polarni dijagram) može se izrađivati i „izvrnuta ruža vetra“, koja predstavlja histogram čestina i brzina vetrova iz različitih pravaca. Srednje karakteristike vetra najviše se razlikuju u ekstremnim mesecima, pa se zato osim za godinu, ruže vetrova najčešće izrađuju za mesece januar i jul.

 

Boforova-skala.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Boforova skala (jačina vetra)

link

 

Sigurno vas zanima na koji način možete proceniti brzinu vetra, a da pritom ne posedujete merni instrument (anemometar)? Način na koji to možete učiniti jeste svakako posmatranje vaše okoline, a u tome će vam pomoći Boforova skala. Nju je napravio Fransis Bofor, engleski kontraadmiral i hidrograf još 1805. godine! Skala je podeljena na 12. stepeni, a međunarodno je priznata 69. godina nakon njenog sastavljanja, odnosno 1874. godine!

 

Osim stepena Bofora, u tabeli se nalaze i brzine vetra u tri merne jedinice koje odgovaraju određenom stepenu, te pomoću toga možete odrediti i da li je vetar na vašoj lokaciji slab, umeren, jak ili olujni ukoliko ste njegovu brzinu prethodno procenili/izmerili.

 

Untitled.jpg

 

Kako bi lakše procenili jačinu vetra po Boforu, priložićemo slike sa vrednostima iz Boforove skale:

 

00boforova_skala.png

 

01boforova_skala.png

 

02boforova_skala.png

 

03boforova_skala.png

 

04boforova_skala.png

 

05boforova_skala.png

 

06boforova_skala.png

 

07boforova_skala.png

 

08boforova_skala.png

 

09boforova_skala.png

 

10boforova_skala.png

 

11boforova_skala.png

 

12boforova_skala.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

TORNADO i TROMBE

link

 

Tornado je nasilna oluja, karakteristična po obrtanju oblaka u obliku levka. Reč „tornado” potiče od španskog ili portugalskog glagola tornar, što znači „obrtati se”. Tornada se formiraju u olujama širom sveta, najčešće uz obale američkog Srednjeg Zapada („Aleja tornada”), kao i na jugu. Brojeći incidente, SAD pogađaju ovakve oluje češće nego bilo koju drugu zemlju.

 

tornado-2.jpg

 

Tornado nastaje zbog različitih fizičkih procesa u atmosferi, a za nastanak tornada je potrebno nekoliko uslova: nestabilnost atmosfere, mehanizmi podizanja, i vlaga u srednjim i donjim delovima atmosfere. U blizini tla nestabilna vazdušna masa je topla i vlažna, i relativno je hladnija u gornjim delovima atmosfere. Topli i vlažni delovi vazduha dižu se i sastaju sa hladnim i suvljim. Povećanjem vlage započinje jače kondenzovanje u kapljice vode i tada se energija (toplota) otpušta u okolni vazduh, što je dovoljno da uzlazno strujanje nastavi da se penje. Ovo se sve događa u Kumulonimbusu, najnestabilnijem i najopasnijem od svih rodova oblaka. Strujanje toplog vazduha se u oblaku sudara sa ostalim strujanjem hladnijeg silaznog vazduha i tada oblak počinje pokazivati vidljive rotacije koje se zbog sile teže pružaju do tla.

 

Oklahoma-Tornado-2010.jpg

 

Tornado nosi sve pred sobom, a u zavisnosti od oluja u kojima nastaje može imati nezamislivu jačinu i trajati do sat vremena. U tom kratkom vremenskom periodu može razoriti ceo grad, pa čak i region.

 

Jačine tornada označavaju se po dve lestvice, i to po Fujita lestvici i/ili TORO lestvici.

 

Tromba ili pijavica je vrsta slabih tornada. Nastaju na sličan način kao i veliki tornado. To je jak vazdušni vrtlog u obliku surle ili levka. Spušta se iz donjih delova oblaka do tla, sa skoro vertikalnom ili iskošenom osom. Pijavice obično nastaju pri jakoj konvekciji leti ili u jesen iznad tople vodene površine (najčešće na moru). Rečtromba vodi poreklo iz italijanskog jezika, a znači vodeni stub. Javljaju se povremeno na Jadranu, obično nad morskom površinom, pa se sastoje od vodenih kapljica podignutih sa mora, ili iz kondenzovanih kapljica iz oblaka. Mornari i stanovništvo u primorju su bili oduvek upoznati sa ovom meteorološkom pojavom.

 

pijavica.jpg

 

Danas se tromba sve češće javlja na kopnu, i to na mestima gde se nikada pre nije pojavljivala. Poslednjih godina tromba se često javlja i u mnogim delovima Evrope, na primer u severnoj Nemačkoj, kao i u Mađarskoj. Kada pijavice nastanu nad kopnom (kopnena pijavica), one sadrže prašinu i pesak.

 

tromba1.jpg

 

Tromba sa vodene površine može skrenuti na kopno gde brzo nestaje, ali pre toga, s obzirom na veliku razornu moć, ruši krovove, lomi grane i čupa drveće, a dešava se i da pomera automobile. Pojava trombe je često praćena grmljavinom.

Prečnik joj je od 20 do 100-ak metara, i prosečno traje oko pola sata. Brzina vetra u pijavicama na Jadranu je do 80 km/h, dok je u Vojvodini po procenama očevidaca oko 60 km/h.

 

tromba-sombor.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Atmosferski frontovi

link

 

Front je granična zona između dve vazdušne mase različitih osobina u kojoj se dešavaju nagle promene gustine i temperature vazduha, brzine vetra i drugih meteoroloških elemenata. Kod frontova se hladna vazdušna masa postavlja u vidu klina ispod tople vazdušne mase, a sloj razdvajanja je nagnut u odnosu na površinu zemlje. Horizontalna širina frontalne zone iznosi od nekoliko do 300km, a vertikalna širina od 100 do 1000m. Iako se radi o sloju koji razdvaja dve vazdušne mase, najčešće se govori o frontalnoj površini, a ne o frontalnom sloju. Presek frontalne površine sa površinom Zemlje naziva se prizemni front ili frontalna linija. Podela vazdušnih frontova može biti izvršena na osnovu nekoliko kriterijuma.

 

Topli-front-skica.jpg

 

Prema načinu kretanja vazdušnih masa, frontovi se dele na: hladne, tople i stacionarne. Kada se hladna vazdušna masa kreće ka toploj, koja miruje ili se sporije kreće, granična zona između vazdušnih masa se naziva hladni front. Na sinoptičkoj karti se obeležava plavim trouglovima usmerenim u pravcu kretanja fronta. Ako se topla vazdušna masa kreće ka hladnoj koja miruje ili se sporije kreće, zona koja razdvaja vazdušne mase naziva se topli front. Označava se crvenim polukrugovima okrenutim u pravcu kretanja fronta. Frontalna površina koja se ne kreće naziva se stacionarni front. Na sinoptičkoj karti prikazuje se naizmeničnim simbolima toplog i hladnog fronta na različitim stranama frontalne površine.

 

front_symbols.jpg

 

Prema složenosti frontovi se dele na: proste i složene. Prosti frontovi razdvajaju dve, a složeni frontovi tri ili više vazdušnih masa. U proste frontove ubrajaju se hladni, topli istacionarni, a u složene okludovani frontovi ili okluzije. Na sinoptičkoj karti okludovani frontovi se prikazuju naizmeničnim simbolima toplog i hladnog fronta ljubičaste boje orijentisanim u pravcu kretanja fronta (slika iznad).

 

U geografskoj klasifikaciji frontovi su dobili nazive po hladnijoj vazdušnoj masi koju odvajaju od toplije vazdušne mase. Tako, arktički front razdvaja arktičku i polarnu vazdušnu masu,polarni front – polarnu i tropsku, a tropski front – tropsku i ekvatorsku vazdušnu masu. Ovi frontovi nazivaju se glavnim frontovima i predstavljaju atmosferske sisteme velikih razmera. U horizontalnom pravcu mogu se protezati nekoliko hiljada kilometara i održavaju se prosečno oko nedelju dana. Postoje i frontovi mezo-razmera, koji se obično održavaju nekoliko sati.

 

 

STACIONARNI FRONTOVI

 

Kod stacionarnih frontova izobare i vetar su paralelni sa frontom. U zavisnosti od raspodele pritiska, vetar može imati isti ili suprotan smer u toploj i hladnoj vazdušnoj masi. Duž fronta vreme može biti vedro ili delimično oblačno. Ako je topla vazdušna masa suva, nema padavina, ali ako je vlažna, obrazuju se oblaci i slabe padavine koje mogu zahvatiti prostranu oblast.

 

Stacionarni-front-skica.gif

 

 

HLADNI FRONTOVI

 

Vreme u oblasti hladnog fronta zavisi u prvom redu od njegove brzine kretanja u prizemlju. Prema brzini premeštanja, hladni frontovi se mogu podeliti na hladne frontove prvog idrugog reda.

 

1.) HLADNI FRONT PRVOG REDA

 

Hladni frontovi prvog reda kreću se sporije u odnosu na hladne frontove drugog reda. Obično se mogu osmotriti blizu centra mladog ciklona ili izvan oblasti depresija. Zbog trenja o podlogu, kod hladnih frontova dolazi do „podvrtanja“ frontalne površine. Nagib hladnog fronta prvog reda (odnos vertikalnog i horizontalnog rastojanja od linije fronta) je dosta veliki i iznosi 1:100. Oblilčni sistem je sastavljen uglavnom od slojevitih oblaka (As i Ns) i nešto gomilastih oblaka (Cc i Ac). Manji deo padavina padne ispred, a veći deo iza fronta. Ukoliko je topla vazdušna masa vlažna i nestabilna, i ako postoji konvergencija vetra na liniji fronta, može doći i do razvoja konvektivnih oblaka.

 

2.) HLADNI FRONT DRUGOG REDA

 

Hladni front drugog reda najčešće se javlja u oblasti ciklona. Ovi frontovi se kreću velikom brzinom, usled čega je i nagib frontalne površine veći nego kod frontova prvog reda. Nagib frontalne površine je 1:50. Hladan vazduh se kreće brzo i potiskuje topao vazduh, što prouzrokuje razvoj konvektivne oblačnosti. Oblačni sistem se razvija ispred fronta, a dominantni oblaci su kumulonimbusi (Cb), koji se formiraju neposredno uz liniju fornta. Jaki kratkotrajni pljuskovi se javljaju u uskom pojasu ispred fronta – zona padavina iznosi nekoliko desetina kilometara. Pri prolasku fronta, pritisak raste, vetar menja pravac, a padavine prestaju. Iza fronta u hladnom vazduhu vreme je vedro, ali ako je hladna vazdušna masa nestabilna na izvesnom rastojanju iza fronta (na oko 200 km) može doći do razvoja konvektivne oblačnosti i kratkotrajmh pljuskova. Kao predznaci nailaska hladnog fronta drugog reda javljaju se sočivasti oblaci (Ac lenticularis).

 

Pored brzine kretanja, na vreme u oblasti hladnog fronta znatno utiču i osobine vazdušnih masa koje frontalna površina razdvaja, kao i karakteristike barskog sistema u kojem se front nalazi. Kada su obe vazdušne mase vlažne i nestabilne, a dolina u polju vazdušnog pritiska duboka i simetrična, tada je zona padavina znatno šira (200 – 300km) i nalazi se sa obe strane fronta. Međutim, kada su vazdušne mase suve i stabilne, a dolina u kojoj leži front slabo izražena, oblačni sistem se sastoji od nešto razbijenih oblaka, a padavina nema. Postoje i izrazite sezonske razlike u karakteristikama vremena vezanim za hladne frontove. U hladnijem delu godine konvektivna oblačnost je znatno manje razvijena. Zbog intenzivnog hlađenja podloge dešava se da prizemni vazduh u toploj vazdušnoj masi bude hladniji od prizemnog vazduha u hladnoj vazdušnoj masi iza fronta, pa po prelasku fronta može doći čak i do porasta temperature vazduha. Tako maskiran hladni front veoma je teško raspoznati na prizemnim sinoptičkim kartama, a u toplijem delu godine hladni frontovi su znatno izraženiji. Tada se najčešće kreću od severozapada na jugoistok, pa hladnu vazdušnu masu koja dolazi sa Atlantika odlikuje velika vlažnost i znatno niža temperatura u odnosu na zagrejani vazduh iznad kopna. Zbog jake nestabilnosti dolazi do naglog uzdizanja vazduha ispred frontalne površine i stvaranja oblaka kumulonimbusa koji se mogu prostirati sve do tropopauze. Prolazak fronta je često praćen olujnim nepogodama, grmljavinom i gradom.

 

cf_xsect.jpg

 

Hladni-front2.jpg

 

 

TOPLI FRONT

 

Topli frontovi su najizrazitiji u oblasti ciklona i to u fazi njihovog razvoja. Pri nailasku toplog fronta, hladan vazduh se povlači i postavlja u obliku klina ispod toplog vazduha, koji se uzdiže po strmoj ravni frontalne površine. Nagib frontalne površine je znatno manji kod toplog nego kod hladnog fronta i iznosi u proseku 1:150. Zbog uzdizanja toplog vazduha, duž frontalne površine obrazuje se karakteristični oblačni sistem toplog fronta. Na rastojanju od oko 1000km ispred linije fronta mogu se osmotriti visoki oblaci, prvo cirusi (Ci), a potom i cirostratusi (Cs) i to nekih 7 do 15 sati pre početka padavina u zavisnosti od brzine kretanja fronta. Iza visokih oblaka slede srednji slojeviti oblaci (As) iz kojih ponekad pada kiša. Naposletku, nekih 200 do 400km ispred linije fronta nailaze padavinski oblaci – nimbostratusi (Nb). Zona padavina je široka, zimi više nego leti, a trajanje padavina iznosi 15 do 30 sati. Intenzitet padavina raste sa približavanjem fronta, a najintenzivnije padavine se izlučuju neposredno ispred linije fronta. Kada se topli front približava pritisak pada, najviše u trenutku prelaska fronta. Po prolasku fronta nastupa promena vremena, ali postepena, ne nagla kao po prolasku hladnog fronta. Temperatura raste, pravac vetra se menja, pritisak prestaje da opada, dolazi do prestanka padavina i razvedravanja.

 

ninefive.jpg

 

Topli-front.gif

 

Vreme u oblasti toplog fronta je određeno u prvom redu strujanjem toplog vazduha po frontalnoj površini, ali u velikoj meri zavisi i od drugih faktora kao što su vlažnost, stabilnost i temperatura vazdušnih masa, doba godine i sl. Ako je topao vazduh koji se uzdiže po frontalnoj površini suv i stabilan, obrazovaće se samo visoki i srednji oblaci, a padavina neće biti. Kada je topla vazdušna masa jako nestabilna, u blizini frontalne linije može doći do razvoja kumulonimbusa (Cb) i nepogoda. Za razliku od hladnih frontova, kod kojih se nepogode uglavnom javljaju danju, kod toplih frontova nepogode se obično javljaju noću. Pri zimskim inverzijama kada dolazi do formiranja slojevite oblačnosti, prolazak oblačnog sistema toplog fronta ponekad se ne može osmotriti sa površine Zemlje. Leti zbog jake zagrejanosti kopna, razlike u temperaturama vazdušnih masa su male, pa se može desiti da temperatura prizemnog sloja vazduha bude viša u hladnoj nego u toploj vazdušnoj masi.

 

FRONT OKLUZIJE

 

Pošto je obično brzina hladnog fronta veća od brzine toplog fronta dešava se da hladan front sustigne pri svom premeštanju topli front. Novonastala frontalna površina predstavlja okludovani front, koji u prizemlju razdvaja hladnu vazdušnu masu koja se nalazi iza hladnog fronta i hladnu vazdušnu masu koja se nalazi ispred toplog fronta. U zavisnosti od temperatura ove dve vazdušne mase, front okluzije može biti hladni, topli i neutralni.

 

Front-okluzije.png

 

Hladni front okluzije nastaje kada je temperatura hladnog vazduha iza hladnog fronta niža od temperature hladnog vazduha ispred toplog fronta. Kod ovog tipa okluzije hladni front se podvlači ispod toplog fronta i podiže ga uvis, tako da se hladni front prostire do tla, a topli front postoji samo na visini. Kada se približava front okluzije hladnog tipa, vreme je veoma slično vremenu u oblasti toplog fronta – prvo nailaze visoki, zatim srednji, pa niski oblaci, a padavine se javljaju znatno pre linije fronta. Prelazak ovog fronta prati vreme slično vremenu u oblasti hladnog fronta – jaki pljuskovi i promena pravca duvanja vetra. Po prolasku fronta nastupa razvedravanje, pritisak raste, a temperatura se snižava.

 

Hladni-front-okluzije.gif

 

Ako je temperatura hladnog vazduha iza hladnog fronta viša od temperature hladnog vazduha ispred toplog fronta, nastaje topli front okluzije. Kada manje hladan vazduh sustigne hladniji vazduh ispred toplog fronta, on se uzdiže po klinu hladnijeg vazduha, tako da se sada topli front prostire do tla, a hladni front postoji samo na visini. Vreme u oblasti fronta okluzije toplog tipa veoma je slično vremenu u oblasti toplog fronta.

 

Topli-front-okluzije.gif

 

Neutralni front okluzije nastaje kada je razlika u temperaturama hladnog vazduha iza hladnog i ispred toplog fronta neznatna. Nakon sustizanja, obe frontalne površine se povlače uvis, a front na površini Zemlje nestaje.

Iznad kopna hladni front okluzije se uglavnom javlja u toplijem, a topli front okluzije u hladnijem delu godine, zbog razlika u sezonskim temperaturama mora i kopna. Okludovane frontove je veoma često teško prepoznati na sinoptičkim kartama. Objašnjenje da front okluzije nastaje kada hladni front sustigne topli front predstavlja idealizovan koncept, ali u stvarnosti, situacija je znatno složenija i pre bi se moglo reći da je okluzija u stvari novi front koji predstavlja razdvojnu zonu u dolini niskog pritiska između dve hladne vazdušne mase u prizemlju i tople vazdušne mase na visini.

 

Literatura: Mirjana Ruml - Meteorologija

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...