Jump to content
Sign in to follow this  
Дидим

Коначно: Став САНУ о "босанском језику"

Recommended Posts

ПОЛИТИКА, 21.08.2015.

 

САНУ: Не постоји босански језик

 

Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн.

 

 

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/SANU-Ne-postoji-bosanski-jezik.sr.html

 

Преносим најбитнији део:

 

1. Свака национална заједница има право на језик, ма како тај језик био сличан већ постојећим језицима.

 

2. Бошњаци немају право да одређују како ће Срби звати тај језик, већ о томе одлучују српски лигвистички одбори. У српском језику, језик се назива по народу, а пошто се народ зове "Бошњаци", службени и званичан назив је бошњачки језик, а НЕ "босански језик" јер то није нити језик Босне, нити језик Босанаца, него језик Бошњака. Исто тако и Словенци свој језик зову "словенски језик", али на српском језику се тај језик зове словеначки.

 

3. Бошњачки лингвисти јасно и недвосмислено говоре да се ради о истом језику, само о различитом стандарду. Дакле, правопис, граматику и речник бошњачког језика пишу и уређују бошњачке институције, а не српске. Пошто је заједнички став и српских и бошњачких лингвиста да се ради о две стандардне варијанте истог језика и да је разлика симболична, то јест у имену, захтеви за превођење, судско тумачење и сличне ствари између српског и бошњачког језика су неосновани и немају језичко утемељење.

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Још краће:

 

1. Бошњаци имају право на свој језик, али на српском језику се тај језик зове бошњачки, а НЕ "босански" и тако треба да се именује у јавним и државним институцијама и медијима.

 

2. Српски и бошњачки лингвисти сагласни су да се ради о истом језику, тако да ни Бошњаци ни Срби немају научни основ да на суду траже преводе са једне варијанте на другу, јер су 100% међусобно разумљиве.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Жалосно је што за неке ствари које су и детету јасне, САНУ и одбори за стандардизацију језика треба да издају званична саопштења.

 

Сад је добро што постоји научни документ, па идиотско судство и адвокатура не морају да праве онакву бруку са рупама у закону да човек (небитно да ли Србин или Бошњак) одуговлачи суђење тиме што тражи судске тумаче и "преводиоце" на босански и сличне глупости:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сетих се једног лика(босанског Муслимана) са фејса који је изразио неслагање са мном када сам рекао да говоримо истим језиком. Јако се побунио и упорно тврдио да не говоримо истим језиком. Рекох ја њему да ми каже једну аутентичну бошњачку реч која нам није заједничка, а да није турског или арапског порекла. Није знао да је наведе, али ипак није одустао од тврдње да говоримо разичитим језицима. После сам му казао када би то била истина ми не бисмо могли да се лако споразумевамо нити да разговарамо уопште. Као што не можемо са Шиптарима када би свако писао својим језиком. Али нисам успео у убеђивању без обзира што није имао ни један једини контра аргумент, само просто негацију мојих тврдњи.

 

Не поричем право да свако себе сматра за шта хоће. Али имам право на своје мишљење да су Срби, Бошњаци, Црногорци и Хрвати у великој мери, исти народ и да говоре истим језиком. Разлике су минималне, локалне природе, настале под утацијем различитих поднебља и мешања са суседним народима. Тако је у мом крају јак утицај бугарских речи, у Војводини мађарских, у неготинској крајни руминских(не мислим на Влахе). То важи и за делове горе поменутих држава. Али сви смо један народ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одговорни људи из српске научне, културне и политичке сфере живота, немо и са несхватљивом самопорицајућом пасивношћу су посматрали, током последњих 7 деценија, поступно идеолошки - политичко креирање нових народа и дозволили су да се системски изврши поунутрашњење истог у свести српског народа. Ово је само финализација једног чудовишно кримогеног процеса политичко-идеолошке природе у коме се, и у томе је сва поента, све српско мора свести на србијанско да би се онда све што није србијанско прогласило несрпским.То је једини циљ и он је скоро у потпуности остварен.Све то је евидентно посебно на пољу књижевности и језика - отимање Његоша, Селимовића, Андрића, Куленовића, Лубарде, дубровачке књижевности итд, итд...а када се ту добије рат, онда су сви остали ратови (политички, војни, економски и др.) унапред изгубљени, тако да...примарна кривица лежи на нашим "учењацима" и онима који су извршили проституизацију политике у којима и даље влада подмукли дух титоизма коме на његов крвави жртвеник, који је само декоративно преуређен, под новим именом и украшен новим паролама, и даље приносе српске жртве - а једна од њих је и српски језик.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одговорни људи из српске научне, културне и политичке сфере живота, немо и са несхватљивом самопорицајућом пасивношћу су посматрали, током последњих 7 деценија, поступно идеолошки - политичко креирање нових народа и дозволили су да се системски изврши поунутрашњење истог у свести српског народа. Ово је само финализација једног чудовишно кримогеног процеса политичко-идеолошке природе у коме се, и у томе је сва поента, све српско мора свести на србијанско да би се онда све што није србијанско прогласило несрпским.То је једини циљ и он је скоро у потпуности остварен.Све то је евидентно посебно на пољу књижевности и језика - отимање Његоша, Селимовића, Андрића, Куленовића, Лубарде, дубровачке књижевности итд, итд...а када се ту добије рат, онда су сви остали ратови (политички, војни, економски и др.) унапред изгубљени, тако да...примарна кривица лежи на нашим "учењацима" и онима који су извршили проституизацију политике у којима и даље влада подмукли дух титоизма коме на његов крвави жртвеник, који је само декоративно преуређен, под новим именом и украшен новим паролама, и даље приносе српске жртве - а једна од њих је и српски језик.

Стално слушам ово, али никако да се наведу конкретне ствари. Шта су тачно српски академици радили у СФРЈ да су извршавали тај циљ "све што није србијанско, није српско"?

 

Не тражим свађу ни не заједам, него стварно не знам и занима ме.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сад, како сам ја схватио, код нашег заједничког језика потребно је у почетку направити разлику између књижевног и народног језика. То двоје нису исте ствари, иако се увелико данас поклапају.

 

Вук Караџић је направио српски књижевни језик, на основу народног језика. Одлучио је да узме за основу свог књижевног језика одлике источнохерцеговачког нарјечја, али није преузео све његове одлике. Ваљда се водио оним чиме су се водили и Италијани када су они стварали свој књижевни језик - узели су за његову основу нарјечје на ком су написана најважнија дјела италијанске културе и историје. Поред тога, како ми се чини, источнохерцеговачки је имао и најпоптунију акцентуацију и граматичка правила када се упореди са осталим нарјечјима.

 

Али, то не значи да је српски књижевни језик "источнохерцеговачки". То су два потпуно раздвојена појма. Један је само изашао из овог другог. И сад, Вуков књижевни језик је лако прихваћен и код Срба и код Хрвата и код Бошњака ( тада Муслимана ) јер је у себи садржао све најбоље карактеристике и доста заједничких карактеристика свих српскохрватских нарјечја. 

 

Нема дилеме око тога да постоје данас различите стандардизације Вуковог језика, а да је све у питању један језик. У питању је само како звати тај језик, тј. који критеријум треба користити при његовом именовању? Да ли етнички ( од кога је потекао? ) или национални ( ко га говори? ).

 

Више није прихватљиво ни звати га српско-хрватским, а по мени најисправниеј би било звати га или "Вуков језик" или "југословенски". Ионако, један српски народни језик не постоји, него српска народна нарјечја, хрватска народна нарјечја итд. А књижевни језик еј један за нас све.

Share this post


Link to post
Share on other sites

More, treba lepo uvesti američki, kanadski i australijski jezik! E, da..i austrijski i švajcarski...kakav bre nemački!

 

:D

Share this post


Link to post
Share on other sites

More, treba lepo uvesti američki, kanadski i australijski jezik! E, da..i austrijski i švajcarski...kakav bre nemački!

 

:D

Заборављаш мексички, порторикански, елсалвадорски, панамски, боливијски, бразилски... 

 

Е да, КВЕБЕЧКИ!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заборављаш мексички, порторикански, елсалвадорски, панамски, боливијски, бразилски... 

 

Е да, КВЕБЕЧКИ!!!

 

A i arapski bi bio zabavan da se podeli...

 

:)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нема дилеме око тога да постоје данас различите стандардизације Вуковог језика, а да је све у питању један језик. У питању је само како звати тај језик, тј. који критеријум треба користити при његовом именовању? Да ли етнички ( од кога је потекао? ) или национални ( ко га говори? ).

 

Више није прихватљиво ни звати га српско-хрватским, а по мени најисправниеј би било звати га или "Вуков језик" или "југословенски". Ионако, један српски народни језик не постоји, него српска народна нарјечја, хрватска народна нарјечја итд. А књижевни језик еј један за нас све.

 

На та питања наука већ има одговор.

 

Када се говори о језицима, говори се о стандардизованим језицима, тј. језицима који имају правопис, граматику и речник. Са друге стране имаш живи, говорни језик.

 

Код стандардних језика је лако. Ти буквално можеш да 99% прекопираш српски стандардни језик и да унесеш 1% измена и то назовеш "Ћириличарев језик". Знаш оно кад неко каже "Требао сам да дођем", па га исправе и кажу "На српском се каже: Требало је да дођем". Стандардни језик се учи читавог живота, а стандардни српски језик 99% Срба не уме да говори/пише.

 

Код нас је проблем тај што сви говоримо једним говорним језиком, а различите смо нације без плана о заједничкој стандардизацији. Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци и Буњевци говоре једним природним језиком и то није спорно. Исто тако, српски и хрватски стандардни језици имају разлике у правилима, и ни то није спорно. Када се каже: хрватски, српски, бошњачки итд. не мисли се на различите језике у смислу говорних језика, него у смислу различитих стандарда.

 

У светској лингвистици преовлађује став да се говорни језик назива "српскохрватским", са 4 врло сличне стандардне варијанте: српски, хрватски, бошњачки, црногорски. Не због тога што њиме говоре "Србохрвати" или да њиме говоре само Срби и Хрвати, већ да се ради о језику који се протеже од српског етничког корпуса на истоку, до хрватског етничког корпуса на западу, укључујући и све између (Бошњаке, Црногорце). Ту Хрвати праве проблем, пошто у свом аутистичком лудилу често говоре да српски и хрватски нису чак ни исти говорни језик, али све више и више њихових лингвиста долази свести:

 

 

Оно што рече за Бошњаке, то су неки лудаци. Откако су прогласили бошњачки језик, Бошњаци врло јасно кажу да се ради о засебној стандардизацији истог оног језика којим говоре и Срби и Хрвати, а не о различитом природном језику.

Share this post


Link to post
Share on other sites
али све више и више њихових лингвиста долази свести:

Гледао сам ову емисију. Заиста, госпођа је све објаснила. Само сам се осјетио прозваним јер сам језички чистунац. Словенско па словенско и не дам даље :D 

 

Код стандардних језика је лако. Ти буквално можеш да 99% прекопираш српски стандардни језик и да унесеш 1% измена и то назовеш "Ћириличарев језик". Знаш оно кад неко каже "Требао сам да дођем", па га исправе и кажу "На српском се каже: Требало је да дођем". Стандардни језик се учи читавог живота, а стандардни српски језик 99% Срба не уме да говори/пише.   Код нас је проблем тај што сви говоримо једним говорним језиком, а различите смо нације без плана о заједничкој стандардизацији. Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци и Буњевци говоре једним природним језиком и то није спорно. Исто тако, српски и хрватски стандардни језици имају разлике у правилима, и ни то није спорно. Када се каже: хрватски, српски, бошњачки итд. не мисли се на различите језике у смислу говорних језика, него у смислу различитих стандарда.

Ахам. Па онда је све јасно као дан. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Стално слушам ово, али никако да се наведу конкретне ствари. Шта су тачно српски академици радили у СФРЈ да су извршавали тај циљ "све што није србијанско, није српско"?

 

Не тражим свађу ни не заједам, него стварно не знам и занима ме.

Купиш историјске, књижевно - теоријске, политичке књиге које нису "мејнстрим" и које нису "политички коректне", прочитах их (ако већ ниси - остављам ту могућност уз извињење), анализираш их (подразумева се објективни приступ и добрано познавање свега о чему те књиге говоре), упоредиш их са званичним информацијама које су у последњих 70 година обликовали јавну свест, и биће ти све јасно...примера има милион. Даћу неколико.

 

Главни уредник, али и редактор и цензор, ""Енциклопедије Југославије" (по налогу КПЈ), био је Мирослав Крлежа који је, под маском комунистичке идеје за коју га је болело уво у суштини, био итекако ненаклоњен нама Србима, нашем језику и култури те је у сав тај рад "уносио много личног, свога, што није добро за тај посао" (Васо Чубриловић - "Лично искуство")..."лични моменат", као скуп наслеђених у усвојених поимања, као плод задатих културних ресантимана, што је евидентно у животу Мирослава Kрлеже, био је дакле несумњиво битан чинилац у формирању енциклопедије. То се лепо види када се непристрасно анализирају његове "Маргиналије" (све оно што је Крлежа бележио на маргинама енциклопедије) које је 2011. приредио "Службени гласник" (установа у коме, веровао ти или не, и даље царују Хрвати - а и "Mаргиналије" је приредио лексикограф и критичар Влахо Богишић - такође Хрват ) са текстом из поменуте енциклопедије...у питању је директно или индиректно вешто кривотворење, лукаво и скоро неприметно прећуткивање, и асиметричан приступ културно - историјским подацима под утицајем идеолошко - политичке острашћености Мирослава Крлеже. Купиш, пажљиво прочиташ, детаљно упоредиш и непристрасно анализираш, и биће ти јасно шта је формирало умове наших "интелектуалаца"...то је био процес заступљен на свим нивоима јавног живота само у различитим формама и на различите начине је спровођен...а о природи и позадини политичких догађаја који су несмуњиво доминирали у претходних 7 деценија и који непобитно сведоче о доминацији хрватског момента у свим сферама тадашњег српског друштвеног, културно - образовног и политичког живота, а чак и данас је присутaн као онај који дефинише и усмерава , нема потребе причати.

 

Ако је скоро до пре једне деценије на Филолошком факултету у Београду у употреби била књига Миховила Комбола, писана у НДХ, "Повијест хрватске књижевности" (1941. год.), која супротно свим историјским сведочанствима и историјско-филолошким аргументима, отима дуборвачку књижевност и језик ( иако у дубровачкој архиви постоји безброј доказа да се, на пример, 1491,1597,1598,1607,1735, итд, итд, дотични језик назива "lingua serviana" - када би Дубровчанин из 16. и 17. века освануо у Загребу, не би имао са ким да прича јер никог не би разумео пошто су тада причали искључиво кајкавским наречјем), и приписује је искључиво хрватској култури и хрватском језику, ако 1948. године комисија ЦК доноси одлуку да само хрватски историчари књижевности могу писати о дубровачкој књижевности, ако имамо изјаву Владимира Бакарића дату после проглашења несрећног по Србе устава из 1974. године која гласи: "До сада смо мислили да Црногорци говоре српским језиком, али ето, сада се показује да говоре црногорски" (отворена и вулгарна политизација културног и постепено брисање етничког момента се наставља), ако су црногорски правопис и граматику написали све Хрвати и једна Украјинка, ако је Андрић одбио да буде заступљен у "Антологији хрватске приповетке" поменутог Миховила Комбола (1933.)  ако је 1942. године написао Светиславу Стефановићу да је "српски приповедач", ако је имо личну карту из 1951. године где је под одредницом "народност" својом вољом уписао "Србин",а данас се на наше очи, са тоталним одсуством реакције српске културно - научне сцене, претвара полако у Хрвата, о чему ми још да причамо? Има мали милион доказа везано за ову проблематику...као што рекох - уз ограду да већ то можда знаш - нађи, прочитај, упореди, и надасве буди објективан и видећеш и сам шта се све дешавало и шта се и дан данас дешава. Поздрав!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Српскохрватски језик никад није постојао

Кинези знају само за један кинески језик (онај мандарински) и не знам како је наш трговац успео да „у кинеску мустру” не удене своја четири „БЦХС језика”

porcelanski-medeljon.jpg
Порцелански медаљони из атељеа Тера Данубијус М. Вукановића Мишела (М. Вукановић/Mишелица)

sacuvajmo-srpski-jezik%281%29%2832%29.pnАко су Хр­ва­ти би­ли пе­ри­фер­но срп­ско пле­ме, а све ди­ја­ле­кат­ске чи­ње­ни­це на то упу­ћу­ју, ра­зу­мљи­во је да и „хр­ват­ски је­зик“ не­ма уте­ме­ље­ња: ње­га су се Хр­ва­ти од­ре­кли сами у оно вре­ме кад им се учи­ни­ло да ће им сло­ве­нач­ка кај­кав­шти­на до­не­ти мно­го бо­га­ти­ји „род“ од оно­га ко­ји им је до­но­си­ла „до­ма­ћа ча­кав­шти­на“, али су бр­зо схва­ти­ли да су им до­би­ци јед­на­ки, тј. ни­ка­кви, и окре­ну­ли се срп­ском је­зи­ку ле­пе­ћи пре­ко ње­га „сво­ју“ ети­ке­ту. Бу­ду­ћи, ме­ђу­тим, да ни­су зна­ли ни њу да пре­ле­пе, са­че­ка­ли су крај 19. ве­ка да им и тај по­сао оба­ве „ву­ков­ци“ И. Броз, Т. Ма­ре­тић и Ф. Иве­ко­вић и да их та­ко пре­ве­ду на срп­ски је­зик. Хр­ва­ти су, да­кле, пре­у­зе­ли срп­ски је­зик, не­ко вре­ме те­па­ли му као „хр­ват­ском“, по­сле не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, по ко­му­ни­стич­ком на­ло­гу, на­крат­ко при­ста­ли да га зо­ву хр­ват­ско­срп­ски, а он­да опет про­ду­жи­ли да га ла­жно пред­ста­вља­ју као „хр­ват­ски“. И да се ди­че оним што су од Ср­ба пре­у­зе­ли за­бо­ра­вља­ју­ћи да су, ис­кљу­чу­ју­ћи се из срп­ско­га ет­нич­ког кор­пу­са, мо­гли од­не­ти са­мо ка­пу, га­ће и опан­ке, а је­зик (и све што уз је­зик иде) оста­ви­ти они­ма ко­ји су га ство­ри­ли и од­не­го­ва­ли. 

У том сми­слу ја­сно је да „срп­ско­хр­ват­ски је­зик“ мо­же по­сто­ја­ти као „тер­мин за не­во­љу“ ко­јим су Хр­ва­ти тра­жи­ли при­ли­ку да ту­ђи са­др­жај обе­ле­же „сво­јим име­ном“, а „ме­ђу­на­род­на сла­ви­сти­ка“ и тан­ка срп­ска па­мет (под­у­пр­та ко­му­ни­стич­ком си­лом) омо­гу­ћи­ли му да пре­тра­је и у вре­ме­ни­ма кад га ни­ко озби­љан ви­ше ни­је узи­мао у об­зир. Је­зик је да­тост ко­ја се не мо­же ла­ко са­го­ни­ти у ка­лу­пе пре­ма же­ља­ма оних ко­ји би да од ње­га не­ки део „од­се­ку“ или да из ње­га не­што „оску­бу“. За те по­сло­ве Хр­ва­ти су се кан­ди­до­ва­ли по­чет­ком про­шло­га ве­ка, „Бо­шња­ци“ – пре ко­ју де­це­ни­ју, а Цр­но­гор­ци – пре ко­ју го­ди­ну. И сви се над­ме­та­ли у то­ме ко ће увер­љи­ви­је и успе­шни­је ла­га­ти не во­де­ћи ра­чу­на о то­ме да су пре то­га сви они до ју­че би­ли Ср­би и сви го­во­ри­ли срп­ским је­зи­ком. Ако у том сми­слу од­би­је­мо Цр­но­гор­це ко­ји још ни­су сти­гли до фа­зе пи­сме­но­сти, мо­же­мо ре­ћи да је Ма­ре­тић оста­вио ди­рект­ну по­твр­ду да је (на)пи­сао гра­ма­ти­ку срп­ско­га је­зи­ка, а 10–15 го­ди­на пре ње­га „хер­це­го­вач­ки му­ха­ме­дан­ци“ на­пи­са­ли сво­јим ком­ши­ја­ма „Ла­ти­ни­ма“ да зна­ју „сво­је по­ре­кло ко­је ве­ћи­ном као и њи­хо­во по­ти­че од пра­во­слав­них пра­о­ца“и да зна­ју и то да је њи­хов „је­зик чи­сто срп­ски“, а да им ни­је ја­сно ка­кво се то „хр­ват­ско име“ у Бо­сни на­ме­ће кад се за ње­га „до оку­па­ци­је ов­ђе чу­ло ни­кад ни­је“. „Но­вим Хр­ва­ти­ма“ и „но­вим Бо­шња­ци­ма“ те по­је­ди­но­сти ни­је ле­по по­ми­ња­ти, као ни све оне ме­ђу њи­ма ко­ји још увек пам­те оно што је глав­ни­на њи­хо­вих су­на­род­ни­ка вр­ло успе­шно за­бо­ра­ви­ла (Ме­шу, ре­ци­мо, или Еми­ра – да дру­ге не по­ми­ње­мо).

Због то­га их ов­де, и јед­не и дру­ге (оне тре­ће и ов­де на­мер­но за­бо­ра­вљам), ва­ља под­се­ти­ти на то да сва­ка што­кав­ска реч ула­зи у кор­пус срп­ско­га је­зи­ка, па ме­ђу њи­ма, ре­ци­мо, и Го­спо­да Глем­ба­је­ви и По­вра­так Фи­ли­па Ла­ти­но­ви­ћа (а око Ба­ла­да Пе­три­це Ке­рем­пу­ха Хр­ва­ти тре­ба да се до­го­ва­ра­ју са Сло­вен­ци­ма). Ја­сно је, на­и­ме, да Хр­ва­ти Кр­ле­жу не сма­тра­ју „сво­јим пи­сцем“ (зна­ју да је по по­ре­клу био Цин­ца­рин и оже­њен Срп­ки­њом), а и да има друк­чи­ји трет­ман, то ни у че­му не би мо­гло про­ме­ни­ти ње­го­ву по­зи­ци­ју у књи­жев­но­сти на срп­ском је­зи­ку: он ће се та­мо на­ћи по­ред Ме­ше Се­ли­мо­ви­ћа и Скен­де­ра Ку­ле­но­ви­ћа (али и Ма­ка Ди­зда­ра иако је он у Хр­ват­ској за­тра­жио азил као „њи­хов пи­сац“). У том сми­слу ја­сно је да је и „од­бра­на срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка“ у Реч­ни­ку СА­НУ бе­сми­сле­на: све оно што је у Реч­ник укљу­че­но та­мо тре­ба да оста­не и је­ди­но што из ње­га тре­ба ис­кљу­чи­ти је­сте онај дру­ги део сло­же­ни­це на ње­го­вој ко­ри­ци и на ње­го­вом нул­том та­ба­ку.

При­ча о „БХС/БЦХС је­зи­ку“ као не­ка­квом „из­ра­зу по­сло­вич­не аме­рич­ке праг­ма­тич­но­сти“ пред­ста­вља увре­ду здра­ве па­ме­ти и о то­ме је је­дан ис­так­ну­ти европ­ски сла­ви­стич­ки тр­го­вац пре се­дам-осам го­ди­на из­ја­вио да они „пра­те по­ли­тич­ка до­га­ђа­ња“ и чим је „цр­но­гор­ски је­зик“ ушао у Ми­ја­тов Устав – за ње­га је исто­га ча­са отво­ре­на рав­но­прав­на ка­те­дра са они­ма на ко­ји­ма су се до­тад „сту­ди­ра­ли БХС је­зи­ци“, с обра­зло­же­њем да се ви­ше пла­ћа пре­во­ђе­ње „с че­ти­ри је­зи­ка не­го с три“ и ви­ше „на че­ти­ри је­зи­ка не­го на три“. Тај тр­го­вац, ме­ђу­тим, ни­је раз­ја­снио да ли то исто ва­жи и за не­мач­ки и аустриј­ски или за ен­гле­ски и аме­рич­ки – да дру­ге па­ра­ле­ле не по­ми­ње­мо.

Исти тр­го­вац, ме­ђу­тим, за­слу­жан је за фор­му­ли­са­ње и јед­не нео­бич­ни­је па­ра­ле­ле: кад је укљу­чио „цр­но­гор­ски је­зик“ у на­став­не пла­но­ве сво­јих сту­ди­ја, он је са­оп­штио да у Ки­ни по­сто­ји око 240 раз­ли­чи­тих ди­ја­ле­ка­та, од ко­јих би ма­кар 140, по кри­те­ри­ју ра­зу­мљи­во­сти, мо­гло има­ти и ста­тус је­зикâ, али да и по­ред све­га то­га, иако их има ма­ло ви­ше не­го свих на­ших „БЦХС на­ро­да“, Ки­не­зи зна­ју са­мо за је­дан ки­не­ски је­зик (онај ман­да­рин­ски) и не знам ка­ко је наш тр­го­вац ус­пео да „у ки­не­ску му­стру“ не уде­не сво­ја че­ти­ри „БЦХС је­зи­ка“? По­себ­но ако се зна да је Пар­ла­мен­тар­на скуп­шти­на Са­ве­та Евро­пе, пре ко­ју го­ди­ну, тра­жи­ла да се лин­гви­сти до­го­во­ре о то­ме ко­ли­ко има „срп­ских је­зи­ка“, а да ње­ним чи­нов­ни­ци­ма пре­пу­сте да од­ре­де ка­ко ће се зва­ти. 

Тој Скуп­шти­ни од­мах тре­ба ја­ви­ти да се не за­ма­ра: тај се је­зик је­ди­но мо­же зва­ти – срп­ски.

Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду (у пен­зи­ји)

Др Дра­го­љуб Пе­тро­вић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...