Jump to content
  1. Arsenija

    Arsenija

  2. звончица

    звончица

  3. Снежана

    Снежана

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше
       
      Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.
      Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења.
      У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.
    • Од JESSY,
      Отишао је из света и подвизава се у подножју планине Шурјану у посту и молитви, у радости живљења са својом браћом у Христу. Дипломац Академије уметности, иконописац и фотограф, отац Пантелејмон је још и изваредни приповедач, чије речи, напојене благодаћу, су извеле из душевне кризе хиљаде младих људи. Пошла сам да тражим његово утешно присуство у току Великог поста, да бих нашла одговор на страдања која често занемарујемо и која прете да постану болест века. И ево га, приручник за душевно исцељење и препород.
       
      Нико не може да се оствари ван љубави

      Данас нам се чини да се, више него икад, налазимо у ћорсокаку. Статистика сведочи да сваки десети Румун пати од депресије. Оче, шта то говори о временима у којима ми живимо?
       
      Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.
       
      Нико  од људи који пате од депресије не може да се ослободи од те досадне мисли да је живот лишен смисла. Јер ми не бирамо да ли ћемо се родити или не, као што не бирамо ни то када ћемо умрети.
       
      Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.
       
      Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.
    • Од JESSY,
      У великој дворани Задужбине Илије М. Коларца 3.11.2020. године Отац Милош Весин одржао је предавање на тему "Шта је стрес и који је хришћански одговор на њега" ? Многобројна публика имала је прилику да сазна шта је то заправо стрес. Да ли је стрес чини стресогена ситуација или је то наш одговор на њу? Да ли је неразрешена односно потиснута стресна ситуација најчешћи узрочник канцера и растуће неплодности у популацији? Да ли потиснути стрес у раном детињству утиче на  стварање патологије у каснијој доби и како садашњи али и будући родитељи треба да се опходе према деци? Зашто је сексуалност важан део здраве личности?
      На ова и многа друга питања Отац Милош даје одговоре најпре се осврнувши на животе блаженопочивших Митрополита Амфилохија, Академика Димитрија Стефановића и проте Момчила Кривокапића који су нас напустили током ове године. А затим нас  кроз прожимање психолошке науке и учења св Нила Сорског доводи до коначног одговора!
       
    • Од Danijela,
      „Као што постоји епидемија, односно физичка зараза која се шири од људског бића до људског бића, исто тако постоји и зараза која се шири од људског ума до људског ума“, каже др Дамир Хуремовић,  уредник књиге „Психијатрија пандемије“ и директор психијатрије престижне њујоршке болнице North Shore University Hospital, у ексклузивном интервјуу за најновији број часописа Елементи
      http://elementarium.cpn.rs/wp-content/uploads/2020/07/Damir_Huremovic_elementarium-600x402.jpg
      Дамир Хуремовић рођен је у Сарајеву, где је одрастао и завршио медицину. Менталним здрављем се, како каже, „заразио у сарајевској школи психијатрије професора Душана Кецмановића, Слободана Логе и Исмета Церића“. На Универзитету „Џонс Хопкинс“ (Johns Hopkins) у Балтимору (САД) завршио је магистарске студије из области јавног здравства, а потом и специјализације из области психијатрије у Сарајеву и Њујорку, у који се понајвише запутио како би стекао знање и звање (супспецијализацију) из домена консултативне психијатрије.
      Од тада је његова професионална каријера везана за Њујорк, где је најпре руководио консултативном психијатријском службом Универзитетског медицинског центра Насоу (Nassau University Medical Center) на Лонг Ајленду. Ту је основао и водио програм супспецијализације из области консултативне и лијазонске психијатрије и до 2016. године обављао функцију заменика директора психијатрије, када прелази на место директора психијатрије Универзитетске болнице Норт Шор (North Shore University Hospital) и професора психијатрије на медицинском факултету Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell.
      У мају 2019, шест месеци пре него што се светом пронела вест како се у кинеском граду Вухану појавила нова мистериозна болест, реномирани издавач Springer Nature објавио је његову књигу „Психијатрија пандемије“. Како сам каже, одлучио је да се више позабави овом темом када је схватио да не постоји никакво упутство за организацију менталног здравља у случају избијања пандемије ширих размера. Хуремовић истиче како чак ни Светска здравствена организација, која је још 2018. године објавила такозвани општи план (blueprint) за поступање у случају избијања пандемије дотад непознате „болести х“ – а коронавирус је у том тренутку био само један од „кандидата“ – у израду овог документа није укључила никога ко се бави менталним здрављем. „Психијатрија пандемије“ требало је, и то је била његова основна идеја и циљ, да надомести овај недостатак и помогне психијатрима, психолозима и социјалним радницима да се равноправно укључе у медицинске тимове за припрему планова и организовање епидемиолошког одговора.
      Иако би и све досад побројано представљало више него довољан повод за интервју са доктором Хуремовићем, то ипак није све.
      „Као и сваком правом Сарајлији, и у најбољој традицији Надреалиста“, каже, „догодила ми се надреална ситуација да се недуго по објављивању књиге о пандемији заједно са својим тимом нађем у највећем светском жаришту пандемије Ковида-19.“
      Како се у свему томе снашао и да ли је при руци имао одговарајућу литературу – просудите сами.
       
      Елементи: У мају 2019. када је објављена ваша књига Psychiatry of Pandemics: A Mental Health Response to Infection Outbreak нико није могао да наслути да ће Ковид-19 убрзо паралисати читав свет. Како сте дошли на идеју да се бавите овом темом?
      http://elementarium.cpn.rs/wp-content/uploads/2020/07/1dr-damir-huremovic_elementarium.jpgДамир Хуремовић: Мој први сусрет са овом темом доводим у везу са једним путовањем из младости. Наиме, као клинац сам лета проводио код тетке која је била лекар у Новом Саду. Једном смо се тако возили по Срему и негде између Ирига и Руме показала ми је један по много чему необичан и јединствен споменик. Посвећен је куги, а не некој знаменитој личности или догађају. У први мах није ми било јасно због чега је подигнут споменик тако језивој болести, док нисам сазнао да се куга управо ту, на том месту, зауставила и да се није ширила даље – и да јој је споменик посвећен јер је ту стала. Заправо, ту су становници Руме чували стражу и формирали санитарни кордон, епидемиолошку меру о којој се говори и у нашој књизи, па је, захваљујући тој интервенцији, заустављено ширење куге. Али, ми о тим стварима данас врло мало говоримо. У прошлости је било безброј епидемија попут те из 18. века, којој је овај споменик посвећен, и ми о њима мало знамо. Знамо неупоредиво мање него о ратовима који су вођени у нашој ближој или даљој прошлости. Наша историја препуна је свих тих догађаја: била је битка на Марици, битка код Крбавског поља, на Косову, код Бањалуке, а ми заправо ништа не знамо о томе да су у то доба, односно вероватно кад све саберемо, епидемије и заразне болести однеле више живота укупно него све војске, укључујући ту, нажалост, и трагедију нашег времена. Из неког разлога, те епидемије су остале заборављене. Све народне песме у којима се помиње и описује куга избледеле су из нашег сећања. Ми не знамо за њих, наша психа је та која нас једноставно тера да све те непријатне ствари, које су, што би се рекло, богом дане, прихватимо, прегурамо и онда идемо даље, као да се ништа није десило. То је један од лајтмотива који је довео до настанка ове књиге. Имали смо последњу пандемију пре сто година и епидемиолози и инфектолози су се мало позабавили тиме, а људи који би требало да се баве истраживањем људске психе ништа нису урадили. Они су једноставно на то заборавили. И мене сада питају како си се сетио тога, како ти је то пало на памет? Мислим да је право питање: како се тога није сетио нико други? То је толико константна тема кроз људску историју, можда не толико честа у последњих стотинак година, али је у сваком случају врло битна тема. Како то да се, са научног становишта, нико није позабавио тиме, ни са становишта психологије ни са становишта психијатрије?
    • Од Иван Ивковић,
      На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.
       
×
×
  • Креирај ново...