Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
ivona

Тумачења Светог Писма

Recommended Posts

МОДЕРАТОР

Свачим смо угњетавани, али не потиштени (2. Кор. 4, 8) О депресији

 

porphyry.jpg

Својом апостолском поруком свети апостол Павле дотиче се једне наше муке која многе од нас често саплиће и живот нам загорчава. То је депресија. Тој бољки – жалцу у души човјечијој – није се нека нарочита пажња придавала па се могло и дешавати да се теретом својим на човјека неосјетно свали и тако, неосјетно, са душе његове спадне и нестане. Данас, међутим, у поплави „модерних“ ствари и појава, депресија је толико честа да није неуобичајено да и за неко дијете чујемо да је „депресивно“.

Свети наш апостол Павле пише хришћанима коринтским да су он, и сви хришћани, особити, различити; и чак кад их свакојаке муке спопадну они не клецају и не предају се. „Свачим смо угњетавани, али не потиштени – вели он; збуњивани али не очајни; прогоњени али нисмо остављени; оборени, али не погубљени.“ (2. Кор. 4, 8-9)

Видимо и срећемо многе који су потиштени, очајни; који се кошмарно осјећају и понашају; све их боли и жале се да их „нико не разумије“; нико не „саосјећа“ с њима. И стварно, колико год да се ономе ко их посматра чини да се они „пренемажу“; „коњу реп ишчупати могу“, да своју муку измишљају, да би пажњу на себе скренули и сажаљење према себи побудили, они, заиста, страдају и своју бољку болују. С објективнм разлогом или без њега, депресиван човјек је несрећан и немоћан, болан и несигуран. Наш народ има страшну клетву да се некоме, не дај Боже, „хљеб огади“. То је, управо, што се депресивном човјеку збива – „хљеб му се „огадио“.

Кад човјека зуб заболи, сви то разумијемо и сви га сажаљевамо, искрено. Кад, не дај Боже, и далеко било, некога истинска болест опхрва, опет, сви смо уз њега са својом подршком и разумијевањем. Али, кад у човјеку душа оболи и он, у страшном грчу и болу, зајеца – ми се шпрдамо с њим и знамо да га осудимо и кажемо колико би му, јаднику, „по туру“ требало. У „Горском вијенцу“ слушамо Вука Мићуновића како му се снаха „бјеше помамила“ и шта јој све није чинио: „отвара јој књиге на пророке; свуд је води по манастирима и чита јој масла и бденија“ и ништа јој помогло није све док он не узе „троструку канџију, ужени јој у месо кошуљу: враг утече некуд без обзира, а оздрави снаја Анђелија“.

Паћеница Анђелија, можда се, у болу своме, пресамитила, од бола сасушила и умрла а да се више никоме пожалила није.

Ништа ново под капом небеском осим нових болести, за које, у страху, не знамо ни откуд долазе ни како се са њима на крај излази. Депресија се новом само по своме, новом, називу показује. Иначе, та болест душе стара је колико и сам род људски. За Каина се мисли да је само у депресији могао злочин над својим братом починити. Псалмопјевац, цар Давид, кука на сав глас; тужи, болан, и јадикује: „Изнемогох уздишући, сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Усахну од жалости око моје.“ (Пс. 6, 6-7) На другом мјесту јечи он да су му сузе хљеб дан и ноћ. (Пс. 42, 3) „Згрчио сам се и погурио веома, вас дан идем сјетан. Јер сам изнутра пун огња, и нема здрава мјеста на тијелу мојем. Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца својега.“ (Пс. 38, 6-8) Било коме од нас да је са овим симптомима дошао, свако би му лако дијагнозу поставио – депресија.

Свако би му лако дијагнозу поставио, макар да никад у животу ни једну књигу из области психијатрије или психологије у рукама држао није. Но ријетки су и преријетки који на прави лијек указати могу. А псалмопјевац, цар Давид, изнашао је лијек болу своме, ојачао и оздравио. Тај лијек је Бог. Кад му је дотужило, окренуо се, прво, себи па онда Господу своме. „Што си клонула, душо моја, и што си жалосна! Уздај се у Бога; јер ћу га још славити, спаситеља мојега и Бога мојега!“ (Пс. 42, 11) Онда је завапио Господу своме: „Врати ми радост спасења својега, и дух владалачки нека ме поткријепи“. (Пс. 51, 12)

Сад би неко помислио и рекао: Од једног попа не може се ни очекивати да Бога за најбољег љекара не препоручи. Међутим, драги пријатељи, Бог је, заиста, једини прави лијек и једини истинити љекар; и то је моје дубоко, људско, увјерење. А ево зашто мислим тако:

Човјек се рађа са Богом у души и расте ослоњен душом својом на Бога. То је нормално и природно стање ствари. Не знам да ли је могуће наћи дијете које није богочежњиво. Колико сам пута чуо родитеље како веле да њихово дијете, или дјеца, моле да пођу у цркву, Боги. Касније, кроз живот, кад разни коров животни ту биљку, боготражитељску и богочежњиву, у човјеку угуше, он се, јадник, почне да батрга, да се на све стране баца и копрца и све блесаве и погубне „мудрости“ опроба и – настрада. Нарочито кад почне да се освјешћује и пита се: ко је, откуда је и куда ће. Око њега море широко и дубоко болних, егзистенцијалних, питања а одговора ниоткуда. Мада му је одговор на сва питања надомак руке, он се упрти да сам, без Бога, крчи непрегледну шуму својих недоумица и трагања, посртања и падања. Под теретом свега тога, слабашан и неспокојан, заврши у депресији.

Док је цар Давид сам нешто мозгао и мудровао, кости су му биле усахнуле. „Кад мучах – вели он – посахнуше кости моје од уздисања мојега по вас дан. Јер дан и ноћ тишташе ме рука твоја, неста сока у мени као на љутој припеци.“ (Пс. 32, 3-4) А онда се обратио Господу, покајнички, и исповједио му муке и гријехове своје. „Гријех свој казах теби, и кривице своје не затајих; рекох: Исповједићу Господу пријеступе своје; и ти скиде с мене кривицу гријеха мојега.“ (Пс. 32, 5) Растерећен, узвикује: „Благо ономе којему је опроштена кривица, којему је гријех покривен“. (Пс. 32, 1)

Када је пророка Јеремију злоба људска, и невоље многе, на земљу оборила, он, насићен горчином и пеленом опојен, (Плач, 3, 15) ипак, не малаксава и не предаје се. Он зна да „Господ не одбацује засвагда. Јер ако и уцвијели, опет ће се смиловати ради мноштва милости своје“. (Плач, 3, 30-31)

А пророку Илији кад је „до ноката догорјело“ и он, види се, у депресију запао, па од људи у пустињу побјегао, и искрено зажели да умре. Завапи Господу: „Доста је већ, Господе, прими душу моју“, (1. Цар. 19, 4) Господ учини друкчије; подиже га; окријепи му душу и тијело и посла га да мисију своју настави.

„Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткријепити. Неће дати довијека праведнику да посрне“, (Пс. 55, 22) савјетује нас цар Давид.

Крхко је људско знање и слабашна је наша снага. Без Бога, ми смо без ослонца и сваки вјетрић може да нас пољуља. А „који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се“, (Ис. 40, 31) вели пророк Исаија.

„Без мене не можете чинити ништа“, (Јн. 15, 5) опомиње нас Господ. Он нам се нуди да бремена наша, претешка, са рамена наших скине и на своја пребаци. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покоја душама својим.“ (Мт. 11, 28-29)

Ми смо позвани да не живимо више себи (2. Кор. 5, 14-15) Од својих тјескоба и депресија ослободићемо се кад се од себе окренемо ка другима, а најприје, к Богу. Савјетује нас свети апостол Павле да се не бринемо ни за што, „него у свему, молитвом и мољењем, са захвалношћу, казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. А даље, браћо – зове нас он – што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите“, (Филип, 4, 6-8) „и наћи ћете покоја душама својим“. (Мт, 11, 29)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Обратите се к мени свим срцем својим, постећи, плачући и тужећи

 

Christ-21.jpg

(Јоил, 2, 12)
Не знам да ли нам може бити горе него што нам је. То, горе, могло би бити само коначно истребљење, чини ми се. Но, не дај нам Боже, да будемо свједоцима већега зла него што нас је снашло.

Не знам, такође, да ли на кугли Земљиној има чуднијег и несрећнијег народа од нашег. Сва зла о којима би се, у суморним сновима, сањати могло, снашла су нас. Земља осиромашена и у расулу. Народ раздијељен и расијан по непријатељским народима; вјетровима бурним разнијет по свим крајевима свијета. Чини се, кад би се могло, нико не би остао да некуд не побјегне. Морал срозан до најнижих грана. Којекакве секте, размилиле се, као губа, по земљи Србиновој. Партија и покрета као црних, отровних, печурки послије, тоњиве, кише. На хиљаде и хиљаде, самозваних, пророка и избавитеља и политичких вођа.

А народ ко ошамућен; тумара од једног до другог; поклања своју љубав и залаже душу. Љевица као и десница.

И послије свега, што, насумице, рекох, осјећам да сам био немоћан да сву дубину нашег пада искажем. У свој овој несрећи, понашамо се ошамућено. Лажемо се и заваравамо немајући снаге да се суочимо са злом у којем смо се нашли. Упиремо своје погледе на све стране свијета, све, нешто, као надајући се, да ће некакво велико чудо да се збије и све се на своје мјесто поврати. Замајавамо се и немоћ своју некаквим зурлама и завијањима затомљујемо. „Ђурђевдан, Ђурђевдан!“ Сва нам се јунаштва преко кафанских столова преливају. У кафанама, пустим, и гдје год да нас шљивова грана удари, ту смо највећи Срби и најбољи, жалосни, православци. 

И овдје, на овим просторима, гдје ће нас, изгледа, ускоро бити колико и тамо гдје смо поникли, и овдје смо се размиљели по нашим вашарима, овдашњим. Па уз посте гостимо се, пусту јагњетину таманимо, пијемо и веселимо се, као да смо Душаново царство повратили. Мамурни од љетне жеге, прејаке хране и потока пива, расправљамо једни с другима и празну сламу млатимо. Слушамо овдашње наше како кличу и заричу се да „ни педља српске земље“ не дају. Као оно прије неку годину, пред пад и пропаст западних српских крајева. 

И сам збуњен и уплашен, пођох Светом писму, слову и мудрости Божијој, по савјет; да видим како се прије нас, у сличним јадима, чинило. И одмах да вам кажем: другачије и паметније. И у личним и у народним невољама људи су се обраћали Господу Богу и од Њега помоћ тражили. У Господа су се уздали и Господ их је избављао. 

„Ви ћете згријешити и ја ћу вас расијати међу народе; али ако се обратите к мени и станете држати заповјести моје и творити их, ако будете загнани и на крај свијета, сабраћу вас одандје и одвести вас на мјесто које сам изабрао да ондје настаним слуге своје.“ (Нем. 1, 8-9) Како смо распршени, и шире и даље него што бијаше расијан народ изабрани, вјерујем, само би нас Господ Бог могао поново сабрати на огњишта отачка. Но, камо нам покајање и Богу обраћање!

Када се народ јеврејски налазио у мукама које су нас снашле, није тражио упоришта у ондашњим моћницима свјетским; није савезе склапао са силама адским него се, покајнички, обраћао Господу Богу своме.

За времена цара Језекије, који „чињаше шта је право пред Господом“, (2. цар. 18, 3), највећа сила земаљска, НАТО-пакт ондашњих дана, асирски цар Сенахирим, удари на обнемоћало и осиромашено царство Јудејско; подиже се „на све тврде градове Јудине, и узе их“, (2. цар. 18, 13) те на све наметну намете тешке. Понижен, Језекија истресе и исциједи из земље све што вриједно бијаде, не поштедје ни сами храм јерусалимски. Врата црквена морао је расковати и душманима дати. И мољаше силу асирску да поштеди даљег пљачкања народ његов. Али изасланик асирски, Равсак, надмено одбијаше све понуде јудејске. Вријеђајући и њих и Господа Бога њихова, рече им на језику њихову, да ће да „једу своју нечист и да пију своју мокраћу.“ (2. цар. 18, 27 )

„А када то чу цар Језекија, раздрије хаљине своје и веза око себе костријет, те отиде у дом Господњи. И посла Елијакима, који бијаше над двором, и Сомну писара и најстарије свештенике обучене у костријет к Исаији пророку, сину Амосову. И рекоше му: Ово је дан невоље и кара и руга; јер приспјеше дјеца до пророђаја, а нема снаге да се роде.“ (2. Цар. 19, 1-3) Замолише пророка, човјека Божијег, да се помоли „за остатак који се налази“. (2. цар. 19, 4) И заиста, Господ се сажали на њих и избави их.

Језекије наших дана, у ситуацији која је трагичнија, сабирају народ на своја зборовања и митинговања. Како овдје, тако и тамо.

У књизи о Јестири налазимо узбудљиву причу о жени којој је Господ био намјенио да преко ње спаси народ свој. Промислом Његовом, она бијаше омилила персијском цару Асвиру (Ксерксу) и цар је често прибираше у близину своју. Сазнаде она да Аман, коме цар уздиже „пријесто више свијех кнезова што бијаху код њега“, (Јест. 3, 1) науми злобну мисао да потпуно истријеби народ Јестирин. „И разаслаше се књиге по гласницима у све земље цареве да потру, побију и истријебе све Јудејце, старо и младо, дјецу и жене у један дан, и да разграбе имање њихово.“ (Јест. 3, 13) Јестира, прије но што пође земаљском цару, обрати се, прво, Небеском, за помоћ. Дозва свога рођака, Јудејца Мардохеја, и рече му: „Иди, скупи све Јудејце, и постите за ме, и не једите и не пијте за три дана ни дању ни ноћу, и ја ћу са својим дјевојкама постити такође, па ћу онда отићи к цару.“ (Јест. 4, 16) И испослова код цара књиге за брзе гласнике на све крајеве царства, „да је цар допустио Јудејцима што су у ком год граду де се скупе и бране живот свој, да потру и истријебе сваку војску којега му драго народа и земље, и дјецу њихову и жене њихове, а имање њихово да разграбе“. (Јест. 8,11)

Када се међу Ниневљанима умножило зло, као што се међу нама, данас, зло намножило, и када злоћа њихова изађе пред Господа, (Јона, 1, 2) позва Господ пророка Јону, да иде у Ниневију, и да им проповиједа пропаст од гњева Божијег. Јона, прво, одби да послуша Господа, зашто би кажњен, па, на крају, стиже међу Ниневљане, и каза им: „Јоште четредесет дана, па ће Ниневија пропасти. И Ниневљани повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећег до најмањег. Јер када дође та ријеч до цара ниневијскога, он уста са својега пријестоља и скиде са себе своје одијело, и обуче се у костријет и сједе у пепео. И прогласи се и каза се по Ниневији, по заповјести царевој и кнезова његових, говорећи: Људи и стока, говеда и овце, да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воду. Него и људи и стока да се покрију костријешћу, и да призивају Бога јако, и да се врати свако са свога злога пута и неправде која му је у руку. Ко зна, да се поврати од љутита гњева својега те не изгинемо. А Бог видје дјела њихова гдје се вратише са злог пута својега, и раскаја се Бог од зла, које рече да им учини“. (Јона. 3, 4-10)

Оваквих свједочанстава напретек је у Књизи Божијој. Хтјели не хтјели, поређења нам се намећу. 

Оваквих свједочанстава напретек је у Књизи Божијој. Хтјели не хтјели, поређења нам се намећу. 

У ошамућености својој, никако да се, са тумарања својих, вратимо на једини прави пут. Па умјесто што Бога, гријешењем својим, гњевимо, да припаднемо на кољена своја и обратимо Му се свим срцем својим, и постећи и плачући и мучећи, (Јоил. 2, 12 еда би се сажалио на нас и одвратио праведни гњев свој од нас. Па да завапимо: „И послије свега што дође на нас, за зла дјела наша, јер си нас, Боже наш, покарао мање него што гријеси наши засллужују“. (Јездра. 9, 13) молимо те, спаси нас и избави, имена Твојега ради! Једино нам Ти, Господе, помоћи можеш.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
Христос дође у свијет да спасе грешнике
 

Jesus-2-1.jpgТим. 1, 15-17

Свети апостол Павле нас походи нас са најрадоснијом поруком охрабрења и наде. „Истинита је ријечи свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја.“ (1. Тим. 1, 15) „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога да, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16) Ево нам најсажетијег смисла Божића: Син Човјечији долази да потражи и спасе изгубљено. (Лк. 19, 10)

Павле, добри наш апостол, велики страдалник и исповједник Христа Распетога, он, који је сав ондашњи свијет, многобожачки, науком Христа Васкрслога просвијетлио, који је, у тијелу или изван тијела, био однесен до трећега неба, (2. Кор. 12, 2) себе, овдје, назива најгорим од свих грјешника.

Размишљао сам о томе и, у први мах, помислио: Апостол, из скромности своје, себе грјешником најгорим назива. Знамо да је он, негда, страшни грјешник био. За себе самог каже да није достојан апостолом се назвати, „зато што гоних Цркву Божију“. (1. Кор. 15, 9) У прегријаној ревности својој, пустошио је Цркву, „улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене, предаваше их у тамницу.“ (Дап. 8, 3) Дисао је пријетњом и убиством на ученике Господње. (Дап. 9, 1) Својим доприносом смрти првога мученика Христовог, ђакона Стефана, био је и уведен у Свето писмо. Пошто је млад био да би му било дозвољено да се каменом на свеца Божијег баца, он је чувао хаљине оних који су Стефана каменовали; (Дап.7, 58) да би, ваљда, ослобођени од њих, јаче замахивали и убитачније погађали. Он „одобраваше њихово убиство“. (Дап. 8, 1) Кад, касније, своје животне рачуне свођаше, поштено признаје: „И ја сам, заиста, и сам мислио да ми ваља много радити против имена Исуса Назарећанина. Што и чиних у Јерусалиму: и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од првосвештеника; и кад их убијаху, ја се саглашавах. И по свим синагогама, често их мучећи, приморавах да хуле, и са превеликом јарошћу против њих, гонио сам их чак и у туђим градовима.“ (Дап. 26, 9-11)

Но Господ је одлучио био да од највећег грјешника, мучитеља и хулитеља, себи најоданијег слугу приправи. На путу за Дамаск, куда се Савле упутио био да хришћане убија, Христос га је Сам зауставио, Својом га свјетлошћу, до ослијепљења, обасјао и од гонитеља Савла, Павла, мученика прогоњеног, начинио.

Видите шта Господ чини. Павлов примјер је охрабрење да се нада никада не губи.

На првом мјесту његове ријечи охрабрења биле су упућене младом владики Тимотеју. Из одговора и савјета, које му је, у својој Посланици, упутио, видимо које су муке Тимотеја снашле биле. Приговарали су му да је сувише млад. (1. Тим. 4, 12) Морао се супротстављати појави лажних учитеља (1. Тим. 1, 18-20) и лажног учења. (1. Тим. 1, 3-7; 4, 1-3; 6, 3-5) Сукобио се са недостатком достојних црквених вођа. (1. Тим. 3, 1-14) Заводио је ред у богослужење. (1. Тим. 2, 1-5) Због свега овога, могао се поколебати, омалодушити. Зато му његов старији и искуснији брат, који се на његовим мукама у Ефесу три године пекао, поручује: Кад је Бог, од мене, онаквог, слугу Свога начинио, што се ти бринеш, неће ни тебе из својих божанских руку испустити. Али, само под једним условом: „Ја не бијах непокоран небеском виђењу“; (Дап. 26, 19) немој, сине, ни ти. Прихвати страдање своје с радошћу.

А нама, и поново, Павлов примјер је охрабрење да се нада у милост Божију и Промисао Његов никада не губи. Само, морамо да имамо у виду: није Господ Савла у Павла преобразио, к Себи га обратио и с њиме све рачуне олако измирио. Ићи ћеш, моје ћеш Име проносити, табанаћеш ужареним путовима свијета широкога али ћеш, успут, ите како, своје гријехе пређашње окајавати и страшним их жртвама измиривати и равнати. Свакога дана бијелога и дугих ноћи тамних приносићеш плодове достојне покајања. Ја ћу ти показати колико ти ваља пострадати за Име моје. (Дап. 9, 16)

Од Савлове, ондашње, грјешности, до сусрета са Господом и његовог преобраћања до писања ове Посланице, било је протекло преко двадесет година. Он, сада Павле, други и друкчији човјек, за себе каже да је најгори грјешник. Шта више, уочвамо градацију грјешности у његовим исказима. У Првој посланици хришћанима коринтским, најраније писаној, он за себе вели да је „најмањи од апостола“; (1. Кор. 15, 9) у Посланици Ефесцима, насталој касније, он се сматра најмањим од свих светих, најмањим од свих хришћана; (Еф. 3, 8) а овдје, у Посланици својој, првој, Тимотеју, најкасније насталој, он, чусте, каже за себе да је најгори од свих грјешника.

Не правда се он много, а могао би. Своје претходне, и, заиста, страшне, видјесмо, гријехе, чинио је у најбољој намјери својој, у ревности, мислећи да Богу службу чини. Гријех из незнања мањи је гријех и блаже се, одувијек, судио; (4. Мојс. 15, 30) за свјестан и упоран гријех казна је страшнија била. (2. Дн. 36, 15-16) Вели он, свакако, и себе у виду имајући: ”Ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике.“ (Јевр. 10, 26-27)

Кад апостол Павле себе најгорим грјешником назива, он се Христом својим мјери. Савле је видео славу Божију и у свјетлости те славе његова тамнина још му се тамнијом указала.

Што је човјек Богу ближи, то боље дубину своје грјешности види. Праведан човјек најоштрије себе осуђује. Велики светитељи и угодници Божији, у самртном су страху дрхтали пред величином Божијом. А што је човјек грјешнији, његова му се грјешност све мањом чини и сваким тренутком све прихватљивија постаје.

Савле, на путу за Дамаск, сусрео је Господа и у сјају присуства Божијег сагледао себе у свој својој сићушности људској. Зато се он, и онда, и сада, у Посланици Тимотеју, не бави питањем грјешности људи около њега; он је себе мјерио и у грјешности својој сагледавао. Грјешном човјеку, свјесном погубности хријеха – а ко је од људи праведан – ни најмања утјеха не може да буде то да су други, такође, грјешни или, чак, грјешнији. Ако ћу се ја, не дај, Боже, у паклу мучити, шта ми може значити ако ће се и други у таквим мукама наћи.

Исповјест апостола Павла, једног од највећих угодника Божијих, нама би требало да буде прави повод за озбиљно претресање наших живота. Морамо се, на првом мјесту, и искључиво, својом, сопственом, грјешношћу бавити. Оставимо друге да себе, како им год драго, сматрају; себе анализирајмо а не њих. Ко се, имало озбиљније, собом позабави, нимало времена му преостати неће да се другима бави.

Али, гле, храбри нас на покајање апостол Павле: „Колика год да је грјешност твоја, дођи до ње, чупај је из себе; кај се, плодове покајања приноси; бој се али не очајавај; наде има; милост Божија неизмјерна је. Господ у свијет долази да грјешнике спасе.“

Покајане грјешнике Господ неизмјерно воли. У своме сродству, по тијелу, Он је имао итекако великих грјешника. Није се либио да се Сином Давидовим назове а не заборавите, то је онај Давид који је преко смрти ближњега свога до жене његове дошао. Али, то је онај Давид који је сузама покајничким даноноћно постељу своју квасио. (Пс. 6, 6)

Господ се грози умишљених праведника. Јеси ли такав, „светац“ и „чистунац“, све своје обавезе „строго“ и „дословно“ испуњаваш, теби Бог потребан није нити милост Његова. Због тебе Он не долази.

Срећемо прелашћене, ђаволом посједнуте и обмануте, који, у умишљеној праведности својој, са свецима зборе. Замислите, њима се свеци јављају и небеске тајне откривају! Са Светом Петком, свакодневно, кафе испијају; са Пресветом, повремено. То су ти оличени у фарисејима, окреченим гробовима, „пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 27) на које се Господ страшно срдио, викао на њих и свакаквим их именима називао.

Безнадеждни су они који не знају и не прихватају да су изгубљени. Кад Господа осуђиваху да се са грјешницима дружи, да са њима једе и пије, (Лк. 15, 2) одговарао им је да није дошао да зове праведнике него грјешнике на покајање. (Мт. 9, 13) „Не требају здрави љекара него болесни“, (Мт. 9, 12) одговарао им је. Када се Васкрсењу Своме упутио, са собом је повео једног од, заиста, највећих грјешника: покајаног разбојника са крста.

За наду и охрабрење наше, Господ је преобиље примјера Свога милосрђа дао. Говорио је изгубљеној овци и великој радости када је нађена. Словио је о изгубљеној, па нађеној, драхми. Казивао је о блудном сину и радости очевој када га, је пред домом својим, угледао. (Лк. 15. глава)

А словом својим апостолским, данашњим, нама, који смогнемо снаге да се са грјешношћу својом суочимо, апостол Павле, као и своме ученику, Тимотеју, поручује: Ако је Господ, мене, онаквог грјешника, помиловао, не бојте се ни ви, колико год да су вам гријеси велики, ако се обратите и покајете, и плодове, достојне покајања, принесете, и вас ће Господ спасити и помиловати. Ја – вели нам он – „бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у живот вјечни.“ (1. Тим. 1, 16)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

„Врата пакла закључана су изнутра“


(Clive S. Lewis, 1898–1963)


 


Христос је Духом Светим био одведвен у пустињу али Му у пустињи, након одређеног времена, друштво прави ђаво (Лк 4, 1-13). То не значи да је Дух од Њега одступио само зато што Га је тамо одвео.  Духоостављеност је феномен који погађа оне који покушавају да живе Христа, наравно не без дуализама и борбе, оне који траже Христа у срцима својим. Христос је са Духом Једносуштан исто као и са Оцем. Имају другачији однос од односа са створеним бићима. „Ви сте од нижих, ја сам од виших; ви сте од овог света, ја нисам од овог света.“ (Јв 8, 23) Питање је само: да ли је то тестирање Богочовека уопште било потребно?


 


Христос је четрдесет дана провео у пустињи. Бројеви нису битни. Нумерологија није потребна. Не знамо шта је радио за то време. Као што је и време Његовог детињства сакривено. Молитва сигурно није каснила. Након тих изразито строгих аскетских дана појављује му се ђаво. Пред нама је неко ко перфектно познаје Писма старозаветне историје, законе, пророке, псалме, итд. Имамо генијалног теолога персонификованог у лицу сатане. Теолога који не испуњава вољу Божију. Али се усуђује да са Христом уђе у дијалог, слично дијалогу ђавола и Бога током страдања праведног Јова. Дијалог тече великом брзином и подељен је у три етапе. У поређењу са вулгарношћу разноликог света људи, овде не видимо да се ђаво понаша бласфемично у отвореној дрскости. Напротив, иде ноншалантном и префриганом/прикривеном дрскошћу, пази на манире, и у одсуству псовки, приступа Христу. Нема, дакле, оне стереотипне хорор-продукције. Обичан, готово безазлен, разговор два бића у пустињи која нису од овога света.


 


Негативац први приступа. „Ако си Син Божији , реци овоме камену да постане хлеб“ (Лк 4, 3). Негативац зна да је Христос Син Божији него Га наводи на акт провоцирањем његовог божанског ауторитета. Користи прво да дође до другог. Чудно је са каквом смелошћу он говори док остали демони знају ко је Христос али показују страх (Лк 4, 34; 4, 41). Негативац Га покреће брзо. Малтене на нивоу телепортације. Приказује Му виђења/визије „сва царства света за трен ока“ (Лк 4, 5) и још осиљеније продужава: „Теби ћу дати сву власт ову…јер је мени предана…“ (Лк 4, 6). Овде лаж долази до крајности. Дрскост до врхунца јер захтева поклоњење Божије. Гордост која је изгубила сваки обзир за стид (Лк 4, 7). Тражи поклоњење стварајући предуслов на основу онога чиме располаже. Али ту се и показује сва баналност јер и то са чиме наводно располаже није његово јер нема чиме да услови будући да је све Бог створио. Међутим, ту охолост не престаје. Улази се у последњу крајност: наводи Христа на самоубиство поставивши Га ни мање ни више него на крило храма (Лк 4, 9). Храм није случајно изабран. Тиме је провокација већа. Овде цитира и рециклира старозаветне записе само да би Христа усмерио на другу страну. (То је оно чувено Шекспирово „да и ђаво користи Библију за своје намере“). Христос остаје доследан. Негативац га оставља на миру за неко време, што значи да ће наставити да га узнемирава али не више отворено већ кроз друге људе (Лк, 4, 13). Дакле, након четрдесет дана глади Христос задржава трезвеност. Одолева. И опонира на сва три навођења.


 


Христова реакција се може поделити у три етапе у складу са сваким од ова три искушења:


  • „Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи Божијој“ (Лк 4, 4)

  • „Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Лк 4, 8)

  • „Не кушај Господа Бога свога“ (Лк 4, 12)

  1. Христос свакако може да учини чудо тако да камен може да постане хлеб. Није ли касније умножавао хлебове на пет хиљада људи? Али овде не поступа тако. Поставља императив речи Божије. Изједначава је са животом. Не фигуративним животом, него потпуним биохемијским и наравно д/Духовним животом. Он није немоћан али не жели да Га сила дефинише, или чудо да му конституише, односно потврди, идентитет. Има власт над чудом али га не примењује ради демонстрације силе, или, кушачким наговором другог као што је рецимо Ирод, када Исус беше послат  њему од Пилата, очекивао ватромет чудотворних сензација. Зато ни данас нема таквих чудеса и хлебова који бесплатно падају са неба.

  2. Сатана нуди Христу оно што није његово као да је његово. Ни мање ни више него свет. Цена понуде је служење сатани а не Богу. Христос је експлицитан, искључив. Он зна да је управо Он творац свега што је настало. Ипак, Он то не помиње. Не тражи Своје право. Међутим, није толико акценат на лажи другог колико на замени вредности да онај који није Бог жели служење њему као Богу уместо Бога. Овде се грозота и морбидност охолости састају у врхунцу своје бестидности, само што је тај предлог пласиран готово на безазленој понуди попут неке играчке од стране детета. Овде улазимо у хладнокрвност профила кушача.

  3. Христос је могао да скочи, да изврши самоубиство. Али чему? Нико Њему не може да говори када ће и какво ће чудо да учини (интервенцију, дело, промисао). И да је скочио – остао би жив. Говоримо о Богочовеку, не о ономе ко се узда у анђеле (Лк 4, 10). Нису успели да Га баце са литице ни они верски фанатици из синагоге који су хтели да Га баце са врха једне горе (Лк 4, 29). Он види даље од кушања. Види намеру кушача. Овде је нагласак на томе да се не искушава Бог у доменима Његове толеранције и свемогућства. На том испиту, рекло би се, данас многи падају. Ова ситуација је веома слична контекстуалности навођења на хулу.

У сва три момента/испита, негативац алудира/провоцира да Христа дефинише/одреди Божије свемогућство – моћ. Личност и слобода Бога ту није у фокусу. Сатану то не занима. Али, управо ту Христос одбија да Га моћ коју поседује одређује као Бога иако на то има власт и право. Намерно бира пут немоћи. Као да се дистанцира од Свог свемогућства да би показао да је слободан и од Своје силе. Супротно сатани и свим данашњим кушачима/очекивачима сензационализма моћи/чуда, или, оних који се поистовећују са влашћу и моћју коју поседују. Зато су светитељи са страхом бежали чак и од великих дарова Божијих да се не би полакомили на моћ, изједначили са њом као да је њихова, попут сатане. Нису хтели да их моћ дефинише ни пред собом ни пред другима. Шта год да је наш дар (пневма) или таленат (стваралаштво) иста опасност својатања и поистовећивања остаје. И још горе, проституисање сопственог бића у прилог демонској самовољи а да за то, чак и ако осећамо болне последице, не знамо. Јер се на сва три нивоа може исто пасти: а) Занемаривање речи Божије ради хлеба земаљског; б) Занемаривање Бога ради служења само себи; в) Занемаривање сопствене одговорности ради  окривљавања Бога.


 


Уподобљавање


Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Данас ћемо се задржати на две занимљиве, јеванђељем забележене, личности. На капетану (Лк 7, 2-9) и на Закхеју, старешини цариника (Лк 19, 1-9). Анализираћемо њихове профиле и покушати да изведемо, без неког сложеног заплета, синтезу чија обједињеност би се могла уцеловити у карактер једног савременог профила. Можда и читаоца ових редова.


 


Видимо капетана. Има болесног слугу. Везан је за њега. Очигледно капетан, чије име не знамо, није неко ко користи своју позицију да би тлачио оне који под влашћу стоје. Ту би се и данас многи могли поучавати, како политичари, тако и епископи. Пише да му је био мио. Овде, дакле, затичемо нешто више од класичне униформности, званичности, чина, сталежа. Постоји неки однос који није омеђен ни тиме што је један капетан а други слуга (Лк 7, 2). Овај капетан је очигледно неговао велико човекољубље, јер осим што није био искомплексиран својим чином, показује се, линијом сведока, да је био наклоњен не само римљанима него и према јудејским старешинама. Очигледно га политичка трења између два народа не дотичу на тај начин да буде присталица само једне стране. Занима га човек као такав, оперисан од спољашњих форми националности, религиозности, итд. (Према другим изворима: „Капетан, или сотник, или стотинар, био је свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божији (Мат. 27, 54)!“. 


 


Капетан, незнабожац, брине о градњи синагоге и љубави према народу који није његов (Лк 7, 5). Не видимо ограниченост, нема ксенофобије. Па опет, иако незнабожац, а још ни хришћанин (јер се вера Христова тек зачињала), показује одсуство колебљивости чувши да је Исус у близини. У њему се покреће нека лавина. Како уопште зна за Христа? Или га је мучење његовог слуге (према другим преводима: младића, војника) толико потресло да и он, попут крвоточиве, Хананејке, и осталих, прилази Христу као последњем алтернативном решењу. Премда у великој вери, догађа се нешто друго што не затичемо код других протагониста. Капетан каже: „Господе, не труди се, јер нисам достојан да под кров мој уђеш!…него само реци реч и оздравиће слуга мој!“ (Лк 7, 6 – 7). Осим што иде логиком скромности, у којој вера не малакше пред теретом невоље, изводи оправдање свог поступка зашто Христу „брани“ да њему дође поредећи свој положај и послушност његових војника (Лк 7, 8). Христова реакција је занимљива. Писмо бележи као „дивљење“. Христова задивљеност иде до богоинтимних граница да Његово грло мора изустити очарајавуће: „Ни у Израиљу толику веру не нађох!“ (Лк 7, 9). Очигледно је капетан био толико уверен у свемогућство Богочовека (без обзира што није имао свест о Христове две природе, Богу Тројици, разлици између апофатичког и катафатичког дискусрса, итд.) да Христос парадоксално „остаје разоружан“ силом вере која је дошла пред Њега. Христос не може а да не дејствује у овом случају. Вера је толико велика да је не затиче ни међу онима код којих је мисионарио. Парадоксално, капетан, римљанин, многобожац, испољава веру у Христа и Његово посредовање. А Христос такву добру вољу веросведочења не затиче ни међу онима којима је првима дошао. Слична компарација се затиче са данашњим људима који не долазе из класичног оправослављеног и националног миљеа а покажу већу претежност својим себедавањем од оних који су одмалена узгајани као хришћани. Капетан се не лимитира на некој наивној симпатији према Христу.


 


Закхеј није ништа мање занимљивији. Он беше старешина цариника и веома богат (Лк 19, 2). У његовом случају не затичемо ону оштру Христову критику да је „богатима тешко спасити се“. Очигледно је и он радознао попут осталих да угледа Ко је Тај што протиче, али осим што је изабрао да не буде равнодушан, његова „добра воља“ се испољава у моменту упорности да претекне погледе других тиме што ће се попети на дрво смокве (Лк 19, 4). Христу се очигледно допала његова довитљивост да избегне метежност и тискање само да би Њега видео. Али акценат није на погледу, ни радозналости, и данас има много погледа и површних радозналости, овде Закхеј, сигурно узбуђен, показује жељу, пријемчивост за Христа о којем дотад ништа не зна. Можда су се и други у близини пењали где је ко стизао, али Христос задржава Свој поглед само у његовом случају. Осећа се узајамност. Не јефтина размена погледа. Јер, Христос му се обраћа а Закхеј се радује што ће имати прилику да Га угости (Лк 19, 6). Зашто би се радовао ако му Тај Странац ништа не значи. Овде је нешто прећутано. Сигурно је да се нису познавали од раније. Али, догађај се креће сувише брзим одвијањем у којем се чини да нема ничега толико фасцинантног. Реакције других су интригантне. Одмах наступа негодовање. Као да се Христос компромитовао. Данашњим поређењем као када би Христос обедовао са најгорим политичким структурама или црквеним елитама. Могуће је да Закхеј и није био неки моралиста, али вера која искрсава у њему чини да поступи моралније, јер дијалог између њега и Христа је минималан и тамо где почиње ту се одмах и завршава: он непоколебљиво, чак и неупитан за било шта од Христа, осећајући сигурно неки зазор, сам узима иницијативу да ће своју имовину поделити упола сиромашнима а оштећенима надокнадити са каматом. Свестан је, дакле, неких својих пропуста иако нигде није децидирано да је у било чему погрешио (Лк 19, 8). Нико га на то не тера. Чак ни Христос. Али Закхеј не жели да буде пасиван посматрач Занимљивог Странца, осећа неки вид „задужености“ због чега узима Христа за сведока/посредника, да у Његовом присуству некако не остане незапажена добра воља коју тим актом показује. Христос овде, као у случају капетана, показује дивљење: „Данас дође спасење дому овоме!“ (Лк 19, 9). Овде није само реч о томе да Христос похваљује његов морални подухват. Спасење се може огледати у томе да му је дошао Сам Син Божији лично у дом. Свакако, ни Закхеј ни лимитра сам себе на некој наивној симпатији према Христу.


 


Због чега је све ово важно? Зашто баш капетан и цариник данас на једном месту? Да бисмо открили своја наличија. Несумњиво је да обојица показују веру. Код капетана је само домен вере израженији и на релацији „вера – чудо“, док код Закхеја је домен вере мање изражен а на релацији „боготражење – богопроналажење“. Суштински резиме је у следећем: капетан се не осећа достојан да Бог уђе у његов дом, док Закхеј једва чека да са радошћу прими Христа у свој дом. Ипак, код обе стране, једна из јудејског а друга из римљанског миљеа, постоји отвореност за Бога. Тако и ми са радошћу и осећањем недостојности треба да примимо Христа у себе. То је тај обједињавајући концепт двају протагониста у нарав једног савременог хришћанског човека. Последице су очигледне. Закхеј одмах преполовљавања своја и туђа задужења а капетан показује велику веру која уздрмава самога Христа. Тако Закхеј у нама треба да научи да прашта и помаже другима, а капетан у нама да се не надимамо својом позицијом, да не гледамо попут њега ко је ко. Само на тај начин ћемо наћи капетанову веру која чудо твори ако у димензији Закхејевог опраштања дугова прихватимо друге какви јесу. А да реакција Христова не буде сведена на један похваљен морални чин код обојице, акценат Христове реакције, како онда тако и данас, јесте у похвали вере. Вере која магнетно привлачи и устројава Царство Духа сада и овде…


 


Уподобљавање


Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Налазимо се пред једним чудним догађајем. Не налазимо га у Јеванђељу већ у Делима апостолским (Дап 5, 1-11). Ово је први пут, од како је Бог дошао у свет и постао тело, да видимо пројављивање Господње у једном веома тескобном моменту које поприлично подсећа на нека старозаветна рвања између Бога и Израиља. Проблем је што се у старозаветној историји много тога именовало антропоморфизмима (јер Откровење Христово још није ступило на снагу), али овде, доласком Богочовека, видимо другачију интервенцију која се ни пре ни после тога није више тако пројавила. Ту већ не можемо говорити о границама антропоморфизма које је преувеличало или приписало Богу нешто што Он није урадио. Можда је бласфемично рећи али имамо помало сурову слику пред нама: Дух Свети убија префригани брачни пар. Зар је дошло до трења између Сина и Духа? Син дође грешницима а недуго након Његовог васкрсења и вазнесења, Дух спроводи другачију мисију? Наравно, у једном моменту, не на генералном нивоу.


 


Видимо да су и ученици Христови имали нагиб да у једном трену низведу огањ са небеса да побију оне који се противе али их Христос кори. Шта се онда овде дешава? Јер очигледно је одступање. Као да није било већих злочинаца од Ананије и Сапфире који су заслужили потирање тим више? Било је. Зар није било могуће Христовим изобличавајућим начином довести ово двоје до покајања и само на томе се у Христовом маниру задржати? Било је. Обзиром да се деловање Духа пре овог момента (док је Син мисионарио) и после овог момента више не понавља, могуће да је реч о једном изузетку за опомену не само једној цркви у оно време него свим црквама у свим временима. Подсећање да се Бог не искушава. Подсећање да Суд припада Њему. Подсећање да Он има власт не само да убије него и да оживи. Не смемо изгубити из вида Ананију и Сапфиру из есхатолошког, васкрслог угла. Па опет, не може се човек не запитати, зашто таквог вида деловања Духа нема данас? Ако се данашња аргументација темељи на исказу да Бог не жели да буде вољен због Његове силе, а у овом случају Духа многи би данас дрхтали и нико не би по слободи волео Бога, зашто онда овде видимо другачије иступање? Зар је Богу потребна демонстрација силе када је се Христос много пута одрекао у корист човечанства? Када је и Он Сам одолео Сопственој сили много пута а могао ју је спровести? Наравно, говоримо о изузетку јер деловање Духа се не може ограничити само на овај контекст када је Његово првенствено дејствовање очишћујућег и освећујућег карактера.


 


Имамо једну опомињајућу догодовштину пред нама у чијој диоптрији можемо изблиза боље да погледамо многе парове. Несумњиво је да има љубави међу многима али често се та љубав између двоје не превазилази искораком према неком трећем. Долази до уједињења љубави на заједничком нивоу које врхуни у презиру према неком трећем. Ту се показује демант љубави. Двоје нису довољни да се одрже заједно на једном месту. Потребан је неко т/Трећи. Не само у димензијама рађања деце, проналажењу пријатеља, итд., већ, наравно, ради се о Богу. Бог који иште већи императив: „Ако љубите само оне који вас љубе каква вам је хвала?“ (Лк 6, 32-34). Веома провокативно. Данас имамо пуно сепарација, кланова, унутар породице, унутар фирме где радимо, унутар цркве којој служимо. Треба се запитати. Интриге и резервисаност постављају границе отуђења. Заједничка оговарања не доводе до изласка према неком трећем. Љубав која постоји само унутар једног гета на ушртб другог гета, једног члана породице на уштрб другог члана, итд., није модус који може такву љубав потврдити као љубав. И демони се уједињују против људи када су гладни зла, али када су сами са собом потиру један другог. Тако је и са паровима. Уједињени само у зони интереса. Питање је колико уопште воле једно друго или само на свој интерес мисле у односу на дежурног другог поред себе. А ако неко не припада њиховом калупу, окрећу се заједнички против њега, држећи се у том науму чврсто један другог. И ту можемо додати оно Христово: „Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој… (Лк 11, 13)“ или: „Од сада ће устати мајка на ћерку…(Лк 14, 26)“. Посреди је демаскирање лажне љубави, љубави која није Бог, јер Бог воли и добре и зле, а лажна љубав воли само један однос унутар себе док за други однос изван себе презире.


 


Можда смо у случају Ананије и Сапфире ми опоменути? Можда се њих двоје нису ни волели. Спољашњи поглед Дела апостолских не открива њихов унутрашњи однос, осим што се запажа њихова „унија“ на нивоу да слажу и Богу и народу. Колики је ниво водостаја наших лажи данас? Оних које свесно носимо, или још горе, оних којих нисмо ни свесни да носимо? Најпре оних које знамо да носимо а глумимо да не знамо да их носимо. У тој глуми, у том немогућем самоскривању а да не знаш у који угао сопства си сакрио истину, се крије сав пандемонијум нашег лицемерја. То је место које треба ишчашити. Па ако Дух већ продире до расецања кости и удова, онда само можемо наслутити колико је место овог пара било безосећајно за свет око себе, да Дух прилази са радикалном оштрицом. Можда је Дух попут неког хирурга кренуо у операцију али се девијација нечије патологије толико показала фаталном да тело није могло да издржи исту. Зато смрт обара ово двоје. Дух је кренуо према њима ништа мањом педесетницом освећења али друга страна није нашла место за Бога у свом срцу. Природна последица непримања Бога у сопствено биће је смрт. Овде само видимо изузетак јер је и спољашња фасада (анатомија) потврдила своју отпадију. Не може тело умрети за Бога пре него што срце умре за Њега. Данас немамо таквих сведочанства Духоодмазде. Свако ко се удостојио да искуси Духа у свом бићу, мора да сведочи Духа љубави јер се укус блаженства не може слагати. Неодвојиво од Цркве, неодвојиво од пријемчивости. Ипак, нека Тајна остаје да трепери у ваздуху. Тајна која поред велике слободе оставља простор за страхопоштовање.


 


Колико год случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер ни мање ни више задобише смрт само због једне лажи (а данас имамо много већа зла), не можемо ући у Божије мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену. Могуће да је пре реч о унутрашњем устројству бића које је у потпуности незаинтересовано да прихвати свет другачији од својих интереса. Такав вид отуђења врхуни не у једној охолости, него у две охолости. Једна охолост утврђена сопственим фантазмима и жељама. Овде имамо, дакле, једну заједницу која не жели да доприноси развоју друге Заједнице. Овде се суочавамо са антиномијом између мноштва биолошких заједница које не желе заједничку основу са Црквом. Зато овакав вид иступања Духа више наликује на есхатолошки угао гледања, оштро пројављен само на једном историјском месту. Одвајање од Бога и одвајање једних од других подсећа на овај вид разлучења. Ипак, један занимљив скандал остаје за рационалисте: Божије убиство не сноси никакву моралну одговорност.


 


https://upodobljavanje.wordpress.com/2016/02/03/%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%BF%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%B0/


Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
Црква међу нама
 

all-saints1.jpg

Одавно, овдје и ондје, имамо узбуђења због Цркве, или ми мислимо да се ми због ње узбуђујемо. Међутим, кад мало размислимо, видимо да се ми слабо због Цркве сикирамо и потресе доживљавамо. Ми се, уствари, замлаћујемо са нечим што смо Цркви на плећа натоварили а што са њом мало везе има.

ШТА ЈЕСТЕ А ШТА НИЈЕ ЦРКВА

Ми очекујемо од Цркве да нам попуни све празнине живота а најмање хоћемо да се користимо оним што нам она нуди, духовно узрастање и спасење. Узвођење са земље на Небо, првенствујућа је намјена Цркве. Ми, међутим, од Цркве тражимо да нам буде клуб и кафана, социјална установа, разбибрига; да нам јела и весеља припрема; дакле, све оно што је, управо, супротно њеном бићу и назначењу. Отуда сви наши сукоби и невоље. На силу, ми гурамо Цркву у овај свијет и у бриге свијета овога а она нас позива супротно: да се не саображавамо овоме вијеку, него да се прображавамо ума свога обнављањем, да искуством познамо шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим. 12, 2) Ово што ми, углавном, радимо и чиме се бавимо, далеко је од воље Божије. Имали су стари хришћани јела и весеља на све стране да су хтјели. Могли су са осталом свјетином ићи у арене да се забављају гладијаторском крвљу. Било је тркалишта и купалишта, забава и гозби и сваког чуда. Све су они то напустили и од тога побјегли да би у гробној тишини подземних катакомби и скровитих мјеста ломили хљеб жртвени и бдјели свакодневно истрајно и једнодушно на молитви и мољењу. (Д.ап. 1, 14) Тако су они, издвојивши се из већине, постали род изабрани, царско свештенство, народ свети. (1. Петр. 2, 9) Ми, данашњи, назови хришћани, на силу угуравамо Цркву у све оно од чега су први, и прави, хришћани бјежали.

ХРИШЋАНСКИ ПРЕЦИ И ПРЕТХОДНИЦИ

Вриједности су нам потпуно изврнуте и изокренуте. Првехришћанске заједнице обазовале су се око свете Литургије. Света Литургија – приношење Бескрвне Жртве, Тијела и Крви Христа Спаситеља – била је стожерна сила која их је све обједињавала. Један је хљеб, једно смо тијело многи, вели свети Павле, пошто се сви од једног хљеба причешћујемо. (1. Кор. 10, 17) Од свга тога, данас, остао нам је законски захтјев, и тако, законски, срочен, да се кандидати за руководећа мјеста у црквеним општинама, редовно причешћују. И тај, формални, захтјев, законски, многи испуњавају. А многи, опет, ни толико. Добро је, мислим, да је тако, јер куд би нам душе када би такви узимали Тијело Христово и крв само зато да би испунили слово закона. Смисао учешћа у Евхаристији је пуно дубљи и садржајнији; тражи се од онога који је намјеран да предњачи у једној црквеној заједници да буде благодатно уроњен у биће Цркве и да из те дубине црпи духовно знање које је другачије од све памети и знања овога свијета.

РУКОВОЂЕ ЦРКВЕНЕ

Онима који треба да предстоје црквеној заједници и да руководе њоме, свети апостол Павле савјетује скромност; да не мисле о себи више него што ваља мислити, него да мисле смиреноумно, сваки по мјери вјере коју му је Бог удијелио. (Рим. 12, 3) И да двоумљења не буде: вјера је основно мјерило по којем се одлучује ко је достојан да стоји испред црквене заједнице. Који управља нека је ревностан, (Рим. 12, 8) вели, даље, свети Апостол. У Цркви се лако препозна ко се и због чега се у њој ангажује: да ли у славу Божју или у славу сопствену. Ти, које слава људска Цркви наметне, засијеку, добоко и болно, славу своју и самовољу у тијло Цркве због чега она дуго крвари и пати. Хришћанима апостол Павле вели, да се све што год чине, ријечју или дјелом, све чине у име Господа Исуса Христа, захваљујући Богу Оцу кроз Њега. (Кол. 3, 17)

ХРИШЋАНИ – РОД ИЗАБРАНИ

Прве старјешине Цркве Божије, њени стројитељи и ширитељи, црквену заједницу заокружују у једну породицу која, живећи сред свијета, својим јединством и јединственим начином живота, одваја се и издваја од свијета. Сам Господ, у амантетној својој молитви, моли Оца да чини да Његови сљедбеници, хришћани, које оставља, сви једно буду. (Јн. 17, 21) Будите једне мисли међу собом, (Рим. 12, 16) изграђујте један другога, (1. Сол. 5, 11) упућује нас апостол. Молимо вас пак, браћо, савјетујте неуредне, тјешите малодушне, подржавајте слабе, будите великодушни према свима. Гледајте да нико не враћа коме зло за зло, него свагда идите за добром, међу собом и према свима. (1. Сол. 5, 15) Заиста, родитељски звуче ове апостолове ријечи: „Будите муђу собом благи, милостиви, праштајући један другоме као што је и Бог у Христу опростио вама“. (Еф. 4, 32) Тај осјећај припадности једној заједници, као породици, апостоли су стално потхрањивали и упозоравали кришћане да пазе на оне који „чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се, јер такви, вели свети апостол, не служе Господу нашем Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих“. (Рим. 1, 4)

ОДНОСИ ПРЕМА ОДПАДНИЦИМА ОД ВЈЕРЕ

Према празноговорљивим, (Еф. 5, 6) бунџијама и одметницима из заједнице, апостоли и стари хришћани били су непопустљиви. Хришћанска заједница је била строга и јака, увијек водећи бригу о чувању поретка и здравих односа у организму. „Не знате ли да мало квасца све тијесто укисели“, (1. Кор. 5, 4) подсјећа на ту истину живота свети апостол Павле хришћане Коринта. Своме ученику, а епископу, дакле старјешини црквеном, Титу, апостол Павле пише: „Човјека јеретика, по првоме и другоме савјетовању, клони се“. (Титу 3, 10) Кратко и јасно. Нема пуно мољења и убјеђивања. Хоћеш ред и слушаш, у реду је; нећеш ли, онда својим путем. „Нико да вас не заварава празним ријечима, јер због тога долази гњев Божји на синове противљења.“ (Еф. 5, 6) И сам апостол Павле, са свом својом добротом и ширином, знао је савјетовати, рекли бисмо, врло радиклана средства. На примјер, кад Коринћани бијаху млаки у осуди једног блудника између њих, Апостол их кори и наређује, да се такав преда сатани. (1. Кор. 5, 15) У другој својој посланици, истим, коринтским хришћанима, Апостол поручује да се не упрежу у исти јарам с невјерницима, (2. Кор. 6, 14) а хришћанима ефеским, да не буду саучесници са грешницима. (Еф. 5, 7) Ако је неко огрезао у својој упорности и непослушности, таквога, наређује Апостол, треба обиљежити и не дружити се са њим, да би се посрамио. (2. Сол. 3, 14-15)

ПОДЈЕЛА ДУЖНОСТИ У ЦРКВИ

Црква је тијело Христово. И као што је за нас важно да нам је сваки дио тијела здрав, тако је и за Цркву битно да је сваки дио њеног организма здрав и сврсисходан. Као што у једном тијелу имамо многе уде, и сви уди немају исти посао, тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима. (Рим. 12, 4-5) Свако у Цркви може да допринесе по мјери своје вјере и способности. Одабранима се даје да се испред свих за све старају. Њима, од осталих, слиједује љубав и поштовање због дјела њиховог. (1. Сол. 5, 12-13) Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, (Јевр. 13, 17) вели свети Павле хришћанима из Јеврејства.

ОДЛУЧИВАЊЕ У ЦРКВИ

У природи и суштини Цркве је саборност, да се одлуке доносе на скупу браће. То је свештени чин, јер је Дух Свети садржан труду вјерних. Апостоли су своје одлуке саопштавали уз обавезну напомену да оно, што је одлучено, угодно би Светом Духу и њима. (Д.ап. 15, 28) У дјело одлучивања била је укљужена цијела Црква, дакле, сви вјерни. Да не помислимо да се ради о некој анархији, јасно се даје редослијед важности учесника скупштине старе Цркве. То се види из овог, и њему сличних, примјера. „Тада нађоше за добро апостоли и презвитери, са свом Црквом, да изаберу између себе људе и да пошаљу у Антиохију. (Д. ап. 15, 22) Прво, дакле, апостоли – епископи, па презвитери и, на крају, лаици.

ЕПИСКОП – СТАРЈЕШИНА ЦРКВЕ

Његова овлашћења

Апостол Павле се, у неколико махова и различитим поводима, не либи да хришћане Коринта подсјети на то да је он тај који има власт више него остали, (2. Кор. 10, 8) за случај да су они, знајући га доброг и широкогрудог, то заборавили. На другом мјесту их упозорава да би он ту власт могао строго употријебити за изграђивање њихово. (2. Кор. 13, 10)

Старјешинама црквеним, епископима, које су постављали, апостоли су давали широка овлашћења и неријетко их упућивали да се они својим овлашћењима користе. Епископу Титу, апостол Павле наређује да кара своје стадо без поштеде, да би били здрави у вјери. (Титу, 1, 13) „Нико да не презире твоју младост“, (1. Тим. 4, 12) пише свети апостол Павле младом епископу Тимотеју. „Оне који гријеше покарај пред свима, да и остали имају страх.“ (1. Тим. 5, 20) „Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши са сваком стрпљивошћу и поуком, пише му он. Јер ће доћи вријеме када здаве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима.“ ( 2. Тим. 4, 2-3)

У ово непокорно вријеме „чешача ушију“, није згорег да се подсјетимо ових истина Цркве, да разумијемо њено биће и намјену, па да је ослободимо од баласта којим смо је оптеретили да би она нас ослобађала од терета наших и приводила нас Богу у Царство небеско.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Бог не гледа ко је ко

 

No-partiality-with-God1.jpg

Рим. 2, 10-16

Текст из Павлове Посланице Римљанима, 2. глава, опомиње нас,  и страши, ако хоћете, али, у исто врјеме, храбри и снажи у увјерењу да постоји виша Правда од наше (не)људске и да Бог, све народе и племена, и сваког човјека на Земљи, гледа друкчијим очима него што ми, једни друге, гледамо и суди праведно, очински, сва створења Своја. “Бог не гледа ко је ко.” (Рим. 2, 11) Он “ће дати свакоме по дјелима његовим”. (Рим. 2, 6)

У Павлово вријеме била је врло јака свијест о Јеврејима као изабраном народу Божијем и о њиховој, мал’ те не, посебној и нарочитој милости и предности пред Богом. Свети апостол Павле разбија ту заблуду јасно говорећи да су пред Господом сва дјеца његова једнака; сваки човјек је Божије чедо у мјери у којој испуњава вољу Божију и твори свети Закон Његов. “Јер Писмо говори: Сваки који вјерује у њега неће се постидјети. Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају.” (Рим. 10, 11-12)

Кад ово говори, свети апостол Павле слиједи Предтечу Господњег, светог Јована Крститеља, који је тријезнио сународнике своје и разувјеравао их да они нису ништа посебно нити су, ма у чему, привилеговани. Виче на њих свети Јован: “Не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може и од овог камења подигнути дјецу Аврааму.” (Лк. 3, 8) Господ, у правди својој, иде толико далеко да ни најближим сродницима Својим, Мајци Својој и браћи, не допушта никакву предност у односу на било кога другог. Сјетите се оног догађаја кад му дођоше “мати његова и браћа његова, и не могаху од народа да се састану с њим. И јавише му, говорећи: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, и хоће да те виде. А он, одговарајући, рече им: Мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је”. (Лк. 8, 19-21)

Вриједиразмислити о овом догађају: Господу прилази апостол Јован и вели му: „Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је“. (Лк. 9, 49-50)

И код нас, хришћана садашњих – ма какви да смо – увријежило се схватање да ће Господ, у милост своју, призвати само нас, хришћане. А код нас, православних, и, нарочито, код “прегријаних” у Православљу, укоријенило се схватање да је Царство небеско резервисано, искључиво, за нас а остале милијарде народа разних и вјера разнородних биће од Господа одбачене и ватром паљене. По том сватању ти сличе оном чуду и покори од Јеховиних свједока. Чућете неке да веле да нема другог пута Богу до нашег. А видите светог апостола Павла како нас разувјерава у томе кад вели: “Невоља и туга на сваку душу човјечију која чини зло, а најприје Јеврејина и Грка; а слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јеврејину и Грку”. (Рим. 2, 9-10) Ми, хришћани, јесмо “род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен” (1. Петр. 2, 9) али смо то не по звању него по призвању. Ту част треба заслужити.

Не рече ли Господ да Он ни Мајку Своју, ни браћу Своју, не издваја ни по чему другом до ли по дјелима њиховим. Нису се најближи тјелесни сродници Христови удостојили Царства небеског и неисказане славе близине Божје за то што су били род Христов него само за то – што се из њихових светих и пресветих живота да видјети – јер су, у потпуности, испунили вољу Божју и “до крви” (Јевр. 12, 4) свједочили свети Закон Његов. Зато, да знамо: неће ни нас Господ пригрлити к Себи за то што се ми Именом Његовим означавамо, молитвамо и говоримо: Господе, Господе, него ћемо Његови бити ако творимо свету вољу Његову. (Мт. 7, 21) “Јер пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће се оправдати они који га творе.“ (Рим. 2, 13) Примјером капетана, незнабошца, Господ нас опомиње “да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; а синови царства изгнаће се у таму најкрајњу”. (Мт. 8, 11-12)

Даље, за наше знање и равнање, свети апостол Павле расвјетљава питање: који су критерији, која су мјерила према којима ће Господ узасудити тајне људске. (Рим. 2, 16) Они тамо, Бушмани, на примјер, племена афричка, незнабошци из прашума бразилских, и друга племена незнабожачка, која нису у додир са Словом Божијим долазили и Ријеч Божија није им објављена била, дакле, према којем слову и закону ће они бити вредновани и суђени? Свети апостол Павле даје јасан одговор: “Који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се и осудити”. (Рим. 2, 12) “Јер кад незнабошци, немајући закона, чине од природе што је по закону, они, немајући закон, сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.” (Рим. 2, 14-15)

Ево нам одговора: свако ће бити суђен према ономе што је добио. У сваку душу људску Господ је усадио свијест о добру и злу. А то је савјест. Савјест је глас Божији који сваком човјеку говори шта је добро а шта је зло. “Не убиј; не чини прељубе; не кради” (2. Мојс. 20, 13-15) и друге заповјести Божије, које су народу израиљском, и нама након њих, уклесане у камене таблице, њима су ове, и друге, заповјести Божије уписане у срца њихова те су они, “од природе”, (Рим. 2, 14) позвани да слиједе добро у њима. Гњев Божији открива се “на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди”, (Рим. 1, 18) укључујући и нехришћане свих фела, као и незнабошце, “јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио”. (Рим. 1, 19) Творевина објављује Творца. “Небеса казују славу Божију, и дјела руку његових гласи свод небески. Дан дану доказује, и ноћ ноћи јавља. Нема језика, нити има говора гдје се не би чуо глас њихов.” (Пс. 19, 1 – 3) Свети апостол Павле допуњује Псалмопјевца овим ријечима: “Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство да немају изговора“. (Рим. 1, 20)

Незнабожни цар, Филистејац, Авимелех, на примјеру Исака и његове лијепе жене, Ревеке, показа како је Закон Божији уписан у срце његово. Кад се Исак, са Ревеком, женом својом, обрео усред рода незнабожног, вели се у Првој књизи Мојсијевој, “људи у мјесту оном питаху за жену његову, а он говораше: Сестра ми је. Јер се бојаше казати: Жена ми је; да ме, вели, не убију људи ради Ревеке, јер је лијепа. И кад проведе много времена ондје, догоди се, те погледа Авимелех, цар филистејски, с прозора, и видје Исака гдје се шали с Ревеком, женом својом. И дозва Авимелех Исака и рече: Па то ти је жена; како си казао: Сестра ми је? А Исак му одговори: Рекох, да не погинем с ње. А Авимелех рече: Шта си нам учинио? Лако је могао ко од народа овога лећи с твојом женом, те би нас увалио у гријех. И заповједи Авимелех свему народу својему говорећи: Ко се дотакне овога човјека или жене његове, погинуће”. (1. Мојс. 26, 6-11) Није Филистејац Авимелех имао Таблице Закона али је осјећао и знао да је прељуба страшни гријех.

Свети апостол Павле, нашавши се међу урођеницима на Малти, освједочи се како је Закон Божији уписан у срца њихова. Послије бродолома, покисле и премрзле, примише их ови незнабошци, да се згрију и окријепе. “Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изађе змија од врућине и уједе га за руку. А када видјеше мјештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: Свакако је овај убица, јер га, избављеног од мора, Правда не остави да живи.” (Д. ап. 28, 3-4)

“Не убиј; не учини прељубу; не кради”, (2. Мојс. 20, 13-15) те заповјести, и друге, Јеврејима су дате уклесане на камене таблице; Јеврејима, и свима народима свијета Сам се Бог, у лицу Господа Христа, објавио и Закон свој, до у танчине, разрадио и моралне норме на највећу висину издигао. Кад свети Апостол невољу и тугу на сваку душу човјека, који зло чини, призива, “а најприје на Јудеца и Јелина”, а славу и част и мир свакоме који чини добро, “а најприје Јудејцу и Јелину”, (Рим. 2, 9-10) он тиме вели да онај, који је први у части, први је и у одговорности. “Какво је, дакле, преимућство Јудејца”, (Рим. 3, 1) пита он, и одговара: “Много, у сваком погледу. Прво, што су им повјерене ријечи Божије”. (Рим. 3, 2) Из преимућства проистиче и већа одговорност. Коме је више дато, од њега ће се више и тражити. Господ то објашњава на овај начин: “Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен”. (Лк. 12, 47-48) Нама, хришћанима, заиста је највише дато; од нас ће се највише и тражити. Малој дјеци опроштено је много што шта; одраслима се не опрашта. Ми се сматрамо одраслима у питањима вјере. Православље скраћује пут до спасења али јасно указује како се спасење задобија. Куку нама, и већа осуда на главе наше, ако знамо а не творимо; и још горе, ако зло творимо! “Гле, ти се зовеш Јудејац – пореди то свети апостол Павле – и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом, и знаш вољу његову, и умијеш да разликујеш шта је добро, научен од закона; и сматраш да си вођ слијепима, свјетлост онима који су у мраку, васпитач неразумнима, учитељ дјеци, који има оличење знања и истине у закону. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти, који проповједаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба, чиниш прељубу? Ти, који се гадиш на идоле, крадеш светињу? Зар ти, који се хвалиш законом, преступањем закона вријеђаш Бога? Јер се име Божије због вас хули међу незнабошцима”. (Рим. 2, 17-24)

Ово што чусмо добро је да знамо; да с презиром, и с висине, не гледамо дјецу Божију, браћу своју, других раса и вјера и да не помислимо да ће нас Православље спасити ако неправославно живимо. “Нису сви Израиљци који су од Израиља.” (Рим. 9, 6) Заиста, “Бог не гледа ко је ко”. (Рим. 2, 11) “Зато не судите ништа прије времена, докле не дође Господ, који ће освијетлити што је скривено у тами и објавити намјере срца и тада ће бити свакоме похвала од Бога.” (1. Кор. 4, 5)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Христово васкрсење увек је била омиљена тема аутора који су писали против хришћана. Још у другој половини 2. века, незнабожачки философ Келс писао је против хришћана и његово дело је прво систематско побијање хришћанства у историји Цркве. Већина овог дела сачувана нам је код црквеног писца Оригена, у његовом спису Против Келса, захваљујући томе што је Ориген опширно и коректно цитирао из Келсовог дела које је изгубљено.

У погледу Христовог васкрсења, Келс пише: „Ако је Исус заиста желео да открије Божију силу, онда је требало да се појави баш пред онима који су га злостављали и онима који су га осудили, и уопште пред свима ... пошто се свакако није бојао ниједног човека, јер је већ умро и, како ви тврдите, био Бог и свакако није послат у свет да би остао скривен од њега ... Иако му се приликом његовог телесног деловања није веровало, он је проповедао свима без разлике; када је пак устао из мртвих и имао прилику да изазове јаку веру, он се појавио само пред једном женом и његовим следбеницима и то тајно и узгредно ... Као кажњеник показао се дакле свима, а као Васкрсли само једној особи, док је у ствари требало да буде супротно.“

НЕУСЛОВЉЕНОСТ ВЕРЕ

У извештајима Еванђеља Васкрсли Христос се заиста јавља неколицини жена и својих ученика. Заиста, да се јавио свима без разлике реалност вере била би укинута и Христос би се показао као онај који принудно успоставља своју власт над људима који не би имали куд него да га прихвате. Слобода вере и предавања једној другој реалности у односу на чулну, опипљиву, тварну и каузалну, била би укинута и Васкрсење би било још један у низу историјских догађаја заробљених у тварност и пролазност, наметнут човеку као усуд против кога не може ништа. Међутим, Еванђеља нам управо предочавају да је реалност Васкрслог Христа једна нова реалност у коју су најпре позвани да уђу они који су познавали Исуса по телу, жене које су га волеле и помагале му и ученици који су га пратили и слушали за време његовог земаљског живота.

ТОМА И МАРИЈА: ДВА ПРИСТУПА

Перикопа о неверном Томи показатељ је колико је догађај Васкрсења Христовог потресао и пореметио све представе које су и најближи ученици то тада могли имати о њему. Марија није додирнула Васкрслог на његов сопствени захтев, а Тома га није додирнуо иако му је Господ то понудио. Наиме, Христос се обраћа Томи, који није био са ученицима приликом претходног јављања Господњег ученицима (те стога није добио Духа који је остале ученике оспособио да схвате сву истину христолошког догађаја) и који не жели да верује њиховој причи о Васкрслом ако не добије материјални доказ, тј. прилику да дотакне тело на крсту Распетог. Христос се обраћа Томи следећим речима: „Пружи прст свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и стави је у ребра моја, и не буди неверан него веран“ (Јн 20, 27). Уместо да учини што му је Господ рекао, Тома одмах исповеда: „Господ мој и Бог мој“ (Јн 20, 28), чиме на нивоу приповести први пут долази до исповедања Исусовог божанства, истог оног божанства које је читаоцима познато још од самог почетка, од пролога Еванђеља по Јовану (Јн 1, 1).

АМБИВАЛЕНТНОСТ ЖИВОТА У ВЕРИ

На тај начин затвара се круг: у прологу најављени Логос коначно бива препознат у личности Васкрслог Христа. Еванђеље се ближи крају. У тексту се дакле не наводи да је Тома дотакао Господа, не наводи се да је учинио оно на шта га је позвао. Занимљиво је да Васкрсли Христос Марији после њеног обраћања са „учитељу“ забрањује да га додирује, док Томи, без обзира на његово неверовање пружа могућност да га опипа. Чини се да ни Маријино обраћање са „учитељу“, ни Томина тежња за опипљивим доказима не изражавају пуну истину о Исусу Христу, тј. не изражавају његов божански идентитет. Тек са исповедањем „Господ мој и Бог мој“ долази се до истинског познања тога ко је заправо Исус Христос. Међутим, Господ уместо да потврди Томино исповедање, упућује му укор: „Пошто си ме видео поверовао си“. Блаженство припада другима, припада свим генерацијама хришћана који у вери прослављају Васкрслог Христа до данашњега дана: „Блажени који не видеше, а вероваше“ (Јн 20, 29).

Приповест о Томи још једном подсећа на амбивалентност живота у вери. Реалност Васкрслог остаје неухватљива. Ни Марија ни Тома нису примили Духа познања, али прва је љубављу постала благовесник Васкрсења ученицима, док је други поред своје сумње први исповедник истинског идентитета Бога Логоса. Приповест показује да Бог налази пут до срца људи и на необјашњиве начине и уводи их у реалност вере. Тако се потврђују речи да „Дух дише где хоће“ (Јн 3, 8) и да Бог „Духа не даје на меру“ (Јн 3, 34). Улазак у реалност вере остаје отворен.

Приповести о забрани Марији да додирне Васкрслог и позив Томи да га опипа у новој реалности васкрслог тела отварају још једно значајно питање, наиме питање о телесном васкрсењу Исуса Христа. Еванђељске приповести не остављају сумњу да је Христос телесно васкрсао (осим можда Јн 20, 17). Васкрсли није доживљен као фантом, као ходајући дух. Да Христос није телесно васкрсао гроб не би био празан, он не би обедовао са ученицима, не би позвао Тому да га додирне.

„ТЕЛО ДУХОВНО“

Међутим, његово постваскрсно тело је промењено: ученици у Еванђељу по Луки и Марија Магдалена у Еванђељу по Јовану не могу одмах да га препознају, он се креће у простору тако да може да се појави у некој просторији, а да не отвори врата (Јн 20, 19.26) или на исти начин да нестане (Лк 24, 31). Све то показује да његово васкрсло тело не поседује димензије као остала тела. Питање „материјалности“ Христовог васкрслог тела поставило се веома рано у хришћанској теологији. Један од првих који покушава да се приближи овој теми која измиче људској моћи поимања био је Апостол Павле. На тај начин Апостол показује да су хришћани позвани да промишљају своју веру и да веровати не значи обитавати у сфери ирационалног, већ сведочити и другима посредовати свим расположивим средствима тајну спасења у Христу.

Наиме, Апостол сматра да је васкрсло тело промењено у односу на овоземаљско, пропадљиво тело. По њему је васкрсло тело, „тело нетрулежно“ (1Кор 15, 42), тело „у слави“ и „сили“ (1Кор 15, 43), да је то „тело духовно“ (1Кор 15, 44). Сви Апостолови наводи су покушај приближавања тајни Васкрсења која се у крајњој инстанци не може појмити, већ се над њом може само промишљати и домишљати које би исксутвене категорије доступне човеку биле најадекватније да се ова тајна опише.

У сваком случају, Еванђеља инсистирају на томе да је Христос васкрсао телесно, што је залог за васкрсење свих који у њега верују, као и једно коначно Божије ДА творевини коју је Бог толико заволео да је Сина свога Јединороднога послао да је спасе од смрти и пропадања. Или речима Апостола Павла: „Јер Син Божији Исус Христос ... не постаде да и не, него у њему постаде да. Јер колико је обећања Божијих, у њему су да и у њему су амин, Богу на славу кроз нас. А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас и запечати и даде залог Духа у срца наша“ (2Кор 1, 19–22).

РЕАЛНОСТ ВАСКРСЕЊА

Приповести о забрани Марији да додирне Васкрслог и позив Томи да га опипа у новој реалности васкрслог тела отварају још једно значајно питање, наиме питање о телесном васкрсењу Исуса Христа. Еванђељске приповести не остављају сумњу да је Христос телесно васкрсао. Васкрсли није доживљен као фантом, као ходајући дух. Да Христос није телесно васкрсао гроб не би био празан, он не би обедовао са ученицима, не би позвао Тому да га додирне.

ОВАПЛОЋЕНИ ЈЕ ВАСКРСАО

Христос се обраћа Томи следећим речима: „Пружи прст свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и стави је у ребра моја, и не буди неверан него веран“ (Јн 20, 27). Уместо да учини што му је Господ рекао, Тома одмах исповеда: „Господ мој и Бог мој“ (Јн 20, 28), чиме на нивоу приповести први пут долази до исповедања Исусовог божанства, истог оног божанства које је читаоцима познато још од самог почетка, од пролога Еванђеља по Јовану (Јн 1, 1).

др Предраг Драгутиновић

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
 
  • Оно што нам доноси Хришћанство, Јеванђеље, Христос, Његов живот међу нама и наш живот у Цркви, јесте радост сусрета са другим човјеком и Христом Спаситељем.

У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима, о сретањима личности Бога и личности човјека. Сваки од тих сусрета је спасоносан и преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они у којима Христос исцјељује болесне људе. Таквом једном догађају посвећена је и ова недјеља, трећа по Васкрсењу, коју зовемо НЕДЈЕЉА О РАСЛАБЉЕНОМ.

"Потом бјеше празник јудејски и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А ондје бијаше неки човјек који тридесет осам година бијаше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш? Одговори му болесник: Господе, човјека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи! И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. (... ) Потом га нађе Исус у храму и рече: Ето постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди" (Јован 5, 1-15).

Ево кључног питања које Господ упућује болном, јадном, немоћном, раслабљеном човјеку: "Хоћеш ли здрав да будеш?" Он као да говори: Ја нећу на силу да те исцијелим, нећу без твоје воље и жеље да ти се намећем за добротвора. Заиста, свако оздрављење (било оно духовно или физичко) јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човјекове вјере и жеље за оздрављењем са друге стране. И тек када чује наше: "Да, Господе", (а то ДА је наша вјера, наша нада, наше повјерење у Њега, наша молитва и горућа жеља), тек тада Господ Који нас је и створио, Који је Једини истинити Извор здравља и живота својом исцјељујућом силом и благодаћу доводи наше тијело и душу, све биће наше, у ону првобитну равнотежу и хармонију које су увијек плод Његовог присуства у нашем животу.

Једна од богослужбених пјесама и молитава које у ову Недјељу о раслабљеном пјевамо у Цркви каже: "Душу моју, свакодневним гријесима, срамним дјелима и страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога." Јако је важно да схватимо и да пред Богом и самима собом признамо да смо сви ми паралисани сопственим гријесима, слабостима и малодушношћу које трају краће или дуже, али нас свеједно чине веома сличнима овом човјеку о коме говори данашње Јеванђеље. И док год су страх од гријеха или преданост гријеху јачи од жеље да га се ослободимо, док год је вјера у Господа и поуздање на Њега замијењено неким јадним поуздањем у сопствене (не)моћи или - још горе - равнодушношћу, дотле ћемо бити паралисани и попут овог јеванђелског болесника неспособни да направимо ма и један корак напријед. Господ Који нас је по Лику своме створио слободнима и Који Једини зна праву цијену и вриједност истинске слободе, већ је учинио све да нас спаси и исцијели, али посљедња ријеч (и то је страшна одговорност човјекова!) остаје на нама. Без нашег "да, Господе", ни сила Крста, ни снага Васкрсења, ни безгранична љубав Његова неће имати прилике да се пројаве у нашим животима.

Други, веома важан моменат у овом Јеванђељу је одговор болесника на питање: "Желиш ли да будеш здрав?" Умјесто конкретног одговора, он каже: "Господе, немам човјека!" А на Господње питање: "Желиш ли да будеш здрав?" - ако желиш, ако вјерујеш, ја сам ту и вјера ће те твоја спасти - он као да одговара: наравно да хоћу, али не могу сам, треба ми неко, треба ми Други, и шта значи само моје хтијење кад "немам човјека?" И ето, то је довољно, то је онај први корак ка изласку из себе и кретању у сусрет другима, Другоме, Њему, Богу Живоме. У овом питању-одговору одузетог човјека крије се клица вјере и воље за исцјељењем, као и свијест о сопственој немоћи. На овај "импулс" вјере, на ову упорност и вољу за оздрављењем (пуних тридесет осам година, стално изнова, он са надом очекује да анђео Божији узбурка воду!), Господ одговара чудом: "Устани, узми одар свој и ходи!" Још једном, као у толико много других јеванђелских примјера исцјељења, (крвоточива жена, двојица слијепаца, Енеја) - Матеј 9, 21-22 ; Матеј 9, 28-30 ; Дела 9, 33-35, Божанска љубав и сила сусреле су човјекову вјеру и истинску жељу, и из тог сусрета произишао је благослов, увијек спасоносан и ослобађајући за човјека.

Прва недјеља по Васкрсењу (Томина Недјеља) велича чудо вјере. Друга (Недјеља Мироносица) прославља неустрашивост љубави према Богу. У овој трећој недјељи Света Црква нас поучава о неопходности наше добре воље и наде, нашег - речено савременијим рјечником - позитивног настројења и афирмативног односа према сопственом животу. Поучава нас и подсјећа да смо бића заједнице, да свако од нас потребује "човјека" да би се кроз тај однос и сам отворио и достигао равнотежу свога бића, јер једино тако можемо бити истински чланови оне заједнице, Цркве, која нас сједињује са Богом и обезбјеђује нам живот вјечни.

Тумачећи ово Свето Јеванђеље Оци Цркве пореде бању Витезду са Црквом Христовом. И као што раслабљени лежаше тридесет осам година узет, тако сви ми који годинама робујемо сопственим страстима и слабостима, као одузети чекамо да се деси чудо. А Господ, дуготрпељиви и многомилостиви, хода од срца до срца и куца (Откр. 3,20), тихо и ненаметљиво постављајући питање: "Хоћеш ли здрав да будеш?" По ријечима оца Јустина Поповића, Он као да каже: "По вољи вашој нека вам буде, воља ваша прерађена вјером у Мене исцијелиће вас; ви сте сами љекари себи (...), јер постајете чудотворци чим душу своју, вољу своју, срце своје подвигом вјере сједините са душом Мојом, вољом Мојом, срцем Мојим."

Христос, дакле, има власти над читавим бићем човјековим. Он је Господ не само душе већ и тијела човјековог и свих његових чула. Он се тијела људског не стиди, Он и за то тијело има вјечни живот, и ништа му тјелесно - осим гријеха - није мрско, страно, туђе. Својим Богочовјечанским тијелом он је осветио и непрестано освећује то људско тијело и васкрснувши из мртвих, саваскрсао је и ту материју од које је наше тијело саздано, дајући и њој (тој материји) вјечну и непролазну вриједност.

Али, у свему овоме Господ тражи наше учешће, нашу сагласност и добру вољу са вјером. Свети Јован Златоусти је говорио да је Бог, када је видио да су сва људска чула, способности, таленти - а много их је у човјеку - отказали, показали се слаби, непоуздани и нестални, дао човјеку једну нову силу, једну нову способност, једно ново чуло, а то је - вјера. Та вјера, која је дар Божији, а која се у нас усељава у оној мјери у којој ми за њу отворимо своје срце, јесте она која у себи носи сву божанску силу, енергију и дејство Божије. На тај начин, том вјером преображени, ми постајемо изабрани сасуди у које се смјешта "Несмјестиви" и у које се излива Његова свемоћна Божанска сила. Зато је Апостол Павле могао рећи да ми "вјером ходимо".

Још једна важна ствар садржана је у посљедњој реченици јеванђелског одломка који смо навели. То је Христова реченица: "Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди." Овим Господ открива да су наше тјелесне слабости и падови тијесно повезани са оним дубљим, духовним слабостима и падовима тј. са гријехом. Видљивим чудом исцјељења Он показује и доказује невидљиво чудо које је прије тога учинио - чудо отпуштања гријехова.

Са човјековим падом пала је и сва природа, тако да је сасвим у праву био велики средњовјековни љекар и философ Парацелзус када је говорио да "из краљевства природе долазе болести, као што из краљевства духа долазе изљечења." И сама смрт је, по Св. Ап. Павлу, једна трагична "плата за гријех." (Римљанима 6,23) Самим тим, једино Онај Који је Једини Безгрешни, може бити Извор здравља и живота вјечног. А Он је узевши на себе нашу људску природу, својим Васкрсењем и нама отворио пут у вјечност. Ако вјерујемо у Њега са жељом да достигнемо свеобухватно, духовно-тјелесно исцјељење свога бића, моћи ћемо - за разлику од овог јеванђелског болесника - поуздано рећи да ми имамо Човјека, штавише Богочовјека Који посредује за нас и спасава нас у оној мјери у којој ми желимо бити спасени.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Свети Владика Николај (Велимировић): УВРЕЂЕНОМ СУСЕДУ: О РЕЧИМА ИЗ МТ. 5, 44

 

%D1%86%D0%B4%D0%BC-6.27.png

 

Свака заповест Христова изгледа тешка ономе ко ниједном не покуша да је изврши. Господ је на пример рекао: чините добро онима који вас мрзе, а ти се чудиш говорећи: „Зар је то могуће? и зар та заповест није противна природи човечијој?“ То питање никада ти не би поставио, да си бар једном у животу покушао да учиниш неко добро човеку који те мрзи. А да си покушао, видео би, да је она заповест Господња могућа за извршење и да одговара бољој природи људској. Причао нам један наш сељак: између мене, вели, и мог комшије била узрасла мржња као трње, па никако ни да се погледамо као људи. Једне зимске ноћи читао ми је мој синчић Нови Завет, па прочита и оне речи Спаситељеве: чините добро онима који вас мрзе. Доста! викнух ја детету. Целу ту ноћ нисам могао заспати све мислећи и премишљајући, како бих ја могао испунити ту заповест Божију? И где би се мени могла дати прилика, да ја учиним неко добро дело моме комшији?

Но где је добра намера, и у пустињи сретне се вечера. Једнога дана чујем ја кукњаву у комшилуку. Распитам се и сазнам, да је пореска власт одузела сву стоку моме комшији и отерала судници да прода за дужни порез. Као муња дође ми мисао у срце: ево сад ти се даје прилика: одмах одем судници, платим порез за човека који ме највише мрзи на свету, а стоку му вратим кући. Кад је он то сазнао, видели га моји како замишљен шета око своје куће. У мрак викне он мене по имену, и ја се одазовем и приђем плоту.

– Што си ме викао? упитам. Он бризне у плач и ридање. И ниједну једину реч није ми могао проговорити, само је плакао. Од тада ми живимо у већој љубави него рођена браћа.

Ето како су слатки и дивни плодови од извршења заповести Господње.

* * *

Владика Николај «Мисионарска писма», 273. Писмо

 

http://manastirvavedenje.org/sveti-vladika-nikolaj-velimirovic-uvredjenom-susedu-o-rechima-iz-mt-5-44/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
Покладе – Праштајте да вам опроштено буде

 

prodigal-son1.jpg

Мт. 6, 14-21

Ускоро почиње свети Велики пост. Недјеља која непосредно претходи Великом посту праштални је дан. Стара је наша православна пракса била да се у овај дан срећемо, руке једни другима пружамо, праштамо увреде и миримо се па, олакшани и опрани, посту се предајемо.

На тај лијепи хришћански обичај опомиње нас Господ наш Исус Христос ријечима да ако ми људима опраштамо сагрешења њихова и нама ће Отац наш небески опростити сагрешења наша. (Мт. 6, 14)

Требало би да се праштања сјећамо и сами када се обраћамо милостивом Богу с молбом да Он нама опрости дугове наше „као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Оволика зла воља међу нама, хришћанима вајним, свједочи да ове ријечи изговарамо механички. Тешко је вјеровати да ми свјесно молимо Бога да Он према нама буде строг и немилостив какви смо ми према другим људима.

Ријетки су међу нама они који имају храбрости за претешку врлину праштања.

Пост је, прије свега, духовни подвиг; тегобно успињање трновитим и уским стазама врлина. Црква нас зато данас позива да збацимо са себе терет омраза и оптерећења, наших лоших односа, и да тако, олакшани и слободнији, кренемо у подвиг поста и у сусрет величанственој радости Васкрса.

Разводњени какви, иначе, јесмо и с нагоном на поједноставњивање и лагодно нивелисање свих духовних обавеза, ми смо и питање поста упростили до његове непрепознатљивости. Свели смо га, углавном, на питање хране. Морам да нагласим да се то питање скоро и не поставља. Подразумијева се, наиме, да се у току поста одричемо тешког јела и преварног пића. И то наше одрицање не би смјело да буде само собом циљ, него само нормално полазиште, средство на путу савлађивања виших изазова – духовних, и испуњавање узвишенијих врлина.

Пост је вријеме коријенитог преображаја; пост је напор одрицања од свега што нас свакодневно мами и спутава, што нас удаљава од сопствених личности, нашег назначења и што нас спречава на нашем ходу ка Господу. Ако смо отешчали и обремењени, пост нас позива да све то збацимо са себе, сваки своју душу сретнемо, завиримо у њу, сведемо рачуне сами са собом и покушамо да, у духовном разговору са Богом, ране своје видамо и гријехе спирамо.

Сјетимо се, није ли изгладњели и тешким постом и кушањима исцрпљени Господ викнуо на Сатану, кушача, када га је овај мамио обећањима сласти и власти: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! Тада га ђаво остави“. (Мт. 4, 10-11)

Овим нам се даје и језгровити образац понашања. У Христовом одговору имамо најсажетију формулу духовне борбе. Каже нам се да свако од нас трезвено измјери и види шта му је важно а шта споредно; шта је текуће, пролазно, а шта вјечито и да, сагледавши то, стане и свом демону, кушачу, и себи самом, одлучно каже: Све ти је ово неважно: и јело и одијело, сласт и власт; све је то паучина и сјенка. Једино ти је важно: Господу се приклањати и Њему једином служити.

Христос Господ нам је узор како се на изазове одговара и како се искушење савлађује. Наш пост мора бити вријеме борбе против свих искушења а нарочито против оних најчешћих гријехова којима се, сити и напити, лако предајемо. У току поста ми се вјежбамо строжој контроли наших мисли, наших ријечи и дјела, и сву своју пажњу усмјеравамо на свој духовни живот и личност Спаситељеву чијем нас побједном Васкрсењу пост води.

Пост је, рекох, корјенити преокрет: колико ка себи и својој интими, толико и околини у којој живимо. Човјек се не спасава сам; спасава се у здружењу са ближњима и несебичном предавању њима.

Још је преко пророка Исаије, у Старом завјету, постављен ниво који ми, на жалост, још нисмо досегли а камо ли да смо га надвисили новозавјетним захтјевима жртвене љубави. Пророк пред нас изводи узрујала, бунтовна, лица која се на Господа силно срде. „Зашто постисмо, веле, а ти не погледа, мучисмо душе своје, а ти не хтје знати?“ (Ис. 58, 3)

Нестрпљиви, прагматични, човјек Старог завјета хоће одмах, на лицу мјеста, резултате својих жртава и одрицања. А Господ им одговара због чега им је труд узалудан и жртва узаман: „Кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш.“ (Ис. 58, 3-4)

Не треба Богу наш пост; пост је потребан нама. И то не формални, у смислу: одрећи ћу се, за кратко вријеме, масних јела; то ће и мени ваљати и добро доћи. Узалудно је то одрицање, и бесмислено. Преко пророка Исаије Господ се, са пријекором, обраћа изабраном народу и вели: „Такав ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах; вели Господ – да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела? Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути: викаћеш, и рећи ће: Ево ме. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло; и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видјело твоје и тама ће твоја бити као подне.” (Ис. 58, 5-10)

 „Дометни нам вјере“, (Лк. 17, 5) завапише апостоли, устрашени пред тежином подвига на који бијаше призвани. Дометни нам вјере, Господе, и додај нам снаге, завапимо и ми, да се упустимо у изазов поста и да га савладамо, да, духовно ојачани, испловимо из његове пучине и упловимо у неизмјерну радост Христова Васкрсења.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
Старање за тијело не претварајте у похоте
 

forgiveness1.jpg

Рим. 13, 11-14, 4

Непосредно пред почетак светог Часног поста, мајка наша, Црква, ријечима светог апостола Павла, позива нас и опомиње „да је већ час да устанемо од сна“. (Рим. 13, 11)

Сав смисао поста јесте у томе да нас отријезни и отрезвени; да преиспитамо своје кораке и превреднујемо љествицу вриједности; животе своје на стазе врлина да преусмјеримо.

Вели нам свети апостол Павле да одбацимо дјела таме и да се обучемо у оружје свјетлости. „Да ходимо поштено као дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците – позива нас – у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте.“ (Рим. 13, 12-14)

На овој Апостоловој опомени, да старање за тијело не претварамо у похоте, задржаћемо нашу пажњу и мало дубље размислити о овим ријечима.

Но најприје о једном чуду, карактеристичном за ово болесно вријеме.

Некад се сиједој коси и сиједој бради приступало с поштовањем; рука се сиједој коси и сиједој бради цјеливала, јер се знало да су то старци и старице који су, од Бога додијељено им, смирење без роптања прихватали. Данас старци и старице, на силу бога, и помоћу убитачних дрога и таблета, распаљују похоту у себи и, вијагрични и узнемирени, узнемиравају све око себе.

И још једно питање стављам пред вас: Зна Господ кавим нас је створио; позната је Господу нашем наша дубока чежња за радошћу, љубављу, и тјелесном љубављу ако хоћете. Не очекује се од нас да ми сви будемо монаси. „Благословен да је извор твој, и весели се са женом младости твоје – читамо у Светом писму, Причама Соломоновим; нека ти је као кошута мила, и као срна љупка… у љубави њезиној посрћи једнако.“ (Приче, 5, 18-19) Но овим апостолским штивом опоменути смо да и у томе, као и у свему, имамо мјеру.

Ово ођавољено вријеме брачну постељу претворило је у арену (сексуалних) борилачких вјештина. Састану се двоје, у браку, и прије брака, копају и рове по својој тјелесности, издовоље се презасите једно другог и растану се као два странца који су комотно могли да се и не сретну. Ако је брак – законити чак – без духовне, хришћанске, подлоге, ако изгуби своју чедност и чистоту, ако је само тјелесан, такав брак је – блуд.

Од нас се не траже никакве крајности. Свако треба Господу да узврати према броју таланата које је од њега примио и по мјери својих моћи. Којима је више дато, више ће се од њих и тражити. За наше спасење, добри Отац наш Небески не тражи да ми горе премјештамо; Он очекује од нас да Му ми своју љубав не ускратимо и да се злим дјелима својим од Њега не одвргнемо. Другим ријечима, да будемо здрави и нормални, смирени и уравнотежени и да свим својим силама настојимо да вољу Његову творимо. А кад се, по слабости својој, оклизнемо и паднемо, одмах да се дижемо и на стазу Господњу повратимо.

Мисли се и говори да ми треба тијело своје потпуно да занемаримо; да се изнуравамо и бичујемо. Није то тачно. Нормално је да ми водимо рачуна о себи. „Јер нико никад не омрзну на своје тијело – вели свети Апостол – него га храни и његује.“ (Еф. 5, 29). Зна Господ наш да ми, гладни и изнурени, својим животним обавезама одговорити не би могли ни парче хљеба на трпезу ставити.

Господ од нас захтијева да ми успоставимо равнотежу између тјелесног и духовног у нама и да души својој посветимо онолико пажње бар колико тијелу своме посвећујемо.

Признаћемо, ми тако не чинимо. За тијело своје ми се добро бринемо како ћемо се нахранити, напојити, обући, топлом сну препустити а многи од нас душе занемарујемо до потпуне њихове изгладњелости и гушења.

Дешава ми се да ме неко позове и пожали се како га нешто гуши и стеже, сан га неће, мира ни спокоја нема. Велим му, да обрати мало више пажње на душу своју, дође у  слатку цркву, Богу се помоли, душу згладњелу нахрани. Савјетујем га да припости, исповједи се и причести. Одговори ми тај да ће кол’ко сутра, у прву недјељу, право у цркву. „Видјећемо се, вели, да поразговарамо, да ме подробније у духовне свари упутите.“ Недјеља света дође, народ се у цркву окупи, погледам има ли га, а њега ни од корова. Помислим, сусрешћемо се, нажалост, на другом мјесту, докторском, ограђеном и замандаљеном.

Све што Господ створи, бјеше добро (1. Мојс. 1, 10) и добро веома. (1. Мојс. 1, 31) Господ је, као круну своје сваралачке разиграности, извајао тијело људско (Јов, 10, 11) и не смијемо ни помислити да је из руку Господњих могло изаћи нешто да није добро. Господ се оваплотио, примио плот, тијело људско. „Логос постаде тијело“, (Јн. 1, 14) Тијелом својим Господ је страдао, на тијелу Своме гријехе је наше на Крст узнио и крвљу Својом пречасном гријехе прародитеља наших, и наше, ако се вјером с Њиме сједињујемо, сапрао.

Свето писмо нас учи да се одувијек према тијелу људском с пажњом и поштовањем опходило. Тијело кривца, на смрт осуђеног, није смјело непогребено преноћити. (5. Мојс. 21, 23) Само највећи грјешници пред Богом бивали су осуђени да им тјелеса њихова иза њих нечасна остану. (Јер. 36, 30)

Данас, кад се, на једној страни, душа до изнемоглости запоставља а људском тијелу до обожења служи и робује, на другој страни то се исто тијело, творевина Божја, на ниво ђубрета срозава.

Читамо у торонтским „Новинама“ како су „шведски научници, који проучавају сахрањивање мртвих са „еколошког“ (стављање наводника моје, В. Т.) аспекта, открили метод за брзо разлагање леша у органску материју (Читај: ђубре. В. Т.) која обогаћује земљиште. Еколошка сахрана подразумева зарањање леша у течни азот, чиме се одмах ствара до 30 килограма чисте органске материје. Остаци се потом стављају у лагани, лако разградљиви ковчег. Ковчег се закопава плитко у земљу и људски остаци обогаћују земљиште на исти начин како то чини јесење лишће“. Наздравље!

Пред крсну смрт своју, Господ је наш изволио да на тијело Његово буде изливена алавастрова посуда мириса скупоцјенога и тако припреми тијело своје за достојан погреб. (Мт. 26, 6-13) И кад је Господ умро, тијело Његово било је у платно чисто завијено и брижљиво сахрањено. (Мт. 27, 57-60)

Отуда произилази наша велика одговорност како се према тијелу своме опходимо. „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама. Јер сте купљени скупо“, (1. Кор. 6, 19-20) опомиње нас свети апостол Павле. Не смијемо гријешењем тијело своје злоупотребљавати. „Да не царује гријех у вашем смртном тијелу, да га слушате у похотама његовим; нити дајите удове своје гријеху за оружје неправде“, (Рим. 6, 12-13) упозорава нас он.

Како се опходимо према тијелу своме, одговор ћемо дати Творцу нашем. Не заборавимо да „нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки што у тијелу учини, било добро или зло“.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Свети Николај Велимировић: ВЕЛИКИ ПОСТ – НЕДЕЉА ПРВА. ЈЕВАНЂЕЉЕ О ГОСПОДУ СВЕЗНАЈУЋЕМ И О ЧОВЕКУ БЕЗ ЛУКАВСТВА

Јован 1, 43-51. Зач. 5.

ZcaOQzvow7I.jpg

 

Како је велико и страшно присуство Божје – о како је велико и страшно присуство Живога Бога!

У трепету пред Њим стоје ангелске силе; серафими закривају крилима лица своја од пресјајне светлости и неизразиве красоте.

Како је сјајно сунце! како је красно звездано небо! како је силно валовито море! како су величанствене горостасне планине! како су страшни громоносни облаци и огњени вулкани! како су умилне цвећане ливаде са хладним изворима и белим стадима! Но све су то само дела руку Божјих: све је то смртна твар бесмртнога Творца. Па кад је твар тако красна, какав је тек Творац!

Кад се срце човечје испуњава страхом, или радошћу, или сузама у присуству твари Божје, како ли је тек у присуству Свемогућег и Живог Творца?

 

Која смртна твар може стати у близини Бесмртнога и не растопити се? Који ли смртан човек погледати у лице Божје и жив остати? Гле, страшно је и престрашно сагледати и лице ангела Божјега а камоли лице Бога! Описујући своје виђење ангела Божјега пророк Данило говори: и не оста снаге у мени, и лепота моја обрати се у ругобу (Дан. 10, 8)! Тако је немоћан и најмоћнији човек, и тако ругобан самом себи изгледа и најкраснији муж, у присуству пресветлога ангела Божјег, коме је тело као хрисолит, и лице му као муња, а очи му као лучеви запаљени (Дан. 10, 6). Онога преславног јутра када је Господ Исус васкрсао гле, земља се затресе врло, јер ангел Господњи сиђе с неба. – И лице његово бејаше као муња и одело његово као снег. И у страху од њега уздрхташе стражари и постадоше као мртви (Мат. 28, 2-4). Такав је само слуга Царев – а какав ли је тек Цар? О, кад би људи знали; кад би непрестано знали, и кад ниједнога тренутка не би губили то знање, да су такви муњеносни и белоснежни ангели близу њих, сасвим близу њих! То знање, које је код пророка и свих видовитих људи било виђење, и чинило је ове бескрајно кротким н смиреним пред небеским светом, а одлучним и гневним према непокајаним, заслепљеним грешницима. Једанпут сс пророк Јелисеј помоли Богу. да Бог отвори очи његовом момку. те да види оно што је сам пророк могао видети. И Бог услиши молитву великог пророка, и отворише се очи момку његовом те виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја (II Цар. 6, 17).

А какво ли је тек виђење Цара над небесним војскама, о какво ли је величанствено и страшно виђење самога Цара над небеским војскама! Кад се велики пророк Исаија удостојио тог виђења, узвикнуо је у страху и ужасу: јаох мени! погибох! јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана. јер цара Господа над војскама видех својим очима (Ис. 6. 5)!

 

наставак

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Беседа на Јеванђеље по Марку, гл. 4, стихови 3-9

 

Слушајте: Ево, изиђе сијач да сије. И кад сијаше догоди се да једно сјеме паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га. А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље; а кад обасја сунце, увену, и будући да немаше коријена, усахну. А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода. И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто (Мк. 4, 3-8).

Тако сам и ја изашао да сејем реч Божију у срца ваша, јер сте ви Божија њива. Али, ја сам сиромашан и убог сејач! "Зашто сиромашан?" упитаћете ви. А зар није сиромашан и убог земљорадник, који има само осмину десетине земље? Зар не могу директно на себе да применим речи Божије, које су речене светом пророку Исаији, кад га је Господ послао на проповед: А Он рече: иди, и реци тоем народу: слушајте али нећете разумјети, гледајте али нећете познати. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле (Ис. 6, 9-10).

Десетине хиљада православног народа који живи у Тамбовској епархији требало би да водим ка Христу, али је огрубело срце овог народа и он одвраћа уши од Христових заповести и очи су своје затворили да не виде светињу и да не разумеју срце и да се не обрате да их Господ исцели.

И само ви, блиски и вољени моји, мало стадо Христово, отварате срца своја за примање речи Божије. Али међу вама има оних на које се односе речи Божије, упућене светом пророку Језекиљу: А о теби, сине човјечји, синови народа твојега казују о теби уза зидове и на вратима кућнијем, и говоре један другому, сваки брату својему, и веле: ходите и чујте кака ријеч дође од Господа. И долазе к теби као кад се народ скупља, и народ Мој сједа пред тобом, и слуша ријечи твоје, али их не извршује; у устима су им љупке а срце њихово иде за својим лакомством. И гле, ти си им као љупка пјесма, као човјек лијепа гласа и који добро свира; слушају ријечи твоје, али их не извршују (Јез. 33, 30-32).

Зар нисам ја жалостан и убог земљорадник који сеје семе своје у земљу неорану? А налазим се у његовом положају, јер је дуго година била запуштена њива Божија и мало је ко обрађивао. И скорела се земља срдаца људских и није на њој никло свето семе речи Божије.

Али на шта се жалим? Зашто збуњујем срца ваша? Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мојега и Бога мојега (Пс. 41, 12). Зар Господ нема моћ да умножи моју паству? Зар не знам оне дивне речи које је изрекао апостол Павле: Јер је ријеч Божија жива и дјелотворна, оштрија од свакога двосјеклога мача, и продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи (Јевр. 4, 12). Ја то знам и зато ћу смело бацати семена Речи Божије чак и на запуштену земљу, јер знам да је Његова реч моћна и да ће сама изорати земљу срца ваших.

Дакле, ви који сте јаки у вери, и ви, свежа травко Божија, млади изданче, слушајте: изашао је сијач да сије, и кад сијаше догоди се да једно сјеме паде покрај пута, дођоше птице и позобаше га. Није нам Исус Христос говорио о сељаку који је посејао своја семена на пролазном путу, већ о широком путу који води у погибељ. Овим путем жури, гурајући и обилазећи једни друге, већина људи који жуде за тим да уреде свој живот у потпуној срећи, у материјалном благостању, који маштају о богатству и слави, који презиру Христове заповести, који желе својим разумом да саграде свој живот. Они трче овим прокрченим путем заборавивши на Бога.

Понекад такви људи из радозналости свраћају у наше храмове и дешава се да их се реч Божија случајно дотакне или да у беседи с верницима на које наиђу на свом путу Христово семе падне у њихове душе. И узнемиравају се срца ових људи који јуре за земаљском срећом. Тада они застају у свом трчању и замишљају се над тим да ли треба ићи овим широким путем, да ли треба размислити о својој души, а не само о добробити тела или о срећи породице.

Међутим, на овом широком путу лети мноштво невидљивих птица, непријатеља људског рода, мрачних демонских сила, у чијој власти се налазе ови људи. Они будно прате да ништа не омете њихова мрачна дела. И чим примете да се човек зауставио, да се замислио, да има намеру да размисли о својој души, као грабљиве птице га нападају и односе реч Божију, посејану у његовом срцу.

Ево шта значи да семе које је пало покрај пута бива угажено, да га птице однесу.

А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље. Како много међу људима има оних који се могу упоредити с овим каменитим тлом – људи добрих, искрених, који су обузети благим поривима, али немају дубину осећања и мисли, не поседују велико благо сабраности своје душе. Они су нестални, баве се час једним, час другим, са страшћу се прихватају великих дела, одају се служењу науци, уметности, философији, али ускоро то напуштају, јер на смену једној разоноди долази друга, обузимајући их.

Реч истине Божије не може да пусти дубоко корење у њиховим душама. Господ је о таквим људима рекао да кад им долази туга или искушење кад морају да пострадају за Христа, лако и брзо Га се одричу. Овакви људи, чим их се дотакне рука Божија која их уразумљује, која их учи праведном и тужном, одмах почињу да ропћу, не желе да подносе невоље, хуле на Бога и одлазе од Њега. И завршава се дело Божије, које је тек почело у њиховим срцима.

Још чешће се дешава да чим овакви људи чују исмевање своје вере, одмах њиховим срцем овладава малодушност и лажни стид, који гуши у њима семе Христове вере. Ево шта значи Христова реч о семену које је пало на каменито тле.

А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода. Често се то дешава са зрном пшенице које доспева у коров, у коприву, у разно трње. Тако бива и с онима чији су душа и срце слични пољу, које је обрасло коровом, травуљину и разно трње.

"Какви су то травуљина и трње?" упитаћете ви. То је све што даје отровно семе, рђаво, које нико не једе, - људска злоба, тежња ка задовољењу својих похоти, страсти, које уништавају све добро у нашим срцима. Како Божије семе може да узрасте у овој травуљини? Разуме се да ће бити угушено и да неће донети плод.

И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто. Треба да тако буде у људским срцима, у вашим срцима, да би била широко отворена и дрхтала пред Богом, да бисте отворили духовне очи, своје духовне уши и да бисте примили реч Божију, коју ми, пастири, усрдно сејемо у ваша срца.

Треба да га чувате одлазећи с трепетом из храма, да с највећом пажњом пазите на реч Божију и да је носите кући као драгоцени пехар пун до ивице, плашећи се да из њега пролијете и најмању кап. Треба да нетакнуту донесете ову благодат Божију до куће. То је могуће само за оне чија су срца попут плодног тла, и ја знам да многи од вас имају добра и чиста срца.

А још треба да се семе полива кишом раном и касном и да га греје сунце, и да се обасјава његовом светлошћу. Ево како и о томе треба да се побринете. Упитаћете: "Како да заливамо Божја семена?" Сузама. Заливајте их сузама покајања због наших грехова. Обасјавајте их, попут сунчевих зракова, светлошћу љубави. Загревајте топлотом добрих дела, милосрђа и самилости према својим ближњима.

И рашће у срцима вашим семе, које сам посејао ја, недостојни Божји служитељ. Кад завршим свој труд сејача и кад одем у вечни покој, са смелошћу ћу стати пред Престо Свевишњег и рећи: Ево ја и дјеца коју ми даде Бог (Јевр. 2, 13). Амин.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27)     Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).   Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.   Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.   У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.   У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.   А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).   Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).   Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.   „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)   „Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.   јеромонах Доситеј Хиландарац     Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
    • Од Логос,
      У парохијском дому при храму Вазнесења Господњег у центру Београда, је у оквиру редовних духовних сабрања уторком, 10. децембра 2019. године, беседио уважени ђакон др Србољуб Убипариповић, доцент за Литургику на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема предавања била је „Тумачење свете Литургије“, а драгог госта поздравили су настојатељ  храма презвитер Арсеније Арсенијевић и ђакон мр Бошко Савић. По завршетку излагања, драги гост је одговорио и не неколико интересантних питања сабраних. Са званичне интернет странице београдског храма Вазнесења Господњег доносимо звучни запис овог надахнутог предавања.    Звучни запис предавања     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ово Јеванђељско зачало се налази у Јеванђељу по Матеју у 22. глави од 1. до 14. стиха.
      Одељке из Јеванђеља тумачи jереј др Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу.
      http://www.agencijami.net/Uploads/RadioGlas/Audio/20190906-125546-185_27_128_46-293.mp3 
       
      Извор: 
      Радио Глас 92 MHz :: Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина
      WWW.RADIOGLAS.RS У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.  
    • Од Логос,
      Божанствена Литургија је путовање до сусрета и сједињења човека са Богом. Тај циљ се већ остварио. Доспели смо до краја тога путовања. Видели смо Светлост истинску. Видели смо преображење Господње на литургијској гори Таворској. Причестили смо се Његовим светим Телом и Његовом пречистом Крвљу. И док се једва усуђујемо да прошапућемо преузвишеном Посетиоцу, Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17,4), Мајка Црква нас подсећа да крај литургијског путовања треба да буде полазна тачка нашег духовног путовања: У миру изиђимо. Треба да сиђемо са горе Преображења, како бисмо се вратили у свет и ходили путем сведочења сопственим животом. То путовање је сведочење вернога о Путу и Животу – то јест Христу – који борави у нама. Циклис емисија "Светотајинско богословље" које смо посветили тумачењу Свете Евахристије, окончали смо објашњењем завршног благослова којим се отпушта евхаристијско сабрање. 
      Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић
       

       
      СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ
    • Од Логос,
      Христос је истински Биће по Себи, Њиме се сви причешћују, али се Он не умањује по причешћу свих, зато Свети Јован Златоуст каже: Претпоставимо да је у питању огњиште и да се његовим огњем упали десет хиљада светиљки и два пута толико… Зар ватра не остаје исте силине, упркос томе што је своје дејство предала толиким светиљкама? Христос је извор духовног огња, који се никако не умањује предајући се другима, него иако се увек излива добрима раздајући их другима, остаје у истом савршенству. Христос се дели, али остаје нераздељив. После разламања, свака частица светога Хлеба је потпуни Христос. У тренутку причешћа у свакоме од нас налази се потпуни Христос. Потпун се налази у целој светој Цркви, на свим географским дужинама и ширинама и у свим вековима. И од пуноће његове ми сви примисмо (Јн. l, 16). Примамо пуноту Живота и чинимо свету Цркву, која је тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему. (Еф. 1,23) Вештаствене хране увек је мање и понестаје. Јагње Божије, међутим, увек се једе и никад не нестаје. О причешћу као нашем савршеном сусрету са Господом говоримо у шездесет четвртој емисији "Светотајинско богословље".
      Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић 
       
       
       

       
      СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ
×
×
  • Креирај ново...