Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
ivona

Тумачења Светог Писма

Recommended Posts

Динар

 

28. децембар 2015.
 
 

Једна од најзанимљивијих и најкраћих прича које затичемо у Јеванђељу је прича о посленицима у винограду на релацији господара и радника. Типичан трговачки однос какав налазимо између данашњих директора разних предузећа и запослених службеника у њој. Мада у данашње време има више диктатуре док у овој причи видимо споразум. Ипак, Христос овде Себе поистовећује са газдом/шефом а следбенике који ће кренути за Њим са радницима који ће наставити Његов посао. Није нужно, дакле, тај посао везан само за клирике већ све у Њега верујуће. Можда је само мало незахвално и рогобатно саму животност вере поредити са нивоом професије, односно, посла у овом контексту. Христос пророчки открива домене докле и са каквим мотивима ће људи кретати на пут вере. Говори се о хришћанима кроз све епохе. Нажалост, најамнички мотиви ће предњачити. Уместо да слобода и љубав буду императив, већина ће попут добро истренираног пса за награду извршавати своје дужности а награда се неће остваривати у границама нестворене већ створене реалности.

 

У овој причи видимо Божији призив. Радници се одазивају сукцесивно, етапично, не сви одједном. Имамо, дакле, примера ради, један животни век у којем се различите генерације у различитом временском интервалу одазивају на Божији глас. Трговачки речено, Бог се са сваким понаособ договара око плате. Плата је овде синоним благодати, врлина, Царства, итд. Само оштро око разазнаје да је сама награда/плата заправо Сам Христос, однос са Њим, али то се у овој причи нити помиње, нити открива. Контекст као да је намерно ућуткан да би промашај више дошао до изражаја.

 

Занимљиво је да неки савремени експерименти са мајмунима и људима показују завист, горчину и незадовољство ако други добије исту награду (или бољу награду) за исти урађени посао (или посао који је краће  урађен) а да они сами буду ускраћени (или пак другачије награђени). Слично се дешава и овде. Радници последњег часа добијају исту плату као они први. Ово је централни фокус приче. Хипотетички, то би наликовало као када би Бог исту благодат дао ономе ко је дошао на почетак и ономе ко је дошао на крај Литургије. Или, још провокативније, ономе ко се Богу посветио од ране младости даје исту плату Духа као ономе ко је кроз разне турболенције и сагрешења пронашао веру у дубокој старости.

 

Сада настаје расуло. Радници се буне. Приговарају. Дају себи овлашћења која не поседују. Јер нису на месту Другог. Немају ингеренције господара, газде, шефа. Јер нико од дотичних није Бог. А више су се трудили од других радника. Ту се открива сва тарифна стварност мотивације са каквим интересима је неко крочио на пут спасења. Да није бестидно било би манијакално. Слично је и данас, када се оголи сфера Духовности, добија се иста побуна, представа оличена у разним видовима штрајкова или страначког запошљавања. Ипак, овде то није тема. Али, подударности постоје.

Занимљива је свакако Христова реакција. Христос одговара према њиховим параметрима. Ово је можда и слика есхатолошког суда. Као да хоће рећи: „Зашто негодујете? Ви сте желели такав однос а не Ја. Погодили сте посао за динар!“. (Наравно, сигурно је да динар није био у оптицају као курсна финансијска вредност код старих Јевреја али у преводу СПЦ се указује на динар вероватно ради лакшег поимања и са свешћу да динар као појам није главни акценат приче. Ипак на другом месту превод се држи издаје Христа за тридесет сребрњака па мало наилазимо на антиномију). Плус Исус додаје: „Зар је твоје око зло што сам Ја добар?“, указујући да Он нема потребу да се правда, полаже рачуне, препире и објашњава, али ипак указује на пропуст другог. У овој причи не видимо да су радници који негодују неисплаћени. Јесу, исплаћени су. Дакле, нису искључени из спасења. Спасени су. Али су добили укор Божији. Њихов поступак није на месту. Сличну паралелу затичемо у причи о блудном сину где завидни брат не може да прихвати повратак у достојанство брата поред себе јер се први више трудио да буде уз оца. Ово је слика између Бога и хришћана. Бог критикује таквог хришћанина указујући да је он увек имао удела у Његовој благодати, те зашто да је нема и други. Наравно, ово такође не значи да је завидни брат остао без удела наслеђа, то јест, спасења. Прича је незавршена. Не мора се нужно поставити у угао есхатолошког суда. Више као опомена онима који би Бога и Божије да конфискују само за себе.

 

Вратимо се динару и виноградарима. Неко ће рећи да овај вид трансакције од стране Бога није коректан. И није. Не само што није коректан, него није ни моралан. И још више – понајмање је логичан. Али, баш зато што је контрадикторан, баш зато је показатељ Божије воље. Наши судови и параметри нису и Његови судови и параметри. То никако да научимо. Овај његов нимало етичан акт нама може послужити као образац да заборавимо на неко хришћанско стажирање (јер и најбољи могу пасти) и да уместо стандардно – симптоматичних и робовласничких вероосмишљавања, смелије и одговорније приступамо престолу благодати сваки пут као да је први пут и са поштовањем других који тек полазе на пут вере.

 

Прича је опомена да се уласком у динамизам вере не може неговати трговачки однос са Богом. Нема механизације. Вера нема валуту. Не треба да постоји вештачка послушност. Надасве, треба уклонити псећу истренираност да се све ради за награду и да место за завист нема. Не треба заборавити да и онај ко напредује може да отпадне. Сетимо се како је велики Саул изгубио благодат која је после припала Давиду и да Бог исто може учинити данас ако види наше отпадање. То је оно Христово: “ Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има.“ Само на тај начин ћемо формирати једну здраву црквеност која неће бити базирана на фарисејском одмеравању, али најпре на најамничкој интригантности која у свему види (управо због поређења са другима) своје оштећење а тражи (управо због поређења са другима) – своје обештећење.

 

Уподобљавање

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У дане оне, када Жива Реч ходаше међу људима, а што се међу данашњим цркводршцима не може запазити, Христос се промаљао кроз народ крчећи пут помоћу својих ученика. Тог дана крвоточива жена је тражила излаз из свог телонамученог проблема. Заправо, сигурно га је тражила годинама али је тог дана одлучила да реализује и печатира потребу за радикалним решењем, можда и не слутећи докле ће је њена вера одвести. У тој неслућености ми треба да потхрањујемо своју веру.

 

Очигледно је живела скромно. Можда је лек за њен проблем и постојао али није имала новца. Не знамо. Њена породица, стаж, порекло се не помиње у Јеванђељу. Очигледно није ни битно. Бар не за Бога. Питање је колико је уопште свесна да је Христос Бог у телу јер ни ученици у почетку нису били сигурни у то. Она је очајна. Јер годинама тражи лек. А очај може човека да натера на непредвидиве потезе. Она жели да покуша да додирне Христа. Полаже веру у Њега иако можда њена вера, дакле, није утемељена на Њему као Богочовеку него од Његових дејстава очекује чудо исцељења за свој проблем. Дакле, њена вера можда више кружи „око“ Христа него „у“ Христу. Ипак, то не ограничава Бога да се однос успостави. Он нема предрасуда. Сигурно је Христос и пре кретања кроз масу могао да предвиди развој ситуације. Она успева да Га додирне. Чини то тајно. Не жели сведока. Хоће анонимност. Да добије дар али не и да сведочи од Кога је дар.  Ту се већ Христос буни, негодује.

 

Ипак, занимљива је Христова реакција. Он се прави наиван: „Неко ме се дотаче!“. Сигурно је да као Бог (а не само као пророк како га други виде) има увид у унутрашње профиле људи. Он зна ко Га се дотакао али глуми да не зна. Бог који глуми? Има ли шта провокативније и дивније? Ученици реагују сасвим логично у том трену указујући на тисакање у мноштву као природни бумеранг додира у гомили. Али Христос продужава: „Јер осетих силу да изађе из мене!“. (Овде смо на великом темељу, ево Духа Светога у сили Своје неускративости!). Позива, дакле, дискретно да се онај ко га је додирнуо сам огласи, као што се правио наиван да не зна где се први човек Адам крије јер га је на тај начин позивао на покајање. Индискретно би било да је прстом одмах уперио у њу и тражио сведочење, али Христос пази на слободу другог. Жена се не двоуми. Осећа се обнажено. Можда и посрамљено због својих намера да тајно задобије корист. Зна да је откривена. Приноси хвалу јер не жели да испадне неумесна будући да се њен проблем одмах истог часа решио. (Овде треба нагласити Христову критику изложену у Јеванђељу на другом месту када се од десеторице лепрозних само један вратио да захвали Богу на дару очишћења).

 

Међутим, вратимо се Христовим речима: „Изађе сила из Мене!“. Чудне речи. Прозор чији видокруг гледа у непознато. Као да стојимо са Мојсијем на земљи где је он изуо обућу своју. На светом контексту. Овде узлазимо у међупростор између трансцендентног и иманентног, попут Цркве која двоприродно битише у садашњем и вечном животу. Овде Бог говори, живи и делује. Кроз овај Христов исказ улазимо у спознају докле наша вера може ићи и да Бог не остаје равнодушан на њу. Вера која није закључана национализмом, традиционализмом, конфесионалношћу, итд. Осим што долазимо до Божије благодати, Бог жели да види и упозна другог – ко је тај што верује у Њега. Занимљиво, управо смо скочили у Божију радозналост. Простире се узајамност. Нема једностраног окидача. Јер ове речи и данас носе исту аутентичну ефектност. Из Бога још увек излази сила која нас мења и помаже. Али, Бог иде даље. Улази у однос, дијалог. Хоће да се упозна са својим верницима. Не жели да све остане на једном окушаном дару, на једној услишеној молитви или једном пројављеној вери у Њега („Останите у Мени и остаћу Ја у вама!“).

 

Бог, сада, полази за оним ко Га је додирнуо. Зауставља се. Осврће. Глуми наивност. Тражи лице. Име. Идентитет. Конкретног човека. Није пасиван. Занима се вером човека. Ако теологија инсистира на богопознању, Сам Бог, ништа мање, инсистира на познању човека, то јест, сваког ко има искрену и огњену веру. Ако човек осећа благодат у себи, Бог ништа мање осећа промену у Свом Бићу јер сила излази из Њега. Он региструје промену у Себи упливом вере човека. Теологија увек полази од искуства Бога у човеку али искуство човека у Богу прећуткује. Бог созерцава човека ништа мање него човек Бога. А видимо да се Бог помера, да није од камена, да га вера човека „поткрада“ осећајући проток силе Духа у Себи која се излива на нешто другачије од Њега Самога. Можемо рећи да Бог сваки пут када неко улаже веру у Њега (а не само у Његово даривање и Његово посредовање) да осећа излазак силе из Свог Тројичног Сопства на основу које после тражи онога ко Му се обратио. Зато не можемо рећи да Бог не познаје таквог човека, као што ни онај ко је осетио благодат не може рећи да не познаје Бога.

 

Ово је централни моменат узајамне љубави која врхуни у човечијем исцељењу и преображењу. То се догодило крвоточивој жени. То се догађа сваком ко је усред своје неке фаличности изабрао веру као савезника и водича. Од којег год проблема крвоточили, од којег год проблема црвоточили…

 

Уподобљавање

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Можемо одмах да почнемо са одјекујућим смисловима ове јеванђељске сцене. Овде, дакле, није реч о говору у причама којима се Христос служио да допре до народа, већ је реч о конкретном догађају. Пред нама је Христос. Имамо једно увиђање у Његов доживљај. Пред нама је гладан Бог. Онај Који је толико недеља одолео глади и жеђи у пустињи, овде прави другачије иступање. Глад је толико јака да се у Христу ствара подијум незадовољства. На први поглед, Он као да Своје незадовољство не може да контролише. Јер, прилазећи дрвету смокве и неналазећи на њој плода – проклиње је речима: „Не било на теби плода никада!“ и она се смежурава у самонестајању. Овде, ипак, имамо неочекивани потез од стране Исуса Христа. На пуно места у Јеванђељу, Христос опомиње, прекорева, прети али нигде не центрира Своје делање конкретним проклетством. Као да је посреди одударање од љуботворећег делања које махом врхуне у исцељивању, праштању, проповедању, итд. на другим местима.

 

Морамо да се приближимо смислу. Сада следи анализа. Наивно је помислити да је овде реч о демонстрацији силе над творевином. Истина, Бог то може. Али чему? Творевина не узвраћа ударац. Немоћна је. Бог то зна. Па зашто би је онда додатно мучио? Можемо спекулисати о томе да је незадовољан Бог каналисао Свој бес проистекао из незадовољства људске средине у којој је деловао управо на дрвету да не би страдао ко од људи. Али прича, чини се, оставља много дубљи утисак да је заправо реч о нечему другоме. Биће пре да је реч о дубљој глади Исуса Христа. Јер, логично, ако је одолео толико дана и ноћи у пустињи, зашто би сада био немоћан пред једним дрветом? Каква је то дубља глад? Глад за човеком. Кратко и јасно. Бог је гладан човека. Црква је гладна човека. У том домену пост не треба да постоји. Теологија увек иде том неком сувише подразумевајућом логиком људске глади за Богом из које црпи своје системе, па и аксетику. Треба нам другачије позиционирање. На макро – нивоу. Теологија Божије глади. Јер, колико човек усходи ка Богу да се у Њему смири, ништа мање усхођење (а не само снисхођење) Бог узима на Себе да би нашао човека. Ова перспектива нам измиче. А неизмењиво је понуђена у виду распећа Бога за цео свет чије крварење још увек не престаје. Божије ране нас не дотичу, не занимају и не стимулишу пред глорификацијом сопствених рана. Тако се сила крста обеснажује не због одсуства Бога већ због одсуства човека (као што нпр. Цркве увек има али нема увек човека у њој). Ово, наравно, не значи стварање идола и култа од Христових рана.

 

Дрво смокве је заправо илустративан показатељ позиције човека који бесплодно (равнодушно) сусреће Бога. Било ког човека у океану човечанства. Дакле, свако од нас може бити то дрво које не може нахранити Бога. Не као да Њему заиста нешто треба (будући Тројичан унутар Себе – „Ја имам јело да једем за које ви не знате!“), него је гладан односа са човеком. Ако је „свака влас косе на глави избројана“, онда можемо само да наслутимо димензију Његове присности. Очигледно ни сами себи нисмо толико присни, када добро знамо да нико не може избројати сваку влас косе. А ово је речено за превелику, често и егоцентричну многобрижност о себи, или још дубље, за погрешну представу о себи којом своје самољубље хранимо.

 

Христос, дакле, чини нешто што одступа од дотадашњег деловања. Проклиње. Проклетство овде има исто значење што и уништење, субверзију, смрт. Да ли то значи да Бог користи смрт? Не, само дозвољава њену ескалацију у себи самој. Својим речима Он само „убрзава“ проблем који већ, одвојен од Њега, постоји у творевини а то је – смртност. Време као успорено протицање нас обмањује да смрти нема, или да неће ускоро доћи. Он призива финале. Дозвољава урушавање. Јер, дрво човека не доноси корист, плод, смисао. Логос у човеку није активиран. Прича о талантима се најбоље надовезује на ову причу јер је реч о човеку који је закопао свој талант не уновчивши своје потенцијале и дарове у нествореној банци Небеске штедионице („Ко са Мном не сабира – расипа!“). Да ли је било нужно да Богочовек проклиње смокву која није могла да се брани? Није било нужно. Ако је Бог свемогућ онда је могао да учини да она роди плодове? Да, могао је. Али, овај догађај усмерава на нешто друго од онога на шта очи у догађају указују. Јер ако је дрво символизам човека, очигледно је да Бог не жели да стресира, ствара пресију, без слободне сагласности човека. Даровати човеку без слободе дарове да би те волео, једнако је украсити вољено биће које те неће волети због тога какав јеси већ због онога са чиме располажеш. А Бог не жели да проституише наша бића јер баш због слободе показује да нам не жели понижење већ узвишење.

 

Тешко је замислити гладног Бога. Још теже Бога који проклиње човека, поред суштинске пожртвоване љубави положене на крсту. Очигледно је ово пророчки парадокс пакла (колико год били алергични на сам пакао његове преувеличаности на штету хришћанства), али можемо спекулисати да и Бог осећа Свој пакао пред тајном негације од стране човека иако Његово постојање не зависи од човека. Овим се само отвара ништа мање спекулативније питање: како онда Бог решава Своју агонију у Вечности ако и тамо човек наставља своју негацију Њега Самога? Може ли Он да окрене леђа нечијој агонији ако у Вечности не постоји позиција у којој Он Сам није присутан? Сигурно је да не може да ужива. Још мање да не зна за бесплодне. Осим ако Његово незнање не значи прекид дотока живота тако да неспознати више немају постојање уопште? Питања рађају питања. Не морамо бити претенциозни да сваком питању испијемо одговор као да он не трпи промену.

 

Вратимо се дрвету смокве. Бог, дакле, затиче човека пред којим је Он Сам одбијен. На више места Христос наглашава ту одбијеност употребом разних метафора. Зато остаје гладан. Није реч ни о праштању јер дрвен човек, крут и хладнокрван, не осећа своју бесплодност, своје недостатке. Не покреће га ни то да му неко прашта, ни не прашта. Дрво представља једну укорењеност. Заблуде. Овде се корење нема за Кога везати. Усамљено а самозадовољно. Која иронија. Агонија и нарцисоидност желе брак. У томе ће се и психологија сложити. Брак који врхуни у самоусахлости. Бог није равнодушан али као да је слободом човека (слободом коју је Он Сам створио) разоружан. То је тек парадокс! Његова глад се увећава немицањем човека, неодговором. Очекује рефлексију. Не само да посматра већ и да буде посматран. Искуство учествујуће узајамности. А где је глад ни незадовољство неће окаснити. Глад ствара мучнину. Мучнина – повраћање („Ниси хладан, ни врућ, избљуваћу те из Својих уста“). Следује аминовање отпадије коју је сам човек изабрао. Христос не уништава директно дрво, само, дакле, потврђује њено нестајање. То би требало да буде основна порука ове приче. Метафоре се сажимају у човеку.

 

Сада, када смо ушли у феномен Божије трансценденте глади, која се иманентно доказала и кроз Његово Очовечење, требали би да мало дуже задржимо свој ум на тој слици и да своје глади за смислом и садржајем свакодневнице усмеримо на глад за Њим Самим. А када намиримо своју глад у Чаши спасења Литургије, припремимо се за нове глади богопознања, умиримо струјом пневматологије. Онда ћемо се сами уверити унутар нас самих како дрво развија и рађа плодове чијим крошњама можемо да утолимо и Божију и нашу глад. Најпре глад другог спрам нас. Баш као семе горушично. Стога, ако је ко гладан мора да приђе Трпези управо да не би остао гладан. Ако неко умишља да је његова глад неутољива, треба се опомињати да је Бог огладнио за човеком још пре стварања света. И ако већ једемо Тело и Крв Његову (без људождерских инсинуација и богождерских етикетирања), онда бисмо требали управо исхраном Њим Самим да припремимо своја бића за глад Његове љубави према нама. Тако ће доћи до благодатне ситости која кулминира у несливеном сједињењу са Њим. Не само декларативно већ и физички. Јер, шта је ближе нама неголи сопствена крв у своме телу? А овде је нешто више: Сам Бог у нашим венама, нашем крвотоку. То је вода којом се дрво залива да донесе достојне плодове.

 

Уподобљавање

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

О Христовом истеривању трговаца из храма

 

Налазимо се пред једном од најскандалознијих реакција Исуса Христа. Он улази у Јерусалимски храм заједно са ученицима. Не одушевљава се тако наивно красотом и запремином храма као његови ученици. Не само зато што види будућу расутост тог храма, већ првенствено зато што унутар њега затиче амбијент и поредак који не одговара карактеру храма. Христос наступа видно агресивно. Долази до инцидента. Можда некоме ова кованица боде очи али ако „агресивност“ заменимо дефиницијом/одредницом „светог беса“, нећемо ублажити овај појам. Зато узалуд покушавамо да „одбранимо“ Христа од присуства гнева јер морамо да ућемо у Његове мотиве. То ће рећи да није сваки гнев саткан од греха. Овде се можемо делимично (не и потпуно) опростити од свето-аскетских инсистирања на одстрањивању страсти као што је гнев, јер Христос први, овим поступком, долази у конфронтацију и клинч.

 

Сада морамо да уђемо у Христов поглед. Да кроз Његове зенице уђемо у суштину. Замислимо се. Позиционирајмо се. На пример, улазимо у своју парохијску цркву а унутар ње затичемо са једне стране шталу (волове, овце, итд.), а са друге стране мењачнице (какве данас видимо на сваком кораку). Целој овој слици можемо додати кич угравиран у разне скупоцене бројанице, флаше, иконе, итд., за које један свештеник мудро рече да представљају „својеврсну јерес“. Дакле, простор, одређен и посвећен, за време молитве је десакрализован, маргинализован и удаљен од своје првобитне намене. Храм је постао вашар, циркус, „пијаца“ каже Христос. (Шта ли би тек рекао за данашњи институционализам цркве а да опет Он Сам не заврши пред синедрионом?)

 

Христос је поражен призором. Сигурно је да не глуми изненађеност и да је и пре уласка, или ако одемо даље, чак пре оваплоћења, знао амбијент у каквом се стању храм налази са унутрашњим дихотомијама. Намерно бира радикалан наступ. Узима бич. Није то наивна сцена. Бог држи бич. Не држи нож. Бич кажњава, нож убија. Није дошао да убије већ да спаси – Он то наглашава на другом месту. Неко ће можда опет „бранити“ Христа да никога није ударио бичем него да је претио. Ипак, бич је бич. Пред нама је узбуђени Бог. (Не смемо се трудити да Га идеалистички оперишемо од ових учитавајућих појмова као да их је Он недостојан, јер је ипак узео нашу природу на Себе, премда је јасно да није узео грех већ смртну природу. Зато кажемо да је „узбуђен“, али ако би рекли „изнервиран“ не бисмо погрешили, нити бисмо Његово божанско достојанство умањили. Именовања која су ближа нашој палој природи немају за циљ да обесвете Богочовека већ да доведу до дубљег сагледавања онога што нам је блиско). Али вратимо се догађају.

 

Бог у месу, Богочовек, бичује људе и стоку. Преврће столове. Сигурно је да диже тон и виче. Можда ће неко сада „бранити“ Христа како је посреди педагошка норма као што родитељ кажњава своје дете. Како год. Пред непријатном смо ситуацијом. Наизглед сцена, мимика тела, делује веома бахато. Данашњи борци за људска права и заштиту животиња би се одмах потрудили да овакву „примитивност“ Богочовека санкционишу реакцијом надлежних власти. Христа би оптужили за ремећење мира, вандалско понашање према људима и животињама (мада не треба бити наиван јер је ту наравно било реч о животињама намењеним за жртвоприношење – само правимо поређење у савременом маниру). Најпре, Његову „анархичност“ са претурањем столова као ремећење богослужења или рушење споменика од националног значаја и културе. Не улази се, дакле, у мотиве. Не мари се за Његову резигнацију постојећим стањем храма. Примат узима изграђени имиџ, поредак интереса који одговара већини. Христос као да намерно иде на то да све окрене против Себе зарад неискварених, неискомпромитованих, вредности. Ипак, Христос љуби Свој храм као што свако од нас љуби свој дом. Како би се ми онда понели да угледамо неког странца ко се без нашег знања или одобрења иживљава у нашем дому дуги низ година током нашег одсуства? Онда је Христова реакција сасвим разумљива. То пак не значи да ми имамо то право. Ипак је ово становиште Богочовека. Осим ако није реч о јуродивом баруту који је само Богу знан код оних који су изабрали модус лудих ради Христа?

 

У овом Христовом сукобу са трговцима не можемо назрети неки дипломатски однос, бонтон, помирљивост, љубазност да замоли, сугерише присутнима да напусте светилиште са својим навикама. Овде нема оног хришћанском манира да се слобода другог поштује ни у наговештају. Христос не кокетира ради добитка макар то била и сврха врлине. Људи су се ту одомаћили. Присвојили простор. Размазили на позицијама као данашње политичке али и црквене елите које болују од комплекса несмењивости. Храм се третира као курва уместо као мајка. Христос зна да мора наступити оштро. Да је пред Њим безосећајан и бестидан нараштај одвикнут, уосталом као можда и данашње (де)генерације, да им било ко/шта приговори. Он не бежи од последица јер три године говори да ће бити убијен. Иде, дакле, свесно у смрт. Зашто би онда презао од конфликта? Овде није реч о некој прасковитој моралној поруци како Он не жели да се компромитује. Имамо и данас таквих моралних гиганата који нису без пожртвованог значаја за своје идеологије. Христови мотиви су уперени у димензију еклисиологије. Иде даље од морала – у светост. Он жели чисту Цркву. Цркву коју је Себи посветио. Цркву у којој ће Он, Отац и Дух деловати са другим љубећим слободама. Овде то не затиче. Не само у спољашњем хаосу већ најпре улазећи у унутрашње хаосе људи који за ту светост нити знају, нити маре. Зато негодује. Наступа кочоперно.

 

Овај моменат је веома близак другој Христовој реакцији која носи исте мотиве: „Дошао сам да бацим огањ на земљу и како бих волео да се већ запалио“. А ово је речено за благодат, не за неко религиозно лудило, која ће се сукцесивно расути по свим црквама у свету (што опет не значи да је Божије присуство и деловање детерминисано само унутрашњим деловањем Цркве јер границе цркве нико не познаје). Ревност и ишчекивање се у Христовим мотивима укрштају много пре замаха бичем. Проблем је, дакле, што је храм претворен у „пећину разбојничку“. Што није донео очекивани плод на унутрашњем нивоу. Христос брине о његовој хигијени јер споља је храм био богато декорисан а изнутра пун разних трговачких и неморалних типологија. Ова слика треба да нас опомене како на спољашњу лепоту храма и тела, тако и на унутрашњу лепоту храма и душе. Иконички екстракт.

 

У овом догађају не смемо да будемо на страни оних „који знају боље владање од Христовог поступка“. Можемо донекле извести и есхатолошки приступ да ће Он тако истерати оне који немају долична одела за Јагњетову Свадбу како је већ пророковао. Мада овај призор делује помало узнемирујућ, или недостојан Бога који показује ниво адреналина у месу, ипак, не можемо ништа – ту је. Бог то може. Чини. Има право. Родитељ је свих народа. Нико не сме да Га ухвати за руку и стопира. Мада је занимљиво да не одбацује опоненте. Можда нам је Бог много сличнији него што Га, због савршенства које Му свакако доликује, чинимо себи недоступним, уз, наравно, доста антропоморфног ризика да не пренагласимо само човеколику природу у Њему. Његово иступање (које би сигурно у случају ког другог осудили или саботирали) није бес ради беса, не бес као циљ. Тврдоглава и неосетљива срца често само нешто болно може пренути из чамотиње самозадовољства. Христос је изабрао овај начин али од њега није створио правило да тако ми не бисмо тлачили једни друге. Ипак, Његов замах бичем је оставио опомену да Он није равнодушан. Да још увек посматра трговце. Јер, тргујемо са свим са чиме умемо убијајући односе и пре него што су пустили клице. Тргујемо највише тим одмеравањима колико волимо и колико нам је неко нешто дужан. Наравно, постоје и трговине свештеним обредима ако тарифа узима превагу над благодатним реализимом Цркве.

 

Али, ако смо узели неку поуку из свега, бич смисла нас је ошинуо, и још увек шиба, да у свему негујемо критички став и да пазимо на своју трговину, јер „којом мером меримо тако ће нам се мерити“. А када се једном ослободимо стега трговачких односности онда ћемо из себе бичем воље протерати недостатке и срушити идоле, па дозволити Духу да очисти наш унутрашњи храм.

 

Уподобљавање

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Да ли смо добра земља за сјеме Господње
 

seeds1.jpg

Лк. 8, 5-15

Пред нама је јеванђељска Прича о сијачу и сјемену. (Лк. 8, 5-15) Она је јасна за разумијевање, а Господ нам је још своје разјашњење дао. Да сумње не буде и изговора да нема.

Изађе сијач да сије сјеме своје, и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши, осуши се јер немаше влаге. А друго паде у сред трња, и узрасте трње и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује“. (Лк. 8, 5-8)

Ово посљедње: Ко има уши да чује, нека чује, односи се на све нас: да видимо сваки са собом, гдје ко од нас стоји у односу на Господње ријечи. Јер, Господ нас поставља испред себе, протумачивши нам причу. Он рече: „Сјеме је ријеч Божија. А које је крај пута, то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховог, да не вјерују и да се не спасу. А које је на камену, то су они који када чују с радошћу примају ријеч, и они коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. А које у трње падне, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овог живота, буду угушени и не донесу рода. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у добром и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу“. (Лк. 8, 11-15)

Надам се да не припадамо оној првој групи, којима ђаво узима ријеч из срца њиховога. (Лк. 8, 12) „Свакоме, без изузетка – вели отац Јустин – долази нечастиви. Свакоме који је ријеч Христову чуо, али је није учинио садржином свог живота, свога ума, свога разума, већ је оставио споља крај пута свога живота, не брине се о њој не чува је. Крај пута свог живота држе Христа и реч Његову сви они који су равнодушни према Њему, који не маре за Њега ни за учење Његово, који не обраћају пажњу на нечастивога који посејано краде и односи. По Блаженом Теофилакту: Христос је пут, крај пута су они који су ван Христа… који нису на путу већ изван пута.“

Судбина овог сјемена указује нам на још једну важну ствар, браћо и сестре. Да би ријеч Божја уродила родом, потребно је извјесно удаљавање од метежних раскрсница, повлачење из свијета, стално духовно тиховање и расуђивање.

Срећемо, често, људе који воле да потежу претешке теме и који нешто натуцају о којекаквим духовним праксама и мистикама. Нису савладали ни азбуку своје вјере и већ кренули у небопарне, тобожње, висине туђих вјера и обичаја. Неки, опет, претендују да унутар Православља знају много, а животом својим нимало не показују, и не доказују, то своје знање. Нема духовног живота без подвига. „Знање надима“, (1. Кор. 8, 1) учи нас свети апостол Павле.

Највише нас је, мислим, на камену, плитко засађених, неукоријењених, због чега осуђених на брзо сушење и спарушење. Имао сам у својој свештеничкој пракси препуно примјера људи који се брзо загрију за своју вјеру и некако се још брже охладе.

Нема ни једног од нас којем Бог не пружа руку Своју, којег не позове к Себи. Неке позива кроз срећу, па кад се не одазивају, посјети их несрећом неком. И ето их у цркви, показују вољу, распитују се. За извјесно вријеме почну да и сами упражњвају нешто од наше православне праксе. Па ваљда се брзо истроше, уморе и непримијетно нестану. Како каже Господ наш, немају влаге. Молитва стална и регуларна – то је та влага којом се залива сјеме Божије, да се не осуши.

Припадност Богу је подвиг који обавезује да се одрекнемо много којечега, лаког и заводљивог, а прихватамо много штошта напорног. „Широка су врата и широк је пут што воде у пропаст и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7, 13-14)

Ове Христове ријечи о сјемену које у трње пада и бива од трња угушено најбоље се односе на нас. То су они који чуше, али живећи у бригама и богатству, и сластима овог живота, буду угушени, и не донесу рода. (Лк. 8, 14) Има нас, дакле, који бисмо нешто и хтјели али, обузети бригама и јурњавом и сулудим темпом свакодневног живота, не стижемо ни да се „честито прекрстимо“, како сами кажемо. Многима у трци за животом и сам живот прође. Кад бисмо имали снаге и храбрости да се иза себе окренемо, увидјели бисмо да од живота ништа имали нисмо.

Проблем је у томе што ми не умијемо да одвојимо важно од неважног. И оно што, само по себи, није грешно; телевизија, на примјер, путовања, мало забаве итд, у стври, одвајају нас од Бога. Ми нађемо времена за вијести, за некакве бесконачне сладуњаве серије, а не можемо да нађемо времена за бар повремене сусрете са Богом. Стижемо да поведемо своју дјецу на часове клавира, балета, клизања, каратеа и још на које каква чуда; и за те самонаметнуте обавезе може да се ујутро порани и увече задоцни, једино нам жао да дјецу, недјељом, будимо и у цркву поведемо. За све се има времена, за цркву се нема. Плодови таквих наших заблуда стижу нас касније, кад се ништа поправити не може.

”Под трњем које угушује ријеч Божанске истине осим богатства сласти и животних брига, (Лк. 8, 14) у наше вријеме треба разумјети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са пута к њој – вели свети отац Теофан Затворник. Таква учења су се код нас врло раширила: једногласно и отворено иду против истине; друга то потајно наговјештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљен-моноксид који непримијетним удисањем помућује главу и доводи до губитка јасне свијести о ономе што нас окружује. Ко се надише тога гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља не у виду како јесте и како, у ствари, изгледа ономе ко има непомућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему не само потиснута свака истина него је и осјећање за њом пригушено, и лаж се уњедрила у све саставе ума.“

”Шта треба радити у вези с таквим појавама?“ – пита нас свети Теофан, и одговара: „Не треба слушати ни читати таква бунцања, а када се ненамјерно чују или прочитају – тада их избацити из главе, а ако се не избацују тако лако – тада их подвргнути расуђивању и све ће ишчезнути као дим.“

И на крају остаје она благословена четвртина који нису изван пута Божијег у којој сјеме ријечи Божије не пада на камен и у трње него чине добру земљу и род донесе у трпљењу.

”Добра земља – то је човјек који је душу своју изорао плугом вјере и покајања, ишчупао из ње трње сласти и житејских брига, и у дубину душе примио ријеч Христову, узгајио је и узњеговао.“

Ако нисмо такви, потрудимо се и трудимо се да такви постанемо, да бисмо Богу омилили у изабране његове свете прибројани били.

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3037

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени
 

Anastasis-1.jpg

(2. Тим. 3, 12)

Често се питамо, гдје се дену правда Божија, кад већ људске ионако нема, јер гледамо варалице и криминалце, најординарније злочинце, како, рекло би се, мирно и лагодно живе, како их људи, са свих страна, пажњом и респектом обасипају и чини се да им краја нигдје нема.

А честит, сирот, човјек муку на муку намеће, страда и злопати се. Сви га с ноге на ногу премећу.

Па и у личном животу понестане снаге да се поштено живи. Човјек дође у искушење да од поштења руке дигне и сам крене широким и углачаним путевима среће и богатства, славе и успјеха.

Добри наш апостол Павле одговара свима поштењем обремењенима: Господ је наш страдао, ја сам страдао и страдам и ти страдај, јер „и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“. (2. Тим. 4, 12)

Многи од нас имамо погрешну представу о животу једног истинског хришћанина. „Све ми лоше иде, ниодакле дашка радости, неуспјех се на неуспјех ниже; идем да се крстим, Богу да се молим, да ми некако крене“, кажу неки.

Није страдални Господ одговор за ту врсту очекивања. Тек кад се Господу – али искрено – приђе, настају праве муке и искушења. Тамо гдје је непомјаник завладао, у коцкарници некој, на примјер, влада савршени ред и пристојан мир. Кад неко, у очају, крикне, избаце га напоље и све даље тече својим убитачним редом. Кад се на демона пљуне, кад се демон изазове, ето њега да ти, до смртног часа, а и послије, живот загорчава.

Зар нам не каже Господ наш: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета, него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: Ако мене гонише, и вас ће гонити.“ (Јн. 15, 18 – 20). „Сине, ако желиш да служиш Господу, припреми душу за искушење“, (Ис. Сирах, 2, 1) говори Исус Сирах.

Ово је један од многих одговора, зашто праведник – ако таквога има, и ако га може бити – страда. Да се искуша, да се провјери, да се прекали, у вјери утврди… И зато што грешна средина не трпи некога ко се у њу не уклапа. Дакле, поштеном човјеку страдање је суђено. Он се својим, личним, избором: са Господом или са ђаволом, на страдање опредјелио. „Љубазни, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег – вели нам свети апостол Петар – као да вам се нешто необично догађа. Него с ерадујте што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили.“(1. Петр. 4, 12 – 13)

„Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди већ нека слави Бога због тог удјела.“(1. Петр. 4, 15 – 16)

„А зли људи и опсјенари – вели свети апостол Павле – напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се.“ (2. Тим. 4, 13) И заиста, као рекох, гледате ове безбожнике како свијет рове и преоравају, земљу трују и преврћу, милионе недужних у несреће бацају, и чини вам се да им краја нема и да им нико ништа не може. Па вас са свију страна искушења салијећу и мисли, да и ви руке дигнете и с већином ђаволу душу продате.

Све те муке и дилеме, разбирања и раздирања, пролазили су свети Божји људи откако је свијета и вијека.

Људи се замлате собом, као мала дјеца кад се у играма својим задубе па на сав свијет забораве, тако и грешници, у своме мрачном вилајету, затуре мисао да ипак има неко изнад њух, јачи од њих, ко их мотри и кораке им броји. А и они који их, у њиховој, пролазној, слави гледају, поколебају се па, по ријечима мудрог Псалмопјевца, могу да кажу: „Како ће разабрати Бог, зар Вишњи зна? Па ето, ови безбожници, срећни на свијету, умножавају богатство. Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје? Допадам рана сваки дан и муке свако јутро.“ (Пс. 73, 11 – 14)

„И тако, стадох размишљати да бих ово разумио: али то бјеше тешко у очима мојима.“ (Пс. 73, 16)

Док је мудри Цар Дад својим мозгом мозгао, док је својим, људским, мјерама мјерио, одговоре није нашао. „Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи – вели он – тада бијах незналица и не разумијевах.“ (Пс. 73, 21 – 22) Али, када је своје мисли у Божје преточио, кад је Божјим очима на ствари и догађаје погледао, онда му је све јасније било. „Док, најпослије, уђох у светињу Божију – вели он – и дознах крај њихов. Та на клизавом мјесту поставио си их и бацаш их у пропаст. Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте. Као сан, кад се човјек пробуди, тако, пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.“ (Пс. 73, 17 – 30)

Ево и нама одговора.

Ми не видимо свачији крај, а и онолико колико видимо, требало би и нама да буде довољно да своје муке слатко и с радошћу носимо. На крају крајева, у поређењу са јармовима и бременима на грјешничким плећима, јарам Господњи је ипак благ и бреме је Његово лако. (Мт. 11, 30) „Видјех безбожника страшна, који се рашириваше као гранато дрво; али прође и нема га – узвикује Цар Давид- тражим га и не налазим.“ (Пс. 37, 35 – 36)

„Не плаћа Бог сваке суботе“, вели наш мудри народ, али многима и плати, баш овдје и пред нашим очима. „Гле, праведнику се на земљи плаћа, а камо ли безбожнику и грјешнику“, (Приче Сол, 11, 31) учи нас Премудри Соломон. „Нека грјешник сто пута чини зло и одгађа му се, ја ипак знам да ће бити добро онима који се боје Бога – вели он – који се боје лица његова. А безбожнику неће бити добро, нити ће му се продуљити дани, него ће бити као сјен, ономе који се не боји лица Божијега.“ (Проп, 8, 12 – 13)

А зашто Господ, ипак, онако како бисмо ми вољели, не тресне, чешће грјешника, не млатне га по устима оног момента кад безакоње просипа. „Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају.“ (1. Петр. 3, 9) На крају, све нас чека праведни и непоштедни – страшни и коначни – суд Божји. Ако би се сви рачуни, овдје, на земљи, измирили, шта би онда Господу преостало?

Не бојте се, ако и страдалници од суда Божјег страхују, како вели свети апостол Петар, „какав ли ће тек бити крај онима што се противе јеванђељу Божијему. И ако се праведник једва спасава, безбожник и грјешник гдје ће се јавити. Зато и они који страдају по вољи Божјој, нека Њему, као вјерноме Творцу, повјере душе своје у доброчинству“. (1. Петр. 4, 17 – 19)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Не дам да ишта овлада мноме
 

power1.jpg

1. Кор. 6, 12 – 20

Црква нас, кроз слово Апостолово, упућује на мјеру и трезвеност у свему. „Све ми је дозвољено, али све не користи – вели свети апостол Павле. Све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме.“ (1. Кор. 6, 12)

Ово мудро Апостолово упутство добра је прилика да сами поразмислимо о неким стварима и, у духу Апостолових ријечи, нађемо одговоре на нека питања на која Саборна црква није стигла одговоре дати. „Све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме“, вели свети апостол Павле. То: „Не дам да ишта овлада мноме одговор је на многа од тих питања.

Наиме, упитају нас наши парохијани да ли је пушење, на примјер, гријех, јер се у Светом писму не говори о томе. Не говори се, такође, ни о многим другим појавама које је ово, рекао бих, апокалиптичко вријеме на нас нанијело; на примјер, о клонирању, о давању својих органа и другом којечему. Свето писмо није азбучник појединачних питања и одговора и рецепата за рјешавање специфичних проблема али из свеукупног духа Светог писма ми ишчитавамо одговоре на сва питања која пред нас живот поставља.

Да ли је пушење гријех? Јесте, пушење је гријех, и то озбиљни. То је гријех са тешким посљедицама по онога који тај гријех чини и по оне који у окружењу грешника живе. Статистике – ако им је вјеровати – тврде да у Америци, годишње, скоро пола милиона људи умре због пушења. Од десеторо плућних болесника, деветоро су пушачи. Научно је доказано, (тврди Тони Ворен, „Је ли пушење гријех?“) да је могућност срчаног удара код пушача три пута већа него код непушача. Пушење је постепено, али сигурно, убијање себе – самоубиство. Да ли неко може да каже да самоубиство није гријех?

Пушењем се наноси штета здрављу недужној околини. Стварно се згрозим кад видим наше људе како у присуству мале дјеце, по навици, спонтано, чим се столу и столици приближе, кутију цигара ваде и немилосрдно и безобзирно почну да диме. Док трепнете, цијела просторија се испуни димом, да га ножем сјећи можете, и човјеку нормалном ту мјеста више нема. А јадна дјеца, чија су плућица тако њежна, трчкарају около, јуре се, играју и удишу тај отров на килограме. И неко ће опет да каже како тровање недужних бића није гријех.

„Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији“, (1. Кор. 6, 19-20) вели се у Светом писму. Пушачи, и сви други, пијанице, блудници, на примјер, који страстима својим тјелеса своја разарају гријеше кад кажу: „Ако се убијам, себе убијам; ако се дуваном и алкохолом трујем, себе трујем“.

Свети апостол Павле јасно ставља до знања да ми нисмо своји, да наша тијела нису наша и да ми ни са тијелима својим не можемо да радимо што хоћемо. Господ наш се оваплотио, примио људску плот – тијело, узнио га на крст и вазнио га на небо. „Купљени сте скупо“, (1. Кор. 7, 23) опомиње нас свети Апостол и не робујте никоме и ничему.

И када све ово не би било тачно, ево светог апостола Павла који поставља јасно омеђену границу: је ли нешто овладало тобом, ма шта то било: преједање, препијање, спавање, секс, лов, риболов, голф – да у бесконачност не набрајам све наше страсти поробљиваче – ти, човјече, гријешиш и – амин. Јеси ли постао роб некој страсти и њу, по нужди а не по свом хоћењу, стављаш испред и изнад истинских врједнота, ти, чово, гријешиш, заглибио си се дубоко.

Сјетите се да Господ лијепо каже: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“. (Мт. 10, 37) Другим ријечима: Ако те тац твој, или мајка, кћерка твоја или син твој, дакле, твоји најближи и најдражи, одвајају од Бога и сметња су твоме спасењу, одбаци их од себе. А шта да кажемо за безбројне зване а недозване и неодазване који баш оне тренутке, које би требало Господу да узврате, баш те тренутке – недјељом и празником, на примјер, проведу на пецању, лову, риблову, фудбалу, голфу, и тако редом. Није ли лукави то тако прередено намјестио да нам под формом нашег здравља, релаксације и оснажења потури своје разне занимације да нас од Господа нашег одвоји.

Узгред буди речено: Видите ли како, наједном, петак, дан у који је Господ разапет био, тај дан постаде даном одмора, жељеним и чеканим даном кад се народ задовољствима свих врста предаје.

„Ко нема власти над духом својим, он је град, разваљен, без зидова,“ (Приче, 25, 28) вели Премудри Соломон. Чему год да се човјек препусти, ту више човјека нема. Он није више свој господар. „Јер од кога је ко побијеђен, томе и робује.“(2. Петр. 2, 19) Колико пута нам се деси да сретнемо некога ко би могао и да нам се допадне, или нам се баш и допадне, с ким бисмо, можда, могли друговати и послове водити, али за кога сазнамо, махом, касно, да је подлегао некој својој страсти и слабости и да се на њега нико више ослонити не може. „Није свој“, кажу за таквог. Све што човјек не може престати да ради, над чим своје господство не може да постави, свему томе је он постао роб. То постаје његов „бог“, од кога је он постао зависан и коме он служи. Не можеш ли себи да кажеш: Момак, од овог тренутка не пушиш, од сада не пијеш преко мјере, и да то тако заиста буде; или, никада више ногом у коцкарницу, и да, опет, не набрајам све наше муке и пороке, ако ниси у стању да то у живот спроведеш, онда ти ниси тај који за себе можеш рећи да си свој. Колико би пушача златом платио – и многи то и чине – само кад би га неко од његовог порока ослободио.

Колико знам, у цијелом Светом писму имамо само један, експлицитно, медицински савјет. „Више не пиј сао воду, него пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести,“ савјетује свети апостол Павле младог свог ученика, Тимотеја. Овдје је Апостол јасан јер је истакао: по мало вина. Умјетност је у умјерености. У другим случајевима он савјетује да се не припуштају у црквену службу, од најнижих до највиших звања, они који су винопије, који „робују вину“. (Титу, 2, 3) Дакле, вино, само по себи, није лоше као ни све друго што је Господ створио што није лоше само по себи него може да буде лоша употреба Божијих ствари. Ако се не држимо нормалних и умјерених граница, онда и најбоља ствар може да буде убитачна. „Јела су за стомак и стомак за јела“, вели свети Апостол. Али ако јело постане преједање и пиће препијање, онда је проблем у нама. Сјећам се да сам, у своје вријеме читао да се кћерка оног милијардера Оназиса убила кока-колом. Она је то, и иначе, отровно пиће узимала у неумјереним количинама, постала зависна од њега и, на крају, подлегла тој својој страсти. „Кад нађеш мед, једи колико ти је доста, да не би, наједавши га се, избљувао га“, (Приче, 25, 16) вели Премудри Соломон.

Свети апостоло указује нам на блуд као највећу злоупотребу тијела. „Бјежите од блуда – узвикује свети апостол Павле. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи, своме тијелу гријеши.“ (1. Кор. 6, 19) Вазда трудимо се да послушамо светог Апостола кад нам вели, да се од зла, у сваком виду, уклањамо, (1. Сол. 5, 22) да не царује гријех у нашем смртном тијелу и да га не слушамо у похотама његовим (Рим. 6, 12) него ако једемо, ако ли пијемо, ако ли што друго чинимо, све у славу Божију чинимо. (1. Кор. 10, 31)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Нема више мушког ни женског
 

neither-male-nor-female.jpg

Гал. 3, 23-29

Свети апостол Павле одјељком из његове Посланице хришћанима Галатије, учи нас о једнакости свију пред Господом. „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви ви један (човјек) у Христу Исусу“, (Гал, 3, 28) вели он.

„Нема више мушког ни женског“, речено је, а ми видимо да има и мушког и женског и да су разлике велике и непребродиве. У Православној цркви свештеници су, искључиво, мушкарци. Тако је, и тако ће бити. Женама, углавном, није допуштен приступ олтару. Па јесмо ли, онда, једнаки, питају нас понакад, понеке.

Ми јесмо апсолутно једнаки у очима Божијим. Бог Господ наш, створитељ је и мушког и женског и као отац наш, он нас подједнако воли. Али ни у очима Божијим, ако смо и једнаки, ми нисмо исти. Једнакост није исто што и истовјетност.

А зашто, ипак, жена не може бити свештеник у Православној цркви? Зато што је тако одувијек било; што нас тако свето Предање учи и то традиција Цркве одржава; зато што се Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао. И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну није у апостолско звање призвао. Црква је невјеста Христа, женика свога. За невјесту своју, Цркву, Господ себе предаде „да је освети; да је стави преда се славну, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна“. (Еф. 5, 26-27) Православни богослови нас уче да је за „православне хришћане рукоположени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукоположеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Божије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа“. (Филис Мишел Онест)

Питање рукоположења жена у свештене чинове, Богу хвала, још није изронило – и, надам се, неће се ни појавити – у Православној цркви. А тамо, као, на примјер, у римокатолицизму и протестантизму, гдје је, на силу бога, учињено „актуелним“, то је питање неприродно и наметнуто изван, споља, и из душа оних жена које неки други, а не Божији и црквени, наум имају. Јер, шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукоположење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; „нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског“, јер смо сви једно у Христу Исусу.

Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне. Пета недјеља светог и Часног поста, посвећена је једној светој жени, Марији Египћанки, чије житије нас увјерава да нас Бог наш воли чак ако и паднемо али у паду не останемо.

Кадгод, за сада, у врло ријетким приликама, сретнем неку од жена коју су, овдје, у звање свештено уздигли, ја се сјетим трагичног пада прамајке наше, Еве, која је на изазов слободе, да јој је све било допуштено осим само једног јединога, одговорила нељубављу и издајом Творца свога и приклонила се баш томе једном једином, забрањеном. У свакој од тих жена видим стару Еву, палу и отпалу.

Прошло је толико пуно времена откако су с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Послије су наставили са, тамо њиховим, „свештеницима“, хомосексуалцима, па са „вјенчањима“ таквих и њима сличних. Зато би било упутно сагледати докле су стигли. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били; не би њихових „цркава“ са таблама „на продају“, мал’те не, на сваком ћошку Торонта било. Све је мање и тање стадо којима ове „пастирке“ могу да служе.

Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не „жуде“.

Помињање мушкараца и жена у Павловој посланици подстиче ме на покушај да још неке појмове појаснимо и рашчистимо.

У Светом писму, на више мјеста наилазимо на наредбу Божију о покорности жена својим мужевима. „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу“, (Еф. 5, 22) слушамо светог апостола Павла да говори кад год младенце, у светој Тајни брака, закону Божијему приводимо. У дугогодишњој мојој свештеничкој пракси, није ми се десило да не примјетим да се нека од жена, присутних, на ове апостолове ријечи није насмијала или подругљиво насмијешила. Но, кад год сам, ријетке, прилике имао да ове Апостолове ријечи у контекст ставим и да их образложим, нарочито у контексту шта се од мушкараца захтијева, и на какву жртву за жене своје они треба да буду спремни, да би се о женској покорности њима могло говорити, жене би се послије тих сазнања ите како уозбиљиле. „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени; а Бог је глава Христу“, (1. Кор. 11, 3) вели свети апостол Павле.

„Муж је глава жени, све док је њему глава Христос. ‘Жене, слушајте своје мужеве као Господа’ – наводи отац Јустин ријечи светог апостола Павла – ако они слушају Господа, ако им је Он заиста глава, заиста смисао и циљ живота, заиста Бог и Господ.“ Ако је то тако, ако Господоњом вољом своје поступке мјеримо, ако је љубав покретач наших акција, ако је муж спреман на жртву какву је Господ за своју невјесту учинио, онда нам је јасно да овдје није ријеч о покорности у смислу како тај појам феминисткиње доживљавају и тумаче. Ако се муж и жена истински воле, биће срећни да једно другом, у љубави, послуже.

„Хоћеш да се жена покорава теби, као што се Црква покорава Христу – пита нас, мушкарце, свети Јован Златоусти – онда брини се и сам о њој, као и Христос о Цркви, макар требало жртвовати душу за њу, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања – немој одбити. Но макар и све то претрпео, не мисли да си учинио ишта слично ономе што је учинио Христос. Умеј да је учиниш покорном себи својом великом бригом о њој, љубављу, пријатељством. Слугу је могуће некада привезати страхом – вели свети Златоусти – али сапутницу живота, матер дечију, виновницу свих породичних радости, треба привезати за себе не страхом и претњама, него љубављу и расположеношћу. Какво задовољство може учивати муж, који живи са женом као са робињом а не као са слободном“,* пита нас, на крају, свети Јован Златоуст.

Кад размислим, и кад бих, овдје, могао да бирам између бремена, датог жени, и бремена досуђеног мушкарцу, чини ми се, радије бих изабрао женино бреме покорности него мушко бреме на крсту распетости.

Слиједеће ријечи светог апостола Павла и ове наше дилеме разрјешавају: „Ипак – вели он – у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је муж кроз жену, а све је од Бога“. (1. Кор. 11, 11-12)

*(Цитирано према оцу Јустину.)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kога љуби Господ онога и кара

 

prodigal-son1.jpg

 

Стојећи крај одра болесна човјека, често чујем његов вапај: „Зашто баш мени да се ово деси; чиме сам ја Богу тако згријешио да ме на овакве муке стави?“ Саучествујући до посљедњег атома свога срца са болесником, ја немам друге него да му узвратим, директно и јасно: „Зато што те Бог воли; зато што те Бог много воли“. На чуђење и невјерицу, поведем га до страдалног апостола Павла и говорим му Апостолове ријечи: „Заборавили сте савјет који вам говори као синовима: Сине мој, не занемаруј карање Господње нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара“? (Јевр. 12, 5-7)

Говорим му о Јову страдалном и разлозима премногим који могу бити узроком страдања. Сваком болеснику, и ином страдалнику, оставим у аманет да полако Књигу о Јову ишчитава, а одатле да пређе на Псалме и Свето писмо Новог завјета, и ако утјехе има, ту ће је наћи.

Зашто грешници страдају, разлога је много и непребројно. Нико ни од нас, смртника обичних, не може за себе рећи да је без гријеха. Подсјећа нас свети цар Давид, да смо у гријесима зачети и рођени. (Пс. 50, 5) Од свог првог крика па до посљедњег издисаја, човјек свакодневно гријеши. Само је Бог безгрешан. „Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“, (1 Јн. 1, 8) опомиње нас свети јеванђелист Јован.

Има ријетких људи које, према свим нашим мјерилима, можемо сматрати праведним; они који скромно и повучено живе и закон Божји, у мјери својих моћи, творе па ипак страдају, злопате се и, на крају, кроз неку тешку болест уморне своје очи склопе. За такве нас учи Свето писмо да су они љубављу и милошћу Божијом на прави испит стављени, да своју вјеру на дјелима докажу. „У добру је лако добар бити; на муци се познају јунаци“, вели наш народ. А свети апостол Петар позива нас да се у Господу радујемо иако смо сада мало, „ако треба ожалошћени различитим искушењима, да се вриједност ваше вјере, драгоцијенија од злата пропадљивога но огњем испробанога, нађе на хвалу и част и славу када се јави Исус Христос којега не видјевши љубите, и Њега сад не гледајући но вјерујући, радујете се радошћу неисказаном и прослављеном, примајући крај вјере своје: спасење душе“. (1. Петр. 1, 6-9)

Видимо и на примјеру апостола Павла да нам се страдање допушта за наше добро, да се не понесемо и не погордимо. „Сила Бога не моли“, вели наш народ. Апостол је био вазнијет до трећег неба и видио неисказане рајске љепоте (2. Кор 12, 1 – 4 ) и, да се не би погордио, због мноштва откривења, (2. Кор. 12, 7) Господ је допустио жалац у тијело његово – болест – којом га је сатана мучио. То потврђује и страдални Јов. Бог допушта муке на честита човјека „да би одвратио човјека од дјела његова, и заклонио од њега охолост, да би сачувао душу његову од јаме, и живот његов да не наиђе на мач. И кара га боловима на постељи његовој, и све кости његове тешком болешћу, тако да се животу његовом гади хљеб, и души његовој јело најмилије.“ (Јов. 33, 17 – 20)

Каква год човјека мука да снађе, он мора да зна да му је она дата по мјери његових моћи и трпљења. Ко се на Господа ослони, Господ га неће оставити. Он је и сам страдао, „будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани“. (Јевр. 2, 18) Вели нам свети апостол Павле: „Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднијети“. (1. Кор. 10, 13) Утјеха нам је сазнање да Господ, ако и допусти страдање на главе наше, душе наше брани од Злога. Он допушта сатани да Јовово тијело изможди али душу Јовову сатани не даде. (Јов. 2, 6) „Бог је непријемчив за кушање злом.“ (1. Јак 1, 13)

Колико човјека муче и тиште његове муке, толико му боде очи виђење да грешници и безбожници – како вели страдални Јов – у добру проводе дане своје. Свети пророк Јеремија вапије Богу у небеса: „Праведан си, Господе, ако бих се правдао с Тобом, алу ћу проговорити о судовима твојим. Зашто је пут безбожнички сретан, зашто живе у миру сви који чине невјеру“? (Јер. 12, 1)

То да безбожници живе, старе и богате се, (Јов. 21, 7) мучило је и покајног Давида до те мјере да је, у једном моменту, поколебало његову вјеру у правду Божију. „А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја, јер се расрдих на безумнике видјевши како безбожници добро живе.“ (Пс. 73, 1 – 3) Давиду је било дато да се сам увјери у жалостан крај грјешнички. „Најпослије уђох у светињу Божију и дознах крај њихов. Та на клизавоме мјесту поставио си их, нестаје их од ненадане страхоте. Као сан, кад се човјек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.“ (Пс. 73, 17 – 20) „Видјех безбожника страшна, који се рашириваше као гранато дрво, али прође и ево нема га, тражим га и не находим.“ (Пс. 37, 35 – 36)

Ако и даље има сумње и неприхватања свега овога, апостол Петар нас увјерава да једино страдање на правди Бога има свој дубљи смисао. „Јер то је благодат – вели он – ако неко подноси жалости по савјести ради Бога, страдајући неправедно. Јер каква је похвала ако гријешите и, кажњавани, подносите, него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом.“ (1. Петр. 2, 19 – 20)

Износећи пред нас Крст Христов, на којем је Господ, спасења нашега ради, разапет био, Црква нас подсјећа и опомиње, да истинским хришћанима друге нема него да своја страдање без сумњи и роптања прихвате. „Блажен је човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан, примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који га љубе.“ (Јак. 1, 12)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Свети апостол Павле одјељком из његове Посланице хришћанима Галатије, учи нас о једнакости свију пред Господом. „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви ви један (човјек) у Христу Исусу“, (Гал, 3, 28) вели он. „Нема више мушког ни женског“, речено је, а ми видимо да има и мушког и женског и да су разлике велике и непребродиве. У Православној цркви свештеници су, искључиво, мушкарци. Тако је, и тако ће бити. Женама, углавном, није допуштен приступ олтару.

Svasta sam procitao na ovom forumu,pa citajuci ovaj pocetak, prepao sam se da ce biti neki feministicki tekst, neko zalaganje da zene budu svestenici :)

Odlican je tekst, moram ovako javno da te pohvalim, ti si jedna od rijetkih koja svojim objavama 'sprecava' da ovaj forum postane  obicna drustvena mreza, obican forum.

Sve pohvale Jessy :skidamkapu:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хананејка

 

Налазимо се пред једном занимљивом сценом (Мт 15, 21 – 28). Реч је о некој жени Хананејки која је једном приликом пратила Христа и ученике молећи за посредовање у исцељењу њене, демоном обузете, ћерке. Очигледно је ова жена већ имала неко предзнање о Христу чим се тако моментално прикључује Христовој пролазећој малој  поворци. Можда је њено предзнање недовољно искристалисано, али и у јеванђељима пише на многим местима да где год је Христос деловао да су се о Његовој величини шириле гласине (не, дакле, само интригантног карактера већ надасве одушевљавајућег). Ова жена се није ослањала само на гласине. Гласине траже проверу. Она приступа безазлено, готово наивно, не доводећи саму Христову појаву у питање. Поставља се само питање како Га је препознала ако Га пре тога никада није видела? Тако да домен гласина ипак донекле врши свој утицај и врши формирање њеног става који се одмах непоколебљиво пратаче у деловање. Пред нама је жена у проблему. Слична свим онима који су тражили Христово посредовање. Само што није она у фокусу већ њена ћерка. Иначе, није први пут да други иступају пред Христом заузимајући се за најмилије.

 

Она га не ословљава са „Исусе“, ни са „Христе“, већ са „Господе, сине Давидов“, што ће рећи да му приступа са великом вером. Према неким изворима била је многобожачки оријентисана али своју веру није ускратила пред Христом. Можда су очекивања већа од вере али сигурно нису утемељена без вере. Почиње дијалог монологом. Јада се. Запомаже. Нема манире. Не пита ни за Христа, ни за Његову науку. Одмах излаже проблем. Као данашњи просјаци пред храмовима. Занимљиво је да Христос ћути. Игнорише је. Помало нетипично за Њега. Она, Хананејка, чији идентитет не познајемо, очигледно произноси оно што је највише тишти иако њу ништа конкретно не боли него излаже случај своје ћерке (ову агонију посматрања страдања свог детета родитељи најбоље познају). Можемо само да нагађамо колико је њена бол тим већа била чим то прво произноси. Сигурно је да у овој тачки видимо тежину онога шта у њој највише доминира, шта је највише преокупира.

 

Христови ученици почињу да негодују. Непријатно им је. Не ућуткавају је него се обраћају Христу да он то учини. Вероватно зато што је Њега а не њих ословљавала. („Отпусти је јер виче за нама!“). Немамо временски увид колико их је дуго пратила и колико је дуго запомагала. Можда су пред нама сати и километри. Не знамо. Треба да имамо ту свест јер је некад тешко отрпети и један минут свог или туђег расположења. Христос сада иде дискретним, околишним путем. Одговара јој као да је тобоже везан само одређенима али не на нивоу неке предестинације већ као да је Он наводно ограничен у оквиру Својих ингеренција и области где и према коме Он може деловати. („Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева!“). Самоограничава се да би је удаљио од Себе. Или само тестирао. Немогуће је да неће предвидети исход. Она пак приступа Му наклоном реагујући на Његово проговор. Инсистира и даље на помоћи иако је културно одбијена. Занимљиво, Хананејка сада игнорише Христа. Понаша се као да Он ништа није рекао. Опонира Му својом тврдоглавошћу да проблем истера до краја. Христос иде радикалнијим наступом. Његово проговор више није дискретан и околишан. („Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима!“). Његов исказ базиран је на директној увреди како на нивоу диференције између Хананејаца и Израиљаца, тако и на нивоу морала. Намерно жели продорнијим ставом да је још више одврати од Себе. Заправо, одузима јој последњу наду овим ставом чак и на нивоу очекиваног чуда. Њој је можда ово била последња шанса поред свега опробаног у чије увиде не знамо ништа. Овде би се многи полакомили. Као када би дошао код доктора или пријатеља по помоћ а он почео не само да ти ускраћује лек или руку, него и да те вређа. Многи би се сами повукли по цену сујете. Али ова жена је згазила своју част ради ћерке. Ништа од ње није остало. Можемо само да замислимо колико је велика њена мука била да свакодневно живи са ћерком коју воли како пред њеним очима страда и нема способност да јој здрављем узврати на даровани матерински однос. Могла је да хули, да ропће, да вређа и проклиње оног који не само што јој не помаже него је и вређа. У данашње време углавном су такве реакције. Осим што не види решење проблема за ћерку још је и наругана. Али, она не посустаје, него суптилно проговара додајући на своје понижење ново понижење потврђујући сагласност са Христом. („Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових!“). Унижава се до крајности.

 

Сада смо пред преокретом. Христос одступа од Своје првобитне намере. Иако доследан Себи прави изузетак. Мада ју је два пута одбио и дискредитовао, задивљен је вером која се овде граничи са упорношћу (сличну паралелу налазимо у јеванђељској причи о судији и удовици која му је досађивала али јој судија због њеног досађивања излази у сусрет иако му то није по вољи). Можда бисмо могли рећи да Бог воли такве опоненте и досадњаковиће. Хананејка није ишла линијом приговора или пребацивања. Чак ни савета или критике. Али је навела Христа да због њене упорности одбаци Сопствени став. То је већ провокативно. Бог који мења став због човека. Ово треба сагледавати. А није први пут да Он тако чини (2 Мој 32, 32).

 

Свако од нас има неку муку. И тамо где очекујемо помоћ често смо или игнорисани или наругани. Некад је то игнорисање или ругање одевено у пасивност другог од којег очекујемо предусретљивост. Али, упорност има своје последице. Шта год био садржај онога за шта се упорност покреће. Ипак, у оквиру вере ствари постају мало сложеније. На нашу веру Бог не мора да реагује ако неће, баш као у случају Хананејке. И нас Бог може да игнорише и понизи ако хоће. Али, на упорност не остаје равнодушан. На упорност која врхуни у добру. За зле молитве упорност нема услишеност. Ту је једино изузетак. Он Сам то наглашава. Осим ако Бог сваке парадоксалности не услиши зле молитве да би човек познао своје понижење и срамоту где ће га оно за шта иска одвести.

 

Христос завршава са речима: „Нека ти буде како хоћеш!“, док на другим местима, код других немоћника, говори: „Нека ти буде по вери твојој!“. Иста релација, смисао и набој. Када сила Божија дејствује, она није ограничена ни временом, ни простором. У овим примерима видимо да је исцељење  у синхронизованом односу са вером. Вера је подупирач а исцељење је окидач. Путовање од вере до чуда не можемо измерити. Али веру и тврдоглавност Хананејке у себи – можемо. Њен случај је импресиван управо због смелости да прескочи одређене формалности, чак и манире, да би допрла до Христа (баш као у случају крвоточиве жене која је заобишла Закон који је указивао на њену нечистоћу а ипак додирнула Светињу), само што се овде Хананејка не заузима за себе него за своју ћерку. У том заузимању једних за друге треба да видимо силу вере и силу молитве (не само присуства љубави јер очигледно Хананејки љубав није недостајала) и колико наши поступци парадоксално могу да утичу на Бога да Он због нас може, ако жели, да промени Свој став. У томе се показује не само да је „судбина света“ у нашим рукама, него и колико нас Бог воли када није искључив да само по Својој вољи ради. Овим завршним аргументом можемо да ућуткамо све оне искључиве парничаре који Бога, по својим неоснованим оптужбама,  доживљавају тоталитарно.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Хаљине им говоре да се Богу не моле
 

b-virgins1.jpg

Још док дијете бијах, са страхом и уздахом, слушао сам прелијепу духовну, богомољачку пјесму, посвећену Пресветој Богородици, којом се Богомати премила, која нас је увијек штитила, моли да нас заштити и сада, „ево народ пропада“. Кроз пјесму се набрају разне неподопштине народне -(„Оставише људи пост, преко пакла паде мост, што је к небу водио, док је народ постио“) – због којих народ пропада, па се, између осталог и многог, вели: „Хаљине им говоре, да се Богу не моле“. Размишљао сам, како хаљине могу некога на безбожност подстицати. Тек сада, са свом овом бестидном распојасаношћу модних блесавости и безобразлука, увиђам како хаљине – мушке и женске, свеједно – могу бити развратне и богохулне.

У првој глави Прве књиге Мојсијеве, гдје се говори о устројавању свијета, овога и онога, вели се лијепо и јасно да је Господ Створитељ, на крају свега створеног, саздао „човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“. (1. Мојс. 6, 19) Садашња мода агресивно насрће на лик Божији у човјеку, разобличава га и преобличава га у супарника Божијег.Није то нимало случајно, не заваравајмо се. То, на крају крајева, води ка томе да кад се Антихрист појави, који ће чуда чинити али му лице неће благошћу сијати, он буде лакше примљен и прихваћен. Давно је прошло вријеме Снегуљица и Црвенкапица, и иних, племенитих и лијепих бајки; сад се дјеци намећу несподобе и ругобе, доведене од које куда, и из поднебесја, тако да те ругобе постају свакодневни пратиоци и другови наше дјеце и унучади. Већ одавно не гледам телевизију а кад ми се деси да, и за тренутак, та чудовишта видим, ужасавам се пред том подвалом која нам се, од малих ногу, сервира.

Не чини ми се случајним да, непосредно иза америчких борбених авиона, слијећу у душе окупираних продукти демонске америчке (не)културе. Исто тако, безобзирно и нападно, данашњи модни трендови прецртавају ту, од Бога зацртану разлику између мушког и женског; преодјевајући мушко у женско и xенско у мушко“. „Унисекс“ је творевина овог доба, суманутог.

„Иду двоје, не познајем ко је“, пјева једна лијепа шумадијска пјесма. „Не познајем ко је“ – мисли се на то да се не познаје: ко су, чији су, одакле су. Некад се то, Богу хвала, све знало и пратило. Данас, међутим, кад иду двоје, заиста се не познаје ко су: ко је од њих мушко а ко је женско. Колико пута се осјетимо нелагодно кад увидимо да је она сподоба, која би требало да буде мушко, јер носи кратко подшишану фризуру – у скорије вријеме до главе ошишана – у ствари женско а јадо, с дугом косом, репићем и машницом, и менђушама о увета објешеним, и панталонама до испод коже затегнутим, требало би да је „мушко“. Ето Господу Створитељу пркоса!

Гледам женску дјецу, обнажених стомака, како у ледене зимске дане (и ноћи) робују моди и питам се, кад ће и какво ће чедо на свијет то дијете, касније, донијети. Не пада ми на памет да је и ово случајно и безазлено. Модни „креатори“ од некога, ко се ђаволским послом „планирања раста човјечанства“ бави, добијају задатак да изуме такве фармерке у које, кад јадно женско чељаде хоће да уђе, мора да позове и тату и маму да је некако у фармерке утегну да ни корачати не може. У тако, утегнуто и стијешњено, створење никакав се људски заметак заметнути не може. А ако и то није довољно, чини се све да бубрези и материца, и сви унутрашњи органи премрзну и оболе па ето дупле вајде: докторима и апотекарским компанијама посла до гуше а радосног дјечјег жамора не овој грешној планети све мање.

Још је давних дана, и у његово, ипак, безазлено вријеме, Свети Владика Николај указао на комерцијални ефекат ондашњих модних трендова. Речено за јуче, још више вриједи данас. „Они што измишљају моду, и намећу је лаковреном свету, мисле искључиво о парама. При тој својој трговачкој работи не помишљају на културу и просвећеност ни колико жаба на звезде. То су обични великоварошки варвари, који на лукав начин долазе до пара… Исцрпљена духа до јехтичавости у измишљању нове моде, они су у наше дане почели наметати женском свету такав крој одела какав се коси са најобичнијим појмовима пристојности и стида као и са простим правилима здравља и домаћинства. Но зар се њих тиче морал света, и карактер људи, и стид девојачки, и здравље нације, и мале пензије матера? Паре и само паре – то је побуда и циљ модних творевина тих трговаца и војске њихових агената“.

Добри наш Свети Владика! У данашње дане, он би морао ићи и даље и дубље у процјени намјера „тих трговаца и војске њихових агената“. Данас је „мушка“ мода једнако бесрамна, и, рекао сам већ, богоборна, као и женска. „Исцрпљени до јехтичавости у измишљању нове моде“, тзв. креатори налазе инспирацију у Светом писму! Али не да буду сатрудници Божији у дообликовању творевине Божије него баш Богу на супрот, намећу маси неукус и бесрам.

Прије неку годину, појавише се мушке главе, у круг ошишане. Преко ноћи, и стари и млади главе своје нагрдише. „Не стрижите косе своје уокруг, ни грдите браде своје“ (3. Мојс. 19, 27), наређује Господ. Ето „креатору“ идеје како Господу да пркоси. „Не ударајте на се каквих биљега“ (3. Мојс. 19, 28), опет наређује Господ. Ево идеје богоборцима да читаву индустрију обиљежавања маса развију. Док не научи ни прво слово да својом дјечјом ручицом извезе, дијете добије безброј прилика да се сво стикерима излијепи и по свом тијелу неке несподобе и ругобе оцрта и утисне. Погледајте око себе: на све стране људи – а медијске личности, рок-пјевачи, нарочито, унакажени некаквим змијуринама, ђаволима, симболима. Поведете дијете на какво дјечје збивање, утисну му печат на руку. Као да није било, и нема, других начина продаја улазница. Пође ли ваш син или кћерка на какву забаву, у клуб, и које куда, и тамо добије печат на руку. И гдје год да се крене, свуда печати. Лијепо. Кад Антихрист пристигне све спремно за њега. Људи од малих ногу, припремљени и сређени за примање његовог печата. Печат више или мање, врло важно, рећи ће.

Отворите, опет, Прву књигу Мојсијеву, главу 35, и прочитајте 4. стих па ће вам бити јасно откуда „креаторима“ идеја да мушкарце обиљеже минђушама. Библијски, дакле, Божији узор женске љепоте: „коса на глави као царска порфира, у боре набрана“, је управо повод да прекројитељи Божије творевине дођу на мисао да женску косу до главе острижу. Ако би по њиховом до краја било, у данашње вријеме не би било Марије, сестре Лазареве, да Господа миром помаже, ноге његове сузама окваси и косом главе своје да их отре. (Лк. 7, 37-38) За то вријеме би косе мушких, чворавих и боравих, глава до испод појаса лепршале. „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу – пита нас апостол Павле. А жени је слава ако има дугачку косу. Јер јој је коса дата умјесто покривала.“ (1. Кор. 11, 14-15) Ево, и овдје одговора зашто по њима мора супротно да буде. Неће жена покривало, знак покорности па макар то и Сами Бог наређивао. И кроз ово лудило, и многа друга, која нам се спремају, ми, који смо се Христовим именом означили, треба да прођемо, колико је могуће, неоскрвњени и неокрњени. Насупрот том лудилу око нас, морамо да чувамо лик Божији у нама. Само оно што је унутра у нама, оно вриједи и по томе ћемо бити суђени. Спољни оквир и суд ионако пропада и распада се. „Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије. Никад унуче не види своју бабу ружном. Кроз смежурано и потамнело лице старице сија љубав и због те љубави унук види лепоту своје баке. То је лепота која се повећава сразмерно ругоби телесној. Што ружнија кеса, то драгоцјеније злато у тој кеси. Јер сама телесна лепота, рецимо, једног идиота или неваљалих жена јесу позлаћена врата на свињцу. Није до телесног омота него до онога што је у омоту. У овом кратком хаџилуку на земљи ми смо, као хришћани, позвани да хитно пунимо свој телесни омот – без обзира на спољашност – „духовним златом којим се небо купује“ (Владика Николај).

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Не чини прељубе
 

woman1.jpg

1. Кор. 6, 12-20

Свето јевенђеље Недјеље о блудном сину орадошћује нас благом вијешћу да ће Господ благом руком помиловати сваког покајаног човјека, примити га у свој очински загрљај и вратити му славу и достојанство које му је назначио.

Ја желим да приклоним и своју и вашу пажњу Апостоловим ријечима опомене и укора, да крајње опрезно поступамо са слободом којом нас је Господ Створитељ издвојио од свих својих бесловесних створења и да, гријешећи, не уподобљавамо себе неразумним животињама. „Све ми је дозвољено – вели свети апостол Павле – али све не користи; све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме. Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути силом својом. Не знате ли да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле – пита нас Апостол – узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако!

Бјежите од блуда – упозорава нас Апостол. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа, који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији.“ (1. Кор. 6, 12 – 20)

Чусте и  понесите ово у душама својим за одлучна размишљања у тиховању. Па ако неко од вас, не дај Боже, предаје тијело своје гријеху блуда, нека прекине гријех свој да не би погинуо.

„Од свих грехова, блуд је најизразитији и најпотпунији сатанизам – опомиње нас Владика Николај. Блуд је најдиректнији и најближи пут помрачењу ума. Блуд је као отровни микроб што целу душу претвара у трулеж.“

Зато Господ наш Створитељ сијече овај гријех најоштријом сабљом бритким ријежима: „Не чини прељубе“. А оне који се о Његову наредбу оглушују, још овдје, на земљи, искорјењује као најпогубније зло: „Човјек који учини прељубу с туђом женом, што је учинио прељубу с женом ближњега својега, да се погуби и прељубочинац и прељубочиница.“ (3. Мојс. 20, 10) Мада „око курварово пази на сумрак – како се вели у Светом писму, Књизи о Јову – говорећи: да ме око не види, и скрива лице“, (Јов, 24, 15) Божјем свевидећем оку не може блудник измаћи. Ако га Божја казна, још за живота, не сустигне, овдје, Божји суд га неће мимоићи кад му тијело у земљи црној трулеж обузме и црви изједу а душа пође на суд за сва грјешна дјела своја.

Православно свето Предање нас учи да препреку блуда ријетко која душа, у свом усходу ка Богу Творцу и Судији, савлада. Премноге се грешне душе са те препоне сурвају ђаволима у канџе који их одатле суновраћују у погибао вјечну. Зато ће Господ, о свом Другом доласку, васкрснути и грешна тјелеса да би човјек, у ономе у чему је гријешио, у томе и кажњаван био. (Јн. 5, 29) Не чусте ли управо апостола Павла кад вели, да „сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи, своме тијелу гријеши“. (1. Кор. 6, 18)

У ово болесно и изопачено доба, демон преварант, успио је да осјећај за страшни и смртни гријех блуда разводњи, да грјешном човјеку смртни отров препакује у заводљиви напитак, којим се премноги трују. Са свију страна и свуда, најсавршенија техника слике, звука и др, упрегнута је да човјека намами и заведе. Демон је човјеку ставио на располагање разна средства за подстицање његове грешности. Па више ни старци ни старице нису оно што су некад били и што би, по закону Божијем, требало да буду. Сада, када им се силом неумитне воље Божје, пошаље смирење, они употребљавају та ђаволска средства да подстичу грешни немир у себи и шире гријех и саблазан на све стране. Смири се, грешни човјече!

„Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.“ (1. Кор. 6, 12) Господ Бог дао нам је разум да се њиме служимо и да разумом своје страсти не подстичемо него обуздавамо. „У јелу и пићу, у сну, и осталом, увек нека те предводи и претичу памет и расуђивање“, савјетује нас свети Димитрије Ростовски. Ово, рекох, болесно и настрано доба изокренуло је и наопачке поставило појам слободе као што је изокренуло и друге свете појмове који су род људски до сада одржавали. У име слободе човјек се унизио до испод скотског ступња; у име слободе он се поробио гријеху и слијепо робује грабећи својој погибији вјечној. Ми смо на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу. (Гал. 5, 13) Господ је пострадао за нас да нас од гријеха искупи, слободу да нам подари. Зато смо позвани да се не дамо опет у јарам ропства ухватити. (Гал. 5, 1)

Знајући нашу огреховљену природу и склоност ка брзом паду, Господ је помјерио границу дозвољеног са простора закона на простор морала. „Чули сте да је казано старима: Не учини прељубе. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме.“ (Мт. 5, 28) Овим Господ хоће да ишчупа и искоријени и саму клицу гријеха, њено легло и жариште. Па нас савјетује: „Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тијело твоје да буде бачено у пакао“. (Мт. 5, 29) Тако исто и рука, (Мт. 5, 30) и сваки други дио тијела који нас на зло наводи. Још у давна времена, преко пророка Мојсија, Бог нас учи да се не заносимо за срцем својим и за очима својим, са којима човјек чини прељубу, (4. Мојс. 15, 39) јер је божански мудро речено да „из срца излазе зле мисли, убиства, прељуба, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле“, (Мт. 15, 18) и свако зло.

„Као смртоносног отрова чувај се похотљивог погледа на туђу лепоту – учи нас свети Димитрије Ростовски – бежи од бестидног дотицања, љубљења и пипања, да не упаднеш у греховну дубину погибељи и заплетеш се у ђаволске мреже.“ Све што Бог створи, бјеше добро и добро веома. Материја није зло него може да буде зла употреба материје. Тијело људско није зло него је зла злоупотреба тијела. Господ је и тијелом својим пострадао да нас искупи, тијелом се својим узнио на небеса да га прослави. Апостол Павле вели да је тијело наше храм Духа Светога и да смо, Христовим страдањем, купљени скупо. Зато нас позива да Господа прославимо тијелом и духом својим, јер је и једно и друго од Бога (1. Кор. 6, 19-20). Свако блудничење је скрнављење светиње тијела. Човјек који занемарује претежније – а то је Дух Божји у нама – сличи неразумноме који се радује шареном папиру у који је поклон упакован а не драгоцјеном поклону самом. Од нас Господ тражи да овладамо својим тијелом и тјелесним жељама. Да не царује гријех у нашем смртном тијелу и да га не слушамо у похотама његовим, нити да дајемо удове своје гријеху за оружје неправде. (Рм. 6, 12 – 13).

„Нека те не превари привлачност и лепота лица распадљивог тела – вели свети Димитрије Ростовски – јер ће се она променити и иструлети и ускоро ишчезнути. Нико не виде лепога старца; нема у гробу нетрулежне лепоте. Свака телесна лепота је – искра; свака красота – јутарња роса; свако тело – трава; свака слава човечија, као пољски цвет.“ Па ако се човјек занесе и разум затури, ако, дакле, полуди, нека не буде толико луд да никад не помисли на оне који су у гроб отишли прије њега и научи се из тога шта ће се и са њиме догодити. „Нема ниједне плотске похоте и љубави која се неће преобразити у муку; нема привремене лепоте која се неће претворити у трулеж; нема плотске страсти која се неће обратити у мрскост“, вели овај светитељ.

Не варајте се, блудници и прељубочинци, рукоблудници и мужеложници неће наслиједити Царства небеског. (1. Кор. 6, 9) Зато свакога од нас „брак нека буде у свему частан, и постеља брачна чиста, а блудницима и прељубочинцима судиће Бог“. (Јевр. 13, 4)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 
Глава седма
 
 
Крај Беседе на Гори: о неосуђивању ближњих,
чувању светиње и постојаности у молитви,
о уским вратима и тесном путу, о лажном извршењу заповести Христових
 
1. Не судите, да вам се не суди. [1]
 
Господ не забрањује да исправљамо друге, већ да их осуђујемо. Док је исправљање на корист ближњих, осуђивањем их исмевамо и презиремо, јер сами имајући велике грехове, осуђујемо друге који су мање грешни од нас и које ће судити Бог.
 
2-5. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега.
 Онај који жели да исправи друге мора сам да буде беспрекоран. Ако он има "брвно" у оку своме, то јест велике и јавне грехове, а прекорева другога, који у оку има само "трун", учиниће га још бестиднијим у своме греху. Господ нам показује да онај који много греши није у стању да јасно види грех брата свога, јер како ће човек који има "брвно" у оку видети (грехове) човека који је мање сагрешио.
 6. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас. [2]
 "Пси" су неверници, а "свиње" верници који воде нечист и сраман живот. Зато не треба причати о тајнама вере пред неверницима, нити говорити прекрасне и скупоцене речи богословља пред нечистима. "Свиње" ће презрети и погазити оно што смо рекли, а "пси" ће се окренути и растргнути нас. То раде такозвани философи, јер када чују да је Бог распет, растржу нас својим силогизмима, мудрујући да тако нешто није могуће.
 7-8. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се.
 
У претходним поукама, Господ нам је предао велике и тешке заповести. Овде нам показује како се оне извршавају уз помоћ непрестане молитве. Рекао је: "Иштите", дакле, непрестано тражите, а не "једном затражите". После тога, Своје речи потврђује примером из свакодневног живота:
 9-10. Или који је међу вама човјек у кога ако син његов заиште хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију?
 Овде нас учи да није потребно само да упорно тражимо, већ и да тражимо оно што нам је на корист. "Када вам деца", каже, "траже оно што им је потребно, хлеб и рибу, ви им дајете оно што желе. Тако и ви, тражите оно што је духовно, а не телесно."
 11. Када, дакле, ви зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?
 Људе назива злим, упоређујући их са све добрим Богом. Наша је природа добра, јер је Бог такву створио, али зли постајемо својом слободном вољом.
 
12. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци.
 Укратко нам показује пут ка врлини. Ми, људи, сами по себи знамо како треба да се понашамо према својим ближњим. Ако желиш да ти други чине добро, чини и ти њима добро. Ако желиш да те твоји непријатељи воле, воли и ти њих, јер нас Закон Божји и Пророци уче исто оно што нам налаже и природни закон.
 
13. Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду.
 "Уским вратима" назива подвиге које добровољно прихватамо, дакле пост и друго, као и искушења која нам долазе мимо наше воље, на пример, затвори и прогони. Као што крупан човек, или онај који носи велики терет, не могу да прођу кроз уска врата, тако исто кроз њих не може да прође ни сластољубац или богаташ. Такви улазе на широка врата. Да би показао како је тескоба краткотрајна, а ширина пролазна, користи речи "врата" и "пут". Кроз "уска врата", то јест, злострадања пролази онај који се злопати, док сластољубљем, као "широким путем", иде човек који живи без уздржања. Пошто су оба пута пролазна, треба изабрати онај који је бољи.
 
14. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.
 Ове речи изражавају чуђење, као да говори: "Авај, како је тесан тај пут." Али, како то да Господ на другом месту каже: "Моје бреме је лако"?[3] Оно је заиста лако, ако имамо у виду награде које нас чекају.
 
15-16. Чувајте се од лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их.
 
Јеретици су лукави и варалице, и зато Господ каже: "Чувајте се!" Они говоре слатким речима и претварају се да живе часно, али у томе и лежи замка. "Одело овчије" је кротост у коју се они преоблаче како би нам ласкали и преварили нас. Познаћемо их по њиховим "плодовима", то јест, по њиховим делима и животу. Иако су у стању да се лицемерно прикрију за неко време, ипак ће их изобличити они који имају расуђивања.
 
16-17. Еда ли се бере с трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа.
 "Трњем" и "чичком" назива лицемере. Они су као трње јер нас изненада убоду, а као чичак, због своје лукавости и превејаности. "Зло дрво" јесте сваки човек који је искварен нечистим и распусним животом.
 18. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати.
 "Дрво зло" не може родити добра плода док год је болесно, али ако оздрави, може. Видиш, дакле, да није рекао "неће моћи", већ само док је болесно не може (да роди добра плода).
 19-20. Свако дрво које не рађа добра плода, сијече се и у огањ баца. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их.
 Господ се обраћа Јеврејима, и говори исто што им је Јован говорио.[4] Дрво је слично човеку јер се може прицепити од бесплодног греха на врлину. [5]
 21. Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.
 Христос нам овим речима показује да је Он сам Господ и Бог. Такође нас учи да нећемо имати користи од своје вере, ако је не потврдимо делима. "Онај који твори вољу Оца мојега" није онај који је само једном извршио вољу Божју, већ онај који је непрестано врши до смрти. Није рекао: "који твори Моју вољу", да не би саблазнио своје слушаоце, већ "вољу Оца Мојега", јер је увек једна воља оца и његовог сина, осим ако се син одметне од оца.
 22-23. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње!
 На почетку проповеди, многи који су били недостојни изгонили су демоне. Они су бежали од имена Исусовог, јер је благодат деловала чак и у недостојнима, исто као што ми примамо освећење и од недостојних свештеника. И Јуда је чинио чудеса, чак и синови Скевини.[6] Када Исус каже: "Никад вас нисам знао", Он жели да каже, да их у време када су чинили чудеса није познавао, то јест, није их љубио, јер се овде под "знањем" подразумева "љубав".
 24-25. Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену.
 Ниједна се врлина не може задобити без помоћи Божје, те зато Христос каже: "Упоредићу га са човеком мудрим." "Камен" је Христос, а "кућа" је душа. Дакле, ништа неће поколебати човека који изгради своју душу на делању заповести Божјих; ни "дажд", то јест, ђаво који је пао са неба, ни од дажда нарасле "воде", које представљају зле и неправедне људе који се од толиког "дажда" умножавају, ни "ветрови", односно, зли духови, ни било какво друго искушење, не могу да оборе таквог човека.
 26-27. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, а паде, и пад њезин бијаше страшан.
 Говорећи о човеку који верује, али не извршава заповести Христове, Господ није рекао: "Упоредићу га са човеком лудим", него: "биће сличан човеку луду", дакле, сам ће му се уподобити. Такав човек гради кућу своје душе на песку, од лошег материјала, (то јест, без врлинских дела која су чврст темељ). Зато и пада под искушењима. Када претрпи непогоду, то јест, када се на душу обруши искушење, она пада "страшним падом". Неверници не падају, јер они стално леже на земљи, већ верник (који не живи по заповестима Божјим). Зато је и његов пад страшан, будући да је хришћанин.
 28-29. И кад заврши Исус ријечи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји.
 Нису се дивиле старешине, јер како би Му се дивили они који су Га презирали? Дивило Му се незлобиво мноштво људи, и то не Његовој речитости, већ одважности и ауторитету његовог говора. Он је говорио са већом влашћу него Пророци. Док су они говорили: "Тако говори Господ", Христос се народу обраћао као Бог: "Ја вам кажем".

 

sveti-jovan-krstitelj.blogspot.rs/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Доцент на Богословском факултету у Софији ђакон др Иван Иванов објавио је у издању Универзитета монографију „Евхаристија: mysterium fidei – mysterium vitae (литургичко тумачење тајне евхаристије)“. Ова књига је плод ауторовог истраживања и предавања из области евхаристијског, литургијског и светотајинског богословња последњих 20 година. Богословску редакцију књиге обавио је др Димитар Димитров, редакцију грчких израза провео је др Росен Русев, а јеврејских термина доцент др Ивајло Најденов.     Аутор имтерпретира основне богословске проблеме и нашироко излаже научна истраживања питања евхаристије, тајинства и обреда. Књига садржи и преглед досадашње литературе из ове области на бугарском.   Књига доцента др Ивана Иванова излаже литургичке феномене: „Литургија, Евхаристија, Анафора (канон евхаристије) кад акцент ставља на епиклезу, а обрађује и питање претварања и освећења Дарова; затим, култ, богослужбена последовања, символи, тајна, жртва. Аутор подробно истражује питање призива Светог Духа на евхаристији и притом упоређује бугарску богослужбену традицију са традицијом других Цркава.   Књига садржи 607 страница и препоручује се као ново, систематско, аналитичко, егзегетско, историјско, патролошко, догматско, канонско и литургичко истраживање, а као таква намењена је студентима, предавачима, истраживачима литургичког богословља.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      „Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27)     Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).   Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.   Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.   У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.   У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.   А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).   Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).   Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.   „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)   „Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.   јеромонах Доситеј Хиландарац     Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
    • Од Логос,
      У парохијском дому при храму Вазнесења Господњег у центру Београда, је у оквиру редовних духовних сабрања уторком, 10. децембра 2019. године, беседио уважени ђакон др Србољуб Убипариповић, доцент за Литургику на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема предавања била је „Тумачење свете Литургије“, а драгог госта поздравили су настојатељ  храма презвитер Арсеније Арсенијевић и ђакон мр Бошко Савић. По завршетку излагања, драги гост је одговорио и не неколико интересантних питања сабраних. Са званичне интернет странице београдског храма Вазнесења Господњег доносимо звучни запис овог надахнутог предавања.    Звучни запис предавања     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ово Јеванђељско зачало се налази у Јеванђељу по Матеју у 22. глави од 1. до 14. стиха.
      Одељке из Јеванђеља тумачи jереј др Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу.
      http://www.agencijami.net/Uploads/RadioGlas/Audio/20190906-125546-185_27_128_46-293.mp3 
       
      Извор: 
      Радио Глас 92 MHz :: Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина
      WWW.RADIOGLAS.RS У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.  
    • Од Логос,
      Божанствена Литургија је путовање до сусрета и сједињења човека са Богом. Тај циљ се већ остварио. Доспели смо до краја тога путовања. Видели смо Светлост истинску. Видели смо преображење Господње на литургијској гори Таворској. Причестили смо се Његовим светим Телом и Његовом пречистом Крвљу. И док се једва усуђујемо да прошапућемо преузвишеном Посетиоцу, Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17,4), Мајка Црква нас подсећа да крај литургијског путовања треба да буде полазна тачка нашег духовног путовања: У миру изиђимо. Треба да сиђемо са горе Преображења, како бисмо се вратили у свет и ходили путем сведочења сопственим животом. То путовање је сведочење вернога о Путу и Животу – то јест Христу – који борави у нама. Циклис емисија "Светотајинско богословље" које смо посветили тумачењу Свете Евахристије, окончали смо објашњењем завршног благослова којим се отпушта евхаристијско сабрање. 
      Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић
       

       
      СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ
×
×
  • Креирај ново...