Jump to content
ivona

Тумачења Светог Писма

Recommended Posts


Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Колошанима

4,2

"У молитви будите једнако", да бисте једнако, у сваком тренутку живота
свог, могли бити хришћани. Јер што су плућа телу, то је молитва
хришћанину. Њоме он живи, јер њоме дише и удише ваздух бесмртности,
ваздух вечности. Ништа се еванђелско, ништа божанско, ништа вечно, не
може доживети без молитве. Јер она низводи у душу небески, божански
озон, који је освежава и оспособљава за божанске доживљаје. Нема
еванђелске заповести, ни оне најмање, која се може како ваља остварити,
ако јој молитва не притекне у помоћ. Друге еванђелске врлине, као
милосрђе, љубав, трпљење, имају махом посла са људима и земљом, а
молитва увек - са Богом и небом. Сва богочежњива и небочежњива, она
свега човека устремљује к Богу и небу, и највише га уздигне, обожи,
онебеси. Зато она и сачињава силу и крепост сваке еванђелске врлине. Без
ње, ниједна од њих не успева у човеку, већ се свака суши, вене, и
најзад увене. Није ли хришћанин молитвен, значи - у њему је замрло све
еванђелско. Је ли ревностан у молитви, знак је да је духовно пробуђен и
да у души његовој раде еванђелске врлине. Прави хришћанин је онај који
је "једнако у молитви". Такви су Светитељи; и то без изузетка сви. За
њих је молитва у буквалном смислу живот. Њоме њихова душа уистини дише. И
свака њихова врлина. Јер се молитвом свака еванђелска врлина и стиче, и
одржава, и усавршава. Немаш ли еванђелске љубави у срцу, - моли се
искрено и истрајно, и Бог ће ти несумњиво дати љубав у срце. Немаш ли
милосрђе, - чини то исто, и Свемилосрдни даће ти милосрђе у срце. Тако,
једино тако можеш стећи све еванђелске врлине. А немаш ли молитве у
срцу, шта онда? Онда - приморавај себе на молитву, и Једини Човекољубац
даће ти због тога молитву и молитвено расположење. Малаксаваш ли на
еванђелском путу, - то увек долази од недостатка молитвености, од
недовољне ревности за молитву. Зато христоносни апостол наређује
хришћанима односно молитве ово: "стражите у њој". Јер стражећи у
молитви, хришћани се увек могу одбранити од свих видљивих и невидљивих
непријатеља, који са свих страна наваљују на душу кроз разне саблазни и
искушења. Молитва и јесте спасоносно стражење на мртвој стражи душе, да
се непријатељи наше душе: греси, саблазни, нечисти дуси, не привуку
души, и не увуку у душу. Нема сумње, молитва је највидовитији и
најхрабрији стражар душе људске, коме увек стоји на расположењу помоћ
Божја, као и помоћ Небеских Сила и свих Светитеља.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Епископ захумско-херцеговачки Григорије: Недеља жене Самарјанке

02 недеља јун 2013

 

2-jun-grigorije-zhip-nedelja-o-samarjank

 

 

У ову недјељу, четврту по Васкрсењу Христовом, прослављамо спомен на још један сусрет – сусрет Христов са женом Самарјанком. И као и кроз сусрете које смо прослављали и којих смо се присјећали у претходне три недјеље овог периода између Пасхе и Педесетнице, и кроз овај сусрет Господ нам открива Себе и полако нас води и узводи ка празнику Силаска Духа Светога.

 

У свјетлости тог празника сви догађаји којих се у ове дане присјећамо добијају један дубљи смисао, јер без Духа Светог ми смо немоћни да чинимо било шта и једино уз његово присуство наша немоћ постаје моћ и ограничени разум постаје облагодаћени ум.

 

Дух Свети ће вас научити, ријечи су Христове, и ако Духа Светога нема у сваком сусрету, таква сретања су ништа више од случајних мимоилажења људи од којих никакав траг не остаје. Данашње Јеванђеље, као што смо поменули, говори о Христовом сусрету са женом Самарјанком на једном извору (студенцу).

 

“Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа. Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем.” (…) “Рече му жена Самарјанка: Како ти који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима?”

 

У то вријеме, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали слова Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по тијелу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство – Царство новога живота, у коме више нема “Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога…” (Гал. 3,28), већ су сви дјеца Божија и браћа и сестре у Духу.

 

“Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? (…) Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.”

 

И тако, Господ у једној истој ствари, кроз један исти догађај постиже два добра: прво, показујући да и Он Сам може осјетити глад, жеђ, умор, Он показује и открива да је Он, Превјечни Бог и Господ, истовремено и Човјек Који је по свему, осим по гријеху, подобан нама људима. Друго, полазећи од тјелесне жеђи, Он кроз разговор са женом Самарјанком показује да постоји и једна друга жеђ – жеђ духовна, жеђ коју осјећа богочежњива душа човјекова, жеђ за вјечношћу, бесмртношћу, трајањем, коју може утолити само Бог, само Божанска Тројица Која је Извор, Источник, Врело свега што је свето, бесмртно, божанско и вјечно. И као што тијело потребује ову прву воду да би њоме задовољило своје потребе, тако душа човјечија, боголика и богожедна, потребује ову другу воду – воду духовну, да би њоме напајана узрастала.

 

“Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега и дођи овамо. Рече му жена: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза – немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж. (…) Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк.” (Јн. 4,15-19).

 

A она, увјеривши се већ од првих ријечи Христових да је Он – Пророк, иде и даље, питајући Га о стварима које се тичу вјере, о којима је очито већ размишљала и које су дио њеног живота, њених надања и ишчекивања. И Христос јој открива да “долази час када ће се истински богомољци клањати Богу у Духу и истини”, уводећи тиме још једну новину у односу на дотадашње јеврејско вјеровање да је само јеврејски народ – изабрани народ и да је само Јерусалим мјесто гдје се може поклањати Богу и општити са Њим.

 

На њене ријечи: “Знам да долази Месија звани Христос”, Он јој одговара: “Ја сам који говорим са тобом” (Јн. 4,25-26).

 

И још једном Господ изводи пред нас, пред лице рода људског, пред сва покољења хришћана, новог и необичног свједока Свога васкрсења, Својега Божанства, Своје вјечне силе – жену блудницу, прељубницу. Кад су Га затекли да разговара са женом, Aпостоли су се зачудили – откуд са женом да разговара, да јој се обраћа и она му одговара? Јер знамо како је у старијим друштвима, јеврејском на примјер, било зазорно да се жена у јавности нађе очи у очи у дијалогу са мушкарцем, нарочито ако се не познају, и поготово се са женама није причало о стварима из области вјере. A ово је била још и жена блудница.

 

“И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом?” (Јн.4, 27)

 

Никоме прије тога Он није тако отворено и директно објавио тајну Своје Личности нити тако објавио Себе, него овој жени, пониженој и унесрећеној, жени блудници и прељубници. Он није, дакле – како би се можда очекивало – откривао истину “мудрацима” овог свијета, не онима који су себе сматрали блиским Богу, упућенима у Божанске тајне и достојнима да о њима говоре, већ: цариницима, разбојницима, нејаким женама, онима чија ријеч није била ни од каквог утицаја, људима малим по друштвеном угледу, а великим по свом одзиву на Његову ријеч. Он открива Себе као Вјечни Живот, као Побједитеља смрти и гријеха, као Извор воде која тече у Живот Вјечни, знајући да ће ка том Извору похитати да пију прије свих ови који су у своме гријеху и слабости уистину жедни Чистоте, Истине, Вјечности и Љубави.

 

Христос пази и на то да ријеч оних којима се објављује не буде слушана због њихове земаљске моћи, јер зна како су људи олако спремни да прихвате све зарад опстанка на “друштвеној љествици”. Зато се објављује “малима”, зато говори са женама, и нигдје и никада и никога не жели да условљава ничим. Он се не намеће, Он не користи “методе” и “системе”, и сваки Његов позив је обиљежен оним: “Aко хоћеш”.

 

И чим је чула благу вијест о вјечном животу, о Ономе Који може даровати “Воду живу”, ова жена – која је очито у својим тражењима љубави имала искуства порочног живота и знала да се од свих вода жедни увијек и изнова – “кћер Израиљева” жедна стојећи крај студенца говори: “Господе, дај ми ту воду да не жедним!” Чистота срца и вјера прожета надом проговорила је из ње, јер је сав Израиљ, “тај изабрани народ Божији” живио у ишчекивању Месије, Помазаника Божијег, Онога Који ће доћи да “спасе Израиља”. Чим се, дакле, Христова ријеч о “Води Која тече у живот вјечни” дотакла њеног срца и ума, она је у њој нашла плодно тло. Видјевши у њој ту “добру земљу” за своју божанствену сјетву, још једном је Господ увјерава у Своје Божанство, откривајући јој њен сопствени живот, њено стање – не да би је осудио, него да би је за живот пробудио! И њена вјера, њена “добра сумња”, сада већ више не часе ни часа и ова жена блудница, срца разгореног пламеном вјере, хита у град својим сународницима и постаје права благовјесница.

 

И опет Господ бира оно што је пред свијетом презрено, немудро – да посрами али и увјери “мудре”. Он зна да ће онај ко је спреман да прими, повјерује, да отвори срце – бити спреман и да се покаје и одврати од свог пређашњег, порочног живота и крене за Њим. И заиста, ова жена блудница на чију ријеч многи повјероваше те и сами похиташе Господу, не само да се за свој пређашњи живот покајала, већ је касније, за вријеме незнабожачког цара Нерона (66. год. послије Христа), који је жестоко прогонио хришћане, заједно са своја два сина и пет сестара пострадала мученички, увјенчавши се тако троструким вијенцем: вијенцем апостолства, исповједништва и мучеништва. Она је постала она равноапостолна мученица Фотина коју прослављамо до дана данашњег.

 

Шта нам открива Христос у овом јеванђелском догађају? Открива нам да је мјесто сусрета са Богом, у ствари – срце човјеково и да су простор тога сусрета – “Дух” и “Истина”, који се усељавају у човјека који живи вјером. Тиме Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само “изабраног” јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних “презрених” Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: “Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос” (Јн. 4,42).

 

Оно о чему Христос говори у овом догађају са женом Самарјанком наставак је онога о чему је говорио на празник Преполовљења Педесетнице (који смо прославили у претходну сриједу, у дан који представља средину периода између великог и славног празника Васкрсења Христовог и празника Силаска Духа Светога на Aпостоле који славимо у педесети дан по Васкрсењу). И док је Педесетница – испуњење Христовог обећања, “рођендан Цркве”, “Празник Утјехе” која се Духом Утјешитељем дарује народу Божијем до Другог и славног Христовог доласка (који ишчекујемо и то ишчекивање исповједамо и у Символу вјере), дотле је ово Преполовљење нешто попут “охрабрења” на том путу ка Педесетници. На овај празник, Христос је Себе јавно огласио као Извор Живота, ставши насред јудејског храма и узвикнувши: “Ко је жедан, нека дође к мени и пије!” Зато смо и у тропару тога дана пјевали: “Жедну душу моју напој водама благочешћа, као Онај Који је свима огласио: Ко је жедан, нека дође Мени и пије; Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби” (Тропар Преполовљења).

 

Христос, “Извор вјечног Живота”, Онај Који нам шаље Духа Утјешитеља и Сам припрема наше мисли и срца да бисмо Га што спремније дочекали, не може постати наш Спаситељ, Избавитељ, Бог и Нада, све док – попут Самарјана у данашњем Јеванђељу – не будемо исповједили: “Сами чусмо и познасмо” и то је најсигурнији пут и начин да се Христос упозна. Треба се само потрудити (животом вјером, љубављу, жељом), и доћи у лични додир са Њим: и као жена Самарјанка и сами Га питати, и од Њега Самога добијати одговор. Зато нам је потребно срце без предубјеђења, сумњи и колебљивости.

 

За човјека који своју вјеру живи и који Цркви – као самоме Христу – прилази са пуним повјерењем и отвореног срца, увијек ће важити један и исти јеванђелски императив изњедрен вјером: “Дођи и види!” (Јн. 1,39 и 1,46). Тако је ова жена Самарјанка отишавши међу људе који су је презирали због њеног порочног живота и казавши им о сусрету и позвавши их на сусрет са Њим постала Равноапостолна, Света и прослављена заувијек и до дана данашњега.

 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ОМИЛИЈЕ

 

 

 

 

Јеванђеље о злим виноградима

 

Матеј 21, 33-42. Зач. 87.

 

Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.

Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.

Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења - чак и од пре рођења - па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је - и без Своје личне потребе - често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 34, 1).

Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, - приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.

Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, - стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.

А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?

И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.

Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.

А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину - тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе - а не Христа - сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. - Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је - и отиде. Кад дође господар - то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије - ако су праведне - присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су - према Светом Луки - да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! - Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици - или виноградари - у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их - и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим - осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу "трули"! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Прича о блудном сину (Лк. 15, 11–32) (део први)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1121, Рубрика Библијске теме Прича о блудном сину једна је од најпознатијих прича из Светог Писма Новог Завета. Она нам је сачувана само у Еванђељу по Луки и припада једном ширем текстуалном контексту чија је тема покајање, односно радост због сваког покајаног грешника. Прича истовремено акцентује дуготрпељивост и безграничну милост Божију према сваком покајаном грешнику. Међутим, као и већина библијских текстова, и прича о блудном сину је конципирана тако да отвара више могућности за њено читање и разумевање. Пре него што сагледамо могућност читања приче о блудном сину и у једном дубљем, преносном смислу, размотримо укратко њен непосредни литерарни контекст.



ДВЕ УВОДНЕ ПРИЧЕ

На самом почетку 15. главе Еванђеља по Луки сазнајемо да се око Исуса Христа групишу два табора – с једне стране њему се „приближавају“ цариници и грешници да га чују, док с друге стране фарисеји и писмознанци, дакле они који су сматрани праведнима у народу Израиља, то приближавање осуђују „гунђајући“: „Овај прима грешнике и једе са њима“ (Лк. 15, 1–2). Ова последња констатација можда указује на то да се сцена одиграва за трпезом, или се пак просто констатује Исусова пракса да иначе обедује у друштву цариника и грешника (уп. Мт. 11, 19). Углавном, Исус се обраћа свим окупљенима, и грешницима и фарисејима: „А он им каза причу ову говорећи“ (15, 3). Потом следе два примера која треба да охрабре грешнике, али и да опомену писмознанце и фарисеје: прича о изгубљеној овци (15, 4–7) и прича о изгубљеној драхми (15, 8–10). Оба примера отпочињу питањем које у видокругу има пре свега фарисеје и писмознанце.

У првом случају описује се један у најмању руку чудан поступак: пастир који је изгубио једну овцу оставља осталих деведесет девет на милост и немилост пустиње и креће у потрагу за изгубљеном. Затим, после срећног исхода следи још један чудан поступак: пастир прославља проналазак овце, обзнањујући га „суседима и пријатељима“ (15, 6). Потом следи порука ове чудне приче, упућена свим окупљенима: „Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем“ (15, 7). Исус, дакле, не чекајући одговор на у почетку постављено питање, сам велича поступак пастира.

Прича која следи такође почиње питањем. Међутим, ова прича је реалистичнија од прве, пошто се описује поступак који је скопчан са много мање ризика: тражење изгубљене драхме у кући далеко је безбеднији поступак од остављања деведесет девет оваца у пустињи. Епилог друге приче је исти као и први: жена има потребу да подели радост због нађене драхме са „пријатељицама и сусеткама“ (15, 9). Поново радост због нечега што је изгубљено па нађено илуструје основно убеђење: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грешника који се каје“ (15, 10).

Обе приче служе да охрабре грешнике у њиховом „приближавању“ Исусу, али истовремено да опомену фарисеје и писмознанце због њиховог „гунђања“. Грешници треба да се идентификују са изгубљеном овцом и изгубљеном драхмом, да имају свест о томе да се неко брине и стара о њима и да ће велика радост бити уколико буду „пронађени“, односно уколико се покају, као што ће појаснити прича о блудном сину која следи. Чињеница њихове „пронађености“ поприма широке размере, она је један социјални догађај, њима се радује читава заједница. С друге стране, фарисеји и писмознанци треба да се идентификују са пастиром и женом који упорно траже оно што су изгубили, иако оно, по природним мерилима и на први поглед, не представља нешто вредно толиког труда: зар ризиковати да се изгуби деведесет девет оваца због једне? Зар трошити уље за светиљку и излагати се физичком напору чишћења куће по ноћи да би се нашла једна драхма, када већ постоје других девет? Исусов одговор је недвосмислен и формулисан тако да захтева једно суштинско преумљење код фарисеја и цариника: они не треба да „гунђају“ на грешнике, нити пак да „гунђају“ на Исуса који им нуди заједницу са њим, већ да се „радују“ и да ту радост деле са другима, јер изгубљено које је поново нађено је добитак за целу заједницу која се обогаћује још једним чланом који ће од сада доприносити њеном расту. Отуда потреба и пастира и жене да поделе своју радост са својим окружењем. Обе приче, међутим, не тематизују покајање. Овца и драхма се нису „покајале“, оне су пронађене. Акценат је био више на поступку онога који тражи, него на ономе што је пронађено. Прича о блудном сину која следи ће појаснити шта то у ствари значи „бити пронађен“.

ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ: КРОЗ ПОКАЈАЊЕ ПРОНАЂЕНИ ГРЕШНИК

Док су питања у прве две приче („Који човек од вас …?“, „Или која жена …?“) била упућена првенствено фарисејима и писмознанцима, прича о блудном сину је конципирана тако да је главни лик блудни син који ће кроз покајање бити пронађен и који као такав представља идентификациону фигуру за царинике и грешнике који су се приближавали да га чују (15, 1). Блудни син је експликација теолошке поенте која је назначена кроз једну изгубљену овцу и једну изгубљену драхму, док ће старији син који „гунђа“ играти улогу деведесет девет оваца и девет драхми, али тако да истовремено представља идентификациону фигуру за фарисеје и писмознанце који ће, кроз начин на који је представљен, бити опоменути и уздрмани у свом осећају праведности. Кључни моменат који цариници и грешници треба да разумеју у причи о блудном сину, а који није био довољно јасан из прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, је да грешник не треба просто да чека да буде пронађен, већ да је његова одлука да се покаје претпоставка да буде пронађен. Блудни син је „пронађен“ онога момента када доноси одлуку: „Уставши отићи ћу оцу своме, па ћу му рећи: Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од најамника својих“ (15, 18–19). Из ових речи постаје јасно да се „пронађеност“ поклапа са личним, дубоким, искреним покајањем због претходних поступака и начина живота. Овај моменат царинике и грешнике води даље кроз процес помирења са Богом: они не треба да чекају да буду пронађени, они ће бити пронађени у оном моменту када освесте своје грешно стање и покају се, када „устану“, „оду“ и „кажу“ (15, 18). Грешник није само пасивни објекат који чека да буде пронађен, већ активни субјекат који је свестан да постоји неки пастир који га тражи, отац који га чека и велика радост на небесима када донесе ту кључну одлуку свога живота.

Прича се завршава тако што се кроз дијалог оца, који је примио покајаног блудног сина, и старијег сина, који негодује због такве његове великодушности, Исус у ствари обраћа присутним фарисејима и писмознанцима. Они би, уместо што гунђају због приближавања цариника и грешника да чују Исуса, требало да се развеселе и обрадују, јер је тренутак када они слушају Исусову реч можда управо тренутак да кроз покајање буду пронађени, обнављајући своју веру у Бога који се радује њиховом повратку: „Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај твој брат мртав беше и оживе и изгубљен беше и нађе се“ (15, 32).

ПОУКА

Теолошка и морална поука приче о блудном сину је јасна: сваког грешника, ма колико згрешио и погрешно живео, ако се покаје и врати, небески Отац ће с радошћу дочекати. Међутим, радост небескога Оца због покајања једног грешника треба да деле и они који су свагда с њим (15, 31) и да не сматрају свој положај код њега угроженим или мање вредним. У том смислу Исус на другом месту каже: „Гледајте да не презрете једнога од малих ових (…) јер није воља Оца нашег небескога да пропадне један од ових малих“ (Мт. 18, 10–14). На другом, пак, месту каже онима који се осећају угроженим Божијом великодушношћу: „Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар. Узми своје па иди; а ја хоћу и овом последњем да дам као и теби. (…) Зар је око твоје зло што сам ја добар?“ (Мт. 20, 13–15).

Прича о блудном сину је дакле прича о бескрајној љубави Божијој, снази покајања и љубави према покајаном грешнику. Међутим, она је у историји православног тумачења читана на још један начин, који свакако да није искључивао наведене моменте, али је читаву причу измештао на једно шире поље историје спасења. Начин на који је Еванђелист Лука описао почетак и ширење Цркве омогућио је да прича о блудном сину буде читана као алегорија историје спасења.

 

 

 

Наставиће се..

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Прича о блудном сину (Лк. 15, 11–32) (део други)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1122, Рубрика Библијске теме Не престајући да буде парадигматска прича о снази покајања појединца, свемилостивом Богу и неосуђивању грешника, прича о блудном сину читана је и као алегоријски приказ историје спасења. Врхунац историје спасења представља, по овом тумачењу, ревитализација односа Бога и незнабожаца и криза у односу Бога и изабраног народа.



АЛЕГОРИЈА

У том смислу прича се састоји од низа метафора. Наводећи фигуре оца и два сина прича у ствари тематизује однос Бога и два народа, незнабожаца и изабраног народа Израиља. Поступак млађег сина да затражи одвајање од оца, узимајући део очевине и одлазећи у „земљу далеку“ (15, 13) тумачи се као одвајање незнабожаца од Бога, њихово одбијање заједнице са Богом и тражење среће далеко од њега. Начин живота млађег сина метафора је за начин живота незнабожаца пошто су се одвојили од Бога: „[...] и онамо просу своје имање живећи развратно“ (15, 13). Одвојени од Бога незнабошци расипају дарове које су изворно добили од Бога и живе развратно, односно у идолопоклонству. Такав начин живота доводи млађег сина до оскудице и очаја, то јест незнабошци се налазе у очајном стању и безакоњу. Они немају Закон који би регулисао њихов однос према Богу, те стога живе у егзистенцијалном безизлазу. Судбина млађег сина после расутог имања је у ствари судбина незнабожаца који су обешчашћени, лишени људског достојанства (15, 15) и у константном стању духовне глади (15, 16). У стању дубоке кризе млађи син се присећа свога оца, односно свога порекла. Исто се догађа и са незнабошцима који се покајани враћају Богу, односно Цркви. Отац прихвата своје покајано дете без икаквих услова, прихватајући га у потпуности као сина, не питајући где је био и шта је радио: „[...] и потрчавши, загрли га и пољуби“ (15, 20). На исти начин Бог прихвата покајане незнабошце без икаквих услова и они бивају спашени као синови. У том смислу Aпостол Павле подсећа хришћане (из незнабоштва): „Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче“ (Рим. 8, 15). Пријем сина од стране оца је израз његове велике радости: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге и доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо“ (15, 22–23). Голотиња сина се облачи у најлепшу одећу, његовом гладовању је крај. Тако бива и са уласком незнабожаца у Цркву. Они се примају кроз крштење и учествују у благодатном животу Цркве кроз Евхаристију. Тако су најлепша одећа и теле угојено у ствари метафоре за крштење и Евхаристију. Овакав пријем млађег сина изненадио је и разочарао старијег који је све време уз оца, а да му овај никада није учинио такву част (15, 29–30). Како је могуће да је отац млађег брата безусловно примио назад као да се ништа није догодило? Реакција старијег сина идентична је реакцији једног дела јудеохришћана на пријем хришћана из незнабоштва у Цркву. За многе Јевреје који су постали хришћани било је недопустиво да хришћани из незнабоштва имају исти третман као они који су наследници Божијих обећања од самог почетка. Коначно, очигледна дилема старијег сина да ли да присуствује празничном обеду („А он се расрди и не хтеде да уђе“ 15, 28) идентична је са дилемом јудеохришћана, да ли треба или не треба да учествују у Евхаристији заједно са хришћанима из незнабоштва. Један такав случај опширно излаже Апостол Павле у Посланици Галатима, глава 2. Из Павловог схватања историје спасења може се закључити да и он сматра да пријем незнабожаца у Цркву треба да се одвија без услова, односно без одређених законских пракси, с тим што Павле, за разлику од покајања које се акцентује у причи о блудном сину, у овом контексту наглашава пресудну улогу вере: „Па знајући да се човек не оправдава делима Закона, него вером Исуса Христа, и ми поверовасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вером Христовом, а не делима Закона, јер се делима Закона ниједно тело неће оправдати“ (Гал. 2, 16).

АЛЕГОРИЈСКО ЧИТАЊЕ?

Прича о блудном сину исприповедана је тако да буде поучна. Она кроз фиктивни догађај нуди одређене етичке парадигме које неумитно захтевају пренесено значење. У том погледу отац из приповести је метафора за Бога, млађи син метафора за грешника, старији са праведника. Зар ове метафоре нису довољне да прича испуни своји циљ који се састоји у моралној поуци: грешници су увек добродошли, довољно је само да освесте своје грешно стање и да се покају, док праведници треба да буду опрезни у доношењу судова о другима, пошто њихов „праведан“ живот може бити доведен у питање уколико се не уподобљавају Богу и у његовој безграничној љубави према грешницима који се кају. Има ли потребе да се ове недвосмислене метафоре продубљују? Питање које се поставља је да ли је алегоријско читање приче о блудном сину као приче о историји спасења могуће и оправдано? Да ли је оно непотребно компликовање једне једноставне и јасне приче о сили личног покајања, безграничне љубави Божије и неосуђивању грешника? Чињеница је да у тексту Еванђеља по Луки прича није експлицитно алегоризована, као што је то на пример случај са причом о сејачу и семену (Лк. 8, 5–15, нарочито 8, 11: „А ова прича значи…“). Међутим, једно дубље разматрање Еванђеља по Луки и Дела апостолских који се сматрају једном јединственом литерарном творевином, могу отворити могућност да се прича о блудном сину чита и као прича о историји спасења. Када тумач причу о блудном сину, нарочито детаље који се јављају у овој причи – а који се у једном непосредном читању не сматрају метафорама, већ пропратним описима који нису конститутивни за основну поруку – доведе у везу са појединим местима из Дела апостолских, стиче се утисак да Еванђелист Лука износи једну Христову причу која у себи носи потенцијал да буде читана као прича о историји спасења људског рода.

 

 

Наставиће се...

Share this post


Link to post
Share on other sites

У сиромаштву духа ми себе сматрамо непостојећим, а једино Бога постојећим, поштујући Његових речи више од свега на свету и ништа не штедећи за њихово извршење, чак ни сам живот. У сиромаштву духа ми сматрамо да је воља Божија све за нас и за друге, при чему своју сасвим одбацујемо. Сиромашан духом од свег срца жели и говори: Да се свети име твоје, да дође Царство твоје, да буде воља твоја (Мт.6,9-10). Он сам као да ишчезава: он свуда и у свему жели да види Бога - и у себи и у другима. "Све да буде твоје, а не моје". Он жели светост Његову да сагледава и у себи и у свима, као уосталом и Његово Царство, и Његову вољу. Он жели да види да једино Он испуњава срца свих људи, као што и треба да буде, с обзиром да је Он једини Постојећи, Сведобри, Свесавршени и Створитељ свега. Напротив, непријатељ и његови саучесници, тј. људи који се противе Богу, јесу лопови у владавини Божијој и противници Божији. За сиромашнога духом, сав свет је као ништа. Он свуда види једино Бога, који све оживљава и свим управља. За њега нема места без Бога, нема тренутка без Бога: он је свуда и сваког минута са Богом, са Њим јединим. Сиромашни духом не сме, нити помишља да сазна несхватљиво, да открива тајне Божије и да мудрује о узвишеноме. Он верује речи Господа Животодавца. Он зна да је свака реч Његова истина, дух и живот вечни. Он верује и речима Цркве Његове, коју Дух Свети постојано упућује на сваку истину. Он верује као што дете верује оцу или мајци својој, не тражећи доказе, већ се потпуно ослањајући на њих. Сиромашни духом себе убраја у последње, грешније од свих. Он сматра да сви могу да га газе.

 

Свети Јован Кронштатски, МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ I ТОМ

Share this post


Link to post
Share on other sites

У сиромаштву духа ми себе сматрамо непостојећим, а једино Бога постојећим, поштујући Његових речи више од свега на свету и ништа не штедећи за њихово извршење, чак ни сам живот. У сиромаштву духа ми сматрамо да је воља Божија све за нас и за друге, при чему своју сасвим одбацујемо. Сиромашан духом од свег срца жели и говори: Да се свети име твоје, да дође Царство твоје, да буде воља твоја (Мт.6,9-10). Он сам као да ишчезава: он свуда и у свему жели да види Бога - и у себи и у другима. "Све да буде твоје, а не моје". Он жели светост Његову да сагледава и у себи и у свима, као уосталом и Његово Царство, и Његову вољу. Он жели да види да једино Он испуњава срца свих људи, као што и треба да буде, с обзиром да је Он једини Постојећи, Сведобри, Свесавршени и Створитељ свега. Напротив, непријатељ и његови саучесници, тј. људи који се противе Богу, јесу лопови у владавини Божијој и противници Божији. За сиромашнога духом, сав свет је као ништа. Он свуда види једино Бога, који све оживљава и свим управља. За њега нема места без Бога, нема тренутка без Бога: он је свуда и сваког минута са Богом, са Њим јединим. Сиромашни духом не сме, нити помишља да сазна несхватљиво, да открива тајне Божије и да мудрује о узвишеноме. Он верује речи Господа Животодавца. Он зна да је свака реч Његова истина, дух и живот вечни. Он верује и речима Цркве Његове, коју Дух Свети постојано упућује на сваку истину. Он верује као што дете верује оцу или мајци својој, не тражећи доказе, већ се потпуно ослањајући на њих. Сиромашни духом себе убраја у последње, грешније од свих. Он сматра да сви могу да га газе.

 

Свети Јован Кронштатски, МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ I ТОМ

 

Samo da objasnim nekima koji mozda ne razumeju, da se ne upletu u budisticki trip vrzinog kola, ne moze neko sam sebe smatrati nepostojecim, a da pritom ne bilduje svoj "ego", znaci, to znaci da nema govora o smatranju sebe, ne mozermo mi smatrati sebe za nepostojecim jer tako samo gradimo egomaniju, nema smatranja ni posmatranja, ne postojimo i ne smatramo sebe, mi ne postojimo sami za sebe, jer smo niko i nista.

Share this post


Link to post
Share on other sites

20. Писмо

Студенту који пита: Ко су то нишчи духом

 

Блажени нишчи духом, јер је њихово царство небеско, рекао је Господ Христос. Тебе то збуњује. Забуна долази отуда што ти мешаш скудоумност слабо развијених људи са нишчетом коју Христос похваљује.

Нишчета духовна, или скрушеност, особина је најбољих умова, које је свет имао. То је самосвест о своме ништавилу пред величанством Божијим, самосвест о својој прљавштини према чистоти Творчевој, самосвест о својој потпуној зависности од безграничне моћи Господње.

Цар Давид је говорио за себе: ја сам црв а не човек. А цар Давид није био скудоуман, него је био један богат и генијалан ум. Његов син, премудри Соломон, написао је: уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се. То и значи бити нишчи духом, наиме: поверити се сав Богу, а себи не веровати.

Онај је блажен ко је у стању искрено исповедити: моја је снага ништавна, мој разум је нејачак, моја је воља колебљива - Господе, помози ми!

Нишчи је духом светитељ који - као апостол Павле - може да каже: ја ништа не знам осим Христа!

Нишчи је духом научник који - као Њутон - призна, да је његово незнање бескрајно веће од његовог знања.

Нишчи је духом богаташ који - као богати Јов - говори: го сам дошао у овај свет, го ћу отићи из њега.

Свети Сава и краљ Дечански и кнез Лазар осећали су се као нишчи духом. Шта говорим? Та сви апостоли и светитељи и праведници, са многим милионима побожнога народа Божијега, били су овоме свету као нишчи духом. Зато су постали, према Божијем обећању, наследници царства небескога.

Нишчим духом не сматрај онога човека који је ограничен у знању, него који се не хвали својим знањем.

Нишчета духовна сушта је супротност охолости и самохвалисању. Од глупе преглупе охолости и пагубног самохвалисања хтео је Христос да нас сачува, кад је похвалио нишче духом.

Мир ти и радост од Господа.

 

http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj08010020.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јасно је да сви имају исту идеју ко су "нишчи духом" и додао бих само једно:

Верујем да су то особе које срцем и бићем верују у "Да буде воља Твоја", они који свет виде и доживљавају као творевину без лажи па и без улепшавања (зашто улепшавати већ лепо?),

отворени и добри људи који љубе ближњега свога онаквог какав је, несебични који своје "мало" увек могу да поделе с другим.

У том смислу, "нишчи" може да буде и неко супер-интелигентан али свестан да сам по себи, без Божије помоћи неће и не може да твори ишта,

свестан да тај свој таланат треба да врати Богу и подели са људима, неко ко је сопствену вољу заменио Духом Светим.

Нишчи...Ретки су да ређи не могу бити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

 

Марија Магдалина према сведочанствима канонских Еванђеља

 

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1117, Рубрика Библијске теме

 

На ширем културолошком плану Марија Магдалина је један од најпознатијих библијских ликова. Захваљујући бројним обрадама њеног лика кроз ликовну уметност, музику, роман, филм, име Марије Магдалине присутно је у јавности кроз различите интерпретације, од којих су готово све плод маште, тј. имају мало до никаквог утемељења у историјској стварности. Марија Магдалина је личност из раног хришћанства о којој има мало историјски поузданих података.

Она није изузетак у том погледу, пошто се библијски текстови Новога Завета не баве психолошком, карактерном и социјалном анализом ликова из ране историје хришћанства. Оно што библијске ауторе првенствено, и често једино, занима је однос појединих личности према Исусу Христу и његовој поруци, Еванђељу. У оквир тог и таквог интересовања спада и личност Марије Магдалине. Ко је она заправо била? Шта се поуздано зна о њој? Како је рано хришћанско Предање доживело и у текстовима Еванђеља овековечило њен лик и дело? Да ли је Марија Магдалина била особа посебно блиска Исусу, покајана блудница која је помазала Исусову главу миром и ноге његове сузама, као што се обично мисли? У редовима који следе покушаћемо да укратко одговоримо на ова питања, у циљу изношења једне, колико је то могуће, објективне слике о Марији Магдалини.

 

ЛИЧНО ИМЕ МАРИЈА У ЕВАНЂЕЉИМА

Свако ко пажљиво чита Еванђеља приметиће да се у текстовима помиње више особа по имену Марија. У Еванђељу по Матеју помињу се најмање две Марије: 1) мајка Исуса Христа, Марија, помиње се изричито неколико пута (Мт. 1, 16; 18, 20; 2, 11; 13, 55), као и имплицитно (12, 46–47), 2) неколико пута се помиње Марија Магдалина (27, 56.61; 28, 1). Интересантан је стих 27, 56 у коме се помињу три жене: „Међу њима је била Марија Магдалина и Марија, мајка Јакова и Јосије и мајка синова Заведејевих“. Вероватно је да је друга Марија у ствари Марија, мајка Исусова, пошто се у Еванђељу по Марку мајка Исусова помиње у 6, 3 управо као „мајка Јакова и Јосије“ (уп. 15, 40.47; 16, 1). У Еванђељу по Марку Марија Магдалина се појављује неколико пута (15, 40.47; 16, 1.9). У Еванђељу по Луки се поред Марије, мајке Исусове (1, 27.30.34.39.39.46.56; 2, 5.16.19.34) и Марије Магдалине (8, 2; 24, 10), појављује и трећа Марија, Мартина сестра (10, 39.42). Ова трећа Марија описује се као сестра која је „изабрала бољи део“. У Еванђељу по Луки се не помиње да су сестре Марта и Марија имале брата Лазара. У Лк. 24, 10 се помиње Марија, мајка Јаковљева, при чему се највероватније има у виду Марија, мајка Исусова. Дакле, за разлику од Матеја и Марка, Лука помиње три Марије: Марију, мајку Исусову, Марију Магдалину и Марију, Мартину сестру. Приметимо одмах да ниједна од њих није покајана грешница, нити нека од њих помазује Исусове ноге миром, што су уобичајене представе о Марији Магдалини које се срећу у савременој уметности. Коначно, у Еванђељу по Јовану се помињу три Марије: Марија, сестра Марте и Лазара (11, 1.2.19.20.28.31.32.45; 12, 3), Марија Магдалина (19, 25; 20, 1.11.16.18) и Марија, супруга Клеопова (19, 25). Иако се мајка Исусова појављује на кључним местима у Еванђељу – почетку и крају Исусове спаситељске делатности – њено лично име се не наводи. У канонским Еванђељима дакле нема ниједне Марије која би одговарала каснијим конструкцијама Марије Магдалине као покајане блуднице и оне која је помазала Исусове ноге скупоценим миром. Хармонизација „многих Марија и женских ликова“ извршена је много касније у једну „Марију Магдалину“. Тако нпр. Григорије Велики 591. године тврди: „Она коју Лука назива грешницом, коју Јован назива Марија из Витиније, верујемо да је Марија из које је изгнано седам демона како стоји у Еванђељу по Марку“.

 

МАРИЈА МАГДАЛИНА У ЕВАНЂЕЉИМА

У Новом Завету Марија Магдалина се први пут помиње у Еванђељу по Матеју. Она је присутна на кључним тачкама историје страдања Господњег: приликом распињања на крст Исуса Христа (27, 55– 56), појављује се седећи преко пута гроба (27, 61) и одлазећи да посети гроб (28, 1).

Слична је ситуација и у Еванђељу по Марку: Марија Магдалина се на сцени појављује тек на почетку историје страдања, посматрајући крсну смрт (15, 40) и пратећи даљу судбину тела Господњег (15, 47). Она потом одлази да помаже тело пострадалог Исуса (16, 1). У наставку се наводи: „Исус, васкрснувши рано у први дан недеље, јави се најпре Марији Магдалини, из које је истерао седам демона“ (16, 9).

У Еванђељу по Луки Марија Магдалина се, за разлику од приповести код Матеја и Марка, са још неким женама следбеницама појављује још за време Исусовог земног живота: „И неке жене које су биле излечене од злих духова и болести: Марија, звана Магдалина, из које је изашло седам демона, и Јована, жена Хузе, пристава Иродова, и Сусана и многе друге које су му служиле својим имањем“ (8, 2–3). На крају Еванђеља, Лука наводи Марију Магдалину као једног од првих сведока васкрсења Господњег (24, 10).

У Еванђељу по Јовану Марија Магдалина се први пут помиње на почетку историје страдања Господњег и то на једном од кључних места. Наиме, она је сведок једног новог почетка заједнице окупљене око Исуса Христа: „А код крста су стајале мајка Исусова, и сестра мајке његове Марија Клеопова и Марија Магдалина“ (Јн. 19, 25). Коначно, једино Еванђеље по Јовану приповеда чувену сцену сусрета Марије Магдалине и Васкрслог Исуса Христа у недељно праскозорје (Јн. 20, 11–18). У тој причи Марија Магдалина је не само први и овај пут једини (нема других жена) сведок Исусовог васкрсења, већ и први проповедник овог чудесног догађаја. Наиме, она је та која одлази и благовести ученицима радосну вест васкрсења (Јн. 20, 18).

 

ПОМАЗАЊЕ ИСУСА ХРИСТА У ВИТИНИЈИ

Марија Магдалина се често идентификује са непознатом женом која је помазала Исуса у Витинији. Међутим, када се ближе проуче приче о овом догађају, поставља се питање да ли је ова идентификација оправдана. У Еванђељу по Матеју Исус се налази у кући Симона губавца. У току његовог боравка у кући прилази неименована жена у излива скупоцени мирис на његову главу. Ученици се буне због овог поступка, али Исус их умирује и хвали женин поступак, дајући му универзални значај: „Заиста вам кажем: где год се проповеда ово Еванђеље по целом свету, то што је учинила говориће се у знак сећања на њу“ (26, 6–13). Овде је битно приметити да је жена помазала само Исусову главу, да она није покајана блудница, нити грешница, нити јој је име Марија. Еванђеље по Марку нуди благо измењену верзију приче, али у погледу идентитета жене не доноси ништа ново у односу на Матеја. У Еванђељу по Луки помазање се догађа у кући Симона, али не губавца, већ фарисеја. Не помиње се Витинија као место помазања. Последње место које се помиње у приповести пре догађаја помазања је Наин. Жена која помазује Исуса ближе се описује: „И гле, жена у граду која беше грешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра, и пошто је стала крај његових ногу, плакала је и стаде квасити његове ноге сузама које је отирала косом своје главе и целивала је ноге његове мажући их мирисом“ (7, 37–38). После негодовања фарисеја Симона Исус хвали женин поступак: „Зато ти кажем: опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала, а коме се мало опрашта мало љубави има. А њој рече: опраштају ти се греси … вера твоја спасла те је; иди у миру“ (7, 47–48.50). За разлику од Марка и Матеја прича о помазању не предсказује скору смрт Исусову (Мк. 14, 8: „помазала је унапред тело моје за погреб“), нити представља увод у историју страдања. Иако остаје неименована, жена добија епитет грешнице, њен акт је акт вере и покајања, она целива Исусове ноге и помазује му главу мирисом. Евидентна је значајна карактеризација лика у односу на претходна два Еванђеља. У Еванђељу по Јовану помазање се одвија у Витинији, у граду Марије, Марте и Лазара. Овог пута се наводи да је Марија та која помазује Исуса: „А Марија узевши литар правога нардова скупоценога мира помаза ноге Исусове и обриса његове ноге својом косом“ (12, 3). Овог пута против њеног поступка не буне се ни ученици, ни Симон фарисеј, већ Јуда. Исус пак одговара: „Остави је, она је то сачувала за дан мога погреба“ (12, 7). Овде прича добија нове елементе, жена која помазује Исуса је Марија, Мартина сестра, али она није грешница, нити се каје у сузама, нити је Марија Магдалина.

 

ЗАКЉУЧАК

После прегледа текстова канонских Еванђеља који се односе на Марију Магдалину може се констатовати следеће: једини поуздан податак је да је Марију Магдалину Исус излечио од неке болести и да је она припадала групи жена које су следовале Исусу и биле му верне до краја. Нарочито се истиче улога Марије Магдалине у току страдања и васкрсења Исусовог. Она је свакако један од првих сведока овог чудесног догађаја. Толико се може рећи о њој на основу текстова канонских Еванђеља. Дакле, Марија Магдалина по текстовима Еванђеља није покајана грешница или покајана блудница која се у сузама кајала и тражила опроштај од Исуса. Жена која помазује Исуса у Витинији није Марија Магдалина (евентуално Марија, сестра Мартина по сведочанству Еванђеља по Јовану). Касније повезивање Марије Магдалине са женом која помазује Исуса није немогуће, нарочито ако се Лукина приповест о покајаној грешници повеже са Маријом из које је Исус истерао седам демона. Међутим, све су то конструкти који немају реално упориште у тексту.

 

 

 

Извор: Православље

Share this post


Link to post
Share on other sites

Juce bas citam iz Prologa

 

 

Св. Козма замисли се једнога дана над речима Господа Исуса, када Он у Гетсиманији питаше ученике, да ли имају нож. И кад му ученици рекоше: ево овдје два ножа, Он им рече: доста је. (Лк. 22, 38). Па не могући сам себи објаснити те речи реши се Козма да иде преко пустиње у удаљену лавру, звану Пирга, знаменитом авви Теофилу, да га пита. Са великом муком доспе он до своје мете. И Теофил му објасни: „два ножа означавају чин двојаког богоугодног живота: делања и виђења, тј. труд и удубљење ума у богомислије и молитву. Ко има ово обоје, тај је савршен".

 

I pitam se - kako je avva Teofil dosao do ovog tumacenja, da li je to jedino tacno tumacenje i da li bas svaki stih (recenica) u Jevandjelju treba da se dublje tumaci, kao ovaj primer.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bogataš i Lazar ( Lk. 16, 19-31). Nešto se u poslednjh nedelju dana zanimam ovom poznatom pričom pa bih voleo da malo prodivanimo o nekim stvarima.

Za početak evo jednog filmića koji je po mom mišljenju jako dobro urađen . Preporučujem ga veroučiteljima jer je kratak i ne uzima puno od časa.

 

 

Zanima me da li postoji neko tumačenje ( i da li je to uopšte bitan detalj) onog dela kad bogataš traži od Lazara da umoči vrh prsta svog...

Druga stvar, zašto je Lazar u raju ? Čitao sam više tumačenja ali me zanima vaše razmišljanje. Hvala. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Импресивно је задржати поглед на сваком углу слова Јеванђеља. Порука Јеванђеља није једнодимензионална и не може се применити искључиво само на један контекст, па чак ни на само један век живљења. Добро је читати критички али још боље је читати отвореног срца. Онда почиње жуборење Другог да се емитује у твојој свести. Увиђаш начине како Сам Бог размишља. Ако ти каже. Ако можеш. Без великих очекивања и големе имагинације.


 


Данас бих се задржао на анализи Христовог прања ногу ученицима. Неки аутори преводе тај чин као исказ љубави какав је већ постојао код Јевреја. Сада треба ући у суштину тог геста. Данас је људима тешко и руковати се. Погледати један другог. Јавити се један другом. Ако сусрета и има – недостаје дубина. Људи се не осећају. Ако се и осећају – често се не разумеју. Дакле, проблем је увек исти: љубав и однос. Само где има љубави може бити односа. Да ли је сваки не-однос губитак љубави? Не, јер се негде сусрет једноставно није догодио, па тиме ни могућност за однос. Да ли је сваки однос производ благодатног уплива? Не, јер неки се могу волети и без љубави према Богу.


 


Вратимо се Христовом гесту. У њему можемо сагледавати колико ми не чинимо способним себе ни за минимално. У данашње време, у ери овакве културе и менталитета, такав гест би се сматрао за подмсех. Свештеницима би, рецимо, било испод части да перу ноге својим верницима или један другоме. Наравно, само правимо поређење. Не мора нужно неки стари јудејски обичај да преживи у неком другом веку и свету где више нема места макар за сећање. У време оно саблазан је остала на нивоу да Бог уопште може постати човек. Идемо даље. Христос не исказује љубав само у овоме чину. Он то чини свим Својим свештенодејствима од тренутка Оваплоћења до Вазнесења, и не престаје да чудодејствује и благодатно изненађује од централне тачке Литургије до данашњих дана. Није, дакле, ниједан акт или чудо претежније јер се у свим огледа деловање Тројице. Зато би било неумесно, примера ради, истицати важност прања ногу од Тајне Вечере. Имају исту тежину. Као што рече један егзегета: „Свуда где се Исус креће – тамо је Црква!“.


 


Занимљива је реакција апостола Петра. Кад мало боље погледамо, он се свуда нешто буни. За све има неки коментар или „бољи предлог“. Није то нужно од његове дрскости или незнања, мада ово друго не треба превидети јер ученик Петар и апостол Петар немају исти ниво богопознања. Пре ми се чини да од његове безазлене присности коју осећа према Христу тако смело говори, приговара или даје сугестије. А видимо да га сваки пут Христос „поклопи“ другом аргументацијом која не одговара курсу размишљања које у том моменту има ученик Петар. У светлости његовог противљења да му Христос опере ноге, можемо видети реакцију свакога од нас. Срамота доминира. Осећање недостојности. Отимање од Христа пред величином сопствене обнажености. Можда пре жеља да ми оперемо ноге Христу као она које је сузама својим и косом опрала ноге Његове, или као што је, са друге стране, Јован Претеча желео да Христос пре њега крсти неголи он Њега. Али, гле парадокса: то није Божија воља!!!


 


Христос каже Петру: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. И Петар се одмах саглашава. Ово је мистичан богослужбени моменат. Ево Цркве на делу! Бог Први показује иницијативу. Не чека да Њему дођу већ Он иде ка њима. Он први клечи. Први се савија и припрема воду и убрус. Нема асистента осима Оца и Духа. Кенозис, очишћење и одуховљење. Све три врлине Духа на једном месту у овом акту Божијем. Логично би било наступити другачије, али Бог жели овако. Не демонстрира неку власт бахатог ауторитета, већ топлосрдачно, као када родитељ купа своју децу. Као да Христос жели да каже Петру и свима Петру налик: „Не опири се, пусти да Ја преузмем; не осећај се непријатно; не противи се због згрожености над собом!“. У суштини, одмах смо разоружани човекољубљем. Или прихваташ или не прихваташ. Нема трећег пута. Имати удела са Богом значи постати Му налик; облагодити себе прихватањем Његове љубави и еманацијом исте за друге око себе; једноставније речено: учествовати у Њему Самом. Ако сматрамо да наша воља, или наш грех (а није свака воља израз греха) немају „право“ да нас Бог „опслужује“, онда својој вољи и греху дајемо већу важност и стварност неголи Самом Богу. Наравно, треба да остане присутно осећање скромности да се од охолости не би Бог претварао у дежурног конобара а Црква кафаном разбојничком.


 


Дакле, и пре него што смо приступили Путиру, а приближи смо се прљави, неочишћени, Он је Тај који нас удостојава, припрема и чисти. Себи посвећује. Ако смо недостојни – немамо удела са Њим. Ако нас не очисти – немамо пријатељство Његовог Духа. Ако смо Га примили а кажемо да нисмо достојни да имамо удела са Њим, онда Га одричемо; пљујемо на окушану реалност Његовог присуства; шутирамо посуду из које је хтео да нас опере.


 


Велике речи: „Ако те не оперем, немаш удела са Мном!“. Зар је то мало? Прљав си по својој вољи, још те други купа? Бити удостојен додира? Не противити се чак и када би скромност хтела другачије? Не опирати се чак и када величина греха жели да сакрије величину Његове љубави? Треба ово искуство лагано апсорбовати и освестити. Удео са Богом значи постати Његовој нарави налик. Бити преплављен светлошћу у којој Он Сам живи. Нема уцене. Постоји предуслов само до оне границе докле се пита слобода. Уцена не пита слободу. Предуслов није исто што и уцена. Определити се може само онај ко је слободан. Уцењен не може да бира. Онај који позива – призива у веће остварење слободе од познате. Усисавање Другим уноси у вртлог где смер ветра не иде час на једну страну добра а час на другу страну зла, већ једино у недвосмерној усмерености ка Једино Добром. Не може се бити близу светлости а не постати светлост, као што се ниједна ствар не може видети ако није обасјана. Овде се очишћење и освећење преплићу. Оно што се чисти уједно постаје освећено. Овде можемо да се опростимо од морализма. Зато ни покајање не треба да паралише човека већ да га узноси у Стварност која превазилази не само недостатке већ и постојање свега знаног у целини своје најкрасније велелепности. Толико је узвишена Тајна Христове присности са нама. Удео са Њим. Ако је шта/ко очишћено – грех више нема постојање. Ако је шта/ко освећено – улази у вечно постојање. А Бог је отишао још даље од прања ногу, чак и од смрти на крсту. Умањио је Своје обличије изменивши се једном заувек у човека. Толико је велика Његова неизмењива љубав. И ово треба сагледавати…


Share this post


Link to post
Share on other sites

Јеванђеље о Господу Сејачу

 
 
 
 
 

Луки 8, 5-15. Зач. 35.

 

189123.p.jpg?mtime=1414271291
    

Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича.

Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине.

Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра.

Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.

Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране.

Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав.

Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се.

И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао.

Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах.

Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх.

И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује.

Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој.

Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове.

То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13).

Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали:

А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму.

Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго:

А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници.

Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе.

А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом.

Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу.

Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој?

А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем.

А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце.

Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/74642.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites


Жена Понтија Пилата


18. децембар 2015.

 



Зашто је у Јеванђељу поменута жена Понтија Пилата са својим сном? Од свих јеванђељских протагониста, она се чини понајмање битном. Ипак, директно или индиректно, заузима своје сведочеће место у историји страдања Богочовека. Оно што остаје интригантно је да није реч о појави која је била од следбеника Христових. У Јеванђељу се помиње само на једном месту. Својим сном сведочи за Христа молећи мужа да се не меша у Његову смрт јер је „у сну много пострадала због Њега“. То је све са чиме располажемо. Отвара се поље за спекулацију и анализу.


 


Можда, заправо, она није толико битна колико је већи нагласак на њеном сну о чијем садржају, као ни о каквом виду страдања се ради, заправо не знамо ништа. Да ли је она пострадала у сну? Да ли је пострадала сањајући Христово страдање? Да ли је пострадала самим тим што је сан био тежак а да јој реално није било стало до осуђеног у лицу Исуса Христа? Да ли је реч о неком другом страдању? Не знамо. Па ипак, многи вишевековни оци, осетљиво резервисани на домен сна, овде би јој поприлично замерили што сновима поклања пажњу. Наравно, неки би јој тим више замерили самим тим што је само жена Понтија Пилата. Тако оци улазе у коштац са старозаветним Јосифом, прволигашем тумачења снова, а од српских савременика у клинч са др. Владетом Јеротићем и светим Николајем (Велимировићем), који су једни од ретких имали позитиван приступ према сновима јер би они стали на страну сна Пилатове жене. Евидентно је да символизам снова не треба потцењивати. Проблем је само што не знамо који долазе од Бога а наш умни саобраћај је већ довољно дисхармоничан.


 


Вратимо се Пилатовој жени. Нажалост, ми смо остали ускраћени за тајну сликовитост сањаног. Нема записа о томе. Јеванђеље мада сведочи о њој и њеном сну, не оставља траг. Ипак, ако улазимо у проблем тумачења незаписаног, остајемо само у доменима спекулативног. Покушају да досањамо неизречено изреченим са изузетном опрезношћу од фантазија. Можда се у њеној фигури и њеном сну негде крије наговештај њене отворености за Бога којег не познаје али Он познаје њу, чим се удостојава таквог сна. Можда је добила такав сан као опомену сличан завршном сценарију филма „Долази инспектор“, премда опомена неће бити довољна да се други уразуми. Можда слутња да се тог трена у свету, надомак ње, дешава нешто страховито важно као што је егзекуција Бога Сина. Па ипак, намеће се питање: зашто од свих запажених протагониста, баш она и њен сан заузимају тако снажан нагласак у једном драматичном тренутку да то заслужује уметак у Јеванђеље? Јер, видимо да нико од апостола, или других следбеника који су пратили Христа, нема такав сан, нити наговештај. Штавише, скандалозније је да једна анонимна жена, вероватно одгојена у култу многобожачких манира, има већу свест о предстојећем погубљењу од ученика који су три године даноноћно били од стране Исуса упозоравани на тај моменат.  Очигледно је реч о додиру Божијем. Ко зна, можда и ненаметљива сугестија да Пилат ипак не опере руке од учешћа у смрти Богочовека? Не знамо. Могуће је да због њене вере или неискварености, добија овакву упечатљиву уздрманост, а да није разумела о каквом или чијем страдању је реч. На крају крајева, зашто би баш Христа сањала? Од свих разбојника који су годинама добијали исту казну? Сигурно је да њен муж није први пут одлучивао о поштеди или пуштању. Значи да је била упозната са природом његовог посла који се вероватно није огледао само у томе.


 


Ипак, овде, у смрти Христовој видимо да се сва творевина буни. Неки су на његову смрт остали равнодушни, други не. Али, у њој се нешто буни, ломи, кида. Осећа претњу, страх, немир. Уопште свој сан не доводи у питање а сигурно је и ранијих година могла да сања друге кошмаре. Овде ипак прави изузетак. Одмах консултује мужа. Не двоуми се. Да ли је уопште видела Христа пре свог сна? Ако није, како је могла да зна да се ради о „разбојнику“ који ће пострадати? Или су до ње долазиле гласине на основу којих је несвесно таложила наслаге за (не)сањано? Чудно свакако. Па ипак, њој као таквој се даје неки вид визије у сну. Вероватно је гледала смрт Христову пре смрти Христове који свакако није био обичан човек.  Нешто ју је ту преломило, поколебало. Јер, такав вид одлучности да Он не пострада, или да се ни она ни муж не мешају у Његову смрт, не показују ни ученици („Ударићу пастира и овде ће се разбежати“, сви су Га оставили). Осим ако није реч о подмуклом: „Не мешај се у Његову смрт, па нека умре свакако без твог удела!“. Потајно се надам да је у овој непознатој жени одјекнуо крик препознавања Бога у телу чије интуитивно искуство можда није умела да изрази. Да то није тако важно не би ни стало у Јеванђеље. Укључена је у ток дешавања. Хтела то или не.


 


Неки извори преносе да Понтије Пилат није био баш тако благе нарави како га савременици представљају. Можда је овај неочекивани упад Божији у виду сна покушај да се сам Пилат боље запита о својим поступцима посредством жене која му је најближа. Има неке логике у томе да ако је неко неразуман Бог бира оне разумније из кружења неразумног да би га довео до смирења. Ипак, мада Пилат није децидирано за Христову смрт, он даје Христа својим војницима да му се наругају, да га ишибају, да му скину одећу, да му ставе натпис изнад крста. Не може се говорити да је то рађено без његове дозволе. У исходу пуштања разбојника Вараве а задржања Христа видимо да није послушао своју жену. Можда није смео у страху од својих надређених, или могућих непријатности ако би га Јевреји оклеветали да пуштањем Христа ради против Рима.  Он брине свакако за свој положај. Прање руку је префригани покушај заузимања неутралне позиције, јер одлука ипак пролази кроз његове руке. Због његовог карактера, он није удостојен сна као његова жена јер остаје крут и при живом сусрету са Христом („Мени не одговараш?“). Држи до себе више него до жеље за реалним дијалогом јер је сигурно и ранијих година имао пуно таквих формалних саслушавања оптужених.


 


Пилатова жена се, дакле, помиње само на једном месту. Ништа више не знамо о њој. Њена појава остаје загонетком. Њема умешаност – незапаженом. Њен сан – најмање битним. Па ипак, Бог је узима за сведока предстојећих страдања Христових. Могао је такву визију да подари било коме, Богородици Марији, ученицима, неком трећем, али Он бира баш њу. Није то наивно јер сведока није изабрао из кружока где је Богочовек деловао и проповедао.


 


Може ли искуство ове жене да нас доведе до неке поуке? Може. Њено искуство показује шта треба да нас ослободи од амишовске гетоизације црквених сабирања. Да нас научи мањој ксенофобичности од свега и свих а што није нужно уоквирено верификацијом граница хришћанске конфесије. Да нас усмери на веће ослушкивање других, јер се Бог може осведочити и посредством оних који нису декларативни верници. Да нас доведе до питања: колико ли је само таквих сведока и сведочења било а да нису дошли до изражаја, нити узети за озбиљно схваћене у црквеном естаблишменту, као што можда ни Пилат није за озбиљно узео сан своје жене. Да ли ми можда пребивамо у некој грозоморној отпорности сличних навијача попут оних који су скандирали: „Распни га, распни!“. Можда и ми будемо, или већ јесмо, на тој страни распињача мислећи да Божије дело творимо.


 


Уподобљавање


Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Mens sana in corpore sano (У здравом телу, здрав дух) - изрека је старих Римљана. А можда је још тачније ако кажемо: У здравом духу, здраво је и тело. Све за душу, душу ни за што - увек нас подсећа Свети Николај (Велимировић).   Звучни запис емисије   Лекари, као и лаици, одувек су знали да многе болести потичу од разних психичких или духовних узрока, или су у тесној вези са њима. Када се особа нађе у ситуацији стреса, читав низ проблема погађа прво тело и оно реагује одређеним симптомима: проширењем зеница, повећањем крвног притиска, променама у раду срца, нивоу шећера... А, с друге стране, истовремено, осећају се промене у душевној области, где долази до поремећаја пажње, доминира ефекат страха, ток мишљења постаје успоренији или убрзанији, поље свести се сужава. И ево простора за психосоматику.   У данашњем издању Храма слушаћете протојереја ставрофора Милоша Весина, професора пастирске психологије и омилитике на Православном богословском факултету у Либертвилу (САД).   Говориће о томе шта Библија и свети оци имају да кажу о психосоматици. Чућемо шта је психосоматика и шта реч Божија и светоотачко учење (као два потпорна стуба хришћанства) имају и могу да нас упуте у нешто што се данас назива психосоматиком, тј. о узајамним односима човековог тела, духа и душе. Постоје ли неизлечиве болести или су то, у ствари неизлечиви болесници?     Аутор и водитељ: Душанка Зековић     Извор: РТС
    • By Поуке.орг - инфо
      Доцент на Богословском факултету у Софији ђакон др Иван Иванов објавио је у издању Универзитета монографију „Евхаристија: mysterium fidei – mysterium vitae (литургичко тумачење тајне евхаристије)“. Ова књига је плод ауторовог истраживања и предавања из области евхаристијског, литургијског и светотајинског богословња последњих 20 година. Богословску редакцију књиге обавио је др Димитар Димитров, редакцију грчких израза провео је др Росен Русев, а јеврејских термина доцент др Ивајло Најденов.     Аутор имтерпретира основне богословске проблеме и нашироко излаже научна истраживања питања евхаристије, тајинства и обреда. Књига садржи и преглед досадашње литературе из ове области на бугарском.   Књига доцента др Ивана Иванова излаже литургичке феномене: „Литургија, Евхаристија, Анафора (канон евхаристије) кад акцент ставља на епиклезу, а обрађује и питање претварања и освећења Дарова; затим, култ, богослужбена последовања, символи, тајна, жртва. Аутор подробно истражује питање призива Светог Духа на евхаристији и притом упоређује бугарску богослужбену традицију са традицијом других Цркава.   Књига садржи 607 страница и препоручује се као ново, систематско, аналитичко, егзегетско, историјско, патролошко, догматско, канонско и литургичко истраживање, а као таква намењена је студентима, предавачима, истраживачима литургичког богословља.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг - инфо
      „Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27)     Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).   Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.   Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.   У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.   У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.   А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).   Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).   Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.   „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)   „Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.   јеромонах Доситеј Хиландарац     Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
    • By Поуке.орг - инфо
      У парохијском дому при храму Вазнесења Господњег у центру Београда, је у оквиру редовних духовних сабрања уторком, 10. децембра 2019. године, беседио уважени ђакон др Србољуб Убипариповић, доцент за Литургику на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема предавања била је „Тумачење свете Литургије“, а драгог госта поздравили су настојатељ  храма презвитер Арсеније Арсенијевић и ђакон мр Бошко Савић. По завршетку излагања, драги гост је одговорио и не неколико интересантних питања сабраних. Са званичне интернет странице београдског храма Вазнесења Господњег доносимо звучни запис овог надахнутог предавања.    Звучни запис предавања     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Поуке.орг инфо
      Ово Јеванђељско зачало се налази у Јеванђељу по Матеју у 22. глави од 1. до 14. стиха.
      Одељке из Јеванђеља тумачи jереј др Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу.
      http://www.agencijami.net/Uploads/RadioGlas/Audio/20190906-125546-185_27_128_46-293.mp3 
       
      Извор: 
      Радио Глас 92 MHz :: Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина
      WWW.RADIOGLAS.RS У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...