Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
ivona

Тумачења Светог Писма

Recommended Posts

Hula na Duha Svetoga

dr Predrag Dragutinović

Kako razumeti Hristove reči: „Svaki greh i hula oprostiće se ljudima; a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko reč na Sina Čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče na Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovome veku, ni u budućem“ (Mt 12,31-32)? Postoji li dakle neki greh koji je neoprostiv, posle koga nema pokajanja. (up. takođe 1Jn 5,16-17; Jev 6,4-6)?

U 12. glavi Evanđelja po Mateju, Hristos izgovara sledeće reči: „Svaki greh i hula oprostiće se ljudima; a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko reč na Sina Čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče na Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovome veku, ni u budućem“ (Mt 12,31-32). Ove reči su odgovor Hristov na konstataciju fariseja da Hristos izgoni demonu pomoću Veelzevula, kneza demonskog (Mt 12,24).

Hristos izgoni demone i leči bolesne, to je činjenica koja je očigledna i ne može se poreći. Međutim, fariseji, ne poričući to činjenično stanje, pokušavaju da ga objasne na drugi način: da, on to sve čini, ali silom demonskom. Gospod Hristos uzvraća dugim odgovorom na ovaj prekor. Između ostalog, kaže: „Ako ja pomoću Veelzevula izgonim demone, sinovi vaši čijom pomoću izgone? Zato će vam oni biti sudije.“ Ovde Gospod podseća da i učenici njegovi, Jevreji izgone demone i leče bolesne najavljujući tako Carstvo nebesko (Mt 10,7-8). Sam pak Isus Hristos Duhom Božijim izgoni demone što znači da je u njegovoj ličnosti došlo Carstvo Božije (Mt 12,28). On je od proroka Isaije najavljeni sluga, izabrani u koga će Bog metnuti svoj Duh (Mt 12,18). Huleći na dela Hristova, pripisujući ih demonu, a ne Duhu, fariseji ne čine ništa manje od hule na Duha Svetoga koji kroz ličnost Hristovu manifestuje Carstvo Božije u svetu, narušavajući totalitarnu stvarnost prirode koja se projavljuje kroz bolesti, nemoć, smrt. Hula na Sina Čovečijeg se može oprostiti, zbog slabosti ljudi da razumeju veliku tajnu projave Boga u jednom čoveku, Isusu iz Nazareta, ali takva hula ne mora biti konačna reč kojom čovek odgovara na Evanđelje. Ma koliko se hulilo na Sina Čovečijega postoji prostor za sagledavanje njegove ličnosti iz druge perspektive i samim tim mogućnost pokajanja i praštanja.

HULA NA DOMOSTROJ SPASENjA

Međutim, ako se ono što Hristos čini veže za demonske sile i Duh kojim on izgoni demone proglasi duhom Veelzevula, kneza demonskog, iskazana je i poslednja reč, donesen poslednji sud i samim tim izražen nepovratni stav koji se ne može oprostiti. Reč je dakle o jednom tumačenju Hristove ličnosti i Duha kojim Gospod izgoni demone koji je do te mere izopačen da je svako preumljenje nemoguće, pa samim tim i opraštanje ovog greha. Zauzet je jedan unutrašnji stav prema delu Hristovom koji je nepromenljiv i shodno tome neoprostiv. Ne radi se o tome da Bog ne može oprostiti neki greh, već o tome da je zauzeti stav prema Evanđelju Hristovom do te mere pervertiran i isključiv da ne ostavlja prostor za promenu i pokajanje. Hula na Duha u ovom slučaju je hula na čitav domostroj spasenja koji se proglašava lažnim, demonskim i odriče mu se božanska dimenzija.

Ovakvo razumevanje bi se moglo izvesti iz samoga teksta. U istoriji tumačenja ovaj tekst je u okviru dogmatskog učenja Crkve poznat kao locus de blasphemia Spiritus Sancti. Kod svetih otaca ovo mesto tumačeno je uglavnom u okviru trijadologije. Sveti Atanasije Veliki smatra da su fariseji reprezenti svih onih – nehrišćana, Jevreja, jeretika – koji odriču Hristovo božanstvo. Slično shvatanje sreće se i kod Svetog Kirila Aleksandrijskog i Svetog Vasilija Velikog. Drugačiji pristup tekstu imaju Origen i Avgustin. Po Origenu, hula na Duha je otpadanje od vere, slično kao, kako on smatra, u Jevr 6,4-6 ili 1Jn 5,16s. Po Avgustinu hula na Duha je takođe otpadanje od vere, odnosno odsecanje samoga sebe od izvora blagodati i praštanja. Drevna tumačenja se uglavnom kreću u ova dva okvira: 1) trijadološkom, koji se odnosi na odricanje Hristovog božanstva, pri čemu Sveti Atanasije cilja na arijance i kasnije duhoborce. Ovo tumačenje ima snagu u tome što se iz evanđeljskog teksta jasno vidi da su fariseji, dakle ne hrišćani, ti koji hule na Hrista. U izvesnom smislu odricanje Hristovog božanstva dolazi ili od onih koji su van Crkve ili od onih koji su se svojim jeretičkim učenjima odvojili od Crkve, i 2) eklisiološkom, otpadanju od vere, koje se sreće kod Origena i Avgustina. Ovo tumačenje je problematičnije pošto hulu na Duha postavlja unutar hrišćanske zajednice što ne odgovara intenciji teksta u kome su fariseji oni koji hule na Duha. Ovo tumačenje takođe ima svoj istorijski kontekst i kod Avgustina, na primer, predstavlja pokušaj da se hula na Duha protumači kao otpadanje od jedne Crkve Hristove, što se prvenstveno odnosilo na donatiste, protiv kojih latinski otac piše. Avgustin čak, da bi istrajao u svom – eklisiološkom – tumačenju, izričito tvrdi da fariseji nisu zgrešili hulu na Duha Svetoga. I u jednom i u drugom tumačenju hula na Duha je neoprostiv greh pošto predstavlja ili osporavanje ključnog učenja Crkve ili pak otpadanje od crkvene zajednice. U oba slučaja greh je neoprostiv, mada postoji nada da se jeretici ili raskolnici pokaju i vrate crkvenoj zajednici.

NEOPROSTIVI GREH

Ovde se otvara ključno teološko pitanje: da li postoji neoprostiv greh? Origen je, kao što smo videli, pokušao da navod o huli na Duha Svetoga kao neoprostivom grehu poveže sa još dva mesta iz Novoga Zaveta gde se govori o nemogućnosti drugog pokajanja (Jev 6,4-6), odnosno o grehu na smrt (1Jn 5,16s). Zajedno sa našim mestom u Evanđelju po Mateju ovo su jedina dva novozavetna mesta koja govore o neoprostivosti nekog greha. Čini se da sva tri mesta ne govore o tome da Bog ne može ili neće da oprosti neki greh, već da zauzimanje određenih stavova čoveka dovode u takvo stanje da mu otežavaju mogućnost pokajanja i samim tim u stanje odricanja zajednice sa Bogom. Ako pak čovek ne želi, neće zajednicu sa Bogom i sa bližnjim, on obitava u „neoprostivom grehu“. To je posledica slobodnog izbora. Sva tri novozavetna teksta tematizuju ovaj problem na različitim nivoima i, što je interesantno, ni jedan ne eksplicira šta konkretno treba razumeti pod „neoprostivim grehom“, „grehom na smrt“ ili „nemogućnosti drugog pokajanja“. To pokazuje opreznost svetih pisaca u pogledu rasuđivanja o tome šta je smrtni greh, opreznost koja je posledica smirenja i smernog ustezanja da se rasuđuje o onome što je privilegija jedinoga Boga, istinskog i konačnog Sudije.

Navedeni novozavetni stihovi su, dakle, neodređeni po tom pitanju i tako ostavljaju prostor za teološko domišljanje. Čini se da imaju više pedagošku, nego dogmatsku funkciju. Pre se mogu doživeti kao briga, nego kao pretnja. Hula na Duha u Evanđelju po Mateju je ne odbacivanje Hrista kao Mesije već identifikacija njegovih dela koja se vrše Duhom sa delima Veelzevula, kneza demonskog. Takav stav je neoprostiv, pošto otežava pokajanje. „Greh na smrt“ je odbacivanje realne telesnosti Isusa Hrista koje potom vodi u prekid crkvenog opštenja jer narušava osnovu za ljubavnu zajednicu (1Jn 2,19; 4,1ss). Sveti Jovan ne precizira šta je tačno „greh na smrt“, samo kaže da zajednica ne mora da se moli za onoga koji se nalazi u njemu (1Jn 5,16). „Nemogućnost drugog pokajanja“ je više upozorenje da se ostane u veri, nego pretnja (Jev 6,4-6). U svakom slučaju u celokupnom Novom Zavetu nada da Bog prašta i da će oprostiti grehe pretežnija je od svakog straha da je čovek nepovratno izgubljen i otuđen od Boga. Blaga vest (Evanđelje) je vest čoveku da ga Bog bezuslovno voli: „Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije koja je u Isusu Hristu Gospodu našem“ (Rim 8,37-39).

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje....a-duha-svetoga/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

„Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije koja je u Isusu Hristu Gospodu našem“ (Rim 8,37-39)....

jedna od najlepsih,najpotresnije uverljivih pouka ove poslanice...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Жене у Новом Завету (I)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1073, Рубрика Библијске теме

У 1. посланици Коринћанима 11,2–16 апостол Павле тематизује понашање жена на богослужбеним сабрањима заједнице. Из његових излагања се јасно види да су жене активно учествовале у богослужењу, пророкујући (11,5) и молећи се (11,13). Међутим, поједини моменти, као што је учешће жена на богослужбеним сабрањима непокривене главе (11,5–6 ), потакли су апостола да дубље изложи однос мушкарца и жене у Христу, као и њихов положај на сабрањима. Како разумети апостолова излагања у 1Кор 11,2–16? Свако тумачење 1Кор 11,2–16 мора поћи од чињенице да овај текст представља реакцију апостола Павла на извесне појаве у коринтској заједници. Дакле, најпре треба покушати реконструкцију стања на које апостол тако строго реагује. Оно на шта се апостол фокусира у овоме тексту је одређена богослужбена пракса.

opsirnije na

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1073/tekst/zene-u-novom-zavetu-i/

Жене у Новом Завету (II)

У Новом Завету често наилазимо на имена жена које су имале значајне улоге у ранохришћанској Цркви. Каква је тачно била улога жена у Цркви по сведочанствима текстова Новога Завета? Како разумети апостолове речи да жене треба да ћуте у Цркви (1Кор 14,34)?

opsirnije

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1074/tekst/zene-u-novom-zavetu-ii/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Посланица Јеврејима

Вера: сусрет историје и есхатона у богослужењу

Вера је основ свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих Посланица Јеврејима 11, 1

Појам вере је један од кључних појмова у Светом Писму и уопште у хришћaнском животу. То је разлог због којег је необично значајно да се реалност вере на правилан начин доживи и разуме. Једно од величанствених места Светог Писма која о вери говоре на изузетно сликовит начин је 11. глава посланице Јеврејима. Уколико је 1Кор 13, величанствена химна љубави, наведено поглавље Посланице Јеврејима се засигурно може назвати химном вере, ништа мање величанственом.
vera-susret-istorije-i-eshatona-u-bogosluzenju-1_150.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Химна вере у Посланици Јеврејима

Вера као (само)жртвовање

Аутор: Јован Благојевић, Број 1058, Рубрика Библијске теме

Вером принесе Авељ бољу жртву него Каин; њоме би посведочен да је праведник, када Бог прихвати даре његове; кроз њу он и после смрти говори. Јеврејима 11, 4 опширније »

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Наслеђе апостола Јована

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1059, Рубрика Библијске теме

„Ако хоћу да остане док не дођем, шта је теби до тога?“

У 20. глави Еванђеља по Јовану приповеда се низ догађаја који полако али сигурно приводе приповест о Сину Божијем крају. После Христовог Васкрсења, сусрета са Маријом, раздавања Духа ученицима и сусрету са неверним Томом, еванђелска приповест достиже свој врхунац у Томином исповедању Исуса Христа: „Господ мој и Бог мој“ (Јн 20,28). На тај начин Еванђеље по Јовану се наративно уоквирује прокламацијом Оваплоћеног Бога Логоса и Томиним исповедањем ове од почетка постулиране истине вере (Јн 1,1). Непосредно потом приповедач формулише крај своје приповести. Ради се о веома пажљиво конципираним стиховима: „А и многа друга чудеса учини Исус која нису записана у књизи овој. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос (Месија), Син Божији, и да верујући имате живот у име његово“ (Јн 20,30–31).опширније »

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest

НЕДЕЉА ЖЕНЕ САМАРЈАНКЕ pdf_button.png printButton.png emailButton.png

Samarjanka.jpg(Јован 4, 5-42)

ДОШАВШИ СА ВЕРОМ САМАРЈАНКА НА БУНАР,

ВИДЕ ТЕ КАО ВОДУ ПРЕМУДРОСТИ,

КОЈОМ СИ ЈЕ НАПОЈИО ИЗОБИЛНО:

И ЦАРСТВО НЕБЕСКО НАСЛЕДИ ВЕЧНО, КАО СВЕСЛАВНА

Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан седа на ивицу Бунара: сви ови детаљи наведени код светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника.

Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Разговор се најпре односи на обичну воду, која се налази на дну бунара: „Дај ми да пијем“, каже Исус. Жема је зачуђена: како може он, Јудејац, да се обраћа Самарјанки? Исус не прихвата ову расну и религијску расправу, већ се непосредно открива као Извор живе воде и нуду дар Божији жени. Жена оклева, и враћа тему разговора уназад на воду у бунару и, са премисом ироније у гласу, пита овог странца о његовом пореклу: „Јеси ли ти већи од оца нашег Јакова?“.

Исус јој онда објашњава смисао својих речи: Вода из бунара је намењена за нашу свакодневну употребу, док је вода жива за вечни живот. Пошто се заинтересовала, жена користи прилику да пита Исуса за ту воду која заувек отклања жеђ. Онда је Исус суочава са суровом стварношћу. Показује јој ко је она, да је она једна површна жена, која је имала пет мужева. Жена, која има много лица, тек сада престаје да глуми, стаје пред Господа без маске и проналази своје истинско биће...

Али, пре него Му се потпуно отвори, она хоће да буде сигурна у вези са још једним питањем: „Да ли спасење долази од Јудејаца?“. Да, истина је да спасење долази од Јудејаца, а сада схвата и зашто. У једном тренутку она схвата да је Исус Спаситељ света. Пошто спсење долази преко Њега, оно долази од Јудејаца. Када је то схватила, она је постала спремна да призна Месију.

Последње питање које је Самарјанка поставила пре него је признала Христа за Спаситеља, односи се на религијску полемику између Јевреја и Самарјана – да ли је јеврејски храм једино место за истинско богослужење, или је то, пак, супарнички храм, подигнут у Самарији на гори Герасим?

Још једном Исус уздиже разговор на виши ниво, прелазећи са земаљског света (то јест земаљског места за богослужење) на небески свет: на клањање Оцу у Духу и Истини.

Да, јерусалимски Храм ће бити срушен. Долази час када ће свако ко верује у Бога претворити своје тело у обиталиште Светог Духа (1. Коринћанима 6, 19). Клањање Оцу у Духу и истини даје нам светотројино разумевање нашег односа са Богом. Свети Дух је Бог, који долази да обитава у духу верника који се клањају Оцу, а Христос је оваплоћена истина (Јован 14, 6) Који нам се открива да би нас водила к Оцу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest

Архимандрит др Јустин (Поповић): ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Глава четврта: ГОСПОД ИСУС И ЖЕНА САМАРЈАНКА

"Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован - иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови - остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјђаше тако на извору; бјеше око шестога часа."
(4:1-6)

Како је веродостојан сведок Свети Еванђелист Јован? Заиста је руководно начело његово при писању Еванћеља да бележи оно што види и што чује (1 Јн. 1,1). Ево, он види Исуса уморна, и пише: "Исус уморан од пута сећаше на извору" (ст. 6). - Шта говориш Јоване?

Зар уморан Исус чудотворац, Исус коме велики Претеча није достојан да одреши ремена на обући Његовој? Да, Он како Га видиш, такав и јесте. А да није такав, зар би био прави човек, зар би знао шта је у човеку и шта сачињава главну муку његову? Он то не скрива, чак ни од жене Самарјанке. Он јој изјављује да је жедан, и моли је да му да воде да пије. Реците, зар није прави човек? Он је не само уморан, него и жедан.

"Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране. Рече Му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је Тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече Му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Еда ли си ти вћи од оца нашега јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?
(4:7-12)

Жеђ? - Слабост правог човека, а не човека са привидним телом. Ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средства спасења за Самарјанку: говари јој о води живој. Вода жива? То збуњује жену и она с правом пита: "одакле ти имаш воду живу" (ст. 11). Њу није имао велики праотац Јаков, а ти?
Ко си ти? и шта је то "вода жива"?
Свети Кирил Александриски вели: "Водом живом" Спаситељ овде назива благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења.

"Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде, опет ће ожедњети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни."
(4:13-14)

Спаситељ јој објашњава: "Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети" (ст.13): "сваки", и ти, и ја, и сви. Ти то већ знаш; "а који пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднети никад; него вода коју ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вечни" (ст. 13-14).

А та жива вода јесте Дух Свети: "Ко је жедан нека дође к мени и пије. Који верује у мене, као што Писмо рече: "из његава тела потећи ће реке воде живе" (Јн. 7,37-38; Ис. 12,3; Јоиљ 3,18). И богонадахнути Еванђелист убрзо објашњава ову Спасову благовест: "А ово рече за Духа кога су имали примати они који верују у Име Његово. Јер Дух Свети још не беше дат, јер Исус још не беше прослављен" (Јн. 7,37-39). Осим телесне жеђи постоји духовна жеђ: жеђ боголике душе човекове, жеђ богочежњива: та жеђ хоће бесмртност и живот вечни и све што томе води.

А то може дати само Бог, само Дух Свети, само Божанска Тројица, која је и "створила човека тројицеликим = триадоликим, по лику Своме, да би он само у Њој могао наћи вечну пуноћу и вечну оствареност овога тројицеликог бића. Дух Свети, када уђе у човека кроз свето крштење, Он Своје божанске и свете силе разлива по боголиком бићу човековом помоћу светих еванђелских врлина. Јер свете врлине и јесу свете божанске силе које испуњују човека свим оним што је свето, божанско, бесмртно, вечно. Само се даровима Духа Светога утољује жеђ душе људске за бесмртношћу и вечношћу.

Они се путем подвига толико сједине са човеком, са сушитном његовог бића, толимо постану његови, да се у њему претварају у непресушни "извор воде која тече у живот вечни" (ст. 14); која све што је његово, цело биће његово преображава у вечно и бесмртно; кроз њих, и помоћу њих, он стално: свим мислима, свим ооећањима, свим расталожењима "тече у живот вечни". Све то лично даје Богочовек за веру у Њега.

А вера? - Сав се поверити, свим се бићем својим предати Господу Христу, да Он начини од тебе што хоће. А Он хоће свима људима једно: да се сви спасу од греха, смрти и ђавола, и постану божански бесмртна бића, добију живот вечни. Кроз сваку свету врлину човек отиче душом својом у живот вечни; а кроз сваки грех отиче у смрт, у смртно, у муку вечну. Тако човек непрестано или увећава своју бесмртност или своју смртност.

И до Страшнога Суда сваки ће човек или сав отећи у живот вечни или сав отећи у смрт вечну.
Свети Златоуст благовести: Бог нас је увео у овај живот и удахнуо нам душу да бисмо ми користили не само овај свет, него ради тога да бисмо радили све ради будућег живога; само су неразумна створења саздана једино за земаљски живот.

"Рече Му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече Му жена: Господе, видим да си ти пророк."
(4:15-19)

Отвореној и радозналој Самарјанки: "Господе, дај ми те воде", Господ јој заиста и даје мало - мало: открива јој Своје божанско свезнање, и тиме целом бићу њеном отвара пут ка Богу живом и истинитом. Она кроз то откривење види у Исусу најпре пророка Божјег, весника истине. Али, Он је Јеврејин, а она Самарјанка; међу њима је вечити спор.

"Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају. Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају."
(4:20-24)

Ваљда ће га он - Свезналац - решити: где се треба молити Богу? Ко је у праву: ми или ви, Јевреји? "Спасење је од Јевреја" (ст. 22), јер је Спаситељ од њих. Од њих, али не само и за њих, већ за све људе.

Јер су сви људи у Адаму једно, у греху и смрти једно, тако треба да буду и у Спаситељу једно, у спасењу и бесмртности једно. Када се то зна, оида нема осметње за спасење никоме. То сазнање је основ богопоштовања, богамољства: "Иде време и ввћ је настало, кад ће се прави богомољци молити Оцу духом и истином, јер Отац тражи такве богомољце" (ст. 24).

Прави богомољци, Духоносци. Молити се Богу "духом и истином". Дух Свети је Дух Истине. Ко има Њега има истину; и молећи се воћен Њим, он се моли Духом и Истином.

Дух људски без Духа Светога нити може познати Бога нити Му истински служити. Дух Свети је тај који "нам помаже у нашима слабостима, јер не знамо зашто ћемо се молити као шгго треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказаним" (Рим. 8,26). Само који има Духа Светог "зна" шта је богомољство, зна шта је молитва и "по вољи Божјој моли се" (Рм. 8,27).

Само налазећи се у Духу Оветом дух људски налази се у истини, живи њоме, мисли њоме, осећа њоме; а без Њега он је у лажи, или на путу који води лажи. Само духоносац служи Богу истински, јер свим бићем својим истинује; а истина и није друго него знати истинитог Бога и живети Њиме: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле" (ст. 24).
Свети Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га примају.

Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Златоуст вели да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу".

То још значи: Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Исгииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А себе цела оставио Цркви, и ко у Цркви живи - Њиме живи, Њиме који је истина и живот.

"Рече Му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - Који говорим с тобом. И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом? А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему."
(4:25-30)

Самарјанка је осетила да Исус говори о нечем месијанском, о нечем новом, али очекиваном само од Месије. Она зна да је прва одлика Месије свезнање: "Када Христос (=Месија) доће, казаће нам све" (ст. 25).

Она то говори као да продужава Спасово месијанско благовешће о правим богомољцима. Зато Спас и открива прво њој сву истину о себи: "Ја сам (Месија) који говори с тобом" (ст. 26).

То Господ не откри ни ученом Никодиму, ни мудром Натанаилу, већ простој богољубивој жени, која је срцем осетила Еванђеље Месије, и прву истину његову, истину о правим богомољцима. И са том истином, понесена њоме, оставила своје судове и похитала у град и рекла људима: "Хајдете да видите човека који ми каза све што сам учинила: да није то Христос?" Проверите и ви, браћо Самарјани (ст. 29).

"А у међувремену мољаху Га ученици Његови говорећи: Рави, једи! А Он им рече: Ја имам јело да једем за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: Да Му неко не донесе да једе? Исус им рече: Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао и извршим дјело Његово. Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање."
(4:31-36)

За то време ученици моле свог гладног, и жедног, и уморног Учитеља да једе. А Он им, потстакнут тиме, говори о својој тајаиственој храни којом он храни Своје чавекољубиво биће. А то је? - Спасење људи. То је посао његов у овету; вршећи га Он храни себе. До малочас, разговарајући са Самарјанком о спасењу света и спасавајући њу лично, нахранио себе, док су ученици ишли у град по храну. А то је посао у који треба да ућу и ученици као што су пре њих улазили Пророци.

"Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање. Ја вас послах да жањете гдје се ви нсте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли."
(4:37-38)

То је "посао" Месије у свету, то и храна за све његове сараднике. Кроз Пророке је Месија припремао свет за спасење света од греха, смрти и ђавола; а сада је Сам дошао да тај посао обави, и у њега уведе Своје ученике. У целокупном том послу ради се једно: сабира се род за живот вечни: спасавају се душе од смрти и преводе у живот вечни.

Сваки Пророк и сваки Апостол ради један те исти Месијин посао: "сабира род за живот вечни" (ст. 36). Свако људско биће, спасено Месијом, јесте род (плод) који земља даје за живот вечни. Земља! - какво достојанство има у васиони: рађа род за живот вечни; расадник је бесмртнога и вечиога; расадник бвомртника и вечника.
Она је Божји рукосад.

"А из града онога многи од Самрјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: Каза ми све што учиних. Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана. И много их више вјерова за ријеч Његову. Те жени говораху: Сад не вјерујемо више због твог казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ свијета, Христос."
(4:39-42)

Ево првих родова за живот вечни: Самарјани многи обраћају се Христу и примају Га као Спаситеља света. Проверили су Самарјанкин исказ и уверили се да је Исус заиста Спас свету, Христос=Месија. Стога и говоре жени: "Сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спаситељ света, Христос" (ст. 42). - Какво ретко исповедништво! и колико у њему искрености, простоте, силе! "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас света, Христос": то је наше лично искуство.

"Спас света" - целога света, не само Самарјана, не само Јевреја, већ свих људи скупа, и још: целога света што постоји, миче се и живи. Јер све то стење у оковима преха и смрти, "уздише и тужи" (Рм. 8,22): чекајући спасења од Спаоитеља света. "Сами чусмо и по знасмо", - то је најсигурнији начин да се Христос упозна.

Треба сам доћи у лични додир са Њим; сам Му постављати питања, и добијати од Њега одговоре. И ако човек није с предумишљајем и с предубеђењем пришао Исусу, мора открити у Њему и Спаситеља свога и Спаситеља света. Увек један и за све један, категорички еванђелски императив христопознања: "дођи и види" (Јн.1,46; ср. Јн.1,39).

 

 

Чланак на насловној страни Поука: https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B8-r1697

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Ко су „сиромашни духом“ из Мт 5,3?

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1086, Рубрика Библијске теме

Покушај једног алтернативног тумачења.

„Духом су били деца. Простодушни. Оличавали су рајску безазленост, чедну наду у искупљење; били су прави представници блаженства које је проповедао Христос; једног дана они ће спасити свет од пропасти.“

Јан Кефелек, Варварска свадба

У романима великог британског писца и књижевног социјалног реформатора Чарлса Дикенса Мартин Чазлвит и Давид Коперфилд два јунака, Марк Тапли и господин Дик, представљају најпозитивније ликове. Обојица су на свој начин специфични, готово „душевно оболели“. Њихово понашање је са социјалне тачке гледишта проблематично, не уклапају се у друштвене конвенције и норме. На неки начин су клинички случајеви. Међутим, обојица играју кључне улоге у животима главних јунака, младог Мартина Чазлвита и Давида Коперфилда. Они их својим спонтаним реакцијама извлаче из тешких, безнадежних ситуација, чак су заслужни за то да двојица главних јунака уопште преживљавају невоље које су их снашле. У својим књижевним делима Чарлс Дикенс на тај начин велича и афирмише маргинализоване, простодушне, „душевно оболеле“ људе који у свакој епохи представљају известан терет и изазов, показујући да управо они, безазлени, чисти и спонтани, могу да одиграју пресудну улогу у сложеним животним околностима.

БЛАЖЕНИ УСКРАЋЕНИ ЗА ЗЕМАЉСКУ СРЕЋУ

Исус из Назарета је у време свог земаљског деловања нарочиту пажњу поклањао првенствено маргинализованим, болесним, социјално неупотребљивим и неуклопљеним члановима друштва. Лечио је људе са инвалидитетом: слепе, одузете, психички оболеле.

Када је Јован Крститељ послао двојицу ученика, како приповеда Матеј (10, 2–6), да питају Исуса да ли је он тај који ће доћи или не, он одговара: „Идите и јавите Јовану оно што чујете и видите: слепи прогледавају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда Еванђеље. И благо ономе који се не саблазни о мене.“

Евидентно је да је овакав Исусов однос према болеснима, немоћнима и сиромашнима могао да изазове саблазан код његових сународника. Међутим, управо је главна карактеристика Христовог виђења човека била фаворизација оних који немају никакве афирмације у земаљском животу. Тај јединствени став најјасније је изражен у еванђелским блаженствима.

БЛАЖЕНСТВА У ЕВАНЂЕЉИМА

Када је реч о блаженствима у Еванђељима, прво на шта се помисли су блаженства у Еванђељу по Матеју изговорена у оквиру Исусове беседе на гори (Мт 5,1–13). Нешто мање позната је верзија текста блаженстава која је сачувана у Еванђељу по Луки у оквиру Исусовог говора на пољу (Лк 6,20–26). Разлог томе је с једне стране интензивнија богослужбена употреба Матејевог текста, с друге пак чињеница да је Лукина верзија знатно краћа.

Обе верзије текста блаженстава нуде један кратак резиме Исусовог учења. Уочљива разлика између два текста састоји се у томе што су блаженства у Еванђељу по Луки литерарно укомпонована антитетички: после четири блаженства следе четири „тешко вама“. На овај начин Лука приказује Исусов говор као говор месијанског пророка. Код обојице Еванђелиста блаженства представљају програмске текстове чија ће експликација бити доследно спровођена кроз даљи ток Еванђеља. То нарочито важи за Луку који ће низом парабола конфротирати богатство и сиромаштво, материјално благостање и немаштину.

Блаженства су дакле централни антрополошки текстови у Еванђељима по Матеју и Луки и представљају Исусово суштинско виђење човека, његове судбине и будуће перспективе. Блага вест Христова упућена је првенствено онима који „нису срећни“, који не уживају у благодетима овога света. Може ли се у том контексту сагледати и блаженство упућено „сиромашним духом“ чије је Царство небеско? Ко су „сиромашни духом“ којима је обећана будућа срећа?

КО СУ „СИРОМАШНИ ДУХОМ“ (МТ 5,3)?

Док су у Еванђељу по Луки блажени сиромашни, дакле блажени они који немају материјалних добара (Лк 6,20), у Еванђељу по Матеју блаженство је упућено „сиромашнима духом“ (Мт 5,3). За разлику од јасноће Лукиног блаженства сиромашних, Матејева верзија текста углавном изазива недоумицу. Управо та недоумица проузроковала је богату историју тумачења овог загонетног места. Формулација „сиромашни духом“ јединствена је у Новоме Завету, али се појављује и у новозаветним текстовима савременим Кумранским рукописима и тамо има значење да Бог охрабрује „сиромашне духом“, даје снагу онима који су клонули.

У Еванђељу по Матеју свакако није реч о сиромашнима који су само лишени материјалних добара, већ реч „духом“ упућује на фигуративно разумевање. Потешкоћа у разумевању Мт 5,3 углавном се пројављивала у томе што није јасно да ли под „духом“ треба разумети људски дух или Дух Божији. У историји тумачења се формулација „сиромашни духом“ углавном схватала као „блажени понизни“, тј. блажени они који сами себе понижавају, блажени они који су добровољно „сиромашни“, „понизни“. Стога се „сиромаштво духом“ схватало не као стање, већ као став: блажени су они који се добровољно и свесно понижавају у духу. Иако материјална немаштина у Мт 5,3 остаје у сенци духовне или психичке немаштине, било је покушаја да се ова формулација доведе у везу са ставом према богатству. „Духовно сиромаштво“ би следствено овом тумачењу било везано за унутрашњи став према богатству: духовно сиромашни не граде свој идентитет на материјалном богатству (уп. такође Мт 6,19–20).

ЈЕДНО АЛТЕРНАТИВНО ТУМАЧЕЊЕ

Тумачење које у „сиромашинма духом“ види пре свега особе са менталним инвалидитетом се понекад појављивало, али никада није заживело као највероватније. Оно укратко гласи: „сиромашни духом“ су они које свет са медицинског и социјалног становишта посматра као „психички оболеле“, као „умно заостале“. Они ништа немају од царства земаљског, оно им је ускраћено – компензација тог земаљског дефицита је на небу. Овакво схватање Мт 5,3 разумева „дух“ као антрополошку категорију, а не божанску. Да су блажени они који су сиромашни Духом Божијим, тврдња је која је тешко одржива како у контексту Еванђеља по Матеју, тако и у контексту целокупног Светог Писма. Наиме, хришћани су носиоци Духа Божијег у виду на крштењу примљене божанске благодати. Стога је незамисливо да се велича и блаженим проглашава стање сиромаштва Духом Божијим. С друге стране, „дух“ се у Новоме Завету често појављује као антрополошка категорија (уп. 1Кор 5,4; 14,14; 16,18; 2Кор 2,13; 7,1; Рим 1,9; Гал 6,18; Фил 4,23; Флмн 25) која алудира на човекову самосвест, на његово сопство. Ако се дакле „дух“ у Мт 5,3 схвати као антрополошка категорија, онда су „сиромашни духом“ они људи који су ускраћени за адекватно саморазумевање. Као такви они су свакако лишени и духовних добара којима располаже једна личност (уп. 1Кор 12,1 и даље).

Њихово сиромаштво овде на земљи преточиће се у благослов у Царству небеском. У том смислу сиромаштво духом треба пре разумети као стање, а не као став. Свима који се налазе у том стању и свима који љубављу и бригом окружују особе у том стању Христос благовести небеску наду и на тај начин све остале упозорава да се са љубављу и поштовањем односе према онима који својим духовним сиромаштвом сада и овде представљају знак долазећег Царства, превреднујући све „природне“ и „нормалне“ вредности које подразумева земаљска егзистенција.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Смирени, једноставни људи који се не надимају својим талентима и својим знањем. Нажалост, овај део у НЗ се и од неких верника и од атеиста тумачи као благосиљање незнања и необразованости.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја бих додала још и ово да је Јеванђеље по Матеју оријентисано ка јудео-хришћанима, док је Јеванђеље по Луки оријентисано ка многобошцима, тј. онима који ће тек постати хришћани! Ово говорим посматрајући кроз призму тадашњег времена (времена када су Јеванђеља настајала)!

Посматрајући са данашње тачке гледишта, како на мене дјелују ова Јеванђеља, ако сам уопште достојна да било шта кажем, јер нисам егзегета, нити било какав стручњак за тумачења;

"блажени сиромашни духом" (Мт.5,3) су они простодушни, ненаметљиви, смирени, они који не знају бити никакви другачији него баш такви какви јесу-једноставни!

"блажени сиромашни" (Лк. 6,20) су они који заиста немају материјално, али не очајавају над тим, него то прихватају и хвале Бога иако немају! Они којима је храна, вјера у Васкрслог Христа, битнија од било које друге хране! Они којима нису битне сјајне хаљине и којекакво "перје", већ они који се у Христа облаче!

Молим вас исправите ме ако сам "залутала"! Као што рекох, нисам никакав стручњак за тумачење Јеванђеља!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ЈЕДНО АЛТЕРНАТИВНО ТУМАЧЕЊЕ

Тумачење које у „сиромашинма духом“ види пре свега особе са менталним инвалидитетом се понекад појављивало, али никада није заживело као највероватније. Оно укратко гласи: „сиромашни духом“ су они које свет са медицинског и социјалног становишта посматра као „психички оболеле“, као „умно заостале“. Они ништа немају од царства земаљског, оно им је ускраћено – комп...... ...о такви они су свакако лишени и духовних добара којима располаже једна личност (уп. 1Кор 12,1 и даље).

Њихово сиромаштво овде на земљи преточиће се у благослов у Царству небеском. У том сми......Царства, превреднујући све „природне“ и „нормалне“ вредности које подразумева земаљска егзистенција.

Meне ово подсећа на Кнеза Мишкина из романа "Идиот", Ф.М. Достојеског

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Цару царево, Богу Божије (Мк. 12, 13–17)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1096, Рубрика Библијске теме Исус Христос је читавог свог живота поучавао и читавим својим животом сведочио да Божија воља, Божија слава и све што се тиче човековог односа са Богом има предност у односу на све остало.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1096/tekst/caru-carevo-bogu-bozije-mk-12-13-17/

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Доцент на Богословском факултету у Софији ђакон др Иван Иванов објавио је у издању Универзитета монографију „Евхаристија: mysterium fidei – mysterium vitae (литургичко тумачење тајне евхаристије)“. Ова књига је плод ауторовог истраживања и предавања из области евхаристијског, литургијског и светотајинског богословња последњих 20 година. Богословску редакцију књиге обавио је др Димитар Димитров, редакцију грчких израза провео је др Росен Русев, а јеврејских термина доцент др Ивајло Најденов.     Аутор имтерпретира основне богословске проблеме и нашироко излаже научна истраживања питања евхаристије, тајинства и обреда. Књига садржи и преглед досадашње литературе из ове области на бугарском.   Књига доцента др Ивана Иванова излаже литургичке феномене: „Литургија, Евхаристија, Анафора (канон евхаристије) кад акцент ставља на епиклезу, а обрађује и питање претварања и освећења Дарова; затим, култ, богослужбена последовања, символи, тајна, жртва. Аутор подробно истражује питање призива Светог Духа на евхаристији и притом упоређује бугарску богослужбену традицију са традицијом других Цркава.   Књига садржи 607 страница и препоручује се као ново, систематско, аналитичко, егзегетско, историјско, патролошко, догматско, канонско и литургичко истраживање, а као таква намењена је студентима, предавачима, истраживачима литургичког богословља.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      „Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27)     Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).   Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.   Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.   У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.   У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.   А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).   Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).   Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.   „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)   „Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.   јеромонах Доситеј Хиландарац     Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
    • Од Логос,
      У парохијском дому при храму Вазнесења Господњег у центру Београда, је у оквиру редовних духовних сабрања уторком, 10. децембра 2019. године, беседио уважени ђакон др Србољуб Убипариповић, доцент за Литургику на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема предавања била је „Тумачење свете Литургије“, а драгог госта поздравили су настојатељ  храма презвитер Арсеније Арсенијевић и ђакон мр Бошко Савић. По завршетку излагања, драги гост је одговорио и не неколико интересантних питања сабраних. Са званичне интернет странице београдског храма Вазнесења Господњег доносимо звучни запис овог надахнутог предавања.    Звучни запис предавања     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ово Јеванђељско зачало се налази у Јеванђељу по Матеју у 22. глави од 1. до 14. стиха.
      Одељке из Јеванђеља тумачи jереј др Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу.
      http://www.agencijami.net/Uploads/RadioGlas/Audio/20190906-125546-185_27_128_46-293.mp3 
       
      Извор: 
      Радио Глас 92 MHz :: Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина
      WWW.RADIOGLAS.RS У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.  
    • Од Логос,
      Божанствена Литургија је путовање до сусрета и сједињења човека са Богом. Тај циљ се већ остварио. Доспели смо до краја тога путовања. Видели смо Светлост истинску. Видели смо преображење Господње на литургијској гори Таворској. Причестили смо се Његовим светим Телом и Његовом пречистом Крвљу. И док се једва усуђујемо да прошапућемо преузвишеном Посетиоцу, Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17,4), Мајка Црква нас подсећа да крај литургијског путовања треба да буде полазна тачка нашег духовног путовања: У миру изиђимо. Треба да сиђемо са горе Преображења, како бисмо се вратили у свет и ходили путем сведочења сопственим животом. То путовање је сведочење вернога о Путу и Животу – то јест Христу – који борави у нама. Циклис емисија "Светотајинско богословље" које смо посветили тумачењу Свете Евахристије, окончали смо објашњењем завршног благослова којим се отпушта евхаристијско сабрање. 
      Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић
       

       
      СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ
×
×
  • Креирај ново...