Jump to content
Дијана.

Мучи ме чамотиња, туга, очајање без разлога...

Recommended Posts

Kako se izboriti sa duhom očaja/uninija

" Suza moja nema roditelja; nada mnom je nebo zatvoreno, ne čuje mi plača ni molitve."
Uninije – strašni, crni demon očaja, mrzovolje, pesimizma, zagrljen sa smrdljivom sabraćom gordosti i gnjeva, podlo vam došaptava da je sve crno, da niko ne mari za vas, da je Bog okrenuo lice Svoje od vas, ne da vam da se molite, iako znate da je molitva lijek za to stanje, svemoćno "Slava Bogu za sve", naročito Isusova molitva; jeste li to doživjeli, kako se borite s tim?

Псалам 21. 
(МТ: Псалам 22)

  • БОЖЕ, Боже мој,чуј ме; зашто си ме оставио?(1)
    далеко су од спасења мога речи падова (=крикова) мојих.
  • Боже мој, вичем у дану и не чујеш;
    и у ноћи, и нема (одговора) на агонију моју.
  • А Ти у светињи обитаваш, Хвало Израиљева.
  • У Тебе се уздаше оци наши;
    уздаше се, и избавио си их;
  • Теби вапише и бише спасени,
    на Тебе се уздаше и не постидеше се.
  • А ја сам црв а не човек,
    подсмех људима и руг народу.
  • Сви који ме видеше ругаше ми се,
    говораху устима, климаху главама:
  • Уздао се у Господа, нека га избави!(2)
    Нека се спасе, ако га хоће!
  • Јер Ти си Који ме извади из утробе,
    нада моја од (времена) дојки мајке моје.
  • Теби сам привржен од материце,
    из утробе мајке моје Ти си Бог мој.
  • Немој одступити од мене, јер је невоља близу,
    а нема помоћника.
  • Опколише ме јунци многи,
    бикови дебели окружише ме;
  • отворише на ме уста своја,
    као лав који граби и риче.
  • Као вода разлих се,
    и расуше се све кости моје;
    поста срце моје као восак топљен у утроби мојој.
  • Сасуши се као опека снага моја,
    и језик мој прилепи се за грло моје,
    и у прах смртни низвео си ме.
  • Јер ме окружише пси многи,
    збор лукавих опколише ме;
    прободоше руке моје и ноге.
  • Избројаше све кости моје,
    а они ме погледаше и презреше ме.
  • Разделише одећу моју мећу собом,(3)
    и за хаљину моју бацаху коцку.
  • А Ти, Господе, не удаљи помоћ Твоју од мене,
    похитај да ме заштитиш.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U principu "uninije" (ko još izmisli tu reč) je zapravo kada si smoren.

A smor se rešava samo akcijom. Znači ono... šetnjica, grad, devojčice (dečaci), filmići, pićance, pljeka, ... puštaš ploče sa drugom, učite zajedno..

pravite roštilj, nedeljom crkvica, uveče i ujutro molitvica.. po danu neka knjigica... i nema smora

Share this post


Link to post
Share on other sites

U principu "uninije" (ko još izmisli tu reč) je zapravo kada si smoren.

A smor se rešava samo akcijom. Znači ono... šetnjica, grad, devojčice (dečaci), filmići, pićance, pljeka, ... puštaš ploče sa drugom, učite zajedno..

pravite roštilj, nedeljom crkvica, uveče i ujutro molitvica.. po danu neka knjigica... i nema smora

a sta ako nemaju snage i volje za akciju ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Onda su baš smoreni. Onda je do drugih da ih izvuku iz smora.

Znaš ono..

"E batice, baš sam nešto smoren, nije mi ni do čega!"

- Ma nema frke, eto mene pa ćemo zajedno gluvarimo...

Zavisi kome se obratiš...

Najbolje je ono...

"Gospode Isuse ....

Drugari tako - tako, ali Isus uvek dođe.

Share this post


Link to post
Share on other sites

a sta kad nema drugih? i kad nemas snage ni da se pomolis?

Čovek treba sam sebe da natera da se moli,koliko god da mu je mučno ili teško.Da se moli svojim rečima,"svojom mukom". I ako možda nije iz srca ta "naterana " molitva,verujem da Bog i takvu prima,imajući u vidu da čovek nema snage za molitvu.Onda će ti je dati On.Na čoveku je taj mali trud,da pokušava.A,svaki trud u tom smeru Bog ne zanemaruje nikako. :drugarstvo:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево још један допринос са моје стране, управо пронађен и копиран из подфорума "Шале":

Mujin dnevnik

Prvi dan

Pada kiša, Fata depresivna, gleda kroz prozor

Drugi dan

Kiša pada, Fata depresivna, gleda kroz prozor

Treći dan

Kiša i dalje pada, Fata i dalje depresivna, gleda kroz prozor

Četvrti dan

Kiša. Fata gleda kroz prozor i dalje depresivna.

Ako nastavi ovako da pada, pustiću Fatu unutra!

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čovek treba sam sebe da natera da se moli,koliko god da mu je mučno ili teško.Da se moli svojim rečima,"svojom mukom". I ako možda nije iz srca ta "naterana " molitva,verujem da Bog i takvu prima,imajući u vidu da čovek nema snage za molitvu.Onda će ti je dati On.Na čoveku je taj mali trud,da pokušava.A,svaki trud u tom smeru Bog ne zanemaruje nikako. :drugarstvo:

Ta je upravo najvise iz srca... Paradoksalno, malo fali da preokrenemo najdublji ocaj u najdublju vjeru :)

A sto neko rece, izlaz i olaksanje cesto dodje od drugih ljudi... Bog i djeluje kroz dobre ljude, zar ne... samo se ne treba u sebe zatvoriti, i od ljudi i od Boga...

Share this post


Link to post
Share on other sites

a sta kad nema drugih? i kad nemas snage ni da se pomolis?

Ја нисам склон агресији али јесам депресији.

Елем, унинијом реагујем на околности.

До сада нисам научио како да унинију немам (може ли се то?)

али јесам научио да у току 'напада' - не верујем својим осећањима.

Лажу ме! Увек постоје други и стално имам отворен 'аутопут' ка

Богу Јединоме - Христос га је направио Својом смрћу (да не морам

да умрем ја) и Својим васкрсом (опет због мене).

Наравно да је Господ то урадио за свакога од нас и то из љубави

према сваком од нас.

Молитве Богу током унинија су ... мој вапај и тихи крик, никаква дубока

теологија, никакво читање... У једној реченици: "Боже Свемогући

и Свеприсутни - промени нешто а ја не знам шта!"

А после - е после иде радост! Радост на квадрат!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

До сада нисам научио како да унинију немам (може ли се то?)

али јесам научио да у току 'напада' - не верујем својим осећањима.

Лажу ме! Увек постоје други и стално имам отворен 'аутопут' ка

Богу Јединоме

Молитве Богу током унинија су ... мој вапај и тихи крик, никаква дубока

теологија, никакво читање...

А после - е после иде радост! Радост на квадрат!!!

Dobro pitanje, moze li se potpuno ukloniti uninije, i da li je to izraz psiholoskog sklopa (depresivne dispozicije) ili pak, duhovne prirode... Znam da sam posmatranjem sebe i drugih stekla utisak da je uvijek duhovne prirode, ili se napad lakse kalemi na odredjenu strukturu psihe...

Da, ne treba u tom trenutku vjerovati sebi, tj.svojim osjecanjima, i istrajavati u tim molitvenim vapajima. Naci ce dobri Gospod nacina da nas utjesi. Izlaz se uvijek ukaze, uvid, necija spasonosna rijec ili samo blag pogled, da nas postidi za to malodusje (prikriveno huljenje).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Велики светитељ Јован Златоусти каже: “Господ није посадио тугу у нашу природу да бисмо је користили неприкладно и пречесто у неповољним околностима наших живота, нити да би нас уништила, већ управо супротно, да бисмо задобили огромну корист од ње.      Како нам она може бити од користи? Када је употребимо у одговарајуће време. Право време за тугу није када патимо због несрећа које су нас задесиле, већ када чинимо зла дела. Међутим, ми смо обрнули овај редослед и заменили право време. Ни најмање нам није жао када починимо мноштво зала. Међутим, када искусимо чак и малу несрећу, ми потонемо, затечени смо, жалимо, па чак долазимо до тога да желимо да се лишимо својих сопствених живота.“   Као што можемо видети из овог поучног текста, православно богословље нас учи да тугујемо и да се кајемо због грехова које свакодневно чинимо, а не због животних невоља. Много раније апостол Павле је изговорио следећу изреку, несхватљиву за световне људе: Сада се радујем у својим страдањима… (Кол 1, 24).   Архимандрит Спиридон Логотет,  Депресија, стр. 35-36     Извор: Епархија жичка
    • By Поуке.орг - инфо
      Услед активног ширења заразе проуроковане вирусом корона у светским размерама, надлежни органи Руске Федерације примењују све неопходне мере како би сачували мир и здравље својих грађана. У томе им неизоставну подршку и помоћ пружа Руска Православна Црква. Недавно је Свети Синод Руске Православне Цркве са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом на челу одобрио текст упутстaва у вези са ширењем короновирусне инфекције[1]. Ова упутства садрже опис неопходних мера намењених на сузбијање ширења болести, и за сада су намењена за храмове и манастире Mосковске епархије.     Како се наводи у тексту, овe мере су исказ пастирске бриге за људе. Сам текст документа је састављен у складу са канонском традицијом Руске Православне Цркве, као и са историјском традицијом вршења богослужења у време епидемија. У тексту се не налазе богословске новеле, већ је заснован на томе да се принос Бескрвне Жртве ни у каквом случају не сме прекинути. Приступ Светим Тајнама биће омогућен и здравим и болесним људима, уз одређене мере предострожности.   Међу практичним саветима који се нуде у упутству, могу се истаћи брисање кашичице са убрусом натопљеним медицинским алкохолом после сваког причесника, брисање дезинфекционим раствором икона и јеванђеља после целивања, коришћење хигијенских рукавица приликом поделе нафоре, коришћење једнократних вата приликом Јелеосвећења, и други савети који се тичу праксе Руске Православне Цркве.   Препоручује се такође свештеницима да приликом благосиљања не пружају руку ради целивања. У документу се указује социјалним службама при парохијама, подворјима и манастирима да организују помоћ старијим људима око набавке намирница и неопходних ствари. Овим документом се обраћа пажња да је неопходно строго придржавање хигијенских норми, нарочито везаних за одржавање чистоће богослужбених предмета и просторија, дезинфекцију руку и мерење телесне температуре верника.   Ова упутства остају на снази док се не донесу новa упутства. С обзиром на то да је неизвесно колико ће ванредно стање да траје, питање је у каквом формату ће се одржати васкршња богослужења. Иако је у Ватикану већ све спремно да се Васкршња миса одржи у директном преносу без присуства верника, Руска Православна Црква, по речима Митрополита волокаламског Илариона,[2] не разматра могућност обустављања богослужења због корона вируса. И за време Великог поста и на сам Васкрс биће одржане регуларне службе са учешћем верника. Уз то је Митрополит нагласио да Руска Црква не потцењује опасност тиме што се богослужења не прекидају. Црква ће свакако да одреагује уколико надлежне службе Руске Федерације издају нова упутства као одговор на ширење вируса и већег обољења становништва. Призивајући вернике да не паниче и да се уздају на промисао Божји, митрополит Иларион је указао да је неопходно пратити упутства надлежних здравствених организација и да је боље бити спреман неголи потценити степен опасности.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг - инфо
      Када нас нападну осећања разочарања и очаја, и када нас савладају, морамо храбро да устанемо и да се помолимо Богу, а Он ће нам штедро помоћи, рекао је Његово Блаженство Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, у најновијем издању Реч Предстојатеља.     Вољени Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, сваке седмице обраћа се свом духовном стаду путем видео-записâ Реч Предстојатеља, емитованих на украјинском језику.   Његово Блаженство је говорио о читању Еванђеља у Недељу 18. по Педесетници, у којем Спаситељ васкрсава сина Наинске удовице (Лк. 7, 1-16), примећујући да свака еванђелска перикопа има алегоријско значење које се односи на живот нас хришћана.   Удовица је људска душа, а син је наша вера. Бог је дао веру свакој души. Не постоји човек који нема вере, рекао је митрополит Онуфрије. Човек мора веровати у Бога, мора му се предати, јер је Бог Извор живота, додао је Митрополит кијевски и све Украјине.   Блажењејши је скренуо пажњу на оне несрећне случајеве када човек престане да верује у Бога и у људе, и тако западне у очајање. Очајање је знак да је у човеку умрла вера, објаснио је митрополит Онуфрије.   Морамо се молити Богу и не обраћати пажњу на лоше помисли, а помоћ од Бога ће сигурно доћи, рекао је Предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве, наводећи пример човека алкохоличара, који се, уз Божју помоћ, не само носио са очајањем и помислима о самоубиству, него се борио и против своје зависности.   Још је боље живети тако да не западамо у очајање, а да би то тако било, морамо живети у складу са заповестима Божјим, рекао је Његово Блаженство Митрополит кијевски г. Онуфрије. Будимо храбри чак и када нас очајање савлада, устанимо и помолимо се Богу! А Бог, који је Створитељ света и Господар света, сигурно ће нам вратити заинтересованост за живот, који је дар Божји, и који очекује и жели свака људска душа и цео свет, поручио је митрополит Онуфрије.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Поуке.орг - инфо
      На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру.
       
      Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског.
      Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим:
      „Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“
      Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа:
      „Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“
      Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма,  Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић:
      „Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“
      Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом.
      Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије:
      „Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла  Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога:
      „А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај  да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг инфо
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...