Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у недељу 9. фебруара, када наша света Црква прославља успомену на пренос моштију светог Јована Златоустог, у храму посвећеном Светом архангелу Гаврилу (Буковичка црква) у Аранђеловцу служио авету архијерејску Литургију.   Звучни запис беседе   Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Милован Ранковић, јереј Рашко Стјепановић, ђакони Стеван Илић и Александар Бабић.   Ово духовно сабрање су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца.   Након читања Светог Јеванђеља Епископ Јован нас је подсетио значају припремних недеља пред Велики и Часни Пост. У својој беседи се осврнуо на постојање две врсте људи у Цркви, као што нас поучава и Свето Јеванђеље о царинику и фарисеју. “Оно на шта треба да посебно обратимо пажњу јесте да постимо, али да то буде и пост душе, тј. да се уздржавамо од лошег делања и од гордости.    Наша душа почиње од данас да пости”, рекао је Владика поделивши са верницима и речи светог Јустина Ћелијског који каже: “Наше тело је харфа, а душа је свирач”, чиме је желео да нам приближи важност обједињености поста. “Морамо увек имати на уму да Господ увек види и гледа наша срца. Ми смо ти који одлучујемо кога ћемо угостити у нашим срцима, да ли ће то бити Бог, или пак онај други.    Господ нас подсећа својим речима да он стоји код врата нашег срца и ако отворимо он ће се у њега уселити. Овим чином се показује Божије стрпљење јер он чека човекову слободну вољу коју му је дао да он сам одлучи да ли ће Га примити у своје срце.    Молитва коју произносимо Богу ако је проткана гордошћу, није молитва већ се то претвара у грех. Како молитва може да буде узвишена, исто тако може бити и лажна. Другим људима не требамо судити, да не би и нама било суђено, јер каквим судом судимо, таквим судом ће нам се и судити”, истакао је Епископ Јован.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Протосинђел др. Клеопа (Стефановић) настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима и професор Богословије у Сремским Карловцима. Како се одлучио, још као дете да ступи на монашки пут? Зашто је у Цркви видео једину утеху и смисао живота? О својим родитељима без којих је веома рано остао и својој баки која га је веома рано, још као малог дечака усмеравала на пут вере! О свом писменом саставу о Патријарху Павлу у петом разреду основне школе, који није наишао на разумевање тадашње наставнице, гостујући на ТВ Храм, говорио нам је данашњи доктор теологије, професор карловачке Богословије и настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима отац Клеопа (Стефановић).      У другом делу емисије Личност и Заједница, протосинђел Клеопа осврнуо се на значај светлог празника Крштења Господа Исуса- Богојављење. О значају за савремену цивилизацију реченице Светога Јована Крститеља      "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". О томе шта значи покајање за човека у сваком времену историје људског рода и неопходности Свете Тајне Исповести за грехе свакога човека.    На крају разговора у емисији Личност и Заједница, др.Клеопа је говорио о свом докторском раду, о његовом циљу и значају.     Извор: Телевизија Храм  
    • Од Логос,
      Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић.   Звучни запис беседе     Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић.   На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац.   Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова.   После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ.   Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви.   После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова.   Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић.   Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену.   На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић.
       
      Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...