Jump to content

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић.   Звучни запис беседе     Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић.   На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац.   Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова.   После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ.   Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви.   После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова.   Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић.   Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену.   На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Какo избећи све бразде и лукаво сплетене мреже које ђаво непрекидно баца у узбуркано море људског живота са циљем да улови свакога човека, па и целе народе, у тренуцима када ови одступају од Бога који једини жели да се свако од нас спаси, - о овоме у интервјуу са схиархимандритом Илијом (Ноздриним).

      – Oче Илија, како да научимо да живимо врлинским животом?
      – Свако од нас има савест. То је глас Божији који је са рођењем дат свакој људској души. Дата нам је и слободна воља. Човек може да поступи супротно својој савести. Она ће га, наравно, потом пећи. Зато је човек обдарен разумом, да би промишљао о поступку пре него што га учини.
      Када човек поступа сходно моралном закону који је установио Творац, савест одобрава његове поступке и то човека радује. Речено је у Јеванђељу: ”Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима.” (Мт. 7:12). Ако бисмо почели само ту заповест да испуњавамо, наш живот би био много мирнији. И то је само једна заповест!
      Свето Писмо нам је дато као подсећање на животна правила: тако треба да буде, ако хоћемо да живимо савесно.
      Господ је за нас све учинио. Он виси на Крсту све док на земљи има макар један грешник. Христос је распет за сваког од нас. Он хоће да се сви људи спасу. (1 Тим. 2:4). Ако би људи у своје бесмртне душе сместили ову истину о Богу који их све воли.
      Како су бесомучни комунисти падали у јарост рушећи цркве Божије! Зато што је у цркви све ради спасења људске душе, све Тајне су откривене: покајање, да бисмо своју савест чистили, Причешће, да бисмо се сјединили са Господом. И друге Тајне.
      Човек не може да не греши. Чим сагреши, одмах му прилазе тамне силе, и човек постаје немоћан пред саблазнима, друге жалости, поробљава. Тако почиње мржња.
      Људи заборављају шта је страх Божији. Над свима нама стоји правични Судија, и од Бога се не може ништа сакрити. Ако си сагрешио – покај се, опрости ближњем из све душе. Вечност нам је неизбежна, хтели ми то или не.
      Господ нам је дао молитву ”Оче наш”. То је врло проста молитва, али је у њој све речено. То је основа општења душе са својим Оцем. Сви смо ми деца Божија. Стога, обраћајући се Оцу, кажемо: ”И остави нам дугове наше, као што ми остављамо дужницима нашим” (види Мт. 6: 9–13). То јест, не само да молимо Господа да нам подари оно најнеопходније, него и дајемо обећање да ћемо праштати својој браћи и сестрама, који су нас нечим повредили, нешто због чега смо незадовољни. Трпљење је Божанско својство, и нестрпљење и озлојеђеност – сатанско.
      ”Трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21:19) – говори Господ. Исто су нам и свети оци завештали: хришћанско савршенство се достиже кроз трпљење. Зато Бог шаље човеку разне недаће, спољашње и унутрашње. Спољашње су болести, беда, поруга, презир од стране ближњих. Унутрашње су страсти које некада притискајући душу, помажу да се душа обрати Богу, наводећи човека који се услед своје лоше нарави мучи, да потражи Спаситеља. Речено је да је митар изашао из храма много чистији, од фарисеја, иако је овај први био сав у греху, а други сав у добродетељи.
      – Фарисеј није имао смирење?
      – Није, а ни љубав према ближњему. Смирење и љубав су врх добродетељи. Без љубави и смирења немогуће је прићи Христу: ”Бог је љубав и који пребива љубави, у Богу пребива и Бог у њему.” (1 Ин. 4:16), – пише код апостола. Тако је и са смирењем. Речено је: ”унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.” (Фил. 2:8). Нисмо видели Оца Небеског, а Господ наш Исус Христос који се оваплотио, јавио нам је Бога. Призвани смо да се угледамо на Бога. Да почнемо да живимо у смирењу, трпљењу, љубави и тада ће и наше молитве бити услишене. Увек се види да ли се човек моли или не, да ли има снагу од молитве или га мучи нека туга.
      Највећи грех је наравно гордост. Горди људи се често сами изненаде како немају вере, чак и онда када као да јој теже? Са споља гледано, све раде како треба. Вера гордих је егоизам, као код фарисеја. А смирење и жртвена љубав приближавају Христу.
      – Оче, до револуције 1917.г. је, изгледа, преовладавало фарисејство? Људи су посећивали храмове, али су се суштински многи удаљавали од Бога, као што је речено код пророка: ”Народ се овај приближује устима својима и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којој су научени”. (Ис. 29:13).
      – Господ допушта да се зло разобличи како би људи изабрали вечност са Богом. Па нису они тада за кору хлеба свирали. Како су се почетком ХХ века завршиле присилне побуне у Петрограду? Сада су већ историчари доказали да је то била престоница зараћених држава у Првом светском рату обезбеђена храном.
      Тако и сада омладини пуне главу лажима, окрећу је против власти. То је ђавоља логика. Тако су и цара свргли. Шта се догодило са људима, па су се бојали и да стану у цареву одбрану? А сада, против чега ратују? Да ли неко гладује? Да ли својој деци желе оно што је било пре сто година у нашој земљи? Свеједно, има доста сличности…
      Ево у часопису ”Непрегледна Русија” (излази у родном граду схиархимандрита Илије, у Орлу. – прим. аут. ) пише: ”Они који још увек желе да чују глас опомене, нека послушају речи пророштва светог праведног оца Јована Кронштатског, много пре катастрофе 1917.г. која је задесила руско друштво: шта чека Русију ако…”Ако се руски народ не покаје, крај је близу. Бог…ће послати бич у облику нечастивих, сурових, самозваних (тако и јесте: комунисти су били самозвани, – коментарише отац Илија) владалаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама. Одкуд та анархија, ти штрајкови, то разбојништво, убиства, отмице, сва тај неморал друштва, тај разврат који је царовао, то опште пијанство? Од безверја, од безбожништва…На тлу безверја, малодушности, неморала, дошло је до распада државе. Ако се руском народу не усади вера и страх Божији, она неће моћи да издржи. Брже к Богу са покајањем! Брже ка чврстом и непоколобивом пристаништу вере и Цркве! Вера у слово Божије, слово Истине нестала је и заменила ју је вера у људски разум, штампа је постала вестник лажи – за њу нема ништа свето и вредно поштовања, ништа осим свог лукавог пера које је често пуно отрова клевете и подсмеха. Деца више нису послушна родитељима, ученици својим наставницима…Брак је исмејан, породични живот се распада; нема чврсте политике, свако је политичар…сви желе аутономију…Интелигенција је остала без љубави према Отаџбини, и спремна је да је прода странцима, као што је Јуда продао Христа злим књижевницима и фарисејима…Непријатељи Русије се спремају да распарчају државу…Отаџбина је на ивици пропасти.”

          
      Речи светог праведног Јована Кронштатског су и данас подједнако актуелне, као и пре сто година. Да бисмо живели врлинским животом, прво се треба покајати.
      Као што је писао светитељ Тихон, Патријарх Московски и све Русије, гледајући на оно што се догађа у прошлом веку: ”Са отровног извора греха потекла је велика саблазан овоземаљских добара којима се саблазнио наш народ, заборавивши на једино што му је потребно. Нисмо одбили то искушење, као што га је одбио Христос Спаситељ у пустињи. Желели смо да створимо рај на земљи, али без Бога и Његових светих завета. Бога не можеш исмејати. Зато сада жудимо, плачемо и дрхтимо разобличени на земљи, која је благословена многим даровима природе, и печат проклетства пао је на народски труд, и на сва дела руку наших. Грех – тешки, непокајани грех – призвао је сатану из ништавила…”
      – ”Саблазан овоземаљским добром” – то је нешто из савременог репертоара. Данас је, као и вековима пре, много кокетирања са нечистом силом: свуда у новинама неке вести о вештицама, шаманима, на телевизијским програмима се емитују ”битке екстрасенсова”... уз то, нисмо још ни са прошлошћу расчистили...
      – Треба имати на уму да је наш народ проживео страшан период непросветљеног крвавог богоборства – немогуће је данашњем покољењу пренети сав ужас онога што се тада догађало. Народ, они који су одступили од Цркве, помрачили су се, а власт је била под дејством демонских сила. Зато је многима и ушло у навику да признају присуство сатане, тако да су свакакве Чумаке, и остале служитеље тамног култа после деценије богоборства одмах прихватили, а Бога се идаље одричу. Колико је требало да ум отупи, да би се безбожништво сматрало животном нормом? Зар је могуће да је народ за време државног атеистичког робовања изгубио разум, па се пита како је могуће живети другачије – врлински, у складу са вољом Божијом?
      Још пре убиства царске породице, светитељ Тихон се обраћао онима који су захватили власт у земљи: ”Опаметите се, безумници, прекините своје крваве расправе. Јер то што чините није само сурови поступак: то је уистину сатанско дело, за које ћете бити бачени у огањ адски у будућем животу – загробном и страшном проклетству потомства у стварном животу - овоземаљском”. Била је то посланица од 1. фебруара 1918.г. Ко га је, од оних који су се незаконски дочепали власти послушао? Читаву земљу су залили крвљу. На дну пакла су, и колико су душа за собом повукли.
      – Исти тај светитељ Тихон, када је обелодањено убиство Цара Николаја (бољшевици су у почетку лагали да су убили само њега, а да су царица и деца безбедни) рекао је: ”Треба, повинујући се Речи Божијој да осудимо овај поступак, јер ће и крв убијеног пасти и на нас, а не само на оне који су га извршили.” Већ у наше време се у Москви подизао референдум да се промени назив метро станице Војковскаја, тако да су у већини били гласови за убицу цара, убицу у чију је част названо више од 130 улица по читавој земљи. Да ли људи настављају да живе вредностима царског убице?
      – Да, и тиме се предају у власт ђаволу. Какав ту може да буде врлински живот? Уз све то, чини им се да ће све бити изузетно. То је прелест. Тако је било пре сто година.
      Комунисти, као и присталице западног мњења, све призивају да направе рај на земљи. Не схватају ђаволску лаж ових псеудо-обећања. На заласку совјетске државе А. И. Солжењицин је побуђивао да се ”не живи по лажи”. ”Насиље нема чиме другим да се покрива, осим лажима, а лаж може да опстане само помоћу насиља.” Уистину, колико је лажи остало после комуниста! Узурпаторски су заузели власт. У страху су држали целу земљу. Осећали су незаконитост својих поступака и зверски су се понашали: страљали су, морили глађу и прекомерним радом, приморавали милионе оних који се нису слагали да им се покоре.
      – Када се, приликом истраге о царским остацима подигао дим у вези са верзијом истраге као ”ритуалног убиства” Цара Николаја II и њихове породице, још тада је епископ Јегорјевски Тихон (Шевкунов) парирао: ”А није ли маузолеј Лењина ритуал?”
      – Лењин је претеча антихриста, то је усађивање култа антихриста. Ако говоримо о историји, Лењин је издајица Русије. Да ли су за то скоро два милиона наших сународника жртвовали својим животима на фронтовима Првог светског рата, да би он довео Русију до војног пораза, закључивши срамни Брест-литовски мир, који је резултирао одвајањем скоро половине европског дела државе: целе Украјине, Белорусије, а такође и Ростова на Дону, Грузије, и других територија?
      Он је крив за геноцид над руским народом. Покренуо је братоубилачки Грађански рат, који је са собом однео животе од дванаест до петнаест милиона људи. То је био само почетак масовних убистава. Нажалост, многи ни сада не схватају да иза комуниста и њихових култова стоји ђавољска реалност. Одакле им та незаситна жеђ за крвљу? Лењин је у својим телеграмима тако и писао: што више стрељања, то боље (Лењин В.И. Писмо члановима Политичког Бироа ЦК РКП(б) од 19.марта 1922.г.).
      Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио да комунисти нису никакви политичари, него да су јавни сатанисти. Њима је руководио сам ђаво. Хрушчов је довршавајући сва комунистичка безакоња објавио: да се на телевизији покаже последњи поп. Желели су да сасвим униште Цркву. Изван Цркве нема спасења.
      Захваљујући Цркви наша земља је токов векова напредовала и побеђивала. Колико је деце имала једна породица! Осам од дванаест, а некад и шеснаесторо деце се рађало! А за време комуниста?
      Лењин је први у модерном добу легализовао абортусе, и до данас се у Русији милиони живота приносе на тај сатански жртвеник. Бољшевици су уништавали породице. Жене су еманциповали, чинили их блудницама. Какав врлински живот, ако су мајке престале да виде смисао свог живота у материнству, у рађању и васпитавању деце? Шта је комунистима требало да вешају, стрељају и зверски убијају милионе најбољих људи? Шта су тим изродима који су се дочепали власти сметали свештеници, монаси и монахиње? Лењин је испуњавао сатанине задатке!
      Сатанисти се заиста клањају силама ада, добијају од њих конкретне инструкције: како да разврате неког, како да неког начине суровим, да доведу до братоубиства. Ако посматрате у којој су мери одводили душе у ад, размислите како су континуирано комунисти и бољшевици све уредили. Никакав прагматизам не може да објасни њихове поступке.
      Лењин сам није веровао да је могуће захватити власт у земљи. Зар је људска снага у стању да почини такав паклени геноцид у, по својој величини, огромној земљи? Демони су паметнији и искуснији од било кога ко се кити својом ”прогресивношћу” или ”образованошћу”. Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости, осамдесет година” (Пс. 89:10) – шта је то у поређењу са хиљаду година?
      Недовољно узимамо у обзир утицај ђавола, а он постоји, и ако му људи сами дају власт кроз то што одступају од Бога, од Цркве, кроз грехе – он дејствује. Управља, као и пре сто година, и садашњим бунтовницима. Ако би само они који се подчињавају демонима сазнали још за овог живота колико су те силе ада мрске и ужасне. То се може открити души у њеном унутрашњем искуству – некима Господ и митарства, која не може избећи ни једна душа, може да открије, а такође да покаже рај и ад – свака душа ће их свакако угледати после смрти. У паклу нема ничега – ни окова, ни боли – цело биће хвата ужас од демонског смрада, паралише – ништа се не догађа, и тако то траје целу вечности, и тако је одвратно, а ђаво се тамо више не може отелотворити, само та одвратна реалност гута и у свој својој мржњи се свети људској души, која је трајна. Немогуће је то пренети. Чак ни тренутак тога, а не целу вечност. То је нешто тако одвратно и тешко подношљиво. Ни са чим се не може упоредити то небиће.
      Ако би се људи само покајали!
      – Оче, можемо ли рећи да историја чак у тим ”формалним”, како неки одмахују, топонимима, као што су имена улица, метро станица, насеља у ”част” револуционара-џелата – није равнодушна према томе, какав се живот у том окружењу одвија?
      – Наравно! Прочитајте књигу епископа Митрофана (Баданина) ”Истина о руским псовкама”. Он тамо описује искуство када се чак и класје пшенице кривило због непристојних речи. Сасвим је друго када се у молитвама помиње име Божије, Мајке Божије и светитељи, тада се све створење буди, оздравља и чисти; а друго су повици оних чији је деловање у народној историји једнако проклетству, оних који су сами проклети и налазе се у аду.
      Када људи псују, све се окреће: дно постаје врх – исто се дешава када народ велича и ”поштује” неморалне преступнике. То се већ догађало: Христа су распели – још су и клицали ”Крв Његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27:25) – а разбојнике су пустили. Тако су и са нашим Царем поступили, а од те крвопије-џелата су направили идола. У центру земље је његов труп, и свуда су идоли-споменици, и називи улица, градова, тргова, метро станица, носе његово и имена његових слугу…
      Када би само људи постали свесни колико је несрећа у њиховим животима због те равнодушности према страшном наслеђу. Исто је као кад у кући остане извор заразе и сви се чуде: зашто деца умиру? Није ли од тога све то морално распадање – разврат, абортуси, наркоманија, псовке, пијанство, распад породице – што народ није уложио напор да расчисти са оним што се у земљи у ХХ веку догађало? Нису се потрудили да злочинце назову злочинцима, и да их у државним размерама заувек осуде. То изнутра трује сав организам.
      – Да, родитељи се питају како да деци причају истину, када их деца могу заузвртат упитати: ”А зашто ми онда живимо на улици Војковскаја?! Ако је тај Војков страшни убица, као што си ми, тата, испричао?” Тада ће родитељи морати да објашњавају: зато што га власти у Москви не сматрају за убицу... Шта се дешава: притајена лаж на државном нивоу?
      – Лаж је од ђавола. ”Тешко онима који зло зову добро, а добро зло (на црквенословенском: ”Горе глаголющим лукавое доброе и доброе лукавое”) који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слаткога горко.” (Ис. 5:20) Лукави треба да буде осуђен. Власт и народ треба да се изолују од тих злодела, и као што је призивао светитељ Тихон да их осуде.
      – Оче, ипак засебно људи откривају шта се догађало, и постепено се освешћују, оцрковљују, или обрнуто: прво улазе у цркву, а потом почињу, између осталог и кроз историјске чињенице да спознају истину? Почињу да се интересују за историју свог народа...
      – Потребни су јака вера и покајање. Народ је после свега што се десило у историји наше земље прошлог века, ипак постао мало смиренији. Тада су били више горди: још нису знали како ће се окренути њихове дрске револуционарне идеје. Сада схватају. Потом је наишао рат. Савременици су постали и физички слаби. Сада је народ ослабио.
      Господ има за свакога Свој Промисао. Али је у многоме слабост долазећих покољења и од тога што родитељи живе по безбожничкој инерцији: безлично, изван Црквених Тајни, невенчани. Родитељи су болесни не само духовно, него и физички, исто као деца.
      – Раније су живели сви заједно, у великим породицама где су деде и бабе васпитавали унуке. Зашто данас тако не живе покољења?
      –Не живе по вољи Божијој.

      – Генерално, нека је подељеност свих са свима, чак и унутар породица је присутан тај раздор. А народ говори, и настоји да кроз призму једниства сагледа историју, заједничке вредности, а заправо се све урушава, намеће се нешто страно... Како родитељи да васпитавају децу данас да би их сачували од погубног утицаја?
      – Децу треба учити Закон Божији. Сада тога нема. Треба школовати професоре.
      – Владика Теодосије, митрополит Тамбовски и Расказовски, поделио је са верницима чињеницу да су они у Тамбовском педагошком колеџу отворили одељење ”Православне педагогије”, у оквиру којег спремају професоре за предмет ”Основе православне културе” и као и за директоре недељних школа. У школама те епархије, по жељи родитеља 98% процената деце изучава православну културу. То је највиши показатељ у Русији.  
      – Постоје неки позитивни примери, али није свугде тако. Треба кренути од припреме учитеља. Сада ипак на власт долазе позитивни људи.
      – Оче, шта младима доноси изучавање сопствене историје, против чега се данас одређене силе тако боре?
      – Тако се Русија препорађа. То је најважније. Како Леонид Петрович Решетников у својој књизи ”Вратити се Русији” пише: треба да се вратимо кући. Свако треба да прочита ову књигу, као и рад Владимира Михајловича Лаврова ”Православни поглед на лењински експеримент над Русијом”. У овим књигама је врло добро формулисано оно што треба данас да откријемо. Како делује сатана? Он сукцесивно побуђује и подстиче међу људима страст мржње, сладострашћа и гордости – или помоћу једног, или помоћу другог покушава да улови. У књизи Леонида Петровича осветљени су ови ”ћорсокаци безнађа” – стаљинизам, либерализам, национализам.
      О чему се ради? И до Револуције је Русија имала своје недостатке. Није постојало, и неће постојати ни једно идеално уређење. Комунисти су само махали и машу паролама, да ће они наводно направити рај на земљи. Још Господа клевеће тај Зјуганов, као Христос је обећао рај на земљи. Разговарао сам са једним старим човеком: ”Како сам само чекао, како сам исчекивао… - признао ми је – револуцију! Али, када су је направили…Почело је страшно време. Кошмар!”
      Људи су мало религиозни. Интелигенција се надала да ће посредством револуције донети наводно корист земљи. Каква корист! Толико је крви проливено! Господ би сам временом све уредио.”Моја је освета, ја ћу вратити.” (Рим. 12:19) – говори Господ. Они који не познају законе духовног живота, и при томе сами не живе духовно, доводе до оваквих револуција и сличних социјалних катаклизми.
      Господ је Сам прошао голготски пут спасења. Он је први пострадао, био је клеветан, бичеван и распет. И сваки човек да би се спасао треба да прође свој пут туге. Нека тај пут није тако мучан, као што био Господњи, за нас, али свако мора нешто да истрпи. Сада нам Господ, услед наше немоћи, даје да истпримо неки минимум.
      Људски пут на земљи је крсни пут. ”Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. ”(Мт. 16:24) – говори Спаситељ. ”И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.” (Лк. 14:27).
      Треба да разумемо који је смисао живота. Зашто живимо.
      Ево, изволите, сва западна идеологија је изграђена на уживању. Шта, при томе, човек добија? Дај човеку раскош...Господ би могао да уради тако да сви живе у раскоши. Неки и живе. Ево пример милијардерке, жене банкара Моргана, која је на самрти наредила да јој донесу њену омиљену хаљину, за коју се ухватила, и после ма колико да су покушавали да истргну тај предмет из руку покојнице, нису успели. Морали су да исеку маказама део хаљине. Шта сад? Однела је крпу са собом у гроб? Шта ће јој тамо? Где јој је душа? Овде се то привремено тело наслађивало богатством, али каква ће јој бити вечност? Души не требају модерне хаљине. Шта је чека без вере, без молитве?...
      – Тумачи пишу да је јелеј у кандилима мудрих девојака које су ушле у Царство Небеско из Спаситељеве приче (види.: Мт. 25:1-13) заправо метафора за делатељне врлине?
      – Да покајање и врлина уводе у рај. Зашто нам је дато Јеванђеље? Црква Божија? Све тајне смисла живота су нам у њима откривене. Ми смо православни хришћани. Хајдете да живимо по Божијем Закону и онда ће у земљи завладати мир, и све неопходно ће нам се придодати (види.: Мт. 6:33), и живот наш ће бити устројен по вољи Божијој.

      Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...